Pitanje: Da li možete da kažete koju ulogu želja igra u kretanju ka ostvarenju Boga?

Šri Činmoj: U svom svakodnevnom iskustvu mi često osećamo da je želja jedna stvar a Bog nešto drugo. Želja, kažemo mi, je loša u duhovnom životu, jer kad želimo nešto, mi smatramo da je to što želimo sam predmet želje. Istina je da jedino pomoću težnje možemo da ostvarimo Boga, ali moramo da znamo da Bog boravi i u našoj želji isto kao i u našoj težnji. Kad dođemo do spoznaje da i želja isto tako postoji u Bogu, stičemo svoje prvo prosvetljenje.

Naše zemaljsko putovanje započinje željom i u običnom ljudskom životu bez nje ne možemo da živimo. Ali, ako osećamo da nismo spremni za duhovni život samo zato što imamo bezbrojne želje, onda bih hteo da kažem da nikad nećemo biti spremni za duhovni život. Mi treba da započnemo naše duhovno putovanje sada i ovde, iako još uvek idemo putem želje.

Posmatrajmo želju kao predmet i pokušajmo da osetimo Božiji Dah u njoj. Polako ali sigurno će Božji Dah izaći na površinu i preobraziti našu želju u težnju. Potom, ako taj proces primenimo i na težnju, doći ćemo do spoznaje da se naša težnja i naše zemaljsko postojanje nikako ne mogu razdvojiti.

Na ovom svetu postoje dve vrste ljudi koji nemaju želja: oni koji su oslobođene duše i oni koji imaju tupe, inertne, beživotne duše. Oslobođene duše su se oslobodile od vezanosti, ograničenja i nesavršenosti. One su postale slobodne od neznanja i sjedinile su se sa svojim dušama u transcendentalnom prosvetljenju. A opet, neka ljudska bića neće ništa od života. Ona samo uživaju u nepokretnosti i lenjosti; ona ne teže ničemu. Zato ona nikad, nikad neće imati prosvetljenje.

Velikog duhovnog heroja, Svami Vivekanandu, upitao je jednom jedan mladić kako bi mogao da ostvari Boga. Vivekananda je rekao: „Od sada, počni da lažeš“. Mladić reče: „Kažeš mi da lažem? Kako onda mogu da ostvarim Boga? To je suprotno svim duhovnim principima“. Ali, Vivekananda je rekao: „Ja znam bolje od tebe. Znam koji je tvoj nivo. Ti nećeš da se pomeriš ni santimetar; ti si beskoristan, praktično mrtav za običan život, da i ne govorimo o duhovnom životu. Ako počneš da lažeš, ljudi će te bockati i udarati, a onda ćeš ispoljiti svoj sopstveni karakter. Najpre treba da razviješ sopstvenu individualnost i karakter. Onda će doći dan kada ćeš morati da predaš svoju individualnost i karakter božanskoj Mudrosti, beskrajnoj Svetlosti i Blaženstvu. Ali, najpre moraš da započneš svoje putovanje“.

Postoji još jedna priča o čoveku koji je došao Svami Vivekanandi i upitao ga za ostvarenje Boga. Vivekanda mu je rekao: „Idi da igraš fudbal. Pre ćeš ostvariti Boga ako budeš igrao fudbal nego ako budeš proučavao Bagavad Gitu“. Da bi se ostvario Bog, potrebna je snaga. To ne treba da bude snaga rvača ili boksera, ali je apsolutno neophodna ona količina snage koja je potrebna za normalan svakodnevni život.

Ima nekih neuravnoteženih ljudi koji osećaju da će ostvariti Boga ako budu lutali ulicama poput skitnica, ili ako budu mučili svoje telo i ostali slabi. Oni smatraju svoju fizičku slabost glasnikom ostvarenja Boga. Veliki Gospod Buda je isprobao put samoumrtvljavanja, ali je došao do zaključka da je srednji put, put bez krajnosti, najbolji. Mi treba da budemo normalni; treba da budemo u dobrom stanju u našem svakodnevnom životu. Nije težnja jedna stvar, a naše fizičko telo nešto drugo. Ne! Težnja našeg srca i naše fizičko telo idu zajedno; fizička težnja i psihička težnja mogu i moraju da idu zajedno.

From:Sri Chinmoy,Vrhunci Božanskog života: Samadi i Sidi, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sgl