Težnja, unutrašnji plač, treba da dođe iz fizičkog, vitala, uma, srca i duše. Naravno, duša je težila sve vreme, ali fizičko, vitalno, mentalno i psihičko biće treba da budu toga potpuno svesni. Kada budemo svesno težili u svim delovima svoga bića, moći ćemo da ubrzamo postignuće ostvarenja.
Kako da težimo? Pomoću ispravne koncentracije, ispravne meditacije i ispravne kontemplacije. Težnja obuhvata i meditaciju i molitvu. Ovde, na Zapadu, bilo je mnogo svetaca koji nisu marili za meditaciju; oni su ostvarili Boga pomoću molitve. Onaj ko se moli oseća da ima unutrašnji vapaj da ostvari Boga, a onaj ko meditira takođe oseća potrebu da unese Božiju Svest direktno u svoje biće. Razlika između molitve i meditacije je sledeća: kada se molim, ja govorim a Bog sluša; a kada meditiram, Bog govori, a ja slušam. Kada se molim, Bog mora da me sluša. Ali, kada meditiram, kada učinim svoj um tihim i smirenim, tada čujem ono što mi je Bog oduvek govorio. Zato su oba načina ispravna.
Svesna težnja je prva stvar koja nam je potrebna. Težnja je sve što imamo i sve što jesmo. Potom, treba da svoju težnju ponudimo Svevišnjem, kako bismo mogli da postanemo jedno sa Njim.From:Sri Chinmoy,Vrhunci Božanskog života: Samadi i Sidi, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sgl