Pitanje: U čemu je razlika između ljudske i božanske svesti?

Šri Činmoj: Ljudska svest želi da ostane ovde, na Zemlji. Nju raduje ono što je konačno: porodica, društvo, zemaljski poslovi. Božanska svest je sačinjena od Mira, Blaženstva, božanske Moći i sličnog. U njenoj prirodi je da se neprestano širi. Ljudska svest oseća da nema ničeg važnijeg nego što je to zemaljsko uživanje. Božanska svest oseća da nema ničeg važnijeg i značajnijeg od nebeske Radosti i Blaženstva na Zemlji. Ljudska svest je sačinjena prevashodno od ograničenja, nesavršenosti, vezanosti i neznanja. Ona pokušava da nas ubedi da nismo ni blizu Istini ili ispunjenju. Ona nas tera da osećamo da je Bog na nekom drugom mestu, na milione kilometara daleko od nas. Ali, božanska svest nas navodi da osetimo da je Bog baš ovde, u svakom životnom dahu, u svakom otkucaju srca, u svima i svemu što nas okružuje.

Ljudska svest nas navodi da osećamo da možemo da postojimo bez Boga. Kada je u dubokom neznanju, ljudska svest oseća da nam Bog nije nužan. Mi vidimo milione i milijarde ljudi koji se ne mole i ne meditiraju. Oni misle: „Ako Bog postoji, lepo i krasno; a ako ne postoji, ništa nećemo izgubiti“. Iako oni koriste reč „Bog“ svaki čas, oni ne mare za stvarnost, za postojanje Boga, ni na Nebu, ni u svojim svakodnevnim životima.

Božanska svest, međutim, uopšte nije takva. Čak nas i ova ograničena božanska svest koju imamo navodi da osećamo da je u svakom trenutku Bog krajnje neophodan. Ona nas navodi da osećamo da smo mi na ovom svetu upravo zato što On postoji. A kada gajimo božanske misli, ta božanska svest nas navodi da osetimo da je upravo On taj koji nas inspiriše da gajimo te božanske ideje. U svemu što činimo postoji neka božanska svrha, božanska namera, božanski ideal, božanski cilj. U običnoj ljudskoj svesti nema svrhe, nema pozitivnog cilja; ona je samo pobesneli slon koji jurca unaokolo. U božanskoj svesti uvek postoji cilj, a taj cilj uvek prevazilazi sebe. Danas jednu stvar smatramo ciljem, ali kad stignemo na prag tog cilja, smesta smo inspirisani da cilj prevaziđemo. Taj cilj postaje oslonac za neki viši cilj. To se događa zato što Bog neprestano prevazilazi Sebe. Bog je neograničen i beskonačan, ali On prevazilazi čak i svoju sopstvenu Beskonačnost. Pošto Bog uvek napreduje, kada smo u božanskoj svesti, i mi takođe napredujemo. U božanskoj svesti, sve se neprekidno širi i raste u višu i više ispunjujuću Svetlost.

From:Sri Chinmoy,Vrhunci Božanskog života: Samadi i Sidi, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sgl