DŽORDŽ VAŠINGTON: Engleska je zaista bila u pravu. Englezi su rekli da nismo u poziciji da rukovodimo svojom državom. Vidi kako se samo moji sunarodnici bez kraja i konca ljuto prepiru oko apsolutno nevažnih stvari. Svako od njih smatra da su njegove sopstvene ideje besprekorne, i savršeno dragocene. Za mene su sve te njihove ideje samo smešni osobenjački hirovi. Engleska nam se smeje. Iako smo pobedili u ratu za nezavisnost, Britanci nam se podsmevaju. Smesta moramo tome da stanemo na kraj. Takođe, moramo da satremo i ideju Engleske da je za nas krajnje neophodno da imamo kralja. Kralj nam nije neophodan. Moji zemljaci su u poslednje vreme, iz ogromne ljubavi prema meni i ogromnog poštovanja prema meni, počeli da me zovu kraljem. Ali ne! Tu čast odbijam! Zar se nisam borio protiv nepravde engleskog kralja? Zašto bih sebe dovodio u tu istu besmislenu poziciju? Ne, ispod dostojanstva naše države je da ide stopama Engleske. U Engleskoj se ljudi na smrt plaše i na sam pomen imena njihovog kralja. Oni misle da je prkositi kraljevom autoritetu najgori mogući zločin. Ne plaše se metaka i smrti. Plaše se samo vrhovnog autoriteta Njegovog Visočanstva, štaviše njegove autokratije. Pogledaj samo na veličinu njihove zapanjujuće gluposti! Oni iskreno veruju da je Bog Lično odabrao njihovog kralja. Kao da Bog nema apsolutno nikakvog drugog posla, ni na Nebu, ni na Zemlji! A čak i nakon što su dostigli vrhunac u sopstvenoj gluposti, i dalje su nezadovoljni. Misle da ako se ne pokore kralju, to znači da su neposlušni Bogu. O Ti, koji si Jedan i Svemogući, oprosti im na toj gluposti ako imaš vremena. A ako imaš još više vremena, onda prosvetli njihove umove da ne upadaju više bespomoćno u okean gluposti. Kralj je čovek, smrtan, kao što sam ja. On nikada ne može biti bezgrešan. Čemu obožavati kralja koji je podložan greškama, baš kao i svako drugo obično ljudsko biće?
(Ulazi Tomas Džeferson.)
TOMAS DŽEFERSON: Doneo sam Vašu pesmu, Ser. Nadam se da ćete biti zadovoljni mojom melodijom.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Siguran sam da si je lepo uradio. Dajem ti, Džefersone, još dva imena: izvanrednost i savršenstvo.
TOMAS DŽEFERSON: Biću Vam večno zahvalan za ta dva veoma dragocena imena koja mi nudite. Ali samo i jedino Vi imate pravo na ta imena: savršenstvo i izvanrednost.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Dobro onda, hajde da zajedno živimo tu izvanrednost i savršenstvo.
TOMAS DŽEFERSON: Odlična ideja. Uradimo to. Dakle, ovo je Vaša pesma.
(Tomas Džeferson peva, prateći sebe na violini. Zatim Džordž Vašington i on pevaju zajedno.)
DŽORDŽ VAŠINGTON: Dragi Džefersone!
TOMAS DŽEFERSON: Gospodine Vašingtone!
DŽORDŽ VAŠINGTON: Krila tvojih sposobnosti lete se na sve strane.
TOMAS DŽEFERSON: Vi ste kao ogromno sunce ponosni na vaš uzvišeni barjak.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ti si neuporedivi intelekt naše Amerike.
TOMAS DŽEFERSON: Oslobodili ste nas iz ropskih okova.
DŽORDŽ VAŠINGTON: U tvojoj pameti je svetlost vizije naše zemlje.
TOMAS DŽEFERSON: Vaša ramena - uzvišenost misije naše države.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Rekao si nam da više neće biti mračne noći.
TOMAS DŽEFERSON: Pružili ste nam nektar blaženstva.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Veličanstveno!
TOMAS DŽEFERSON: A sad, dozvolite da Vas naučim ovu pesmu.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ti znaš da mi Bog nije dao lep glas.
TOMAS DŽEFERSON: Ne slažem se sa Vašim ubeđenjem, Gospodine. Kako znate, kad niste ni pokušali? Pevajte sa mnom, molim Vas. Siguran sam da ćete i u muzici da zablistate, kao što briljirate u svemu ostalom.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Bespomoćan sam, predajem se tvom oštroumnom ohrabrenju koje se ne može izbeći. Hajde da pokušam. Nauči me ovu pesmu.
TOMAS DŽEFERSON: Veliko mi je zadovoljstvo i velika čast da Vas naučim.
(Tomas Džeferson i Džordž Vašington pevaju zajedno. Vašington peva melodiju u savršenoj intonaciji.)
TOMAS DŽEFERSON: Vidite, Gospodine, bio sam u pravu.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Bio si izumitelj. Danas si postao pronalazač — otkrio si u meni pevača.
TOMAS DŽEFERSON: Hajde da svako od nas peva svoju deonicu.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Divna ideja. Učinimo to. (Pevaju.) Slava tebi, Džefersone! Bio sam vojnik, a pretvorio si me u pevača. Pogledaj na veličinu tvoje sposobnosti i na svetlost moje zahvalnosti.
TOMAS DŽEFERSON: Gospodine, naša država je neprestano ponosna na Vas, u svemu što činite i govorite.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Zahvalan sam ti, Džefersone, iz dubine srca. Ako nemaš ništa protiv, jel' mogu sad da promenim temu?
TOMAS DŽEFERSON: Naravno. Ugoditi Vama znači ugoditi sebi.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ako je tako, onda želim da ti i Aleksandar Hamilton radite zajedno u miru, počevši od danas. Obojicu sam vas odabrao da budete moja dva snažna ramena. Moja ramena mi, teško meni, zadaju brige bez kraja i konca.
TOMAS DŽEFERSON: Oprostite, gospodine. Znam da smo nas dvojica, Hamilton i ja, pravi krivci. Neprestano Vam stvaramo neprilike. Ponekad, čak i kada vidimo i znamo da je druga strana apsolutno u pravu, teško nam bude spolja to da priznamo. Naša neoprostiva slabost je takva. Ali, ja ću sa svoje strane dati sve od sebe da od sada radim u miru sa Hamiltonom. Tako ste ljubazni što ste nam dali blagoslov, nazvavši nas Vašim ramenima.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ne samo ramenima, nego mojim džinovskim ramenima. Upravo si ti, Džefersone, napisao našu Deklaraciju o nezavisnosti. U njoj si rekao mom srcu i mojoj duši nešto što je zaista dragoceno. Rekao si da svoju opravdanu moć stičemo od pristanka onih kojima imamo vlast, a ne drugačije. Dar besmrtne slave ponudio si našoj državi. Tvoja nesravnjiva pamet je sâmo prosvetljenje. Ako ne iskoračiš i ne staviš tačku na neprestane jadne prepirke između tebe i Hamiltona, ko će to učiniti i ko može to da učini? Sa velikom radošću i sa velikim ponosom postavio sam za državnog sekretara tebe, a za sekretara trezora Hamiltona. Obojica ste više nego kvalifikovani u vašim ličnim oblastima. Ali teško meni, ne znam šta vas sprečava da radite u miru zajedno.
TOMAS DŽEFERSON: Siguran sam da znate šta nas to sprečava da radimo zajedno. Naša nečista ljubomora. Naš nesrazmerno veliki osećaj superiornosti.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Tvoja dijamantski oštra iskrenost zaslužuje nepomućeno divljenje moga srca, Džefersone. Reci mi sad, molim te, da li sam dobro razumeo tvoje i Hamiltonovo gledište. Na početku vašeg putovanja, obojica ste bili istog mišljenja: da su neki ljudi mudriji od drugih, i pošteniji. Da li sam u pravu?
TOMAS DŽEFERSON: Jeste, potpuno ste u pravu.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ali, ti smatraš da su pošteni i mudri ljudi podjednako zastupljeni u svim klasama, dok Hamilton misli da je verovatnije da će se takvi ljudi naći pre među obrazovanim, ostvarenim i uspešnim ljudima, nego u ostalim klasama.
TOMAS DŽEFERSON: Istina, Gospodine.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Po meni, razlika je veoma mala, takoreći zanemarljiva. Obojica pravite slona od miša. Obojica možete u tren oka lako da pomirite svoja gledišta, ako to želite.
TOMAS DŽEFERSON: Znamo mi to. Ali, neznanje našeg ega i dalje gospodari nad nama.
DŽORDŽ VAŠINGTON: Ne priliči ti život neznanja, posebno na tvojoj odgovornoj liderskoj poziciji. Zato te molim, dragi brate moj, pokušaj istog časa da se pomirite.
TOMAS DŽEFERSON: Hoću. Dajem Vam reč, Gospodine.From:Sri Chinmoy,Sveta vatra, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/scf