Obrazovanje duše za porodični svet

Deo I — Muškarci i žene:

Pitanje: Da li postoji razlika između muškaraca i žena u svetu duša?

Šri Činmoj: U razvoju duša postoje razlike, ali one nisu zasnovane na muško-ženskim razlikama. Ako je duša vrlo napredna, vrlo zrela u svojim sposobnostima da primi i postigne, onda će imati više svetlosti od manje razvijene duše. Božansko je u svima nama, ali neke duše su primile mnogo više božanskog. Ta prijemčivost nije zasnovana na muško-ženskim razlikama.

Pitanje: Da li su žene duhovno drugačije od muškaraca?

Šri Činmoj: U Božjem Oku, muškarci i žene su jednaki. Svi smo mi Božija deca, kao sinovi i ćerke u porodici. I sin i ćerka mogu da plaču za unutrašnjim svetom. Ako zajedno plaču za istom stvari, oboje će je i dobiti. Ali ako ćerka plače veoma iskreno, a sin uopšte ne plače iskreno, naravno da će sin dobiti tu stvar mnogo kasnije, jer on mora sačekati dok ne postane iskren. To je isključivo stvar unutrašnjeg vapaja. Ako žena ima intenzivniji vapaj od muškarca, ona će prva dostići cilj. Iskrenost je ta koja se računa, ne činjenica da je ona žena, a on muškarac. Ako vam je nešto iskreno potrebno, onda to i zaslužujete. Ako vam iskreno potrebno, onda to i nećete zaslužiti i nećete to dobiti. Nije u pitanju muškarac ili žena. U pitanju je ko ima iskren unutrašnji vapaj.

Pitanje: Da li postoji neki određeni razlog ili nešto specifično za žene, zbog čega duhovni Učitelji poput Šri Ramakrišne ili Bude nisu želeli da prihvate žene za svoje učenice?

Šri Činmoj: Postoji nešto što žene često čini nepododnim za duhovni život. Vi ste moje ćerke, pa ćete mi oprostiti zbog ovoga. Ali želeo bih da kažem da, kad se žene udaju i dobiju decu, one vrlo često zaborave na svoju potrebu za Istinom ili za Bogom. One takođe zaborave i na svoje muževe. Njihov jedini cilj postaje da udovolje svojoj deci i da im bude udovoljeno od strane njihove dece. Njima deca postaju Bog. Kad u život žene uđu deca, zemlja je ponekad veoma čvrsto veže. Onda joj često više nije stalo do Neba.

I žene i muškarci imaju unutrašnje poteškoće. Muškarci imaju milione mana, ali njihova najveća mana je ego. Za žene, najgora poteškoća je ljubomora. Ljubomora sputava žene, i one pokušavaju da sputaju ostale. Ljubomora ne želi da dozvoli drugima da rastu. Muški ego je rušilački. On kaže: „Ovo se mora uraditi na način na koji ja to želim da se uradi, u suprotnom ću to uništiti“. Muškarci ruše, žene sputavaju. Obe ove osobine su loše.

Da bi razarali, muškarcima je potrebna hrabrost i snaga, tako da oni teže ka moći. Kad dobiju moć, većina ih to iskoristi u loše svrhe, upotrebe je za razaranje. Ali su bar težili da je steknu. Kad je žena ljubomorna, ona ne teži ni za čim. Žene su ljubomorne zato što vide da ih neko nadmašuje, ali umesto da teže da nadmaše tu drugu osobu, one samo žele da je povuku unazad.

Kad bi žene koristile vreme koje troše na ljubomoru da razviju svoje vlastite unutrašnje živote, onda bi lako nadmašile one na koje su ljubomorne. Ako neka devojka dobro svira klavir, druga devojka, koja je ljubomorma na nju, ne vežba više da bi bolje svirala. Ne, ona se samo satima moli: „O Bože, slomi joj prste“. Kad muškarci žele da istaknu svoj ego, oni obično teže za nečim. Kad oni žele nešto što druga osoba ima, ne razmišljaju o tome kako da povuku drugu osobu na dole. Umesto toga, oni teže za snagom da slome tu osobu. Ali, žene obično ne teže. One samo žele da zadrže one koje ih nadmašuju.

Pitanje: Primetio sam da su većinom visokorazvijene duše o kojima sam čitao i znao bili muškarci i pitam se zašto je to tako.

Šri Činmoj: Do izvesne mere je istina da su većina duhovnih ličnosti, u Indiji i na drugim mestima, muškarci a ne žene. Naročito kad razmišljamo o Avatarima, direktnim izaslanicima Boga, znamo da su svi bili muškarci. Međutim, ako zaronimo dublje, mi vidimo da se većina tih velikih duhovnih Učitelja i jogina molila ili meditirala na majčinski aspekt Boga. Naročito u Indiji, tragaoci su otkrili istinu da je Bog i Otac i Majka, muško i žensko. A sa druge strane, Bog je iznad svega, Bog uključuje sve. Rama, prvi Avatar, jedan od najvećih indijskih Učitelja, molio se Durgi. On se molio ovoj boginji da ga spase kad je bio u opasnosti, mada je on bio veliki duhovni Učitelj. Duhovni Učitelji često pristupuju ženskom aspektu Božanskog.

Puruša je muškarac, a Prakriti je žena. Sama priroda Puruše je da ostane tih. Uloga Puruše je da bude nevezan za sve što se dešava oko njega, dok je uloga Prakriti da sebe uključi u sve aktivnosti sveta. Njeno požrtvovano ispoljavanje je trenutno nagrađeno ostvarenjem onoga što Bog jeste u Njegovom Puruša aspektu. Uvijek je bilo primećeno, i u Indiji i na drugim mestima, da požrtvovanost i ostvarenje idu zajedno. Baš ta požrtvovanost, koju ženski aspekt Boga, Prakriti ili Šakti, ima prema svesti Zemlje je nagrađeno ostvarenjem Puruše. I želeo bih da kažem da ovo ostvarenje ni na koji način nije nadmoćnije od potpunog, krajnjeg i neprekidnog požrtvovanja žene.

Majka Zemlja uvek pokušava da nam pomogne, da nas oblikuje i vaja, a u isto vreme, Majka Zemlja pokušava da nas sputa. Naročito u Indiji, majka uvek ohrabruje, inspiriše, pomaže i poučava sina, ali njoj se ne sviđa da on ide van granica njene naklonosti. U duhovnom svetu, Majka Zemlja i ženski aspekt Boga su ujedinjeni. Aspiranti dobijaju svakakve prilike u duhovnom životu, ali kad se postavi pitanje ostvarenja, Majka Zemlja stane na put aspirantu. Ona ga iskušava svim mogućim iskušenjima kako bi aspirant bio zadovoljan zemaljskim životom i kako mu ne bi bilo stalo do stvarnog oslobođenja. Onda, kad Majka Zemlja konačno uvidi da je aspirant vrlo, vrlo iskren i posvećen i da neće ostati unutar njenih granica uprkos svim njenim iskušenjima, ona se predaje volji aspiranta.

Zatim dolazi najveći ispit koji postavljaju kosmički bogovi i boginje. U unutrašnjem svetu oni dovedu najepše žene iz vitalnog sveta, koje počnu da plešu i da rade mnoge nebožanske stvari pred tragaocem koji je na pragu ostvarenje Boga. U tom trenutku ženski aspiranti će verovatno doživeti neku vrstu zadovoljstva ili poznatog osećaja prema ovim apsarama iz vitalnog sveta i neće pokušati da se izdignu iznad njih. Znači, vrlo često ženski aspiranti podlegnu ovom iskušenju koje im kosmički bogovi postave. Ne radi se o stvarnoj slabosti kod žena. One samo imaju neku vrstu poznatog osećaja ili, može se reći, emocionalnog jedinstva sa zemljom u vitalnom svetu i u unutrašnjem svetu, tako da ne odu iznad toga. Muški aspiranti, međutim, hoće da se bore. Oni kažu ovim lepim devojkama koje plešu: „Vi, žene, ste me iskušavale na Zemlji i sad me iskušavate na Nebu! Ali ja sam spreman da vas pobedim“. Tako da muškarci vrlo često uspeju u prevazilaženju ovog posljednjeg iskušenja. Kod muškaraca je manje verovatno da će biti dirnuti emocionalnim osobinama koje predstavljaju apsare. Zato je verovatnije da će više muškaraca postići duhovno oslobođenje.

Ali ja moram da kažem, u svoj svojoj iskrenosti, kad je reč o potpunom i integralnom oslobođenju, žena je apsolutno jednaka sa muškarcem. Zato je u Indiji većina duhovnih Učitelja shvatila da moraju da prihvate ženskog saradnika da bi bili celoviti. Istinski veliki duhovni Učitelji su uvideli da nije greška prihvatiti ženskog saradnika. Morate, međutim, da znate na čemu je taj odnos zasnovan. On je na unutrašnjem nivou, božanskom nivou, gde jedno drugo dopunjavaju. Jedno nije podređeno drugom. Ženski saradnik postaje supruga ili duhovni partner. To nazivamo šakti.

Bilo je, međutim, i mnogo duhovnih velikana i svetica u Indiji. Na Zapadu, takođe, imate Svetu Terezu i ostale. Bilo je mnogo velikih duhovnih žena sa najvišim ostvarenjem. Jedina razlika je u broju, ima više muškaraca od žena. Ali, kad je u pitanju ostvarenje, žene imaju istu najvišu transcendentalnu svest kao muškarci. Pre četiri hiljade godina u našim Upanišadama dobili smo važnu poruku od jedne žene. Postojao je jedan svetac koji je imao dve supruge. Pri kraju svog života poželeo je da se povuče u šumu, tako da je rekao suprugama: „Imam ogromno materijalno bogatstvo. Želeo bih da ga podelite“. Ali je, jedna od njegovih supruga, čije ime je bilo Maitreji, rekla: „Da li će mi to doneti Besmrtnost?“ On je rekao: „Ne, ne,ne. Ovo bogatstvo je materijalno. Za Besmrtnost se mora težiti, mora se meditirati“. Maitreji je odmah rekla: „Šta da radim s tim što neće učiniti moju svest besmrtnom? Ne želim to“. Maitreji je želela najviši cilj u duhovnom životu. Ona je meditirala i ostvarila Najviše.

U Indiji postoji jedna žena, Bogoostvareni Učitelj. Njeno ime je Ananda Maji Ma. Ona je izuzetno visoko, ona je ostvarena duša. Ja sam video stvarnu duhovnost u Ananda Maji Ma, i neki od mojih učenika su je takođe videli i osetili njenu veličanstvenost. Pre šest ili sedam godina dva istaknuta filozofa su vodili veliku raspravu u vezi svesti i Beskonačnosti. Oni su raspravljali satima i satima i onda su otišli kod Ananda Maji Ma. Ona nije praktično ništa čitala, ali je zahvlajujući svom duhovnom prosvetljenju, svom unutrašnjem prosvijetljenju, unela svetlost u njihov problem. Sve je sažela u tri minuta. Ona je je rekla samo nekoliko reči i oni su otišli kući zadovoljni. Dakle, vidiš, sasvim je moguće da žena ostvari Boga i da postane Guru.

Pitanje: Da li danas na svetu ima više slobodnih žena zato što više žele da rade nego da se brinu o porodici?

Šri Činmoj: Nije posao jedini razlog zbog kog žene ostaju slobodne. One vide da se u spoljlašnjem svetu muškarci i žene neprestano svađaju i bore i da nisu zadovoljni jedni drugima. One smatraju da je, ako već moraju biti nezadovoljne, bolje da budu nezadovoljne same sobom nego nekim drugim. Prokljinjale sebe ili veličale, bar mogu regulisati svoje sopstvene živote. One su svoj vlastiti gazda i učitelj.

Takođe, one misle da otelovljuju sposobnosti i muškaraca i žene. U jednom trenutku one imaju muške osobine snage i odlučnosti, sledećeg trenutka imaju ženske osobine mekoće i slatkoće. To nema nikakve veze sa mentalnim sposobnostima. Reći da su žene mentalnije, ili da su muškarci mentalniji, nije tačno. Mentalna sposobnost ne zavisi od toga koliko knjiga je neko pročitao. U indijskim selima mnogi ljudi nisu čitali nikakve knjige, ali su njihovi umovi jasni i oštri. Samo, ove žene osećaju da mogu imati i muške i ženske osobine.

I muškarci i žene treba da odigraju svoje odgovarajuće uloge u Božijoj tvorevini. Bog je dao ženama da se brinu o domaćinstvu i deci, jer vrlo često žene imaju više osobina slatkoće i ljubavi prema lepoti. Nisu ljudska bića stvorila svoje uloge. Njihove uloge su došle Odozgo. Onaj ko donosi kući novac igra svoju ulogu, i ona koja raspoređuje novac na odgovarajući način, igra svoju ulogu. Ali, ako žene žele da izazovu muškarce, u redu je. Ako žena želi da se ubija poslom od osam sati i da onda provede u metrou još nekoliko sati dok muž radi kod kuće, sve je u redu. Neka muškarci prihvate izazov. Neki muškarci bi bili prestravljeni ovom idejom, ali bi trebalo da kažu: „U redu, ako želiš, idi u spoljašnji svet i radi. Hajde da zamenimo poslove“.

Ja podržavam ženski pokret, ali žene bi morale znati kakvu slobodu žele da iznesu na površinu. Sloboda je vrlo dobra stvar, sve dok uz slobodu ide i mudrost. Sloboda leži u akciji, ali sloboda ne znači da neko treba da boravi u spoljašnjem svetu i da dokazuje svetu da postoji. Ako žene izazovu muškarce na nebožanski način, ništa se neće poboljšati i ništa se neće postići.

Pitanje: Kako se muškarci i žene međusobno takmiče?

Šri Činmoj: I muškarci i žene se takmiče da bi dominirali i prisvajali. Muškarci se takmiče svojim aspektom moći: fizičkom, vitalnom, mentalnom, psihičkom i duhovnom. Žene se takmiče svojim aspektom lepote, takođe na fizičkom, vitalnom, mentalnom, psihičkom i duhovnom novou.

Pitanje: Ja mislim da je divno ako žene ulaze u muška područja; ali kad to učine, zar žene i muškarci ne prenesu jedni na druge svoje slabosti?

Šri Činmoj: Da, to je prilično tačno. To vidimo i u našim sopstvenim centrima. Obično vidimo da su muškarci agresivni, a žene nesigurne. Ali sad, kad se takmiče u tome ko će uzeti koje zaduženje, ogromna agresija je ušla u neke učenice. One izazivaju muškarce i muškarci ispoljavaju nesigurnost. Žene preuzimaju muške slabosti, a muškarci preuzimaju ženske slabosti.

Pitanje: Da li žene počinju da se takmiče i vitalnom silom, sada kada pokušavaju da se takmiče sa muškarcima?

Šri Činmoj: One sad počinju. Nadajmo se da će biti zadovoljne onim što će dobiti. Vlasništvo drugih je vrlo lepo pre nego što ga dobijete; ali kad ga steknete, ono često nije tako lepo. Žene će dobiti sve vrste oslobođenja koje žele. Ali, kad im se pruži mogućnost da rade sve što žele, neke stvari će zanemariti. Samo će poželeti da rade one stvari koje muškarci rade. Onda će biti „divan“ period između supruga i supruge, između muškarca i žene. Kad supruga radi isto što i suprug, oboje će raditi, ali će u kući biti savršen pakao. Kad se uveče oboje vrate sa posla mrtvi umorni, iscrpljeni, supruga će reći: „Ti uradi pola posla, ja ću drugu polovinu“. Onda se može dogoditi da jedno bude bolesno ili da nema volje da uradi svoj deo. Biće stotine načina da se uđe u sukob.

U indijskim selima muževi ne dozvoljavaju svojim ženama da idu na posao. Razlog koji navode je da im je ispod časti da vide svoju ženu kako radi. Drugi, međutim, misle: „On ne želi da njegova žena prilazi drugim muškarcima u kancelariji. Plaši se da će izgubiti ženu“. A sad, kad žene steknu oslobođenje za kojim plaču, zbog socijalnih pritisaka muž će reći: „U redu. Idi i radi“. Možemo reći da se oni žrtvuju ili da rizikuju, jer ne znaju koliko će kontrole ove žene imati nad svojim životima kad se suoče sa spoljašnjim svetom. Ali, kad se suočavaju sa spoljašnjim svetom, ove žene moraju biti hrabre. One moraju biti u svetu, ali ne smeju dopustiti da on utiče na njih. Biće izložene iskušenju. Ako su slabe, biće uništene. Ako su snažne, neće biti uništene.

Ako bilo ko želi da uđe u neku oblast, tu mora da postoji razumevanje. Ako žene previše izazivaju muškarce, to će biti kao da skaču u vatru; biće potpuno izgubljene. Čak i ako postignu isti doprinos, shvatiće da su zanemarile mnoge važne stvari. Žene negde moraju povući liniju. Ne bi trebalo da se takmiče sa muškarcima zbog samog takmičenja. Ako to urade, samo će sebi stvoriti mnoge probleme. Recimo da žena vodi restoran, a muž svira. Ako žena odluči da se takmiči sa svojim mužem u muzici, zanemariće svoj posao. Reći će: „Hajde da i ja vežbam gitaru“. I onda, kad restoran propadne, ko će biti na gubitku?

Ako postoje dve vrste posla, zar ne bi trebali da im pridajemo isti značaj? Nažalost, to se ne radi. To je problem. Ako žena oseća da je njen posao, ako se radi samo o čišćenju kuće, manje važan od posla koji obavlja muž, onda je to nesumnjivo pogrešno tumačenje istine. Žene su, nažalost, počele da osećaju da je njihov posao manje važan od posla muškaraca. To, međutim, nije tačno. Uzmimo, na primer, ovo dvorište u kome se sad opuštamo. Muž je uradio vrlo težak posao, ali bez ženinih napora ovo ne bi bilo tako lepo. Muž će možda primiti sve pohvale kad žene nije prisutna, ali ostaje činjenica da je i ona mnogo uradila. Toliko puta se dogodi da ljudi ne budu poštovani na način na koji žele da budu poštovani. Ali, kuda ide to poštovanje? Ono ide Izvoru. Znači, pravi Izvršilac je Bog. Kad nekoga poštujemo, čak i kad to ne izražavamo spolja, naše poštovanje ide Bogu.

Dakle želeo bih da kažem svim mojim učenicama da je sloboda nešto što žele i i što im je potrebno na različite načine. Postoji, međutim, nekoliko oblasti gde će, ako požele da se takmiče sa muškarcima, sebi stvoriti samo probleme. Opet, postoje neka područja u kojima nije dobro za muškarce da se takmiče sa ženama. A postoje mnoga, mnoga područja na koja svi mogu ući.

Deo II — Porodični život:

Pitanje: Kaže se da bi u Kali jugi više trebalo razvijati posvećenost nego slediti filozofiju vedante. Da li se ta izjava odnosi na sve ili samo na one koji imaju domaćinstvo?

Šri Činmoj: Ova poruka je za sve. U ovom današnjem svetu, filozofija Vedante mora biti izmenjena. U suprotnom, svet neće trajati u smislu u kojem ga poznajemo. Kažu da je tendencija Vedante da tvrdi da je svet iluzija. To nije čista filozofija Vedante, ali ljudi koji ne teže a koji slede Vedantu veruju da je to iluzija. Ljudi koji veruju u ovo tumačenje osećaju: „Koga briga za svet?“ Onda se odmah povlače iz sveta.

Vedanta je, međutim, bila pogrešno svhaćena. Šri Ramakrišna je smatrao da niko ne bi radio ako bi vedantu shvatili na taj način. Svi bi rekli da je svet iluzija i svi bi hteli da odu na neko izolovano mesto da meditiraju. Tako da je Ramakrišna savetovao tragaocima da slede stazu posvećenosti. Uvek bi govorio Vivekanandi da praktikuje duhovni život „ne na način vedante, već na moj način“, dakle, stazom posvećenosti. On se molio Majci Kali da svet prihvati stazu ljubavi, posvećenosti i predanosti.

Ako svet ostane u komplikovanom umu, ako ostane u rezonujućem umu koji nema svetlosti, ako ostane u intelektualnom umu koji izvire ne iz čistog intelekta, već iz vrlo suptilne arogancije, onda nema nade za spoznaju samog sebe ili za ostvarenje Boga. Najbrža staza je staza posvećenosti. Na stazi posvećenosti je beskonačna mudrost.

Današnjem svetu potrebno je srce. Naše srce i naša duša mogu ponuditi beskonačno više istine od uma koji sve vreme podozreva i sumnja u sebe. U srcu nema sumnji, u duši nema sumnji. Najsigurniji i najbrži put do Boga je staza srca.

U životu domaćinstva, božanski stav supruge je da oseća da sav uspeh njenog supruga zavisi od njene posvećenosti, predanosti i inspiracije. A suprug uvek mora biti zahvalan supruzi zato što ga ona svesno, neprestano i posvećeno ispunjava. Jedno dopunjuje drugo. Uloga supruga je tišina, a uloga supruge je moć. Sve dok tišina i moć ne budu išli zajedno, ne može biti ispunjenja. U duhovnom zajedništvu se uopšte i ne javlja pitanje inferiornosti i nadmoći. Ti treba da uspešno odigraš svoju ulogu, a tvoj suprug treba da uspešno odigra svoju ulogu. Tek onda će se Božji Blagoslovi prosuti po oboma.

Suprug i supruga bi trebalo da se osećaju kao jedno, ali kad se ponekad ne osećaju kao jedno, ako suprug kinji suprugu, ona bi odmah trebalo da se prisetiti da je Svevišnji njen najdraži. A ako supruga kinji supruga, on bi trebao da uradi to isto. Na taj način su sigurni. Ali, to je samo privremena mera. Kad se pojavi patnja, budite pametni, kad se pojavi bes, kad dođe frustracija, budite pametni. Ne predajte im se, budite strpljivi. Bez strpljenja ne možete ništa. Ono što želite i ono što vam je potrebno jeste preobražaj prirode vašeg supruga ili prirode vaše supruge, pa ako na to budete strpljivo čekali, Svevišnji će vam to sigurno podariti. Svevišnji, međutim, ima Svoje sopstveno vreme za to. Tvoje vreme je možda u ovom trenutku, ali Njegovo vreme je možda kasnije. Ako neko ima strpljenje, može imati posla sa večnim Vremenom.

Pitanje: Da li misliš da neko ko namjerava da vodi vitalni život treba da se venča; a ako hoće da ostane samac onda treba da živi u potpunom celibatu?

Šri Činmoj: Apsolutno. Ne mešaj te dve stvari. Ako želiš da ostaneš nevenčan, onda budi u celibatu ne samo fizički, već i u vitalu i u umu. Onda ćeš biti u stanju da napreduješ. U suprotnom, nema napretka. Ako uživaš u svim nebožanskim mislima u mentalnom svetu, onda budi siguran da uopšte ne napreduješ. Niže sile bi trebalo da budu iskorenjene iz mentalnog i vitalnog sveta, kao i iz fizičkog. To se zove pravi celibat.

Pitanje: Koji je najbolji način da se iskorene misli o seksu iz mentalnog sveta?

Šri Činmoj: Boraveći uvek u srcu, u srcu čistote. Oseti da mentalni svet nije pravi svet za tebe. Psihički svet, svet srca je tvoj stvarni svet i u njemu možeš ostati čist. Ti to možeš da učiniš. Samo ostani u psihičkom svetu.

Pitanje: Guru, kako muž može da bude srećan kad njegova supruga radi za tebe, a on ne radi?

Šri Činmoj: Nažalost, suprug ne shvata: ako mi supruga udovoljava, zahvalnost i ljubav koju ona od mene dobija će takođe ići i onom s kojim je ona uspostavila svoje jedinstvo. Kad se napiješ vode, svest vode ulazi u celo tvoje biće. Moja zahvalnost prema tvojoj supruzi nije odvojena od tebe. U sposobnosti, ti i tvoja supruga ste jedno. Ako zaroniš duboko u sebe, videćeš da je moje srce svo zahvalnost. Ako se bilo ko od vas dvoje oseća jadno jer ono drugo radi za mene, onda vam nedostaje jedinstvo. Kad učenik obavlja nesebičnu službu, to bi uvek trebalo da bude sa osećajem jedinstva.

Pitanje: Šta ako supruga zdravorazumski razmišlja i ode da radi van kuće pa unajmi služavku da joj obavlja kućne poslove?

Šri Činmoj: Zdrav razum je jedna stvar, a svetost je nešto drugo. Kad unajmiš služavku da ti održava kuću, nemaš pojma kakav život ona vodi. Tvoj život je možda zasnovan na čistoti, dok je život služavke možda apsolutno nečist. Porazgovaraćeš s njom da vidiš da li je u redu, ali na unutrašnjem nivou njene suptilne vibracije mogu biti preplavljene nečistotom. I šta će se onda dogoditi? Ti ne ideš u bioskop, barove ili neka druga nebožanska mesta, ali iznenada baš te nebožanske misli počnu da ulaze u tvoj um, a ti ne znaš odakle one dolaze. Kako da budeš sigurna u čistotu svoje služavke? Ti pokušavaš da vodiš čist život i postigla si neki standard. Sad želiš da žrtvuješ svoj standard jer je kod kuće jako dosadno i želiš da ideš u spoljašnji svet da nađeš posao. Ali, ako budeš zavisila od nekog drugog da ti održava kuću, nećeš moći da znaš koliko ta osoba jeste ili nije duhovna i nećeš moći da proceniš nebožanske sile koje će te napadati.

Pitanje: Da li bi želio da kažeš nešto o zakonima o abortusu? Da li je abortus duhovno prihvatljiv?

Šri Činmoj: Kao prvo, počnimo sa kontrolom rađanja. Sa najviše duhovne tačke gledišta, seksualni život se mora preobraziti, prosvetliti, učiniti božanskim i usavršiti. Seksualni život i Bogoostvarenje nikad ne mogu ići zajedno. To ne dolazi u obzir. Međutim, savršenstvo ne dolazi preko noći. Mora se postići postepeno. Seksualni život je ljudska slabost ili ljudska potreba. Ali, ako u porodici ima već osmoro ili desetoro dece u porodici, roditelji ne mogu da se dobro brinu o njima. Neki roditelji su vrlo siromašni, dok su neki bogati. Pa čak i ako su bogati, ne moguda pokloniti odgovarajuću pažnju na desetoro dece. Majka je takođe ljudsko biće. Kako može pokloniti podjednaku pažnju ili dati odgovarajući ljubav i naklonost tolikoj deci?

Neke duhovne vođe će reći: ako uradiš nešto loše, moraš prihvatiti posledice. Ali ja bih rekao, ako neko uradi nešto loše ili napravi grešku, loše posledice bi trebalo izbeći, ako je to moguće. Ako sam dirnuo vatru i opekao prst, odmah ću ga gurnuti pod hladnu vodu da bol umine. Naravno, bolje je da ne diram vatru i da ne opečem prst, ali ako sam načinio grešku, tad je potreban lek. Ko će patiti ako porodica ima osmoro i desetoro dece? Da li će se oni koji se protive abortusu pobrinuti za tu decu? Oni jednostavno kažu: ako si uradio nešto loše onda je normalno da platiš kaznu. U ovom slučaju, međutim, i deca će morati da plate kaznu. Ako sam uradio nešto loše i ako znam da postoji način da se to izbegne, onda ću, naravno, pokušati da to izbegnem da bih se spasao. Seksualni život treba prevazići, ali nije neophodno ili nije od pomoći imati gomilu dece da bi se to prevazišlo.

Postoje mnoge žene u Americi koje žele da imaju decu. One se ne boje i ne stide se da kažu ljudima da su njihova deca vanbračna. Baš naprotiv, one su ponosne. Jednostavno žele da budu majke. Nije ih briga za muževe. One smatraju da će biti u stanju da pruže toj deci istu vrstu naklonosti koju pružaju oba roditelja. One će deci ukazati i očinsku naklonost i ljubav. Ako je to njihov stav, ja ih ne osuđujem. Ako imaju takvu hrabrost, neka imaju svoju decu.

Ali, šta ako neka oseti da je napravila grešku? U trenutku slabosti je nešto učinila i sad se oseća jadno. Ona se brine šta će reći roditelji i šta će reći okolina i ne želi da preuzme odgovornost za podizanje dece bez oca. Ona shvata da je napravila grešku i sad želi da vodi bolji život. U tom slučaju kažem da je abortus svakako dozvoljen.

Jedina stvar je u tome, ako žena zna da će imati dete koje ne želi, bolje je da se abortus obavi što pre. Duša deteta može da uđe u telo deteta bilo kad od dana začeća, do nekoliko sati nakon rođenja. Ako se abortus obavi nakon što je duša ušla u telo deteta, onda će ta duša odleteti kao ptica. Ali će se strašno osvetiti. Može strašno mučiti majku i oca. To možda potrajati dve ili tri inkarnacije. Takođe se dešava da ta duša proklinje i buduću decu. Deca mogu biti defektna ili roditelji neće moći da imaju decu kad to budu želeli. Ako duša nije ušla, onda je odluka o abortusu na pojedincu.

Pitanje: Da li je razlog zbog kojeg obeshrabruješ svoje učenike da imaju decu to što deca ometaju napredak roditelja?

Šri Činmoj: Uopšte ne možemo kriviti decu. Ja obeshrabrujem učenike da imaju decu zato što, kad deca uđu u život učenika, onaj Bog odozgo nije više njihov jedini Bog. Dole se pojavio još jedan bog, njihovo dete. Tako da se jadni Bog oseća jadno. On oseća da Mu se ne posvećuje dovoljno pažnje. Sad, kad imaju novog Boga, bog odozdo dobija 50 posto njihove pažnje, a Bog odozgo dobija drugih 50 posto. Ali onaj dole je, nažalost, lažni bog. Istina, u njemu jeste onaj stvarni Bog. Ali Onaj koji je sve – Mir, Svetlost, Blaženstvo u beskonačnoj meri, to je onaj Bog koji je gore.

Duhovnog Učitelja je jednom upitao njegov vrlo posvećen učenik: „Ako nam ne dopuštaš da imamo decu, kako će onda čovečanstvo preživeti? Mi meditiramo već mnogo godina, mi smo duhovni ljudi. Ako ne dovedemo na svet više duhovnih ljudi, onda svet neće napredovati“. Učitelj je rekao: „Ti ne moraš da se brineš za Božju tvorevinu. Postoji bezbroj miliona ljudi koji će razmišljati o očuvanju Božje tvorevine. U ovom trenutku Bog želi od tebe da postigneš prosvetljenje. Ti obavi zadatak koji ti je Bog dao i ne pokušavaj da preuzmeš na sebe posao drugih. Drugi će doneti na svet decu. To je njihov posao. Tvoj posao je da ostvariš Boga. Nakon tvog ostvarenja, kad god budeš hteo da imaš decu, možeš ih imati. Ali trenutno te Bog preklinje da prvo ostvariš Njega “.

Možda ćeš reći da je briga o deci božanski zadatak, zato što je Bog u njima. Ko to može opovrgnuti? Bog je u svima. Ali, šta ako Bog poželi od tebe da budeš potpuno posvećena i odana Njemu? On nije ljubomoran na tvoje dete, daleko od toga. Vi ste oboje, na kraju, Njegova deca. On, međutim, smatra: ako ovo Njegovo dete treba u ovoj inkarnaciji da Ga spozna u potpunosti, onda je to posao sa punim radnim vremenom. Ti možda imaš dvadeset osam godina, a tvoja ćerka ima možda dve ili tri godine, ali u Božjim Očima i ti sama nisi ništa drugo nego dete. Kako jedno dete da se brine o drugom detetu? Zato Bog smatra, pošto On želi od tebe da Ga spoznaš u potpunosti, da je tvoja dužnost da udovoljiš Njemu na Njegov sopstveni Način. To je Njegova Vizija.

Bog ima bezbroj drugih ljudi koji će imati djecu. Kad budeš imala šezdeset ili sedamdeset godina, kad budeš napuštala telo, Bog te neće pitati za decu. Bog će te pitati o tebi. „Šta si učinila za mene?“ pitaće On. Neće pitati: „Da li imaš šestoro ili sedmoro dece, ili reci mi šta je novo s tvojom decom“. Tvoji rođaci će te pitati za tvoju decu, ali Bog će te samo upitati: „Reci mi, koliko daleko si otišla u spoznaji Mene u Mojoj najvišoj Svesti? Koliko si posvetila svoj život Meni?“ Ako kažeš: „Morala sam da mislim na svoju decu, tako da nisam mogla mnogo da razmišljam o Tebi“, On će na to reći: „Jesam li ti Ja dao taj zadatak? Dao sam ti zadatak samo da misliš na Mene“.

Ja zaista osećam da ako ste potpuno prihvatili duhovnu stazu, ne savetuje se da imate decu. Naravno, ako već imate decu, onda se morate pobrinuti za njih. Ali od sada, jednostavno promenite svoj odnos sa svojim mužem ili ženom. Postanite kao brat i sestra. Postoji razlika u brzini indijske volovske zaprege i modernog mlaznog aviona. Radost koju ti tvoje dete pruža ne mogu osporiti. Ali kad pomisliš gde je tvoja svest bila pre nego što si dobila dete, a gde je sada, ako si iskrena, onda ćeš videti koliko si nazadovala. Ako ti kažeš: „Ne, ja to mogu da uradim, ja sam snažna. Ja to mogu da izvedem sa jedim ili dvoje dece“, ko sam onda ja da nešto kažem? Ti moraš da znaš koliko imaš sposobnosti. Kad su u pitanju moji učenici, ja im kažem da nemaju decu, jer znam njihove sposobnosti bolje od njih samih. Ako počnu sa decom, onda će biti beskorisni učenici, a ja ću biti beskoristan Guru. I zato obeshrabrujem duhovne aspirante da imaju decu.

Postoji bezbroj ljudi na Zemlji koji ne teže, a među onima koji teže postoje mnogi koji nisu prihvatili naš put ili neki drugi put koji takođe zahteva stalni napredak. Ti ljudi mogu da imaju dece koliko god žele. Ali, ako neki duhovni tragalac ima više od dvoje dece, on se stvarno druži sa neznanjem. Nije dete neprijatelj. Samo je stvar u tome da moramo da znamo šta Bog želi. Ako Bog želi da udovoljaviš samo Njemu, onda će On dovesti u tvoju porodicu dete ukoliko je to apsolutno neophodno. Ako to nije neophodno, On će pokušati da te uveriti na mnogo različitih načina, kroz tvoju težnju i meditaciju, da nemaš decu. Ako budeš imao decu to će značiti odlaganje tvog duhovnog napretka; to ti kažem bez imalo ustručavanja.

Ako neki pojedinci kažu da imaju sposobnost, uprkos tome što imaju jedno i dvoje djece, da se dobro bave duhovnim životom, ne opovrgavam njihovu iskrenost. Ali, ako kažu da mogu imati dece koliko god žele jer su vrlo visoko duhovno razvijeni, tada se ne mogu složiti sa njima. To nije moguće. Neki ljudi kažu da je briga o deci, briga da li je dete jelo ili da li je obučeno kako treba, podjednako dobra kao i meditacija. Ja kažem da nije tako, oni se grdno varaju. Postoje milioni ljudi koji nisu u ovoj inkarnaciji prihvatili duhovni život. Oni brinu o svojoj deci, da li su jela, kako su se obukla, jesu li otišla u školu. To je njihova briga. Ali, da li misliš da dobro duhovno napreduju time što se brinu za svoju decu? Daleko od toga.

Pitanje: Kad imamo decu, kako da najbolje mislimo na Svevišnjeg, a da ne dozvolimo da nas deca ometaju?

Šri Činmoj: Rano ujutro, pre nego što dete zaplače, molim te da ti zavapiš za svojim božanskim Ocem i Majkom, a to je Svevišnji. Zatim, kad dođe vreme da nahraniš dete, pre nego što ga nahraniš, pomisli na Svevišnjeg. Dok hraniš dete reci Svevišnjem: „O Svevišnji, ja hranim dete. I Ti nahrani mene, pošto sam ja Tvoje dete“. Svevišnji će tada sigurno nahraniti tvoju duhovnost. Onda, pošto si nahranila dete, kad je ono prilično srećno i mirno, pomoli se Svevišnjem da te ponovo nahrani. Na taj način ti ćeš nahraniti dete samo jednom, a Svevišnji će tebe nahraniti tri puta. Zašto te On hrani? Zato što vapiš za Njegovom unutrašnjom hranom.

Svaki put kad uradiš nešto za svoje dete, zatraži iznutra od Svevišnjeg da uradi isto to za tebe. Kad god iskažeš naklonost ili pomisliš na dete, moli se Svevišnjem da te blagoslovi, da te vodi, na isti način. U trenutku kad pomisliš na svoje dete, ono postaje tvoj gospod, ukoliko prvo ne pomisliš na Svevišnjeg. Molim te da ne misliš, ako ti se dete osmehnulo, da ti je ceo svet pred nogama. Umesto toga, oseti da si ti dete Svevišnjeg i da, kad ti se On nasmeši, kad je On zadovoljan tobom, osećaš najveću radost. Kad dobiješ nešto od Svevišnjeg, iz svojih molitvi i meditacija, treba da osetiš da je to jedina stvar koja ti je potrebna. Kad jednom to dobiješ, onda to isto možeš dati deci, svom mužu, svojim milim i dragim. To je najbolja stvar. Sve što želiš da dobiješ pokušaj da dobiješ od Svevišnjeg i onda to daj onima koji su ti dragi. Ako pokušaš da dobiješ nešto od svoje dece, samo ćeš sebe sputavati.

Postoji ogromna razlika između molitve za svoju decu, a zatim brige o njihovim zemaljskim potrebama, i slučaja običnih ljudi koji ne teže, koji se brinu samo o zemaljskim potrebama svoje dece, a zatim misle da je njihov zadatak završen.

Tvoj pravi zadatak je molitva i meditacija. Kažem svim roditeljima: molim vas, nemojte da mislite da time što zadovoljavate spoljašnje potrebe svoje dece vodite dobro računa o njima. I molim vas, nemojte se zavaravati misleći da to što ste proveli sate sa svojom decom, udovoljavajući im uglavnom na njihov vlastiti način, da će i ona prihvatiti duhovni život. Vi sami treba da budete duhovni. Treba da se molite, treba da meditirate i treba da poučavate decu da se mole i meditiraju. Treba da učite i svoju decu svemu što je dobro.

Pitanje: Da li može loša majka da odgaji sina koji će postati velik?

Šri Činmoj: To je moguće, ali je vrlo teško. Decu u početku podižu majke. Ako od samog početka majka učini da se dete oseća beskorisno, onda će se ono uvek osećati beskorisno. U većini slučajeva dete dobija majčinu snagu. Većina indijskih muškaraca, kad postanu veliki, pripisuju 99% zasluga svojim majkama.

Pitanje: Postoji određena disharmonija između mene i mojih roditelja, jer je moj otac ateista.

Šri Činmoj: Šta je loše kad je neko ateista? Ti veruješ u Božiju Ljubav, a on veruje u nešto drugo. Ne postoji čovek na svetu koji ne veruje u nešto. On će verovati u svoju hranu, ili u svoje telo, ili u cvet, ili u fudbal, ili u nauku. Mora verovati u nešto što je vidio, ili veruje u ništavilo. Tako da možeš reći ocu: „Ti si ateista, ali veruješ u nešto“.

Ti veruješ u Boga, tvoj otac veruje u nešto drugo. Čak je i ništa, ništavilo, neka stvarnost. Naša indijska filozofija kaže: „Neti, neti – ne ovo, ne ono“. Ovo ništa takođe dolazi iz uma i iz srca. Možeš reći svom ocu da on veruje u ništa i da će videti da je Bog ništa. Možeš reći: „Ja kažem ’sve’. Ti se drži svoga ništa. Jednom ćeš videti da se unutar mog sve nalazi tvoje ništa, a unutar tvog ništa se nalazi moje sve“.

Unutar konačnog Bog ispoljava Svoju beskonačnost. Sada nam je zračak svetlosti sve. Ali kad odemo visoko, čak će nam i Beskonačnost biti malo jer nam je Bog podario beskrajnu glad. Govorimo o vrhunskom ostvarenju. Danas tvoj otac ne razume o čemu govorimo, ali će jednog dana razumeti jer će i on sam shvatiti baš to isto.

Prema tome, ne brini za svog oca. Reci mu neka ima veru u ono u šta veruje i u ono što ima. Ako se bude držao svoje vere, njegovi će problemi biti rešeni. Samo ga ohrabri da pronađe zadovoljstvo u onome što veruje da je istina u njegovom životu. Ako nije zadovoljan, možeš mu reći: „Tvoja uverenja te ne zadovoljavaju, ali mene moja uverenja zadovoljavaju, pa kako to onda da ja nisam u pravu? Zašto ne probaš moj put?“

Pitanje: Upravo sam posetio svoju porodicu i oni baš i ne teže. Interesuje me da li ti ohrabruješ da posećujemo svoje porodice, ili bi trebalo da probamo da izbegnemo česte posete ako predstavljaju opterećenje za našu težnju?

Šri Činmoj: Ti znaš svoje roditelje bolje od bilo koga drugog. Da li oni napreduju u njihovom prihvatanju tvog duhovnog života? Recimo da su pre dve godine gajili potpuno neprijateljstvo. Da li sad osećaju da duhovnost, na kraju, ipak nije tako loša? Da li osećaju da su odigrali svoju ulogu u tvom vaspitanju i da si ti sad sposoban da donosiš svoje odluke? Treba da znaš koliko napreduju u prihvatanju onoga što ti radiš. Ti se sa najvećim naporom penješ uz drvo težnje. Ako tvoji roditelji prema tome gaje neprijateljstvo, ubeđivaće te da siđeš sa božanske grane. Ti si pronašao svoju istinu, i oni su pronašli svoju istinu, pa neka oni ostanu sa svojom istinom, a ti ostani sa svojom.

Neki roditelji u početku nastupaju veoma neprijateljski, ali u određenoj meri prave svesni kompromis. Prihvataju ono što njihova deca rade na lukav način, ne na iskren način, jer znaju da te više ne bi videli ako to ne bi prihvatili. I sad, zašto bi ti bio žrtva njihove obmane? Kad odeš da ih vidiš, na milion lukavih načina oni pokušaju da unište tvoju težnju. Međutim, neki roditelji su prihvatili činjenicu da su njihova deca ušla u duhovni život, pa se i sami donekle trude da budu bar malo duhovni.

Pre četiri ili pet godina su mi neki roditelji bukvalno želeli smrt, ali sad o meni govore lepo. Ranije su bili neznalice. Nalazili su nam mane, bili su protiv nas. Nekad je roditelje bilo sramota da pričaju rođacima o svojoj deci, zato što su smatrali da su njihova deca propala jer su prihvatila duhovni život. Sad se ti isti roditelji hvale na sva usta da su njihova deca postala dobra, duhovna, božanska. Ne uzimaju droge, ili ne vode nemoralan život. Svetlost zrači sa njihovih lica. Ako roditelji iskreno cene osobine i postignuća svoje dece, trebalo bi ih prihvatiti. Dakle, ti treba da vidiš koliko su napredovali. Ako nisu uopšte napredovali, onda je to beznadežan slučaj. Ali, ako napreduju, onda idi i viđaj se sa njima s vremena na vreme, bez obzira što ne možeš da održiš svoju težnju na najvišoj tački.

Ali, ako ti roditelji neprestano zameraju, ako nemaju simpatija prema onome čime se baviš i samo čekaju priliku da te povuku nazad u stari porodični život, onda je žalosna greška da ih posećuješ. Ako pokušavaju da te sputaju običnim životom, onda te ne vodi tvoja iskrenost da ih vidiš, već tvoja glupost. Postoji velika razlika između iskrenosti i gluposti. Ako se jako razljutim, u trenutku mogu nekome da kažem da ću ga ubiti. Već sledećegtrenutka ću znati da bi bila obična glupost da to uradim. Ali, ako se predam svojoj gluposti u ime svoje iskrenosti i ako te ubijem, onda sam, istina, ispunio obećanje. Ali kakva će biti moja karma?

Istina, to su tvoji roditelji. Međutim, ako oni namerno pokušavaju da stvore dodatnu pometnju u tvom životu, zašto bi im to dopuštao? Već imaš dovoljno nesigurnosti, dovoljno sumnje, dovoljno slabosti. Zašto bi ispijao još otrova, zato što su, eto, oni tvoji roditelji? Dakle, treba da vidiš da li ti oni dopuštaju da ideš svojim putem ili ne. Ako tvoji roditelji ne napreduju, nisi obavezan da ih posećuješ. Ako slušaš unutrašnje zapovesti svoje duše, volja Svevišnjeg će ti reći kada da odeš da posetiš roditelje, a kad nije preporučljivo da tamo ideš. Ako ti je teško da čuješ zapovesti svoje duše, onda samo odmeri za i protiv i upotrebi svoju mudrost i zdrav razum.

Pitanje: Izgleda da ako zaista volite nekoga, onda bi trebalo da idete protiv onoga što on isprva želi za sebe i da mu date ono što čak ni ne zna da mu je potrebno.

Šri Činmoj: Ne, to je pogrešno. Sve treba uraditi u odgovarajuće vreme. Ako ubereš plod sa drveta dok je još, nezreo rezultat će biti krajnje jadan. Uvek treba da sačekaš pravi trenutak da ubereš plod. Isto tako, ako je neko duhovno u dubokom snu, a ti ga prodrmaš i probudiš ga, samo će te udariti. Onda ćeš se osećati jadno. On će reći: „Pusti me na miru. Želim da spavam“. Pošto si ti budan, možeš da ustaneš i da radiš šta poželiš. Ali, njemu moraš dozvoliti da spava, jer njega to raduje. Ako je neka osoba dovoljno odrasla da donosi svoje odluke, onda je ne možeš prisiliti da prihvati ono što ti smatraš da je najbolje.

Pitanje: Šta ako je moje dete vrlo aktivno i njegova energija odvlači moju energiju? Stvarno s njim ne mogu da razgovaram jer ono to ne shvata, šta da radim da mu smirim vibracije?

Šri Činmoj: Pusti mu neku duhovnu muziku. Ako ti je dete vrlo aktivno, pravi buku i slično, doživeće muziku kao prijatelja, kao nekoga s kim može da razgovara. Kad čuje duhovnu muziku, videćeš da će se ono igrati sa tom muzikom. Ono će osetiti da ima prijatelja tu pored sebe, prijatelja koji je dinamičan kao i ono. Pa kad dva prijatelja zajedno sviraju, onda majka može da ode u neku drugu sobu da se moli i da meditira. Muzika je najbolja stvar.

Pitanje: Kako da prestanem da budem toliko vezan za svoju fizičku porodicu?

Šri Činmoj: Ako Severni, a ne Južni pol tvoj cilj, onda je normalno da ćeš trčati prema Severnom polu; ali ako istovremeno imaš unutrašnju želju da budeš predmet pažnje na Južnom polu, onda ćeš uvek biti vezan. Onog dana kad osetiš da ti nisu potrebni neklonost, ljubav, divljenje, poštovanje ili brižnost od tvoje porodice je dan kada ćeš prestati da budeš vezan za nju. To ne znači da od tebe tražim da se odrekneš svih veza sa svojom porodicom. Daleko od toga. Nikad ne tražim od mladih momaka i devojaka da ostave svoje roditelje. Ali, ako osećaš da je njihovo ponašanje prepreka tvom duhovnom životu, ti treba da odlučiš šta ti je važnije.

Često vidim sledeće: kad učenici posete svoje roditelje samo na dva sata pa kad se vrate ovde, kao da su neki potpuno drugačiji ljudi. Njihova svest opadne do te mere da se to ne može ni zamisliti. A opet, oni zavise od svojih roditelja, od finansijske potpore. Oni su studenti i ne mogu sami da se izdržavaju. Pošto ih roditelji izdržavaju, naravno da imaju neku obavezu. Međutim, ako neko oseća da nema nikakvu obavezu da posećuje svoje roditelje i ako ga roditelju odvraćaju od duhovnog života, zašto bi nastavio sa nepotrebnom vezom sa njima?

Ako su roditelji potpuno protiv tvog duhovnog života, kakva je onda svrha da se s njima družiš? Koja je razlika između neprijatelja i nekoga ko namerno pokušava da te spreči da duhovno napreduješ? Neprijatelj će ti se uvek suprotstavljati, kako ti ne bi ispunio svoje želje. Ako se tvoji roditelji takođe svesno, pa makar i nesvesno tebi suprotstavljaju, onda moraš da budeš veoma pažljiv. Ako znaš da su tvoji roditelji zakleti protivnici tvog duhovnog života i ako osećaš da je duhovni život jedini život koji želiš, onda ćeš morati da učiniš ono za šta znaš da je najbolje za tvoj duhovni život.

Pitanje: Hrist je rekao u Jevanđeljima da se On bavi Očevim poslom. To je rekao i svojoj majci kada je izašla i tražila ga. Da li je to ono što ti pokušavaš da kažeš - da ako duša zna da ima misiju i nailazi na protivljenje roditelja, ona mora mirno da ostavi roditelje po strani, ne nepravedno, već zato što mora nešto da ispuni, čak i ako roditelji to ne razumeju?

Šri Činmoj: Da, ako je duša svesna svoje misije, onda je Bog na prvom mestu, ne otac ili majka. Dok ispunjavaš Boga, videćeš da su i roditelji automatski ispunjeni. Ako prvo treba da uzmeš roditelje u obzir, ako prvo želiš da udovoljiš roditeljima, onda nikad nećeš moći da ispuniš Boga. U slučajevima kad je duša rešena da obavi svoju misiju, prva stvar je da udovolji Božanskom iznutra, Bogu. Kad se udovolji Bogu, tvoji roditelji će automatski biti zadovoljeni na unutrašnjem planu. Ali ako počneš sa svojim roditeljima, ako poželiš da ispuniš spoljašnje zahteve svojih roditelja i da zatim odeš Bogu, videćeš da svojim roditeljima nikad ne možeš udovoljiti. Njihovi zahtevi će biti bezbrojni. Bog neće uopšte biti nezadovoljan ako želiš da misliš na svoje roditelje, ali ne očekuj da ćeš biti u stanju da im udovoljiš na spoljašnji način. Oni su zarobljeni u neznanju. Kad pokušaš da udovoljiš neznanju, tu nema kraja zahtevima. Neznanje kaže: „Uradi ovo, uradi ono, uradi to...“ Ako možeš da udovoljiš Bogu, tvoji roditelji će na kraju biti zadovoljni, zato što ti udovoljavaš svetlosti. Kada je svetlost ispunjena, sve je ispunjeno, jer kod svetlosti nema zahteva. Svetlost je spontani rast i spontano ispunjenje, dok je tama stalna razarajuća glad. Tama samo lomi i uništava. Svetlost samo širi i ispunjava.

Pitanje: Kad odu u svet duša, da li roditelji shvate da su njihova deca učinila ispravnu stvar time što su prihvatili tvoj put?

Šri Činmoj: Ne moraju da odu u svet duša. Kada sede u meditativnom ili kontemplativnom stanju, oni odmah znaju da vi radite pravu stvar, ali njihov ego i ljubomora im ne dozvoljavaju da to priznaju. Čak i u snovima možda vide da njihova deca rade apsolutno ispravnu stvar, ali ne žele da to priznaju. Ako priznaju, bili bi posramljeni, zato što prethodno nisu bili u pravu. Dobri roditelji samo žele sreću za svoju decu. Nažalost, oni nekad postanu ljubomorni kad vide da sreća dece dolazi iz nekog drugog izvora, a ne od njih. Oni su želeli da pruže sreću svojoj deci i nisu mogli. A deca to sad dobijaju od nekog Indijca. Roditelji to teško podnose.

Pitanje: Ako roditelji iskreno prihvate duhovni život, da li oni pokušavaju da budu nevezani za živote svoje dece, ili ipak i dalje zadržavaju ljubav vezanosti?

Šri Činmoj: Pre nego što roditelji prihvate duhovni život, njihova molitva je uvek: „Bože, molim te učini da nas deca slušaju“. Onda, kad postanu iskreno duhovni, roditelji se ne mole Bogu na takav način. Oni jednostavno kažu: „Molim Te ispuni ih na Tvoj sopstveni način. Molim Te učini da moja deca urade pravu stvar, ne ono što ja želim, već ono što Ti želiš od njih. Ja ne želim ništa od njih. Želim sve od Tebe“. Kad se mole da njihova deca urade pravu stvar, dođe automatski do nevezanosti.

Pitanje: Da li je držanje kućnih ljubimaca isto kao odgajanje dece?

Šri Činmoj: Zavisi od toga kakvu vrstu naklonosti imaš prema ljubimcu. Ako nekog imaš pored sebe, moraš mu ukazivati naklonost i ljubav. Ali istovremeno moraš da znaš da postoji nešto što se zove vezanost. Naklonost je vrlo dobra. Bog je prepun Naklonosti, pun Samilosti; ali On nije vezan. Naša poteškoća je to što se mi zavaravamo kad koristimo reč samilost. Kažemo da izražavamo samilost, ali kad uđemo duboko u sebe, vidimo da je sve to vezanost. Samo Bog ima Samilost. Moraš znati koliko vremena provodiš sa psom ili mačkom, a koliko provodiš u meditaciji. Kad odvojiš vreme za psa, da li u psu osećaš prisustvo Boga? Da li osećaš da služiš Boga u njemu? Ako kažeš da, onda je to divno. Dok hraniš psa, ako osećaš da pas nije tvoj Bog već da je u njemu Prisustvo Boga, onda je sve u redu. Ali, nemoj dozvoliti da tvoj ljubimac postane prvi i glavni objekat ljubavi i divljenja. Ako si vezan za svog psa ili mačku, ako ti on oduzima svu pažnju, onda je to kao da si vezan za svoje dete. A ta vrsta vezanosti nije dobra.

Pitanje: Koja je najbolja stvar koju mogu da dam svom detetu?

Šri Činmoj: Najbolja stvar koju možeš da daš svom detetu je da svakodnevno izgovaraš ime Svevišnjeg. Rano ujutro pred detetom ponovi sedam puta „Svevišnji“. Stavi lagano svoju ruku na srce deteta i veoma duševno ponavljaj „Svevišnji“. Uradi to opet uveče. To je najbolja stvar.

Pitanje: Koji je najbolji način da odgajamo deteta za ostvarenje Boga?

Šri Činmoj: Ako je dete progovorilo, onda je prvo i glavno za njega da nauči da kaže „Svevišnji“. Ako je to već obavljeno, onda dete može da počne da se moli. Dete će najbolje napredovati ako ima primer. Ako se roditelji zajedno mole i meditiraju, dete ne bi trebalo da bude u drugoj sobi. Trebalo bi da gleda šta rade roditelji. Ako roditelji uvek rade ispravnu stvar, duhovnu stvar, onda će ih dete imitirati. Majka pije mleko, i dete odmah želi da ga pije. Dete se nauči svemu čemu ga roditelji uče. Kad roditelji napreduju, automatski i dete napreduje.

Deo III — Obrazovanje:

Pitanje: Da li bi mogao da nam kažeš nešto o obrazovanju mlađe dece, naročito u društvu u kome duhovnost nije naglašena?

Šri Činmoj: Svi roditelji moraju da mi oproste, ali hteo bih da kažem da u Americi roditelji uvek misle da treba deci da daju ono što imaju: moć novca. Ali, kad je u pitanju moć ljubavi, većina američkih roditelja to nije dala svojoj deci. Dali su im novac ili su im dali udoban život i druge stvari. Postoji, međutim, velika razlika između udobnog života i života ljubavi. U svetu postoje mesta na kojima su ljudi siromašni i ne mogu da priušte deci udobnost. Ali, oni svojoj deci daju pravo blago ljubavi, koju oni imaju i koja oni jesu.

Deci bi trebalo neprestano pružati ljubav, neprestanu brižnost. Ovde u Americi, međutim, roditelji često mešaju nedostatak discipline sa ljubavlju i brižnosti. Kad dete napuni sedam ili osam godina, roditelji bi trebalo da budu vrlo mudri. Oni sebi kažu: pošto je Amerika zemlja slobode, njihova deca bi trebalo da imaju slobodu. Oni ne pokušavaju da prenesu deci svoje sopstvene ideale, oni kažu da ih deca moraju sama osmisliti. Ali, to je strašna greška. Sami roditelji su već napravili mnoge greške u životu, i praveći te greške, shvatili su do izvesne mere šta je dobro, a šta loše. Ako stvarno vole svoju decu, onda će i im reći: „Gledajte, i ja sam bio jednom u vašim godinama i načinio sam mnoge, mnoge greške. Sad sam stariji i znam šta je istina, a šta nije istina, šta je dobro, a šta je loše. Tako da želim da vi imate koristi od mojih iskustava“.

Ljudska mudrost kaže da ono što je dobro za roditelje ne mora biti dobro za njihovu decu, ali ja se ne slažem. Kad imate dete, dajete mu mleko, pošto znate da je hranljivo. Nećete reći: „Ne znam šta je dobro za njega, pa mu neću davati ništa. Kad dođe vreme samo će izabrati“. Do tada bi dete već umrlo. Kad je u pitanju fizička hrana za vašu decu, vi ih ne puštate da biraju šta im treba. Ne, dovoljno ste mudri da nahranite dete onim što je najbolje.

Na duhovnom nivou, roditelji obično ne hrane dušu svoje djece. Kažu da ne znaju kojom stazom njihovo dete želi, koja mu je crkva potrebna ili koja molitva je najbolja za njega, tako da ga ne ničemu nauče. Međutim, roditelji bi trebalo da osećaju da je ono što je najbolje za njihov život takođe dobro i za njihovu decu. Nažalost, ovde u Americi, decu ne poučavaju dovoljno o duhovnom životu. Na fizičkom planu, ona dobijaju neku vrstu slobode da izaberu svoj put. Ako im treba novac, daju im novac. Ali, kad je u pitanju stroga duhovna disciplina, unutrašnja disciplina, izvesno je da ona to ne dobijaju. Deca nisu na odgovarajući način oblikovana unutrašnjom ili spoljašnjom disciplinom. Deca se moraju poučavati na duhovnom nivou, isto kao i na fizičkom ili mentalnom nivou.

Sloboda je pristupačna, ali ko zaslužuje slobodu? Onaj ko se povinuje unutrašnjem zakonu. Ako se povinujete unutrašnjem zakonu, ako slušate zapovesti svog unutrašnjeg bića, onda možete uživati u slobodi. U slobodi na spoljašnjem planu uživate upravo zato što slušate viši autoritet, a to je vaše vlastito sopstvo. Kad ne slušate svoje vlastito više sopstvo, shvatite da ste potpuno ograničeni i sputani. Kad se poistovetite sa decom, možete osetiti, pošto imate više mudrosti i iskustva, da ste vi sami više sopstvo dece. Vi ste sastavni deo njihovog postojanja, ali ste svesniji, i zato ste u poziciji da ih vodite. Ta ista deca će jednog dana odrasti i ona će biti u poziciji da vode i oblikuju svoju vlastitu decu. Ali kad se deci da sloboda pre nego što dođu do ikakve unutrašnje mudrosti, ta sloboda nije dobra.

Svi mi ovde smo duhovni ljudi. Bog nam je dao težnju. I zato se svaki dan molimo Bogu i nudimo Mu zahvalnost. Zato što smo prihvatili duhovni život, mi već znamo šta nam je Bog dao iz Negove beskonačne Darežljivosti i mi smo Mu zahvalni. U običnom svetu, međutim, većina ljudi je nezahvalna. I deca su nezahvalna prema svojim roditeljima. Istina, ako roditelji nastave i nastave da obasipaju decu ljubavlju, videće da će im u budućnosti deca biti zahvalna. Prave roditelje, međutim, nije briga za zahvalnost. Oni osećaju da je ljubav prema deci njihova dužnost. Bog nas neprestano zasipa Njegovim najposebnijim Blagoslovima i Njega nikad nije briga za našu zahvalnost. Njega je briga samo za Njegovo davanje. Dok daje, On je srećan. U ovom svetu sreća dolazi samo od davanja. Roditelji bi trebalo da daju to što imaju. Ako imaju moć novca, trebali bi da to daju. Moć ljubavi je, međutim, beskonačno važnija. Srce i dušu deteta nije briga za novac. Ako dobije od roditelja moć ljubavi, onda je ono večno i božanski vezano za svoje roditelje i ono samo veže svoje roditelje na isti način.

Deci bi stalno trebalo prenositi snagu ljubavi, snagu srca. To je najvažnija stvar. I to treba obaviti bezuslovno, ne sa osećajem neke unutrašnje nagodbe. Decu treba voleti bezuslovno. Ako majka misli da voli svoje dete dok ima četiri godine zato da bi joj ono, kad bude imalo dvadeset četiri, moglo dati novac i obezbediti materijanu udobnost, onda moram da kažem da je ova vrsta nagodbe u unutrašnjem životu apsurdna. Majka i otac bi trebalo da daju deci sve bezuslovno. Roditelji ne bi trebalo ništa da očekuju od dece u zamjenu za svoju ljubav. Samo dajte zbog davanja i ako je to Božja Volja, vaša deca će vam uzvratiti. Čak i ako vam deca ne uzvrate, bar jedna Osoba nikad neće ostati nezahvalna, a ta Osoba je Bog. On će pokušati da udovolji roditeljima na božanski način, na Njegov sopstveni Način.

Mi deci dajemo slobodu zato što imamo slobodu. Ali, da li im ta sloboda pomaže? Ne, ne ako ne znaju kako da disciplinuju svoj život. Prvo moramo da ih naučimo unutrašnjoj i spoljašnjoj disciplini. Roditelji ponekad postupaju sa lažnom skromnošću, govoreći da ne znaju šta je najbolje za njihovu decu. Istina, u poređenju sa duhovnim Učiteljem ili joginom, roditelji možda ništa ne znaju. Ali, u poređenju sa decom, oni znaju mnogo više. To je ono što treba da osećaju.

Roditelji bi trebalo da se svakodnevno mole Bogu i da meditiraju na Boga da ih prosvetli kako ne bi vodili svoju decu pogrešno. I prosvjetljenje koje dobiju, roditelji bi trebalo da ponude deci. Kad deca odrastu, imaće nešto mudrosti da sama izaberu. Tada mogu da odbace gledišta svojih roditelja. Ali, ako roditelji čekaju da deca odrastu da bi ih naučili nešto o duhovnom životu, to je pogrešno. Taj pristup ne funkcioniše. Ako deca nisu oblikovana kako treba dok su mala, kad odrastu, počnu da uzimaju drogu i rade mnoge nebožanske stvari. Tada je prekasno. Roditelji tada tvrde: „Nisam ih ja tome učio“. Ali, nažalost, oni su im dali pogrešnu vrstu slobode.

Svi smo mi ovde tragaoci, mi smo duhovni ljudi. Duhovni roditelji moraju odmah da nauče decu svoju sostvenu duhovnu filozofiju. Nakon deset ili petnaest godina, kad deca budu odrasla, ona mogu da promene svoje gledište.

Pitanje: Kako bi trebalo da meditiram pre nego što uđem u učionicu da održim čas?

Šri Činmoj: Molim te da meditiraš na Svevišnjeg u svakom svom učeniku. Ne moraš meditirati na svakog učenika posebno, ali pokušaj da ih sve osetiš kao jedno biće koje meditira tu pred tobom. Kad osetiš prisustvo Svevišnjeg unutar učenika, molim te da osetiš da Svevišnji u njima uči od Svevišnjeg u tebi. Trebalo bi da osećaš da je Svevišnji u tebi stariji brat. Ako stariji brat podučava mlađu braću, polako i sigurno će i oni steći mudrost starijeg brata. Ako budeš mogao da osetiš šta su oni, onda ćeš biti u stanju da vidiš da su i oni sastavni deo onoga što si ti.

Pitanje: Kako da najbolje služim Svevišnjeg u deci koju poučavam?

Šri Činmoj: Najbolje možeš da služiš Svevišnjeg u deci ako osećaš da si Mu izuzetno zahvalna što ti je pružio priliku da poučavaš decu. Dok poučavaš decu, pruža ti se prilika da sama postaneš dete. Ti možda imaš dvadeset dve ili dvadeset tri godine, ali tvoj cilj je da postaneš dete, večno dete u duhovnom životu, kako bi mogla neprestano da napreduješ. Ako budeš stalno zahvalna Svevišnjem i ako te deca budu stalno podsećala na tvoje večno detinjstvo, onda ćeš veoma brzo napredovati. Dok poučavaš decu, ne razmišljaj o tome da ti školski sistem daje platu i da je to razlog što ih služiš. Ne, ti služiš deci jer i ti želiš da postaneš još jedno dete. Ako ti deca upute osmeh, seti se da osmeh dolazi od Svevišnjeg. Kad god se neko dete nasmeši, to je širenje Božje Stvarnosti Sna na Zemlji. Ako to budeš imala na umu, onda ćeš biti u stanju da služiš Svevišnjeg veoma duševno i neprekidno.

Pitanje: Kad imamo mogućnost da izaberemo da iskoristimo svoje vreme ili za studiranje ili za duhovne stvari, šta bi trebalo da izaberemo?

Šri Činmoj: To zavisi od svake pojedinačne duše. Neki ljudi ne žele da studiraju. Ja sam proučio njihove duše i njihove duše ne žele da studiraju. Nekima sam rekao: „Moraš da studiraš“. Njihove duše to žele. U tvom slučaju, trebalo bi da svoje vreme i pažnju posvećuješ duhovnosti. Duhovnost mora da bude na prvom mestu. Moraš imati vremena za meditaciju, za nesebično služenje.

Za spoljašnje informacije imaš mnogo vremena, ali za unutrašnji život nemaš vremena. Hteo bih, međutim, da kažem da se duhovni život može lako voditi i uz spoljašnji život. Svakog dana možeš dva sata da upotrebiš za meditaciju i jedan sat za nesebično služenje. Svako može da odvoji toliko vremena. Neki ljudi čitaju svakakve nebožanske stvari kad završe sa školskim poslovima. Provode vreme uz filmove, TV, stripove i smeće iz spoljašnjeg sveta, umjesto da rade duhovne stvari.

Praktikovanje duhovnosti je kao vežbanje mišića, ili kao kad učiš da čitaš. Razvija se vežbanjem. Jednom sam imao dobrog prijatelja. On i njegov brat su postali učenici duhovnog Učitelja. Brat je učio sedam do deset sati dnevno, a moj prijatelj je učio samo dva do tri sata dnevno, a onda bi samo ponavljao Guruovo ime. On se oslonio samo na Guruovu milosti da ga provuče kroz ispite. Prvi brat je jednom pitao Gurua šta je bolje i on je rekao: „To je pitanje vere. Ti imaš veru u sebe, a tvoj brat ima veru u moje sposobnosti da mu pomognem da položi ispite“.

Brat koji je satima učio je bio budala. Doći će dan kad će život spoljašnjeg školovanja završiti i do tada će on imati razvijenu samo jednu sposbnost, da uči. Ali drugi brat je sve vreme razvijao dve sposobnosti, da uči i da meditira. U duhovnom životu mi radimo mnoge stvari u isto vreme. Ja radim deset ili jedanaest stvari u isto vreme. Možeš da učiš satima a da ništa ne naučiš, ali kad ti je um smiren i tih, za sat vremena možeš da uradiš nešto za šta bi ti inače trebalo deset sati.

Pitanje: Ja sam student. Kako da učim a da ipak ne ne izgubim Boga iz vida?

Šri Činmoj: To je vrlo lako. Moraš biti svestan svrhe svog studiranja. Ako studiraš da bi dobio diplomu, da bi te svi uvažavali i da bi se osećao kao da si najmudrija osoba na svetu, onda nećeš biti u stanju da imaš u vidu Boga. Ali ako studiraš da bi udovoljio Bogu, da bi bolje služio Bogu, onda ćeš uz svaki red koji pročitaš držati tu ideju u svom umu. Moraš da osećaš da je sve vreme tu neko ko te posmatra. Dok učiš, treba da osetićaš da je Bog tik uz tebe. Ti si malo dete, a tvoj Otac posmatra da vidi da li učiš ili ne. Bog je tvoj večni Otac i Majka. On te uvek iz potaje posmatra.

Studiranje ne mora da bude prepreka na duhovnoj stazi; može biti pomoć. Studiranje zahteva disciplinu. Ako želiš da ti ide dobro u školi, moraš da se disciplinuješ. Sposobnosti koje stekneš tokom nekoliko godina studiranja možeš da primeniš na svoj duhovni život. Trebalo bi da ceniš i uvažavaš disciplinu u svakom aspektu života. Disciplina je božanski instrument kojom se razvija snaga koja će ti biti od velike pomoći u tvom duhovnom životu.

Samo učenje je neki oblik služenja. Od sada, treba da prihvatiš svoje studiranje kao jedan oblik služenja Bogu. Ako ti studije idu dobro, ako dobijaš dobre ocene i održavaš posvećenu svest, onda tvojim studijama u tom određenom području udovoljavaš Bogu. Danas On želi da studiraš, a sutra će možda zatražiti od tebe nešto drugo. U svakom polju treba da udovoljiš Bogu na Njegov sopstveni Način.

Pitanje: Mnogi učenici su nastavnici, a neki planiraju da budu nastavnici. Koji je najbolji način da deci s kojom radimo prenesemo svoju duhovnost?

Šri Činmoj: Najbolje je da poučavaš decu rezultatima svog vlastitog duhovnog života. Samo im ponudi rezultate svog života. Tvoj vlastiti život je najbolja knjiga. Ako u tebi osete božanske vibracije, to je najbolja lekcija koju mogu dobiti. Ti ćeš postajati božanska, a oni će dobijati tvoje božansko. Ako učitelj ima božansko, i deca će ga steći.

Pitanje: Da li je za moj razvoj uopšte neophodno da bilo šta studiram?

Šri Činmoj: Što se tebe tiče, za tvoj sopstveni unutrašnji razvoj nije neophodno da studiraš. Samo je neophodno da pojačaš svoju ljubav, posvećenost i predanost. U većini slučajeva nije neophodno da se nastavi sa studiranjem na spoljašnjem planu, ali tvoje unutrašnje studiranje se mora intenzivirati svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svake sekunde, da bi postala savršen instrument Svevišnjeg. Ne samo ti, već svako treba da intenzivira svoje unutrašnje studije.

Pitanje: U ovom trenutku planiram da odem na koledž sledeće godine i jedini način da organizujem smeštaj je u domu, gdje je jedina soba koju mi mogu dodeliti dvokrevetna sa još jednom osobom. Je li to loše?

Šri Činmoj: Ovde je to neizbežno. Moraš se suočiti sa nužnim. Ako moraš da studiraš i ako je to jedini način na koji se to može izvesti, onda se samo moli Svevišnjem da tvoj cimer bude duhovan. Šta drugo možeš da určiniš? Po tom pitanju si bespomoćan.

Deo IV — Tehnologija i nauka

Pitanje: Materija je sačinjena od atoma. Da li je duh takođe sačinjen od nekih atoma?

Šri Činmoj: Materija je sačinjena od atoma, istina, ali unutar materije je duh, a u njemu je Svevišnji. Duh nije sačinjen od atoma. Telo možeš da vidiš, ali ne možeš da vidiš dušu. Transcendentalni duh ne funkcioniše isto kao materija. Atom se može razbiti na delove, ali transcedentalni Duh uvek ostaje beskonačan, bezgraničan. Duh se ne može rastaviti na delove. Večna Tišina neispoljenog Duha se ne može rastaviti na delove. Međutim, život zvuka se može rastaviti na delove zato što je on samo tvorevina. Materija je tvorevina u kojoj se odigrava spora i postojana evolucija. Duh je Izvor. Izvor se ne može razdvojiti ili sačiniti od fragmenata. Izvor je večno nerazdvojiv. Samo se tvorevina može rastaviti na delove.

Pitanje: Da li intenzivno korišćenje tehnologije ometa naše ostvarenje Boga?

Šri Činmoj: Tehnologija kao takva ne stoji nasuprot ostvarenju, ali moramo znati kako pristupamo tehnologiji. Nauka, najčistija nauka, ne negira Boga. Naučnik, međutim, može da pomisli da je svemir stvoren naukom ili da može bez Boga, zato što je uz pomoć naučnog razvoja on stvorio atomsku ili hidrogensku bombu. On misli da može dobiti sve što poželi od nauke i zadovoljan je svojim naučnim dostignućima. Mi moramo da znamo da postoji nešto što se zove unutrašnje ostvarenje, Samoostvarenje. Za to, moramo uraditi nešto drugo. Moramo obaviti unutrašnje istraživanje, a ne naučno istraživanje.

Ono što tehnologija nudi svetu nikako se ne suprotstavlja Bogu. Ali, od tehnologije i nauke ne možemo očekivati Bogoostvarenje. Bogoostvarenje je unutrašnje jedinstvo sa najvišom apsolutnom Istinom. Za to moramo ovladati čulima i otići iznad čula. Moramo pokoriti čula, moramo imati savršenu kontrolu nad čulima. Na taj način prevazilazimo svoja ograničenja i postižemo najviše jedinstvo sa Apsolutnim. A tehnologija ne cilja na to jedinstvo sa najvišim Apsolutom, i to je problem. Međutim, ako želiš da vidiš postojanje Boga u tehnologiji, hteo bih da kažem da je to apsolutno moguće. Bog zaista postoji u tehnologiji. Bog postoji u svemu.

Tehnologijom možeš postići veliki, veći, najveći uspeh, ali taj uspeh nije uspeh Bogoostvarenja. Bogoostvarenje je potpuno drugačije. Niti samostvarena osoba niti samo Boogoostvarenje kao takvo nikad se ne protive postignućima nauke i tehnologije. U isto vreme, Bogoostvarenje očekuje od nauke i tehnologije da mu ne stoji na putu. Nije štetno ako si zainteresovan za tehnologiju i nauku, samo moraš da znaš šta od njih očekuješ. Ako tražiš najvišu transcendentalnu Istinu, tu je nećeš pronaći. Moraš da zaroniš duboko u sebe radi otkrovenja Boga. Kad otkriješ sebe, otkrio si najvišu Istinu, a ta istina je Bog.

Ne mora nužno postojati barijera između tragaoca i tehnologa, ali mora se znati čemu se teži. Kad neko jednom ostvari svoje svesno jedinstvo sa Bogom, ne postoji više ništa za čim bi težio, jer tada postaje samodovoljan. U slučaju tehnologije, neko je možda u potpunosti u to upućen, možda dobija iz nje najbolje rezultate, ali još uvijek postoji vapaj, unutrašnji vapaj, za još nečim. To „još nešto“ neće doći iz tehnologije. Ono što može ponuditi, tehnologija će sigurno ponuditi, ali jedino Bogoostvarenje može udovoljiti unutrašnjem vapaju. U ostvarenju ne postoji osećaj gubitka ili dobitka. Ne osećaš da si nešto izgubio ili stekao, već da si nešto postao, da si jedno sa nečim.

Question: You told us about a disciple of yours who is a psychiatrist. Why does she believe in spirituality?

Šri Činmoj: Psihijatar lako može da veruje u duhovnost. Ona je došla kod duhovneosobe, kod mene, jer zna da je ja mogu uveriti u postojanje unutrašnjeg života. Ona pruža radost drugima, ona uverava druge, ali ne može da uveri samu sebe. Kad ljudi dođu kod nje, onda im tumači njihove snove. Ona ima sposobnost da uveri njihov um. Ali, kada su u pitanju njeni sopstveni problemi,ona ne zna kako da ih reši i svesna je toga. Ona je dovoljno iskrena da zna da je duhovnost ta koja poseduje unutrašnju mudrost da reši sve naše probleme i da samo ona može da rasplamsa našu istinsku svest.And for spirituality she comes to me. She knows that she will get the real answer from me. She is so sincere that she has even sent two of her clients to me. She felt that she was not in a position to help them further. I deeply appreciate her sincerity. She is well-established and well known, and she could easily have deceived herself. But just because she is sincere, she comes to me.

Pitanje: Što se tiče psihologije, kako se podsvesni um i nadsvesni um ili intuitivni um uklapaju u tvoju filozofiju?

Šri Činmoj: Govorimo o podsvesnom i nadsvesnom umu, ali postoje i drugačiji umovi. Koristi se i termin „intuitivni um“. Postoji i nadum, superum i svest Sat-Čit-Ananda. Hteo bih da kažem da u mojoj filozofiji mi nastojimo da se uzdignemo iznad uma. Nastojimo da pročistimo podsvesni um i unesemo svetlost u njega. Zatim pokušavamo da odemo iznad, daleko iznad ljudskog uma.

Svima nam je potrebna svesnost koju ima um, ali u skladu sa mojom filozofijom mi takođe moramo da idemo iznad svesnosti uma. Koliko je meni poznata psihologija, mnogi psiholozi, naročito oni koji slede filozofiju Karla Junga, osećaju da je svesnost od vrhunske važnosti. E sad, duhovni Učitelji takođe osećaju da je svesnost apsolutno neophodna u duhovnom životu. Ali, nakon što postanemo svesni nečega, moramo se svesno postarati da odemo i više od svesne pažnje, odnosno, da imamo svesnu težnju.

Nemamo šta da kažemo protiv psihologa, ali mi osećamo da je težnja kao takva mnogo viši cilj. Duhovni tragalac oseća da je težnja korak iznad mentalne svesnosti. Svesnost je vrlo komplikovana i velika reč, istina. Međutim, svesna težnja je nešto dublje i više od svesnosti.

Nesvesno, svi znaju ko je Bog i gde je Bog: On je ili na Nebu ili na Zemlji ili nekom drugom mestu. To je naša nesvesna spoznaja. Ali, kad uđemo u težnju, mi postajemo svesni Božijeg postojanja. Tada mnogo brže napredujemo. Koliko puta sam pomerio ruke tamo i ovamo, dok sam s tobom razgovarao? Međutim, samo ako uložim svesni napor, moći ću da razvijem mišiće na ruci. Znači, mora postojati svesna pažnja, a takođe mora da postoji i unutrašnji podsticaj da se napreduje. Svesna pažnja nije dovoljna. Težnja nam mora doći u pomoć i moramo uložiti svestan napor. Težnja je najvažnija stvar. Mi započinjemo svoje putovanje sa težnjom, a završavamo sa ostvarenjem. Današnja težnja se preobražava u sutrašnje ostvarenje.

Pre mnogo godina sam proučavao Frojda i Junga, a prošle godine sam proučavao dela jednog stručnjaka za Jungovu filozofiju i psihologiju. Tu sam našao da su oni došli do zaključka da je svesnost sve, ne idu dalje od toga. Slažem se da je svesnost od velike pomoći za obično ljudsko biće. Duhovni tragalac, međutim, mora ići i više od svesnosti. Moramo da uložimo svestan napor i taj svesni napor mi nazivamo težnjom, unutrašnjom težnjom. U suprotnom, iako smo svesni istine, istina nam neće biti ni od kakve koristi. Imam telo, to je istina. Ali, ako ne pokušam da ga svesno poboljšam, onda neću načiniti nikakav napredak.

Pitanje: Ako student proučava nauku i vodi duhovan život, kakav bi trebalo da bude njegov pogled na nauku?

Šri Činmoj: Trebalo bi da nauku vidi kao mogućnost da ispolji svoja ostvarenja. Student ne bi trebalo da posmatra nauku samo kroz mikrobe. Trebalo bi da oseća da u laboratoriji rukuje životom težnje, rastućom svešću koja se menja. Kad uči ili kad izvodi eksperiment, trebalo bi da oseća da ispunjava svoja ostvarenja iz duhovnog života, da unosi svoju meditaciju u sam svet. Kroz meditaciju idemo visoko, više, najviše da otkrijemo stvarnost. Kroz nauku mi ispoljavamo i širimo tu stvarnost širom sveta. U meditaciji vidimo istinu, u nauci ispunjavamo istinu.

Pitanje: Antropolog proučava svoju braću ljudska bića, ali da li on zna bilo šta o duši?

Šri Činmoj: U ovom svetu svako ima svoju profesiju ili zanimanje. A antropolog takođe mora da postane tragalac ako želi da zna bilo šta o duši. Kad traga za svetlošću, istinom i blaženstvom, naravno da će ih i pronaći. Bez obzira kojom se profesijom bavi, kad postane tragalac biće u stanju da oseti prisustvo duše i da vidi dušu. Onda će biti u stanju da izvrši volju duše, čak i u svojoj profesiji. Čovek postane antropolog zato što je to proučavao. Isto tako, ako se bude molio i meditirao, dobiće rezultate svojih unutrašnjih studija. Postao je antropolog proučavajući nešto u spoljašnjem životu. Tragalac će postati praktikujući nešto u unutrašnjem životu. Kad stekne mir, svetlost i blaženstvo u ogromnoj meri biće mu lako da bude u kontaktu sa dušom. Onda može da raditi bilo šta. Uz svetlost svoje duše može da ispuni sve svoje snove u polju antropologije.

Pitanje: Razgovarao sam sa prijateljem koji ima naučni pristup vezano za pitanje kreacionizma nasuprot evolucije i on je bio na strani kreacije više nego na strani evolucije. Rekao mi je da ne postoje nikakve veze između vrsta. Svaka vrsta je zasebna. Da li je to istina?

Šri Činmoj: Stvaranje je neprekidno. Postoji evolucija, ali ona je u duši, to je evolucija duše u materiji. Duša započinje svoje putovanje u svetu Tišine. Dok se razvija, u svakoj inkarnaciji duša prima svetlost. Sve dok postoji neprestano stvaranje u ljudskoj inkarnaciji, telo može da ostane na Zemlji. Kad stvaranje prestane, nakon sedamdeset ili osamdeset godina, telo umire. Ono što ostane je večna duša. Duša se razvija kroz mineralni, biljni, životinjski i ljudski život.

Pitanje: Neki ljudi kažu da ne postoji veza između riba i reptila, da oni ne izrastaju u ptice ili sisare.

Šri Činmoj: Zašto bi trebalo da postoje veze? Ako živiš u jednoj kući i onda odeš da živiš u neku drugu kuću, to ne znači da obe kuće moraju da imaju neku fizičku vezu. Danas možeš proći kroz Njujork ili Konektikat jer su susedne države. Ali, ako želiš da posetiš neku drugu državu, ona ne mora da bude direktno povezana sa bilo kojom od njih. Stvaranje je odvojeno od evolucije duše. Dok si u ovoj kući ti se razvijaš, kad si u drugoj kući ti se takođe razvijaš. Duša može imati jednu inkarnaciju kao ptica, a sledeću kao lav. Ali, to ne znači da ptice i lavovi imaju bilo kakvu vezu.

Pitanje: Da li izum postoji u unutrašnjem svetu pre nego se otkrije spolja?

Šri Činmoj: Sa najviše tačke gledišta, u Božjoj univerzalnoj Viziji ne postoji tako nešto poput izuma. Postoji samo jedna duhovna Stvarnost, postoji samo jedna tvorevina. Unutar sveprisutne, sveprosvetljujuće, transcedentalne Vizije našeg Voljenog Svevišnjeg, šta se može izumeti ili otkriti? Mi ovde na Zemlji imamo um i zemaljske organe i merenja da potvrdimo svoja otkrića. Vrlo često u unutrašnjem svetu nađemo nešto što nas vodi do otkrića u spoljašnjem svetu. Ali u najdubljem svetu nema otkrića. Tu je sve jedinstvo sa najvišom Stvarnošću, postoji samo stvaranje. Svaki pokret Boga je stvaranje. On stvara milione stvarnosti u svakoj sekundi. Onda, kad dođemo dole na zemaljski nivo, počinju izumi. Ali u najvišoj transcedentalnoj Stvarnosti ne postoji izum.

Pitanje: Kad neko nešto izmisli, da li mu to Svevišnji daje?

Sri Chinmoy: Yes. The Supreme, out of His infinite Kindness, gives the individual the invention. It is actually a discovery of something that is already there. If you look for something in your room, you can discover it only if it is there. How can someone invent something out of the blue? Ljudski instrument stiče slavu, ali Svevišnji ga koristi.

Pitanje: Može li čovek ubrzati otkriće?

Šri Činmoj: Svevišnji radi sve, ali ako neko teži da učini nešto pristupačnijim, onda mu Svevišnji može pomoći.

Pitanje: A šta je sa lošim otkrićima kao što je hidrogenska bomba?

Šri Činmoj: Sve je to neko iskustvo. Hidrogenska bomba je razaranje. Ako želimo takvu vrstu iskustva, možemo ga imati. Bog nam je dao ograničenu slobodu. Mi smo kao dete koje se igra nožem. Možemo upotrebiti nož da nekoga ubodemo ili da iseckamo voće.

Pitanje: Koliku ulogu igra mašta u naučnom otkrićima?

Šri Činmoj: Kad se um preda mašti, tada na površinu izađe prava kreativnost. Naučnik naporno radi godinama. I onda, kad um ne može dalje, on se preda višoj sili koju zove mašta. Mašta je stvarnost iznad uma i iznad materije.

Pitanje: Voleo bih da znam da li je pojavljivanje električnog osvljenja imalo ikakav efekat na unutrašnju svetlost ljudi.

Šri Činmoj: Električna svetlost i unutrašnja svetlost su dve potpuno različite stvari. Električna svetlost ne može da utiče na unutrašnju svetlost. Kao prvo, kad dodirnemo električno svetlo ili sijalicu, možemo doživeti elektrošok ili nas toplota sijalice može opeći. Ali, kad je u pitanju unutrašnja svetlost, mi je možemo dodirnuti, možemo je osetiti i možemo se u njoj okupati, ali to nas nikad neće opeći. Samo će nas prosvetliti. Električna svetlost je samo u fizičkom svetu. Apsolutno je ograničena. Ali, unutrašnja svetlost je bezgranična. Efekat električne svetlosti može biti razoran u svakom trenutku. Unutrašnja svetlost, međutim, nas nikad ne može razoriti. Sama njena funkcija je da prosvetljava. Unutrašnja svetlost u stvari dolazi iz samih dubina naše duše i ova svetlost je hrana samog našeg postojanja. Ako se neko oslanja na unutrašnju svetlost, onda će i njegov spoljašnji život biti nahranjen i prosvetljen njome. Ali, električna svetlost ne može da uđe u naše unutrašnje biće. Ona počinje na fizičkom nivou i završava se na fizičkom nivou. Unutrašnja svetlost, međutim, izlazi da obuhvati ili obavije spoljašnji život i onda preobrazi naše spoljašnje postojanje. To je razlika između električne svetlosti i unutrašnje svetlosti.

Pitanje: Da li je uvek najbolje da doktori održavaju ljude u životu koliko god je moguće, ili to zavisi od pojedinačnog slučaja?

Šri Činmoj: Ako se radi o duhovnoj osobi, doktori i rođaci bi uvek trebalo da je održe na Zemlji koliko god je moguće, jer se duhovni ljudi uvek bore protiv smrti. Međutim, može se dogoditi da neko ko je potpuno beskoristan treba da umre za dva sata. Čak i ako ga održe na Zemlji dvadeset četiri sata više, on nijednom neće izgovoriti Božije ime. Ali, ako je neko u stanju da u životu izusti Božije ime makar samo još jednom, onda će nešto postići u svetu duše. To postignuće će se dodati na ostala postignuća tog života i u sledećoj inkarnaciji njegov život će biti malo bolji. U Indiji neki ljudi žive preko dvesta godina, ali oni nemaju vremena da se mole Bogu ni jednom u šest meseci ili u godini dana. Sa duhovne tačke gledišta, ovi ljudi su kao običan kamen. Za njih je svaka dodatna godina samo dalji gubitak vremena. Međutim, ako neko može da ostane na Zemlji makar sat duže, i ako prizove prisustvo Svevišnjeg u toku tog sata, onda je, naravno, bolje da ta osoba ostane na Zemlji. Čak i ako neko nesvesno misli na Boga, onda mu je bolje da ostane što duže je moguće na Zemlji. Zato doktori ne bi trebali da daju lekove koji čine pacijente nesvesnim, niti da uspavljuju životinje. To je vrlo, vrlo loše.

Pitanje: Ako doktori ubiju pacijenta koji je trebaLo da ostane u životu, da li će steći lošu karmu?

Šri Činmoj: Kad doktori svesno učine nešto loše, oni sebi stvaraju velike probleme u budućim inkarnacijama. Doktori nisu savršeni, možda ne znaju dovoljno o medicini. Ako naprave grešku i slučajno ubiju pacijenta, Svevšnji će oprostiti njihovo neznanje. Opet, ako ne mogu da posvete dovoljnu pažnju zato što imaju previše pacijenata, Svevišnji će videti da li je to bila njihova greška ili ne. Ali ako namerno nekoga ubiju da bi se rešili pacijenta, onda će se zakon karme pobrinuti za njih.

Pitanje: Postoji jedna devojka koja je potpuno nesvesna već nedeljama. Mogla bi tako da živi godinama, bez svesti. Šta u takvim slučajevima?

Šri Činmoj: Ako postoji i najmanja nada da životna sila funkcioniše u toj osobi, najbolja stvar je da pokušaju da je održe na Zemlji. Sve dok je duša u telu, postoji nada za tu osobu. I ako ostane još pet meseci na Zemlji, to ima neku svrhu.

Pitanje: Oni ni ne pokušavaju da je povrate u svesno stanje, samo održavaju njeno telo u životu. Kažu da mozak uopšte ne funkcioniše. Nema moždanih talasa.

Šri Činmoj: Trebalo bi da nastave, jer životna energija nije potpuno nestala; ona još uvek funkcioniše. Čak i ako neko živi na aparatima, ukoliko duša nije tu, aparati ne mogu da održe telo u životu više od nekoliko sati. Kad postoji vibracija duše, čak i kao je neko otišao iz kuće, osetićeš njegovo dugotrajno prisustvo. Slično tako, srce još uvek radi zato što još uvek postoje vibracije duše. Neki članovi porodice možda će poželeti da ona umre samo da ne bi prolazili kroz komplikacije i troškove.

Pitanje: Ima li postoji neki razlog za ovu vrstu iskustva?

Šri Činmoj: Svevišnji koristi Svoj zakon karme. Recimo da su roditelji uradili nešto stvarno loše toj devojci u prethodnoj inkarnaciji. I sad duša kaže: „U redu, u ovoj inkarnaciji ću vas pročistiti. Ja ću odugovlačiti i odugovlačiti i odugovlačiti. Moraćete da otplatite kaznu za svoja loša dela. U ovoj inkarnaciji ću se osvetiti“. Ako duša zna da pacijent neće biti izlečen i ako to zna i porodica, onda je to osveta. Ili duša uživa u tom iskustvu, ili čeka na pravi trenutak da ode, ili naprosto ima iskustvo. Mi mislimo da je ta osoba stvarno umrla, ali ko zna kakvo iskustvo ima duša? Umesto pet minuta, to može da potraje pet godina. Opet, to možda nije zdravo iskustvo, ali duša želi da ga prođe. Obična ljudska bića nešto mogu da rade godinama samo da bi pokazala svetu da je to moguće, iako to što rade ne mora biti ohrabrujuće i inspirativno.

Pitanje: Da li smo mi stvarno odgovorni za izumiranje životinja, za zagađenje i za razaranje sveta? Mi smišljeno fizički ubijamo sebe i svet. Je li to Božija Volja?

Šri Činmoj: Za to je odgovorna kombinacija neznanja i karme iz prethodnih inkarnacija. Razaranje nije Božija Volja. Božija Volja je da nas voli i da nas ispunjava. Umesto da ispunimo Boga, mi hoćemo da se međusobno uništimo i, u isto vreme, da pokvarimo Božiji Plan. Božiji Plan ne može biti pokvaren, ali mi ne znamo kako on deluje. Pošto je Bog sveopraštajući, On će čekati i čekati na nas da naučimo. On ima beskonačno Strpljenje, večno Strpljenje.

Pitanje: Da li je Bog zabrinut zbog naglog porasta populacije?

Šri Činmoj: Bog ima mnoge druge koji razmišljaju o populaciji. On sam je zabrinut samo zbog manjka težnje, a ne zbog povećanja populacije.

Deo V — Droga and alkohol

Pitanje: Da li iskustva sa drogom imaju ikakvu vrednost?

Šri Činmoj: Iskustva sa drogom su kao lažni novčići. To je kao da si malo dete koje nema novca. Onda ugledaš predivan novčić. Znaš da je to novčić jer vidiš kako izgleda i oduševljen si što si tako lako stekao nešto novca. Ali, to je lažni novčić. Ako ga daš trgovcu, on će te istući i izbaciti te iz trgovine. Neće ga prihvatiti. Shvatićeš da je taj novčić bezvredan i da s njim ne možeš ništa da kupiš.

Pitanje: Da li bi bi trebalo legalizovati marihuanu, tako da možemo da je kupimo u prodavnici, umesto da bude nelegalna?

Šri Činmoj: Ako neka zemlja oseća da je toliko propala da je dotakla samo dno i da ne može dalje propadati, onda bi trebalo da je legalizuje. A ako zemlja oseća da još nije dotakla samo dno, da još ima trunčicu nade da će videti sjaj svetlosti i shvatiti da Bog postoji, onda je ne sme legalizovati. Moramo da znamo šta očekujemo od sebe. Ako ne očekujemo ništa, apsolutno ništa, ako mislimo da smo ništa, da naši preci nisu bili ništa, naša deca, unuci i praunuci neće biti ništa, onda bi trebalo lagalizovati marihuanu. Ali, ako osećamo da smo bili negde i da možemo postati nešto veliko, onda moramo prestati. Ne smemo da legalizujemo marihuanu.

Moramo da znamo potrebe duše i želje tela. Telo će uvek ostati nesvesno svojih istinskih potreba. Duša će uvek biti svesna svojih potreba, ali ako je duša slaba, onda neće biti u stanju da ispuni svoje potrebe. Ali kad duša jednom bude u stanju da ispunjava svoje potrebe, ona neće dozvoliti telu da ostane neispunjeno. Uveriće telo da ispuni svoje istinske potrebe.

To u potpunosti zavisi od standarda neke zemlje. Standard zemlje je taj koji stvara njenu sudbinu. U jednu ruku, Amerika je išla vrlo, vrlo brzo u duhovnom životu. U drugu ruku, sad postoje ta dva nova ploda koja joj se nude. Jedan plod je veoma ukusan, drugi je truo. Upravo zato što su ta dva ploda jedan kraj drugog, nakon što smo halapljivo pojeli ukusan plod, mi pokušamo da jedemo i drugi. Mudar čovek će, međutim, znati da treba jesti samo ukusan plod, samo hranu koja je dobra.

Mi želimo da ostanemo božanski i čisti koliko god je moguće. Ako unutrašnjom vizijom pogledamo marihuanu i druge destruktivne droge, videćemo da treba da se izdignemo iznad njih. Nećemo ih prevazići tako što ćemo ih iskusiti, već težnjom. Milioni iskustava koja ste vi ljudi imali, ja nisam imao na običnom ljudskom nivou. Ali svojom okultnom i duhovnom vizijom, i svojim univerzalnim jedinstvom, ja mogu da ih vidim, osetim i postanem jedno s njima. Postoje ljudi koji kažu da moraš da prođeš kroz iskustva da bi ih upoznao. Ali, ja ne moram da pušim marihuanu da bih znao njen ukus i kakav joj je efekat. Ja sebe samo poistovetim s nekim ko je to već uradio. Kad se svojim svetlošću duše poistovetim, to ne utiče na mene, ali steknem iskustvo. Milione iskustava sam stekao od svojih učenika zahvaljujući svom poistovećenju. Onda sam se izdigao daleko iznad tih iskustava.

Čovek ne mora da prođe kroz neko iskustvo da bi neko mogao da kaže: „Znam to jer imam lično iskustvo“. Lično iskustvo nije takvo. Snagom svog joginskog razvoja, duhovnog razvoja, možete da imate iskustvo sa svime što poželie. Zato ti kažem da uopšte nije potrebno da tragalac prolazi kroz ovo iskustvo. To uopšte nije preporučljivo. Kad ostvarite Boga, sva su vam iskustva na raspolaganju. Bogoostvarenje je vrhunsko iskustvo, tu su sva druga iskustva. Kad jednom imate Bogoostvarenje, sva ostala iskustva su vam na raspolaganju.

Pitanje: Da li možeš da nam objasniš na koji način je marihuana gora od alkohola koji je legalan, jer postoji velika debata o tome da marihuana nije gora od alkohola?

Šri Činmoj: Marihuana nije toliko stara kao alkohol u iskustvu zapadnog sveta. Ne opravdavam alkohol, koji je vrlo loš, ali ako je moj pradeda stvorio lošu naviku da nešto jede, i tu je naviku preneo na mog dedu, koji je tome naučio mog oca, onda je to do izvesne mere normalno za moju porodicu. To je u krvi porodice. To se prihvatilo iz nužnosti. Postoje mnoge navike koje su sa duhovne tačke gledišta pogrešne, ali imaju vrlo drevno poreklo, pa su postepeno postale nešto normalno. Sa duhovne tačke gledišta, kad znamo da je nešto pogrešno, to mora da nestane, moramo to da iskorenimo iz života. Ali, vlasti i društvo ne obraćaju pažnju na alkohol upravo zato što je odavno potekao. Milioni ljudi piju alkohol već vekovima. Međutim, stvar sa marihuanom je upravo počela u poslednjih nekoliko godina; prema tome, još nije hronična bolest. Ali, može da postane hronična bolest kao i ono drugo. Alkohol je prihvaćen već toliko dugo da smo sada nesposobni da ga se rešimo. Marihuana je, međutim, nešto novo u sadašnjoj generaciji. Deca je uzimaju, a roditelji žustro negoduju. Oni smatraju da je to nešto loše. Trenutno postoji protivljenje. Znači, dok je to još uvek nešto novo i dok postoji protivljenje, lakše je opredeliti se za dobru stranu i rešiti se loših navika pre nego to postane nemoguće.

From:Sri Chinmoy,Obrazovanje duše za porodični svet, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sef