Šri Činmoj odgovara, deo 7

Deo I

Pitanje: Da li se ikada događa da je duša, po rođenju deteta,promeni mišljenje o toj inkarnaciji, pa zbog toga beba umre?

Šri Činmoj: Da, to se dešavalo. Ako duša napusti telo više od 11 sati, obično se više ne vraća.

Pitanje: Ako je neka duša već ušla u neko telo, a potom odlučila da ga napusti, da li neka druga duša može da zauzme njeno mesto?

Šri Činmoj: Ne, to se ne dešava na taj način, osim u nekim indijskim mitovima. Jedino ako duša promeni svoj plan pre nego što uđe u neko telo, neka druga duša može da zauzme njeno mesto.

Pitanje: Da li je neki Učitelj nekada nekome promenio pol?

Šri Činmoj: U vrlo retkim prilikama se događalo da se rodi žensko telo sa ženskom dušom, a da u okultnom svetu, recimo, Majka Kali želi muško telo sa muškom dušom. Tada bi duhovni Učitelj morao da upotrebi svoju najvišu, najbržu i najsnažniju okultnu moć. Više od sedam sati se određeni Učitelj borio i borio. To je veoma teško kada je materijalno telo već formirano. Potrebno je da se potpuno promeni srce i da se ukloni duša, da bi mogla da dođe druga duša.

Pitanje: Da li bi duhovni Učitelj mogao da potpuno ukloni um neke određene osobe i da na to mesto postavi novi um, ako se radi o odrasloj osobi?

Šri Činmoj: Pretpostavimo da imate četrdeset godina i da iz određenog razloga Bog od vas želi da ostanete na svetu još pedeset godina. Možda su vaše srce, vital i telo izuzetno dobri, ali vaš um se ne predaje Božijoj Volji. Mogli biste da najbrže napredujete, ali vam um smeta. U takvom slučaju, Bog može da zatraži od duhovnog Učitelja da zameni vaš um nekim drugim umom. To se čini sa dobrom namerom i bezgraničnom Milošću.

To je neka vrsta eksperimenta. Ako je on uspešan, onda je to čudo. Ali, ponekad stari um neće da ode, pa se vraća. Kada Učitelj postavi novi um, to je kao da je postavio novu

mašinu koja je bolja i ima veće mogućnosti od stare. Vi očekujete da nova mašina radi dobro, ali ponekad nije tako. Ipak do nečega poput zamene uma dolazi veoma, veoma retko, jer se to suprotstavlja Božijem Planu. Ako Bog mora da postavi novi um, onda se to suprotstavlja planu koji je imao kada je određenom pojedincu dao onaj prvi um.

Pitanje: Ako dve duše imaju neku vezu, da li se često inkarniraju zajedno?

_Šri Činmoj: Da, one u svetu duša odlučuju da će, na primer, doći kao otac i sin, ili majka i ćerka. Nije slučajno da se neka velika teniska zvezda rodi u porodici neke drugevelike teniske zvezde. U svetu duša oni su već odlučili daće igrati tenis, pa jedan dolazi kao otac, a drugi kao sin.

Pitanje: Kada kažeš da dvoje ljudi imaju duše blizance, znači li to da su oni bili blizanci u prethodnoj inkarnaciji?

Šri Činmoj: To ne znači da su bili blizanci. To znači da su u prethodnim inkarnacijama obe duše imale slične sklonosti i interesovanja. Duše blizanci vide istinu iz slične perspektive.

Pitanje: Šta su grupe duša?

Šri Činmoj: Neke duše dolaze na ovaj svet zajedno i kreću se zajedno dok su na Zemlji. Jedna grupa duša oko Šri Ramakrišne došla je zajedno i postala međusobno izuzetno bliska. Spolja su oni možda osećali nesigurnost ili uzajamnu ljubomoru i međusobno se razlikovali na mnogo načina, ali su se u osnovi voleli.

Pitanje: Ponekad, kad treba da se rodi neka velika duša, Zemlja je svesna njenog dolaska i postoji neki poseban znak, kao što je zvezda. Da li duša želi tako nešto?

Šri Činmoj: Duša ne mari da li je zvezda usmerena u ovom ili onom pravcu. Kada kralj dolazi ili odlazi, njegovi podanici ga pozdravljaju duvajući u trube, ali kralj za to ne mari.

Pitanje: Kada duša uzme neku inkarnaciju, da li su astrološke sile takođe izabrane, ili duša manje ili više ostaje zatečena u astrološkim uslovima koji preovlađuju u vreme njenog silaska?

Šri Činmoj: Duša nije „zatečena“. Duša se spušta, a planete beleže ono što se dešava. To je kao kada neko stoji na ulici i posmatra vas kako idete u banku. Na putu do banke, možda ćete sresti ovog ili onog pojedinca, dok osoba na ulici posmatra vaše kretanje. Ali, vi je ne vidite ili ne obraćate nikakvu pažnju na nju, jer ste usmereni samo na svoj cilj. Kada se duša spušta, njeno odredište je zemlja. Mi ne možemo da kažemo da planete prisiljavaju dušu da siđe ili da uzme neko određeno telo. Planete nemaju ništa sa tim; one samo beleže šta se zbiva. Zato ja kažem da se nečiji horoskop može poništiti. On je kao neka magnetofonska traka. Vi snimite nešto na traci; ali, ako hoćete da je izbrišete, možete da presnimite nešto novo preko onoga što ste snimili. Kada duša silazi, ona ne poziva ljude da to posmatraju i da o tome pišu knjige. Astrolozi mogu da na osnovu rasporeda planeta naprave natalnu kartu i predvide šta će se desiti. Ponekad se njihova predviđanja ispune, ali ako se spusti Božija Milost, onda se sve može poništiti.

Pitanje: Dakle, duša ne deluje kako planete odrede?

Šri Činmoj: Duša dolazi sa nivoa koji je beskrajno viši od dometa planeta. Ne sastaje se duša sa planetama i zvezdama da bi se sa njima dogovorila kako da zajedno rade. Ne! Pre nego što se spusti na Zemlju, duša će obaviti razgovor sa Svevišnjim, sa Najvišim, o tome koliko će postići u svojoj sledećoj inkarnaciji. Svevišnji govori duši šta On očekuje da ona uradi u svojoj narednoj inkarnaciji. Tada dušu vodi ili Svevišnji Lično ili neki od Njegovih glasnika. Duša obećava da će za Svevišnjeg učiniti nešto određeno dok je na zemlji, a Svevišnji kaže: „Nadam se da ćeš to učiniti. Imam vere u tebe“. Tako duša obećava Svevišnjem, a Svevišnji se uzda u obećanje duše.

Pitanje: Kada svojim učenicima daješ ime njihove duše, da li je ono povezano sa obećanjem koje je ona dala u svetu duša?

Šri Činmoj: Ime duše koje dajem veoma često spolja ukazuje na obećanje te duše. Ako vam dam duhovno ime koje opisuje kvalitete duše, to ime će vam pomoći da se setite svojih unutrašnjih kvaliteta, pa ćete moći da svesno pokušate da ih ispoljite. Iznutra vam vaša duša sve vreme govori šta da radite. Ali, ako ste i spolja svesni kvaliteta svoje duše i trudite se da ih ispoljite, onda će vaša duša i vaš um ići zajedno. Poruka dolazi iz duše, fizički um je prima i nastoji da je ispuni.

Pitanje: Kada se duša inkarnira u novom telu, da li je ona i dalje u stanju da komunicira sa članovima svoje prethodne porodice?

Šri Činmoj: Ako duša želi da održi vezu sa članovima svoje porodice iz prethodnog života, može to da učini. Ne samo da može da održi vezu, već može i da se reinkarnira u istoj porodici. Ali, tada neće biti u istom odnosu sa ostalim članovima porodice. Pretpostavimo da si ti bila nečija ćerka u jednoj inkarnaciji. U budućim inkarnacijama ćeš možda doći kao majka ili sestra te osobe.

Pitanje: Šta je važnije da duša izabere: porodicu ili mesto?

Šri Činmoj: Porodica je važnija od zemlje, ali i zemlja igra važnu ulogu. Što se mene tiče, bilo mi je lako da dođem u ašram Šri Aurobinda, jer sam se rodio u duhovnoj porodici. Potom, kada je to Bog namerio, došao sam u Ameriku, u mladu zemlju punu života i obećanja. Amerika je izvrsno mesto, ali bi za mene bila greška da sam se inkarnirao u Americi. Pošto sam se rodio u malom selu u kome su se religija i duhovni život upražnjavali sa krajnjom iskrenošću i poniznošću, moja duhovna osnova je veoma solidna. Seme-duša je posejana na pravom mestu, a potom je negovana u ašramu Šri Aurobinda, koji je takođe bio pravo mesto. Da sam se rodio u Americi, možda bih krenuo drugim putem umesto da sledim duhovni život. Zato je za mene bilo apsolutno neophodno da se inkarniram u jednoj duhovnoj porodici u Indiji.

Pitanje: Šta određuje tačan trenutak kada će duša napustiti telo?

Šri Činmoj: Poslednju notu pesme odsvira ili duša, ili neko biće koje je predstavnik Svevišnjeg. To je slično onome što se dešava kad se u nekoj fabrici isključi mašina. Ima mnogo radnika koji znaju kako da isključe tu mašinu. Mašina je dugo radila, a potom direktor kaže: „Neka je sada neko od vas isključi“. On ne pokaže na nekoga posebno i ne kaže: „Uradi to smesta!“ On kaže: „Sada ćemo završiti!“. Ponekad će proći nekoliko

dana, ili čak i nekoliko meseci pre nego što se to dogodi.

U nekim slučajevima, direktor će reći: „Uradite to smesta!“ U takvom slučaju, smrt može da nastupi naglo. Ali, u ostalim slučajevima, on će reći: „Neka neko od vas isključi mašinu života“. Radnicima je potrebno izvesno vreme, a direktor nije posebno strog. Potom, nakon nekog vremena, jedan ili dva radnika će reći: „Direktor je rekao da isključimo tu mašinu; hajde da to uradimo, jer će se inače naljutiti“. Onda jedan od njih ode i isključi mašinu.

Pitanje: To je u slučaju nekog ko postepeno umire. Ali, šta se događa u slučaju avionske nesreće ili nečeg drugog čime je obuhvaćeno mnogo ljudi?

Šri Činmoj: U svetu duša je bilo unapred zapisano da će ti ljudi umreti zajedno određenog dana i određenog sata. Toje kao igra. Igrate je pojedinačno ili timski. Na primer, kod kuće možete da žonglirate sami ili možete da igrate neku drugu igru sa još nekoliko ljudi. Ovde je potpuno isto. Te duše možda uopšte nisu međusobno povezane: jedino je suđeno da umru u isti čas. Zato su te duše bile zajedno u avionu.

Pitanje: Kada se neka duša rodi u određenom telu, da li ona uvek ostaje u istom telu sve dok ono ne umre, ili neka naprednija duša može ponekad da preuzme to telo radi neke posebne misije?

Šri Činmoj: Obično je jedna duša dovoljna, ali od svakog pravila ima izuzetaka. U veoma retkim prilikama – možda u jednom u milijardu ili jednom u trilion slučajeva – ako je takva Volja Svevišnjeg, duša može da se ukloni a da se na njeno mesto postavi neka druga. Ako je to Volja Svevišnjeg, može da se zameni ne samo duša, nego i srce; to okultisti mogu da učine. Srce gotovo uvek nastoji da posluša dušu, ali ponekad ne uspeva, zato što ga vital i um strahovito pritisnu. Tada srce postaje zbunjeno i ne vidi svetlost. Zato, kada neko prihvati duhovni život, a srce ne napreduje dovoljno brzo, ako je takva Volja Svevišnjeg, Svevišnji može da promeni to srce i da postavi neko drugo. To se može učiniti iz raznih unutrašnjih razloga. Kada srce ne sluša dušu, ili kad se um ili vital ili telo bune i ne slušaju dušu, putovanje duše se odugovlači. Tada duša ne može da trči najbrže ili da ispolji Volju Svevišnjeg. Duša, srce, vital, um i telo su kao članovi porodice. Ako imate četvoro dece, ponekad vas jedno ili dva deteta slušaju, a ostali vas ne slušaju. Povremeno se, na vašu veliku žalost, sva vaša deca istovremeno pobune. Što se tiče tragaoca, kod njega može da se pobuni ne samo um, nego i vital i telo. Pa čak i srce može da bude obavijeno tamom. Tada situacija može da bude veoma žalosna, jer je svo četvoro dece zaista loše. Ipak, u gotovo svim slučajevima se duša ponaša kao veoma saosećajan roditelj. Duša je voljna da čeka i čeka neodređeno dugo u nadi da će deca jednog dana postati dobra. Ona će čekati trideset, četrdeset, pedeset, šezdeset, sedamdeset godina u nadi da će telo, vital, um i srce postati dobri članovi duhovne porodice.

Pitanje: Ako neka osoba dobije novo srce, um ili vital, da li je ona toga svesna?

Šri Činmoj: Ona neće znati da joj je srce zamenjeno, ali će imati bolja osećanja, uzvišenija osećanja. Neko je možda imao loš um mnogo godina, ali sada misli dobre misli, ohrabrujuće misli, oplemenjujuće misli. Ta osoba će osetiti razliku, ali neće znati kako je to učinjeno. Ona neće znati da li je to delovala Božija Milost ili Učiteljeva milost ili neka druga božanska sila. Svako poznaje svoj um. On zna kakav je um imao pre dve godine ili pre dvadeset godina. On zna koje su slabosti njegovog uma. Godinama i godinama, recimo, neko pati od nesigurnosti i ljubomore. A sada ima veoma malo ljubomore, veoma malo nesigurnosti. Kako je to moglo da se dogodi preko noći? On se čak nije posebno ni molio za to, a sve se promenilo!

Pitanje: Neki učenici imaju neverovatno jedinstvo jedni sa drugima. Da li su njihove duše bile povezane od rođenja ili je to nešto što se razvijalo?

Šri Činmoj: U jednoj inkarnaciji, ne možemo da razvijemo veoma blisku povezanost sa nekom drugom osobom.Međusobna povezanost i bliskost nekih učenika, ili njihova povezanost i bliskost sa njihovim Učiteljem, u najvećem broju slučajeva potiče od veza koje su stvorene u prethodnim inkarnacijama. Bliskost sa Učiteljem može biti rezultat malog ili većeg broja bliskih inkarnacija, ili posledica veoma brzog napretka koji je osoba postigla u jednoj ili dve inkarnacije.

Pitanje: Kako ti pomažeš duši?

Šri Činmoj: Ja dajem duši ono što joj je potrebno i ono što želi od mene. Ponekad će mi duša doći da je utešim zato što je telo, vital, um i srce ne slušaju. Ponekad će doći radi mira, jer u telu, vitalu i umu nema mira. Svaka duša dolazi iz nekog svog razloga. Ima mnogo, mnogo duša ljudi koji nisu moji učenici, a koje mi dolaze. Na neki način su te duše stekle pristup mojoj duši i u unutrašnjem svetu te duše znaju ko sam ja.

Pitanje: Ako smo u toku noći u dobroj svesti, možemo li da osetimo kada dolaziš da pomogneš našoj duši?

Šri Činmoj: Apsolutno! Kada se probudite u bilo koje doba noći, iz bilo kog razloga, ako operete oči, uši i nos i meditirate u krevetu, osetićete nešto. Ne morate da sedite pred oltarom i ne morate da sedite sa prekrštenim nogama; ali morate da sedite pravilno – sa uspravljenom kičmom.

Zatim zamislite neku boju. Ako hoćete da osetite Božiju beskrajnu Ljubav prema vama, pomislite na plavu boju. Ako hoćete Božiju beskrajnu Energiju ili Snagu, mislite na zelenu boju. Ako hoćete Božije Blaženstvo ili Sreću, mislite na purpurnu boju. Možete da zamislite bilo koju boju, ali je plava veoma dobra, jer plava predstavlja Beskonačnost. Kada prizovete Beskonačnost,

ako ona vidi da je vaša posuda veoma ograničena, pokušaće da uveća vašu prijemčivost, dajući vam više entuzijazma ili revnosti.Tada se ona ponaša kao majka. Dete gori od želje da podigne pet kilograma, ali je u stanju da podigne samo dva i po. Zato Beskonačnost, kao majka, smesta daje detetu snagu, energiju,radost i entuzijazam kako bi moglo da podigne pet kilograma.

Pitanje: Da li bi trebalo slaviti godišnjicu odlaska duše sa zemaljskog nivoa isto kao i rođendan?

Šri Činmoj: Neki članovi porodice su veoma vezani za svoje roditelje ili decu, a drugi nisu. Na određeni način, neke duše posle smrti zadržavaju veoma blisku povezanost sa članovima svoje porodice. One dolaze ne samo da bi obeležile godišnjicu svog odlaska, već i priličan broj puta tokom godine. Neke duše, ne toliko zbog vezanosti koliko zbog naklonosti i istinske ljubavi, nastoje da inspirišu svoje drage koji su još na zemlji da postanu bolja ljudska bića. Te duše dolaze kada njihovi dragi meditiraju. A opet, neke duše uopšte ne dolaze, jer žele da njihovi dragi postanu nevezani. One žele da njihovi dragi misle samo na Najviše, na Boga, umesto da misle o svojim preminulim rođacima.

Ako na godišnjicu smrti preminulog rođaka neko ko je na Zemlji vrlo iskreno prizove dušu te osobe, u najvećem broju slučajeva ta duša će doći, osim ukoliko nije na veoma visokom nivou. Visoko razvijene duše ponekad ne žele da dolaze jer su udaljene bezbroj kilometara od nas. Za njih je to teško putovanje, zato što nama nedostaje čistota. Obična ljudska bića su puna želja. Ona ne održavaju, ili ne mogu da održe, svoju svest čistom čak ni kada prizivaju svoje drage. Prolaz između molitvi rođaka i samilosti duše je nalik stubu svetlosti. Ako ta svetlost nije čista, onda je duši veoma teško da prođe kroz taj prolaz. A opet, neke duše su veoma hrabre. Čim čuju iskreno dozivanje, one dolaze, ma koliko da im je to teško. Doduše, ako se osoba koja je na zemlji moli sa čistom brižnošću i veoma čistim srcem, onda im je veoma lako da dođu.

Obično jednom godišnje, na godišnjicu smrti, ljudi misle na svoje drage i mole se za njih veoma duševno. Kada se intenzivno mole, tada će i sami verovatno steći čistotu. Kada se neko intenzivno koncentriše na nešto, on ne gleda okolo niti dopušta da spoljašnje misli ulaze u um. Zato intenzitet često donosi apsolutnu čistotu. Da bi se prizvala neka duša iz sveta duša, potrebni su i čistota i intenzitet. Pomoću čistote prelazite jedan korak, a pomoću intenziteta deset koraka.

Ali, kada su oni koji su ostali na Zemlji tragaoci, oni ne moraju da čekaju čitavu godinu da bi prizvali duše svojih dragih. Ako žele da osete prisustvo svojih dragih, to mogu da pokušaju u bilo koje vreme. Njima se ne preporučuje da čekaju godinu dana da bi prizvali svoje drage ili mislili na njih. A opet, morate da znate da posle nekoliko godina odmora većina duša uzima ljudsku inkarnaciju. Ako nakon deset ili dvadeset godina i dalje obeležavate godišnjicu nečije smrti, misleći da je ta osoba još uvek na Nebu, ta duša vas neće posetiti. Najverovatnije je da se ta osoba već inkarnirala u nekoj drugoj porodici. Čim duša ponovo uzme ljudsko telo i uđe u običan svet, ona više ne može da putuje, čak ni uz veliki napor, da bi posetila one koji je prizivaju.

Pitanje Da li duša obično uzima isti um kada se reinkarnira?

Šri Činmoj: Kada se duša vrati u oblast duša, sa sobom neće poneti ljudski deo uma. Ostaviće um na mentalnom nivou. Kakve god dobre ili loše osobine da ima um, one će ostati tamo. Ako duša oprosti umu i želi da ponovo uzme isti um, ona to može. U suprotnom, taj um će biti dat drugoj duši. Obično duša ne uzima isti um. Ali, ako duša želi da uzme isti um, dobiće ono što je njen prvi izbor.

Pitanje: U kom procentu slučajeva će duša uzeti isti um?

Šri Činmoj: To se ne dešava veoma često – u dvadeset ili trideset posto slučajeva. To ne možemo da uopštavamo, jer ima bezbroj duša.

Pitanje: Kada neka druga duša uzme određeni um, da li on nosi karmu iz svog prethodnog života?

Šri Činmoj: Um će zadržati suštinu svih loših osobina koje je imao; to je njegova kazna ili karma. Suština tih loših osobina je kao veoma jaka doza homeopatskog leka; izuzetno je moćna. Vi

uzmete dve kuglice homeopatskog leka, i u narednom trenutku vam čir procuri! Možete li da poverujete kolika je to snaga! Dakle, na isti način um sa sobom donosi svu moć loših osobina koje je otelovljavao. Zato taj um nije razvijeniji ili prosvetljeniji. Isto tako, to je razlog i što se um nije odmah prosvetlio čim je dospeo u svet uma. Kada zaradite samo jedan dolar, ne možete

da očekujete da ćete iznenada da dobijete hiljade dolara.

Zato um uglavnom pati. Samo ako je neka osoba stradala u nesreći – na primer, imala je iznenadnu saobraćajnu nesreću - um neće biti kažnjen. A opet, ako neka osoba živi dugo, um može da poništi svoju karmu. Recimo da deset ili dvadeset godina neko ima mnoge loše misli ili je veoma okrutan prema drugima. Ako ta osoba počne da se moli i meditira i nastoji da vodi dobar život narednih dvadeset godina, dok je još na zemlji ona može da pročisti ili prosvetli ili poništi loše osobine svog uma.

Na nesreću, kod mnogih ljudi se stvari odvijaju na drugačiji način. Dok su mladi, imaju čist um, širok um, saosećajan um; a potom postepeno, postepeno, razvijaju pohlepan i destruktivan um. Zato se sve dobre osobine njihovog uma poništavaju.

Pitanje: Zar vital nije destruktivan koliko i um?

Šri Činmoj: Vital jeste destruktivan; to je istina. Ali, verovatnije je da će vital poslušati srce nego da će um poslušati srce. U mnogim slučajevima vital može da dodirne srce, ili srce

može da dodirne vital. Kod nekih ljudi vital je veoma jak; oni su veoma nemirni i destruktivni. Međutim, kada srce dodirne vital i kad vital vidi radost i ljubav srca, on se predaje. Ali, srcu je

veoma teško da dotakne intelektualni um ili komplikovani um.

Zato je duhovnim Učiteljima veoma teško da imaju posla sa intelektualnim osobama; one su najgore! Smesta um intelektualne osobe počinje da prosuđuje Učitelja; on želi da ispita njegovu mudrost umesto da nastoji da se poistoveti sa njom. Čim neki beskorisni, trećerazredni student počne da prosuđuje i kritikuje profesora, taj učenik je izgubljen. Ako student, koji je gori od najgoreg, oseća da profesor ništa ne zna, takav student nikada neće moći nešto da nauči od tog profesora. A opet, ako um može da se prosvetli, to je veliko dostignuće; ali, u najvećem broju slučajeva je veoma teško izaći na kraj sa umom.

Pitanje: Kako um može da se razvije?

_Šri Činmoj: Um treba da oseti da su srce i duša nadmoćniji.Ako um postane ponizan ili skroman i ako oseti da je nešto drugo nadmoćnije, ta čistota i poniznost omogućavaju umu da napreduje i da ponudi brižnost, samilost i osećanje jedinstva.

Pitanje: Iz kog dela bića većina ljudi dobija osećaj poistovećenja?

Šri Činmoj: U najvećem broju slučajeva je to iz uma – posebno ako kod nekoga preovlađuje mentalni aspekt. A opet, čak i ako um nije pravilno razvijen, i tada to obično dolazi iz uma.

Pitanje: Kada napustimo telo, postoji li osećaj kontinuiteta?

Šri Činmoj: Da, ali to je kontinuitet duše. Sve je to iskustvo duše, koja je ono božansko u nama. Duša je sto posto božanska, dok srce, um i vital nisu potpuno božanski. U svakoj inkarnaciji duša nastoji da prosvetli srce, um i vital. Duša se poduhvatila zadatka da usavrši sve članove svoje porodice. Ponekad je to veoma bolno: duša preklinje um da bude božanskiji, ali um ne sluša.

Pitanje: Zašto ljudi čije su duše povezane liče?

Šri Činmoj: Kada su dve osobe istinski drage jedna drugoj, one nastoje da podražavaju ili imitiraju dobre osobine onog drugog, ne bi li i same više vredele. Ako su te osobe zaista drage jedna drugoj, svaka od njih misli da je ona druga superizvrsna. Tako će jedna žena reći za drugu: „Ona je tako lepa. Pošto sam njena prijateljica,

hajde da pokušam da budem lepa kao ona“. Neki muškarac će reći: „On je veoma dobar ratnik; on je izvrstan pevač. Hajde da pokušam da budem kao on“. Njihova međusobna osećanja su takva da pokušavaju da budu isti. Oni osećaju svoje jedinstvo i žele da budu nerazdvojni. Zato, ako vam je zaista

stalo do nekoga i ako izuzetno volite tu osobu, onda ćete čak i na fizičkom nivou želeti da podsećate na nju. Mnogo, mnogo puta povezanost duša može da se vidi na licu. A opet, u mnogim slučajevima, uopšte nema fizičke sličnosti. Dve osobe mogu da imaju jaku povezanost duša, a da izgledaju sasvim različito.

Pitanje: Zašto spoljašnje okolnosti utiču na dušu?

Šri Činmoj: One ne utiču na dušu. Kada dotaknete mastilo, osećate da to ostavlja trag na vašoj ruci. Ali, ako ste dovoljno mudri da operete ruke, mastilo će nestati i vaša ruka će postati čista. Potom, ako više ne budete dirali mastilo, ruka će vam ostati čista. Sve nebožanske stvari koje činite su kao mastilo. Ako duša želi da spere sva nebožanska dela fizičkog bića, vitala i uma, ona to lako može da učini. Duša ima unutrašnju mudrost, unutrašnju svetlost. Prema tome, baš kao što vi možete da sperete mastilo sa svoje ruke, tako i duša može da povrati svoje prosvetljenje.

Deo II

SCA 272-278. Pitanja postavljena 21 Marta 1996.

Pitanje: Kada porota odlučuje o presudi, da li njeni članovi stiču karmu ako osude nekog ko je nevin, i obratno?

Šri Činmoj: Ako nije u pitanju nikakva prevara, ako su nenamerno pogrešili i ako su bili apsolutno ubeđeni da je njihovo rešavanje slučaja bilo savršeno, Svevišnji može da oprosti tim osobama zato što su bile nedužne. A opet, On može i da ih na neki način kazni.

Ako ste vi vrhovni autoritet u nečijem slučaju i pogrešite zato što ne poznajete zakon, onda je to veoma ozbiljna stvar – pogotovo ako nekog obese ili ako se izrekne neka veoma ozbiljna kazna. Sudija mora da savršeno zna svoj posao. Ako se radi samo o tome da je neko nepravedno zatvoren mesec ili

dva, Svevišnji može da oprosti sudiji i poništi zakon karme. Ali, ako neka nedužna osoba bude veoma strogo kažnjena, potpuno neznanje osobe koja zauzima mesto sudije neće je spasti. Onaj ko sudi treba da zna više o tom slučaju i da ima dovoljno mudrosti da ga ispravno rešava. Neće biti izuzet zato što nečega nije bio svestan; on treba da ima više mudrosti i sposobnosti.

Pitanje: Ja nikada svesno ne meditiram na svoju dušu. Meditiram jedino na Svevišnjeg. Da li je to pogrešno?

Šri Činmoj: Nema ničeg lošeg u tome da se koncentrišeš na Svevišnjeg! Možda je Svevišnji malo viši od tvoje duše.

Koliko ljudi svakodnevno misli na svoju dušu, a da i ne govorimo o tome da oseća njeno postojanje, što je beskrajno teže? Mnogi ljudi ulaze u hram ili crkvu, ali koliko njih pridaje značaj oltaru? Neki dolaze da tu rade, a drugi se muvaju po hramu, ali koliko njih makar i pogleda oltar? Telo je naš hram, a unutar tela je duša, oltar. Ali, mi ne obraćamo nikakvu pažnju na dušu. Većina mojih učenika, a da i ne govorimo o drugim ljudskim bićima, nije svesna svojih duša, niti misli svesno na svoju dušu čak ni sekund dnevno. Pa ipak je duša naše najdragocenije unutrašnje blago; ona je

najdragocenije unutrašnje blago našeg tela, vitala, uma i srca.

Većinom se mi ponašamo kao vrane. Kada vrana nešto jede, ona zažmuri. Ona misli: ako ona ne može da vidi druge, ni drugi ne mogu da vide nju. Ljudska bića se ponašaju na isti način. Pošto nam je treće oko zatvoreno, pa ne vidimo svoju dušu, mi mislimo da ni nas niko ne vidi. Ali, neko nas gleda

širom otvorenih očiju, a to je naša duša. Duša nije u dubokom snu. Duša nas posmatra u svakom trenutku. Ako imamo bar malo vere u postojanje duše, možda ćemo reći da nas duša posmatra u potaji. Ali, duša nas ne posmatra potajno; ona nas posmatra otvoreno, samo što mi toga nismo svesni.

Zato što ne osećamo da u nama postoji neko ko nas posmatra,mi dopuštamo da nama vladaju um i vital. Dopuštamo našoj fizičkoj svesti da nas navodi da činimo razne nebožanske stvari i osećamo da su samo naš um i vital svesni našeg ponašanja. Ali, bez obzira šta naše telo, vital, um i srce hoće da učine u nama i pomoću nas, ako osetimo da tu postoji i neko drugi – beskrajno viši i bolji – ko nas posmatra, moraćemo da se ponašamo

dobro. U običnom ljudskom životu, ako dete zna da ga otac posmatra, ono okleva da učini nešto loše. Ono zna da, ako to učini, otac može da ga kazni. Ali, ako dete misli da je njegov otac u kancelariji ili da je negde otputovao, činiće šta god poželi.

A opet, neko može sebe da navede na pomisao da može loše da postupa u potaji i da ga duša ne vidi. Međutim, on jedino zavarava samog sebe. Duša ga u svakom trenutku vidi, mada neće odmah nešto preduzeti; ona čeka pravi trenutak da ga

prosvetli ili da ga kazni. A opet, sama kazna je prosvetljenje.

Zato, ako verujemo u postojanje duše, neizostavno

ćemo ozbiljnije shvatiti svoj život, jer znamo da

nemamo odobrenje da činimo određene stvari. A ako

ne verujemo u dušu, ako ne osećamo potrebu da udovoljimo duši, onda za nas duhovni život uopšte ne postoji.

Ovo telo će otići, ovaj vital će otići, ovaj um će otići; sve će nas napustiti osim duše. Duša uzima telo da bi ga preobrazila i da bi ispoljila božansku svetlost. Potom, nakon četrdeset, pedeset, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina,

duša se vraća u oblast duša. Ako su telo, vital i um činili dobre stvari, duša nosi sa sobom suštinu njihovih dostignuća. Ali, ako nisu učinili ništa dobro, duša neće uzeti ništa od tela, vitala ili uma. Srce obično učini nekoliko dobrih stvari, tako da duša može da nešto ponese od srca. Potom, nakon nekog vremena, duša uzima novo telo, vital, um i srce.

Pitanje: Kada mi je umro prvi muž, osetila sam da je njegova duša došla u mene.

Šri Činmoj: Duša ne može da živi unutar nekog drugog, ali može nekom drugom da ostavi neke od svojih dobrih osobina. Duša je kao veoma mirisan cvet. Kada cvet uvene, njegov miris ostaje još neko vreme. Kada je tvoj muž umro, možda je tada ostavio za sobom neke božanske osobine svoje duše. U tvom slučaju ono što si osetila nije bila duša tvog muža, već dobre osobine te duše, ili, može se reći, sećanje te duše. Mnoge, mnoge dobre stvari su se odigrale između tebe i tvog muža, i sećanja na neke od najupečatljivijih stvari su ostala u tebi. Ali, sama duša ne može posle smrti da ostane u nekom drugom ljudskom biću; ona mora da se vrati nazad u svet duša.

Pitanje: Kada je on umro, osetila sam da sam i ja napola mrtva.

Šri Činmoj: Ako su muž i žena međusobno veoma bliski, kad jedno od njih umre, to veoma loše utiče na ono drugo. Ako nisu bliski, ništa se ne događa. U Indiji, žene vrlo često žive samo šest meseci ili dve-tri godine nakon muževljeve smrti, jer se osećaju apsolutno mrtve. Isto se dešava i muževima kada im žena umre. A opet, uvek ima izuzetaka. Ali, ako pođete u neko indijsko selo, videćete mnogo, mnogo takvih slučajeva. Oni koji ostanu na Zemlji mole se Bogu da ih odvede njihovim dragima, gde god da su. Oni ne žele da ostaju na zemlji jer ih tamo ništa više ne zadovoljava. Iako možda imaju i decu i druge rođake, njihova ljubav prema pokojnom mužu ili ženi je tolika da ne žele da ostanu.

Pitanje: Kako zaista znamo da se približavamo ostvarenju?

_Šri Činmoj: Što uspešnije možemo da se oslobodimo pogrešnih sila iz našeg sistema, to smo bliži svom odredištu. Ako danas imamo manje nečistote u umu nego što smo imali juče, onda se približavamo ostvarenju. Ako smo iskreniji u duhovnom životu,

ako su se naši niži vitalni problemi umanjili, ako imamo manje sumnji nego što smo imali pre dve nedelje, onda se približavamo ostvarenju. Naš um može da nam kaže kakve smo negativne sile lišene težnje gajili tokom mnogih godina. Ako vidimo da se te loše osobine smanjuju, to znači da nas božanske

sile koje teže sa ljubavlju grle i vode nas ka svetlosti. Ako vidimo da u svom životu imamo mnogo više dobrih osobina nego loših, onda se primičemo cilju. Ali, ako vidimo da loše osobine potpuno preovlađuju, tada nam uopšte ne ide dobro.

Sav problem u životu je u našoj poslušnosti. Mi nećemo da učinimo ono što je teško; hoćemo da činimo jedino ono što je lako. Znamo šta je ispravno, ali želimo da idemo lakšim

putem. Amerikanci ne vole da slušaju naređenja, ali mi ne shvatamo da u svakom trenutku slušamo nekoga ili nešto. Uglavnom se pokoravamo našem glupom umu ili vitalu. To ne radimo nesvesno. Znamo šta radimo: to radimo namerno.

Duhovni Učitelji koji su ostvarili Najviše mogu, ako žele, da zapovedaju svom umu. Ali, običnim ljudima uglavnom um govori šta da urade. A dok to čini, sa sobom donosi i brige i strepnje. U početku, kada se predajemo tim lošim silama, one nam daju nekoliko slatkiša. Mi pojedemo te

slatkiše i to nam pričini lažno zadovoljstvo. Ipak, na kraju ćemo shvatiti da nam ti slatkiši neće dati pravo zadovoljenje, pa ćemo se suprotstaviti lošim silama. Kada smo duhovno razvijeni, odmah se suprotstavljamo lošim silama i na kraju ih pobeđujemo. Tada stičemo pravo zadovoljstvo.

Pitanje: Da li Svevišnji ima istu sposobnost beskrajne Pravednosti kao što ima sposobnost beskrajne Samilosti?

Šri Činmoj: Mi možemo da govorimo o beskrajnoj Samilosti Svevišnjeg, ali ne možemo da govorimo o Njegovoj beskrajnoj Pravednosti, zato što ona zapravo ne postoji. On ima sposobnost

beskrajne Pravednosti, ali je ne koristi. Ako smo

iskreni, videćemo koliko loših, nebožanskih stvari činimo u svom životu. Kada bi Bog hteo da nas pravedno kazni, bili bismo izgubljeni. A opet, možda ćemo reći da ne dobijamo odgovarajuću nagradu ili zadovoljenje koje zaslužujemo zbog dobrih stvari koje činimo. Ipak, ako izračunamo koliko dobrih a koliko loših stvari činimo svesno, tvrdim da će naša dobra dela biti beznačajna u poređenju sa našim lošim delima!

Čak i na spoljašnjem planu, u poređenju sa brojem zločina koji se počine, koliko ljudi zaista bude uhvaćeno? Zločini se dešavaju svuda, ali koliko ljudi bude kažnjeno? A potom, tu su unutrašnji zločini. Unutrašnji zločin je truditi se da uništite nekoga ili koristiti lošu volju da sprečite nekoga da u životu napreduje. Unutrašnji zločin je mrzeti nekoga zato što je lepši od nas. Unutrašnji zločin je proklinjati nekoga zato

što smo na njega ljubomorni. Ko biva kažnjen za te zločine? Kada bi Bog koristio Svoju beskrajnu Pravednost na način na koji koristi Svoju beskrajnu Samilost, nigde nas ne bi bilo. U svakom trenutku bi Bog stao pred nas sa gvozdenom batinom! Ako bismo učinili nešto loše, bili bismo gotovi.

Bog ima beskrajnu Samilost, ali u Njegovoj Samilosti je i Mudrost. Mi ne možemo da odvojimo Božiju Mudrost od Njegove Samilosti. Možda ćemo reći da je Božija Samilost čista glupost, ali

to nije tačno. Bog koristi Svoju Samilost jer oseća da taj lek deluje bolje od svega ostalog. Ipak, u određenom trenutku On može da vidi da lek Njegove Samilosti ne deluje. Onda On menja terapiju

i koristi lek Svoje Pravednosti. Ali, taj lek će upotrebiti samo u retkim slučajevima, kada Njegova Samilost uopšte ne deluje.

Iz dana u dan mi nastavljamo da činimo pogrešne stvari i mislimo da Bog toga nije svestan. On jeste toga svestan; ali, još nije kucnuo čas da upotrebi Svoju nepokolebljivu Snagu Volje ili Svetlost Pravednosti. On i dalje koristi Visinu svoje Samilosti prema meni, prema tebi, prema svima. Ali, kada je to apsolutno neizbežno, On mora da upotrebi Svetlost svoje Pravednosti. A tada nas On zapravo ne kažnjava; On jedino nastoji da se reši sila

koje su nas napale. Naše duše postupaju na isti način. Godinama i godinama one gledaju kako činimo pogrešne stvari. Jednog dana one će nas kazniti; samo što za to još nije kucnuo čas. Prema tome, Pravda Svevišnjeg će doći u pravo vreme. Ali, zašto da dođemo do toga da On treba da upotrebi Svoju Pravdu? Ako znamo da On ima beskrajnu Samilost, hajde da budemo dostojni Njegove Samilosti. Hajde da pokušamo da Ga zadovoljimo na Njegov sopstveni Način i pridružimo našu volju Njegovoj Volji.

Pitanje: Da li se Božija Samilost prema čoveku sa vremenom smanjuje?

Šri Činmoj: Svevišnji nije kao Sunce! Naučnici kažu da će se kroz nekoliko godina, ili Bog zna koliko godina, Sunce istopiti i neće biti toplote ni svetlosti; oni kažu da Sunce gubi svoju moć. Čovek može da skoči visoko dok je mlad, ali gubi

svoju sposobnost kad ostari. On ima bujnu talasastu kosu dok je mlad, ali kasnije u životu oćelavi. Ali, Svevišnji nije takav!

Po indijskom predanju, ako imate široko čelo, to je povoljan znak. Jednog dana sam skakao udalj, a jedan moj prijatelj mi je rekao: „O, ti ćeš postati izuzetno uvažen! Imaš veoma široko čelo“. Zato sam pošao mojoj sestri Ahani i rekao joj: „Ja ću postati izuzetno uvažen“. Ona je rekla: „Da,

sačekaj da prođe deset godina, pa ćeš videti šta to znači. Izgubićeš svu kosu!“ Sa mnogo ljubavi, ona me polila hladnom vodom!

Ako imam dolar i dam ga tebi, onda ja neću imati ništa. To se dešava na spoljašnjem planu. Ali, Božija sposobnost je drugačija; ona je kao mudrost. Ako nekome date mudrost, vi je ne gubite. Naprotiv, stičete još više. Kad učitelj poučava učenike, on ne gubi svoju sposobnost, nego je samo još više

uvećava. Slično tome, Sposobnost Svevišnjeg se uopšte ne smanjuje. Svake sekunde Svevišnji uvećava Svoju Sposobnost, bilo da se radi o Samilosti, ili o Opraštanju, ili o nečem drugom. Njegova Sposobnost se uvek uvećava, ali mi toga nismo svesni.

Ako tokom meditacije možemo da zaronimo duboko u

sebe makar na nekoliko sekundi, moći ćemo da uđemo u Univerzalnu Svest i da postanemo univerzum. Ako mi na dve ili tri sekunde možemo da postanemo veći od najvećeg, zar mislite da Sam Svevišnji, koji je Gospodar Univerzuma, ne može takođe da se proširi? Ako ja mogu da postanem dobar tako što radim pravu stvar, ako ja mogu da uvećam moju unutrašnju ljubav, unutrašnju svetlost i druge kvalitete,

zar nije i Svevišnjem moguće da prevaziđe Sebe?

Beskonačnost nije samo puka reč u rečniku. Beskonačnost je potpuno širenje sebe. Što se tiče Svevišnjeg, svaka sekunda je Njegovo širenje Sebe, otkrivanje Sebe i ispoljavanje Sebe.

Deo III

SCA 279-282. Pitanja postavljena u Mijanmaru u Januaru 1995.

Pitanje: Čini se kao da čovek danas samo objašnjava stvari. Kada će to prestati?

Šri Činmoj: Objašnjenja su potrebna jer koristimo um umesto srca. Um stiče zadovoljstvo kada se nešto objasni, ali zašto nam je potrebna ovakva vrsta zadovoljstva? Ako pijem mleko, ne treba mi specijalista za mleko da mi kaže da ima dobar ukus i daje snagu. Ako držim cvet i cenim njegovu lepotu, nije mi stalo da znam naučno objašnjenje zašto je cvet lep i mirisan. Mogu biti potpuno zadovoljan jednostavno uživajući u lepoti i mirisu cveta.

Naročito u duhovnom životu, objašnjenja su samo gubljenje dragocenog vremena. Osoba koja želi da objasni je budala, a osoba koja želi da joj se nešto objasni jednako je budala. Duhovni život počinje sa verom, a veri nije potrebna nikakva spoljašnja demonstracija ili opravdanje. Svaki put kada pokušamo da objasnimo ili da nam nešto bude objašnjeno, mi samo hranimo razum koji razmišlja. Ali Bog ne operiše razumnim umom.

To je kao fudbalski dribling. Recimo da sam sve vreme driblao levom nogom, pa golman misli da ću levom nogom pokušati da postignem gol. Ali ja se samo pretvaram da koristim levu; Ja zapravo poentiram sa desne strane. Golman se sve vreme sprema za udarac levom nogom, a onda ja pogodim desnom. Slično tome, ako naš um pun očekivanja prati loptu, nikada nećemo biti spremni za ono što se dešava.

Bog sa nama igra igru na potpuno isti način. Ako pokušamo da koristimo svoj um, bićemo izgubljeni jer Bog nije vezan umom. On nije vezan ni na koji način, i On želi da i mi budemo takvi. Kada dete trči, ono se raduje tako što trči malo na ovu, a malo na onu stranu cik-cak, a Bog nije ništa drugo do Večno Dete.

Pitanje: Kako da prevaziđemo um?

Šri Činmoj: Um je džungla; srce je bašta. Zato hajde da što više vremena provodimo u svom vrtu srca i postanemo jedno sa njegovom lepotom i mirisom. Kasnije, kada razvijemo kapacitet, pokušaćemo da očistimo džunglu i zamenimo je lepim biljkama iz našeg srca.

Pitanje: Kako možemo iskusiti slatkoću i čistotu majke prirode kada živimo u mestu kao što je Njujork?

Sri Chinmoy: It is true that the aspiring Mother Nature helps us spiritually. But when we dive deep within, we see that real aspiration comes from a higher and deeper source. People who live in a beautiful place like Woodstock are not more aspiring than people who live in New York City. Mother Nature is ready and eager to help, but where is the receptivity? Mnogi ljudi idu u crkvu, ali njihov um i srce su negde drugde. Možda ćete doći da meditirate sa mnom, ali vaš um možda razmišlja o ovoj ili onoj osobi. Hram je spreman, ali tragalac nije. Recimo da je majka priroda hram. Ideš li u hram da spoznaš Boga ili da gledaš ko još tamo ide? Ako vaš neprijatelj ide tamo, možete reći: „Ne treba mi ovaj hram. Opet, ako vaš prijatelj ide tamo, možete reći: "Sada ću razgovarati sa svojim prijateljem." Pa gde je vaša molitva i meditacija? Ljudi žive na mestu prirodne lepote češće radi mentalnog zadovoljstva nego iz stvarnog psihičkog unutrašnjeg poriva. Istina je da nam majka priroda može duhovno pomoći. Ali kada odemo do majke prirode, da li se naša težnja povećava ili se gubimo radeći nešto drugo?

Pitanje: Zašto čovečanstvo zagađuje i uništava Majku Prirodu?

Šri Činmoj: Majka priroda je zagađena i uništena netežećom životnom stvarnošću. To je veoma tužno. Majka Priroda je postala toliko bespomoćna, a ljudi koji pokušavaju da sačuvaju Majku Prirodu ni na koji način ne pomažu.Oni samo pričaju, pričaju, pričaju! Vlade takođe samo pričaju. Oni izlaze i govore: „Da, želimo da sačuvamo drveće i polja“, ali njihovi postupci proizvode suprotan efekat. Zato što mi ljudi vidimo neprijatelje svuda oko sebe, jer se bojimo da će neko doći i napasti nas, koristimo sav svoj novac i energiju da bismo postali moćni. Da bismo bili dovoljno moćni da se borimo protiv naših neprijatelja, seckamo Majku Prirodu na komade i oduzimamo joj resurse. Dajemo značaj samo naučnom i hemijskom napretku, koji ne dozvoljava Majci Prirodi da ostane lepa ili moćna. Hemijski napredak i napredak Majke Prirode ne mogu ići zajedno. Sve dok na Zemlji postoji strah, Majka Priroda nikada neće moći da ispuni božansko u sebi. Tek kada više ne budemo gledali na druge kao na neprijatelje, moći ćemo da sačuvamo Majku Prirodu netaknutom.

Deo IV

SCA 283-284. Dva pitanja postavila je gospođa Hana Strong, supruga Morisa Stronga, Generalnog sekretara Konferencije Ujedinjenih nacija o Životnoj sredini i Razvoju.

Gospođa Strong: Degradacija Zemlje je sada toliko uznapredovala da veliki mistici, šamani i duhovni ljudi govore da smo već prešli granicu bez povratka u pogledu okeana, tla i šuma. Kakvo je Vaše mišljenje?

Šri Činmoj: Ako počnemo da radimo pravu stvar, uvek možemo ponovo da napredujemo. Od kapi dobijamo okean. Recimo da zbog naše gluposti uništavamo okean; pretvaramo ga u nekoliko kapi. Ali ako počnemo da radimo pravu stvar, onda će na kraju kapi ponovo prerasti u okean. Ponekad se dešava da u bašti nema biljaka. Ali kada tamo počne da radi najveštiji baštovan, ponovo postaje bašta sa najlepšim biljkama, cvećem, drvećem i voćem.

Gospođa Strong: Ali ako je tlo mrtvo, mrtvo je. Ako je šuma nestala, nestala je. Ako je ozon nestao, nestao je.

Šri Činmoj: Ne smemo potceniti moć duhovnosti. Molitva i meditacija znače novi život. Kada se molimo i meditiramo, svake sekunde unosimo u svoj život božansku svest, koja neprestano raste. Vi kažete da se majka priroda uništava. Ali majka priroda nije ništa drugo do Bog stvorenje. Zato se molimo Bogu Tvorcu da spase Boga tvorevinu. Onaj ko je stvorio ponovo može da stvori novu kreaciju uz pomoć snage naših molitava i meditacija.

Pitanje: U filmu _Apolo 13,_ ljudi se bave svim tim mašinama i udaljavaju se od prirode. Da li je dobro za ljude da se toliko bave mašinama? Da li je dobro za ljude da idu u svemir i čine stvari koje su neprirodne? Da li je to korisno za njih?

Šri Činmoj: Takvim kretanjem se od prirode udaljavamo daleko, dalje, najdalje. Istina, Bog je svuda; On je i Tvorac i tvorevina. Bog se takođe nalazi u nauci, jer je i sama nauka Božije

delo. Ali, veza koju imamo sa Bogom preko nauke nije direktna.

Svemirskim istraživanjima pokušavamo da učinimo

nešto što podseća na vatromet. On nas očarava, ali ne uzdiže našu svest i nema trajnu moć. U filmu Apolo 13 vidimo ljude kako hodaju po Mesecu. Mi uživamo u tome, ali uglavnom vital dobija to uživanje. Duša u tome ne uživa. Pa čak se ni srce ne raduje, jer srce želi da čuje melodiju koja

održava Zemlju u skladu sa Nebom, a te melodije tu nema.

Nauka je kao krava vezana za stub. Kravi je data ograničena sloboda, ali u toj ograničenoj oblasti krava sve uništi. Ako vidi kantu, ona je ritne. Krava se raduje kada ritne kantu nekoliko metara. Ali, takva radost je uništavanje. Na sreću, krava ima ograničenje. Ona ne može da ode dalje nego što joj dopušta konopac. Slično tome, bez obzira koliko

će vekova ili milenijuma proći, sposobnost nauke će uvek biti ograničena. Nauka napreduje i razvija se; čuda nastaju svakog trenutka. Vi pritisnete dugme, a negde padne atomska bomba. Ali, ništa što nije kreativno nikada neće biti u stanju da ujedini patnju Majke Zemlje sa osmehom Oca Neba.

Naučnici mogu da se spuste na Mesec i vide nekoliko kamenova, ali oni ne mogu da spoznaju svest Meseca. Jedino molitvom i meditacijom stičete svest Meseca ili komunicirate sa dušom Meseca. Naučnici ne smatraju Mesec svetim mestom punim težnje. Ne, oni ga smatraju iskrčenim zemljištem za svoja ispitivanja. Potom, ako tamo nađu nešto lepo, to naprosto ščepaju i razbiju u komade svojim naučnim instrumentima, Ali, ti naučni instrumenti nikada neće otkriti dušu ili božanstvenost unutar Meseca. Nikada, nikada! Zato nauka nikada neće otkriti

pravu božanstvenost u Mesecu; samo će tragaoci to otkriti.

Deo V

SCA 285-295. Pitanja postavljena na Mauiu 25-26 Januara 1995.

Pitanje: Da li je duhovni život lakši ili manje strog danas nego što je bio u drevno doba?

_Šri Činmoj: U drevno doba, Učitelji su proveravali i ispitivali svoje učenike na izuzetno stroge načine. Masjendranat je, na primer, zahtevao da Gorakšanat sebi iskopa oko i on ga je smesta poslušao. Zato je Gorakšanat postao ono što je bio

i imao je izuzetno veliku okultnu moć. U to vreme, samo da bi postao učenik nekog Učitelja, tragalac je morao da prođe kroz izuzetno teška iskušenja! Proces inicijacije je bio veoma težak. Kada ja iniciram učenika, jednostavno dajem svetlost

učenikovoj duši, a onda je na vitalu i umu da tu svetlost prihvate od duše. Sa druge strane, ako neka osoba odluči da ne postane moj učenik, već hoće da ode na neko drugo mesto radi drugačijih blagoslova, nije važno! Svi smo mi jedna porodica.

Danas je sve jeftino – jeftino kao voda. A opet, voda je život. Ako nemamo vode, umiremo. Ali, što se tiče strogosti, duhovnost dvadesetog veka ne može se ni porediti sa duhovnim životom od pre dvesta ili četristo ili sedamsto godina! Na mnogo, mnogo načina smo učinili duhovni život jednostavnijim i lakšim. Mi ne možemo da kažemo da je ostvarenje Boga postalo nalik instant-kafi; to se nikad nećemo usuditi da kažemo. Ali, mi smo ga učinili veoma, veoma lakim. Zbog svakakvih svetskih problema, patnji, nesavršenosti i slabosti kakve nalazimo u dvadesetom veku, Bog koristi Svoj

Samilosni Aspekt beskrajno više nego Svoj Pravedni Aspekt.

Pitanje: Da li svet duhovno napreduje ili nazaduje?

Šri Činmoj: Pre dvadeset godina, svet nije bio spreman za neke stvari, ali je sada svet za njih spreman. Pogledajte kako je savremena nauka usavršila spoljašnje pogodnosti u proteklih

pedeset godina! Isti takav napredak je načinjen i u duhovnom svetu. Pre sto ili dvesta godina, duhovnim tragaocima je bilo veoma teško da dobiju iskustva koja vi dobijate. Iskustva za koja su ljudima u vreme vedskih Proroka bile potrebne godine

– iskustva za koja su se trudili i vapili i lili gorke suze – u dvadesetom veku ljudi dobijaju za, možda, nekoliko dana ili nekoliko meseci. U prošlosti je bilo potrebno veoma mnogo vremena da

se malo napreduje ili da se stekne mrvica mira. Ali danas, kao što je napisao Šti Aurobindo, dolaze duhovne ličnosti koje su beskrajno moćnije od vedskih Mudraca. Dakle, svet napreduje, napreduje. A opet, neki Učitelji iz prošlosti, kao što je Krišna i drugi, ne samo da su postigli Najviše, već su i postali Najviše.

U celini, savremeni tragaoci imaju mnogo prilika koje tragaoci iz prošlosti nisu imali. Danas, ako hoćete da dobijete inspiraciju moleći se i meditirajući sa stotinama ljudi, sednete

u auto i odvezete se u crkvu. U danima vedskih Mudraca, gde su oni mogli da nađu stotine ljudi koji meditiraju i mole se, što mi danas nalazimo na koncertima mira? Ako mnogo ljudi krajnje iskreno zajedno teže, često postoji veći intenzitet nego

kada jedna osoba to radi sama. U potezanju konopca protiv neznanja, ako je na jednoj strani deset ili dvanaest ljudi, biće više snage. Neki od tragalaca su možda slabi, ali čak i to malo njihove snage vam pomaže da imate bolju meditaciju. A opet, ako je neko slab, a vi gubite vreme misleći o njemu na

negativan način, onda, kada na vas dođe red da snažno potegnete i upotrebite svu svoju snagu, to nećete moći da uradite.

Dakle, današnje vreme ima prednosti i mana; ali, u celini, mnogo je lakše danas nego u prošlosti. Sa druge strane, tragaoci u prošlosti su imali više intenziteta i više težnje. Danas ima više ometanja; imamo sjajne „prijatelje“ kao što su televizija i slične stvari! Danas imamo više spoljašnjih

pogodnosti, ali nam one ne donose duhovnu dobrobit.

Pitanje: Na šta misliš kada govoriš o našoj najvišoj meditaciji?

_Šri Činmoj: Svako ima svoj nivo. Moja najviša meditacija ne mora da bude visoka kao najviša meditacija nekog drugog. Po svojim merilima, danas mogu da imam najvišu meditaciju; potom, sutra moja meditacija može da ne bude tako visoka, a prekosutra može da bude niža od najniže. Kada imamo sopstvenu najvišu meditaciju, to je zato što su

tog dana naša ljubav prema Svevišnjem, naša posvećenost Svevišnjem i naša predaja Svevišnjem izuzetno izražene. Ili, mogli bismo reći da nas tog dana Bog bezuslovno obasipa Svojom Samilošću i zato imamo ljubav, posvećenost i predanost.

Ili, možda Bog tog dana hoće da uradi nešto u nama i kroz nas da bi video da li smo spremni da prihvatimo Njegovu Samilost.

Kada nas spoljašnji svet iskušava ili priziva, treba da se setimo tih najsrećnijih trenutaka. Zbog onoga što smo odabrali u životu, zbog naše ljubavi, posvećenosti i predanosti Božijoj Volji, dobili smo najviše blaženstvo. Dakle, ako možemo da se setimo tog blaženstva kada nas napadaju sile koje ne teže ili kada sebi dopustimo da budemo napadnuti, to

će nas inspirisati da se odupremo tim neprijateljskim silama.

Pitanje: Možemo li da izgubimo svoje ostvarenje Boga kada pokušamo da ga pokažemo i ispoljimo?

_Šri Činmoj: Najpre dolazi ostvarenje Boga. U vrtu svog srca vi vidite jedan veoma lep cvet – cvet ostvarenja Boga – i postajete taj cvet. Potom ga iznosite iz središta svog bića i pokazujete ga svetu, ne da bi se pravili važni, već da biste drugima ponudili lepotu i miris cveta vašeg srca.

Neki ljudi, posle ostvarenja, ne žele da pokažu Božiju Svetlost, zato što je to veoma teško. Oni kažu: „Koga je briga da li drugi veruju da u mom srcu postoji najlepši cvet? Ako oni ne veruju

da ja imam božanski mir koji njima nedostaje, onda neću ništa da im pokazujem“. Isto tako kažu: „Ko zna? Dok otkrivam i ispoljavam Božiju Svetlost, možda mogu da je izgubim“.

Ali, drugi hoće da podele sa ostalima mir i svetlost koje imaju u sebi jer osećaju da će bez toga ostali biti jadni. To je velikodušnost

i dobrota srca tih smelih duša koje nastoje da pokažu i ispolje Boga. One se ne plaše da će izgubiti svoje unutrašnje blago. One osećaju: „Ako nešto samo posedujem, naravno da to mogu da izgubim jer je ono što posedujem odvojeno od mene. Ako postoji razlika između mog postojanja i mog ostvarenja, svakako da mogu da izgubim moje ostvarenje. Ali, ako sam postao ono za čime sam čeznuo, kako to mogu da izgubim? Ono što imam, mogu da izgubim; ali ono što jesam, ne mogu da izgubim“.

A opet, moguće je da neko ima nepostojano ostvarenje. Kada je Arđuna imao viziju Krišnine Svesti, on zapravo nije postigao ostvarenje Boga, pa ona nije potrajala. Jednom velikom duhovnom Učitelju se u početku Krišnina Svest pojavljivala

i nestajala. Trebalo je da prođe dvadeset i osam godina pre nego što je taj Učitelj objavio da je Krišnina Svest potpuno sišla u njegovu ličnost. Ali, čim zaista ostvarite Vrhunsku Svest, nikada više ne možete da je izgubite.

Pitanje: Kako da se borimo protiv svojih nedostataka?

Šri Činmoj: U početku mi svesno ili nesvesno gajimo sve mane koje imamo. Potom, kada postanemo mudri, veoma smo žalosni što smo gajili te slabosti. Ali, čak i kad želimo da prevaziđemo

naše slabosti, osećamo se bespomoćno. Tada nam je potrebna odlučnost, koja treba da nam dođe sa Božijom Milošću.

Sve mora da se odvija postepeno. U početku, svesno

ili nesvesno mi gajimo sve naše slabosti, koje se javljaju u obliku iskušenja. Potom uviđamo da te mane nisu dobre i odvajamo se od njih. Ne želimo da budemo nesigurni; ne želimo da budemo ljubomorni. Ne želimo da gajimo sumnju, nečistotu i tako dalje. Tada donosimo odluku da moramo da pobedimo svoje slabosti. Tada više ne možemo da budemo opušteni; moramo da budemo potpuno odlučni. A odakle potiče ta odlučnost? Njen izvor je Božija Samilost. Zato, na kraju, moramo da pođemo Izvoru, Božijoj Samilosti, da bismo stekli odlučnost da pobedimo sve svoje mane.

Pitanje: Šta je poezija?

Šri Činmoj: Uvek kažem da čovek piše prozu, a da Bog piše poeziju uz pomoć čoveka. U poeziji, svaka reč nas nosi u Nespoznatljivo, gde postoji ogromna radost. Možda mislimo da ćemo biti potpuno izgubljeni ako uđemo u Nespoznatljivo. Ali, mi nismo izgubljeni; mi letimo. Poezija je intuitivna, stoga ne treba da se trudimo da je razumemo. Da bismo bili radosni, ne treba nam um, već srce.

Pitanje: Kakav je odnos između revnosti i istrajnosti?

Šri Činmoj: Revnost sve ubrzava; ona se kreće brže od najbržeg. Kad imamo revnost, možemo da se popnemo na Himalaje. Ali, ponekad revnost odustaje kada u životu naiđe na poteškoće i prepreke. Mi svom svojom revnošću nešto pokušamo jednom, dvaput, triput, a potom odustajemo. Priđemo nekome da bismo ga zamolili za nešto, ali posle dva ili tri pokušaja osećamo da nam je ispod časti da ponovo

prilazimo toj osobi. Tada doživljavamo neuspeh. Međutim, ako dođe istrajnost da se pridruži revnosti, spaseni smo.

Kada je neko u nečemu uspešan, drugi će možda reći: „O, imao je sreće“. Međutim, to nije sreća. Možda je on u početku stalno doživljavao neuspehe i možda mnogo puta uopšte nije imao sreće. Ali, za razliku od drugih, on nije odustajao i na kraju je uspeo.

Mnogi ljudi poseduju revnost, ali nakon dva dana njihova revnost nestaje. Za njih je dva dana više nego dovoljno. Ako za dva dana ne postignu uspeh, podneće mi izveštaj: „Veoma sam se trudio, ali to nije moguće učiniti“. Da bismo uspeli, moramo da iz dana u dan održavamo našu revnost. Revnost može da pomera planine. Ali, ako revnost ne može da učini nešto, onda su nam potrebni istrajnost i strpljenje.

Pitanje: Kako da ne kritikujem druge kada oni kritikuju mene? Ponekad se veoma naljutim.

Šri Činmoj: Kada te neko kritikuje, misli o toj osobi kao o insektu ili o crvu, a o sebi misli da si najjači i najveći slon. Pošto si veći od

najvećeg, ne moraš uopšte da obraćaš pažnju na insekta ili crva. Vivekananda je govorio da slon odlazi na pijacu po banane, dok psi laju. Slon ne obraća pažnju na pse; on naprosto ide na pijacu

i najede se banana do mile volje. Zato, kada te drugi kritikuju, moraš da ubediš sebe da si beskrajno jači od kritike koju dobijaš.

Kada si ti podstaknut da kritikuješ nekoga, smesta oseti da je ono što ti smeta kod te druge osobe neka njena slabost. Oseti da loše stvari koje ona čini potiču od neke žalosne slabosti. Potom pokušaj da osetiš da tvoje kritikovanje te druge osobe samo uvećava njenu slabost i čini je još gorom.

Isto tako, treba da osetiš da tvoja kritika izaziva raznorazne tegobe unutar te druge osobe. Potom pokušaj da uvučeš sve te tegobe u sopstveni sistem – u svoje ruke ili noge ili glavu. Odmah ćeš reći: „O Bože, ovo jako boli, jako boli!“ Onda ćeš

videti koliko patnje nanosiš toj osobi. Ili, zamisli da su reči tvoje kritike kao strela koju si odapeo na tu osobu, a sada čitavo njeno biće krvari. Kada vidiš kako krvari, tvoje saosećajno jedinstvo će učiniti da se osećaš jadno. To je ista vrsta saosećajnog jedinstva kakvo je imao Buda kada je podigao pticu ranjenu strelom.

Kada se poistovetiš sa patnjom druge osobe, osetićeš: „Bez obzira koliko je on nesavršen i beskoristan, nemam prava da mu izazivam takvu patnju. Došao sam na svet da uspostavim jedinstvo

sa drugima, a ne da uništavam druge mojom kritikom“. Tada će te tvoje srce jedinstva naterati da prestaneš da kritikuješ drugu osobu. Ovi predlozi koje ti dajem su veoma praktični.

Možeš da uradiš još jednu stvar: oseti da je kritikovanje druge osobe koje gajiš u svom biću veoma težak teret. Isto tako, i njeno kritikovanje tebe je još jedan težak teret koji ti je ona

natovarila. Kako možeš da se krećeš, pa i da dišeš, ako nosiš dva teška tereta na plećima? Potrebno je da se otarasiš oba tereta. Treba da ih odbaciš kako bi mogao da najbrže trčiš prema cilju.

Postoji još jedan način. Svaki put kad kritikuješ nekoga, oseti da si stvorio crnu mrlju na mesecu njegovog srca. Nikada ne možeš biti stvarno radostan ako umanjuješ lepotu njegovog unutrašnjeg Meseca. Nijedan od vas ne može biti srećan ako

jedan drugom uništavate unutrašnju lepotu. Zato treba da osetiš da možeš da budeš srećan jedino ako su i druge osobe srećne; to treba da bude istovremeno. Ako ti ne pomračiš mesec nekog drugog, ni on neće pomračiti tvoj, i obojica ćete biti srećni.

Pitanje: Ponekad mi svet snižava svest.

_Šri Činmoj: Zbog toga ljudi žive u pećinama Himalaja. Čim siđu u selo po čašu mleka ili nekoliko voćki, kažu da im svest opada. Zato su spremni da ostanu bez mleka i voća i da daju

svoje telo Bogu. Ali, to nije naša filozofija. Mi osećamo da su meditacija i duhovni život kao brod. Pošto smo na brodu, voda nam ne škodi. Ako je naša meditacija zaista solidna, ako svakog dana možemo da meditiramo duševno i moćno dva sata, svakako

da ćemo zahvaljujući moći naše meditacije biti bezbedni.

Ali, ako tokom meditacije mislimo šta ćemo sutra doručkovati ili o tome ko nas je uvredio, takva vrsta meditacije biće beskorisna. Časovnik će pokazati da smo meditirali tri sata, ali tokom ta tri sata smo išli u mnogo raznih zemalja i

družili se sa gomilom ljudi! Ako prebrojimo koliko smo misli imali u toku meditacije, zapanjićemo se. Zato možda naša najviša meditacija neće biti dovoljna. Ona je možda najviša za nas, ali to nije meditacija u tišini kakvu imaju napredni tragaoci, a o duhovnim Učiteljima da i ne govorimo. Ako skačem sa motkom, nije dovoljno da postignem moj lični rekord. Moram da dostignem olimpijsku normu ili normu svetskog šampionata. Moram da dostignem određenu visinu.

Pitanje: Kažeš da je proces uspešnog ostvarenja Boga devedeset pet posto Božija Milost a pet posto lični napor. Ali, rekao si da kad ostvarimo Boga uviđamo da je čak i naših pet posto bila Božija Milost. Ako je tako, kako tragalac može da bude odgovoran za svoj uspeh ili neuspeh?

Šri Činmoj: Kad ostvariš Boga, videćeš da je sve došlo bezuslovno od Boga. Zašto si ti ustala u šest ujutru da se moliš i meditiraš, a tvoji prijatelji i poznanici nisu? Zato što je nešto u tebi

odgovorilo na Božiju Želju ili Božiju Volju. Bog je mogao da ulije Svoju Volju u tebe, dok drugi nisu bili dovoljno prijemčivi. Onog trenutka kad osetiš da Božija Volja deluje u tebi i pomoću tebe,

odgovorna si da molitveno i duševno učiniš ono što Bog traži. Jedino ako to ne učiniš molitveno i duševno, onda je krivica tvoja.

Bog te neće kriviti ako ne uspeš, ali će te Bog nesumnjivo kriviti ako ne probaš - radosno, duševno i nesebično. Bog će te kriviti jedino ako se ne trudiš sa božanskim, samodajućim duhom. Ti si jedino odgovorna da putuješ sa ispravnim stavom; nije tvoja odgovornost ako ne uspeš. Uspeh i neuspeh su pred Njegovim Stopalima, a ti treba da srećno i molitveno Njemu ponudiš rezultate.

Šta to znači? Pretpostavimo da si očekivala nešto na svoj način; veoma si se trudila da to postigneš, ali se to nije odigralo. Recimo da si očekivala da tvoja ćerka položi vozački ispit, ali je ona pala. Poučavala si je sa veoma mnogo nade, revnosti i radosti. Ako hoćeš da učiniš nešto duhovno, onda, kad ona padne na ispitu, treba da položiš pred Božija Stopala istu količinu energije i osećanja kakvu si imala kada si se nadala da će ona uspeti.

Pitanje 295. Koliko je važan zdrav razum?

Šri Činmoj: Zdrav razum je mudrost. Pretpostavimo da vidim plamen. On je veoma lep i ja bih hteo da ga dodirnem. Ali, zdrav razum mi kaže da ću sigurno opeći ruku ako ga pipnem. Zato mi počinjemo sa zdravim razumom, ali potom moramo da prevaziđemo zdrav razum koristeći svu mudrost koju smo stekli u prethodnim životima ili ranije tokom ovog života. Tada dolazimo na određeni nivo ili visinu gde vidimo da zdrav razum više ne funkcioniše. Zato odatle moramo da idemo naviše i napred sve dok daleko, daleko ne prevaziđemo oblast zdravog razuma.

Deo VI

SCA 296-304. Pitanja postavljena tokom Aprila i Maja 1995.

Pitanje: Često nam pričaš priču o tome kako je Gospod Krišna pitao Arđunu koje je boje voće na nekom obližnjem drvetu. Svaki put kada bi Arđuna rekao da je ono jedne boje, Krišna bi rekao da je neke druge i Arđuna bi odmah promenio mišljenje da bi se složio sa Krišnom. Kad smo sa tobom, kako možemo da znamo kada bi trebalo da se složimo sa tobom, a kad da izložimo svoje sopstveno mišljenje?

Šri Činmoj: Jedan duhovni Učitelj ima posla sa mnogim, mnogim nivoima svesti. Postoji nivo svesti na kome zemaljske stvarnosti kao takve ne postoje. Ako vi kažete da je nešto plavo ili crveno, vi opisujete zemaljsku stvarnost. Ali, stvarnosti

viših svetova nisu takve; one u potpunosti zavise od Boga ili od kosmičkih bogova. Gospod Krišna je znao da na zemaljskom nivou voće koje Arđuna vidi ima određenu boju. Ali, on je želeo da se Arđuna popne na viši nivo gde to voće uopšte i

ne postoji, gde ne postoji ni samo drvo. Na tom nivou, postoji samo jedinstvo sa Božijom Voljom. Za Arđunu, Gospod Krišna je bio otelovljenje Boga. Zato je Arđuni, da bi dosegao taj viši nivo, bilo potrebno jedinstvo sa Voljom Gospoda Krišne.

Ma koliko puta da je Krišna protivrečio sam sebi,

Arđuna se složio sa njim. Da je Arđuna bio običan čovek, on bi rekao: „Koliko puta treba da se složim sa tobom? Ispravio si me i ja sam se složio sa tobom. Zašto si se sada opet predomislio? Kakav si ti čovek?“ Ali, Arđuna to nije učinio. On je pokazao poslušnost i ogromno strpljenje. Svi duhovni ljudi moraju da prođu takvu vrstu ispita.

Vama može da izgleda da je Arđuna glup, zato što je stalno menjao svoje mišljenje. Ali, Arđuna nije bio budala. On nije bio obrazovan kao njegov brat Judištira, ali je bio daleko obrazovaniji od mnogih ljudi njegovog doba, uključujući i Bimu i svu ostalu svoju braću, rođake i tako dalje. Ipak,

Arđuna je shvatio da mora da prevaziđe i oblik i i bezoblično da bi bio jedno sa Gospodom Krišnom. Arđuna se molio: „Gospode, hoću da budem jedno sa Tobom. Hoću da vidim Tvojim Očima; hoću da osećam Tvojim Srcem“. Neki ljudi su lukavi. Oni se mole na ovaj način, ali nastavljaju da gledaju svojim očima i osećaju svojim srcem. Arđuna nije bio od te

vrste; za njega molitva nije bila samo fraza. On je znao da je Gospod Krišna Bogolik. Zato je obećao: „Gospode, od sada ću ti se potpuno predati i postati jedno sa Tvojom Voljom“.

Ta vrsta jedinstva postoji i u običnom ljudskom svetu. Jedna bengalska majka naučiće svoje dete reči ful, što znači cvet. Ali, malo dete često nije u stanju da to izgovori pravilno. Ono kaže

fu, fu i ne koristi glas l. I posle dvadeset puta ono još uvek govori fu, fu. Majka vidi da se dete silno raduje kada govori fu. Zato, ako je njeno srce svo u jedinstvu, i ona počinje da

govori fu da bi usrećila svoje dete. Njena ljubav prema detetu joj je beskrajno važnija od ispravnog izgovora reči. Njena majčinska ljubav je stopostotno na ljudskom nivou i toliko je jaka da

se majka predaje načinu izgovora svog deteta. Ponekad, i posle dvadeset ili trideset godina, kada im deca već odrastu, vidite da bengalske majke još uvek koriste te pogrešne reči koje su naučile

od svoje dece! Njih i dalje veoma raduju te detinjaste reči. To se zove ljubav između dva ljudska bića na običnom ljudskom nivou.

Ako na ljudskom nivou majka cvet zove fu da bi udovoljila svom detencetu, zar ne može i učenik da se iz ljubavi svog srca na božanskom nivou preda načinu na koji Učitelj vidi stvarnost? Ako Učitelj kaže: „Jedan i jedan su četiri“, obični ljudi

kažu: „Ovaj Učitelj je očigledno idiot. Neću da imam nikakve veze sa njim“. Ali, pravi učenik će reći: „Moj Učitelj je okean ljubavi, svetlosti i blaženstva. Ako on kaže da su jedan i jedan

četiri, onda mora da je u pravu“. Učenici koji insistiraju da su jedan i jedan dva su korektni u matematici, ali su duhovno milione i milijarde kilometara daleko od vrhunske istine.

Ako na ljudskom nivou laskate malom detetu i slažete se sa njim, dete će otići u kuhinju i doneti vam nešto veoma ukusno za jelo. Ako se ne složite sa njim, ono vam neće doneti tako ukusnu hranu. Ponekad se Bog ponaša potpuno isto kao dete. Ako slušate sebe, svakako da ćete steći određeno

zadovoljenje. Ali, da li ćete dobiti Učiteljev okean ljubavi i svetlosti? Ko će vam ih dati? Onaj sa kojim se ne slažete?

Problem je u tome što je svako ljudsko biće na mentalnom nivou oformilo određene ideje. Međutim, duhovni Učitelj ne mari za vaše mentalne ideje; on mari samo za to koliko jedinstva imate sa njim. Kada se slažete sa njim, on vam se divno osmehne,

daje vam mnogo ljubavi i blagoslova. Bez obzira koliko je vaš um siguran u nešto, on vam ne može dati takav osmeh, takvu ljubav i takve blagoslove. Zato treba da uporedite stvari. Vidite šta možete da dobijete od svog uma, i vidite šta možete da dobijete od srca vašeg Učitelja. Ako se složite sa Učiteljem, moći ćete da dobijete beskrajno više Učiteljevog unutrašnjeg blaga nego ako ostanete sa svojim ograničenim mentalnim poimanjem istine.

Pitanje: Tokom bitke kod Kurukšetre, Krišna je sišao sa kočija da se bori iako je obećao da se uopšte neće boriti. Pitam se šta nam to govori o Krišninoj ličnosti?

Šri Činmoj: Kada je Arđuna na bojnom polju video kako Bišma ide ka njemu, on je rekao Krišni: „Izgubili smo oca kao sasvim mali i Bišma je postao naš otac. On nas je toliko pazio, toliko voleo! Zar postoji nešto što ne bismo učinili za njega?

On mi je veoma drag. Ne mogu da se borim protiv njega“.

Krišna je rekao Arđuni: „On je već mrtav u unutrašnjem svetu. Moraš da se boriš protiv njega!“ Pa ipak Arđuna nije mogao sebe da prisili da se bori protiv svog dede; zato je Krišna sišao sa kočija sa svojim diskom. Kada je Krišna odlučio da se bori, rekao je: „Ljubav prema mom Arđuni mi je beskrajno važnija od mog takozvanog obećanja. Ljudi će reći da sam čovek koji ne drži reč. Nije me briga. Hoću da dokažem da mi je ljubav prema mom Arđuni beskrajno važnija od toga da očuvam časnost

u očima sveta. Spreman sam da se suprotstavim svetlosti obične moralnosti da bih osvojio pobedu za mog Arđunu“.

Kada je Bišma video da je sam Krišna došao da se bori sa njim, pohitao je da bude ubijen. Rekao je: „Moj Gospode, moj Gospode, ja znam ko si Ti! Ako me Ti ubiješ, biću najsrećniji na svetu. Sa jedne strane, veoma sam tužan što kršiš Svoje obećanje.

A opet, veoma mi je drago što ću poginuti od Tvoje Ruke. Ubij me, ubij me! Gorim od želje da poginem od Tvoje Ruke!“

Onda je Arđuna rekao: „Ne, ne, spreman sam da se

borim!“ Povukao je Krišnu nazad u kočiju i borio se se Bišmom sa krajnjom odlučnošću. Na kraju je Bišma ležao na samrti i Arđuna je doneo vode svom dedi. Kada je Arđuna video da Bišma lije suze, rekao je Krišni: „Naš deda nije učinio ništa loše. On je bio veoma dobar, veoma božanski. Zašto mora da pati? Zašto su mu suze u očima?“

Krišna je rekao Arđuni: „Što pitaš mene? Pitaj njega! On će ti reći“. Tako je Arđuna upitao svog dedu: „Molim te, reci mi zašto plačeš, deda. U našem carstvu nema nikog ko je tako božanski kao ti. Ti si nam sam rekao kako da te ubijemo. Ko bi na ovom svetu mogao da bude tako plemenit? Ali sada, kada ti se smrt brzo primiče, zašto plačeš? Plašiš li se smrti?“

Bišma odgovori: „Budalo! Plačem ne zato što se plašim smrti, već zato što su Pandave toliko patile. Krišna, Gospod Univerzuma, bio je sve vreme sa vama i za vas. Zašto ste onda toliko patili? Ne razumem Gospodovu Igru. Zato plačem“.

Krišna mu odgovori: „Ovo je moja tvorevina. Nikad

nećeš moći da je razumeš. Moja tajna je nedokučiva“. Mahabharata je slađa od najslađe, a istovremeno dublja od najdublje. Na mentalnom nivou, mi ne možemo da opravdamo mnoge stvari koje je Krišna učinio. A opet, njegova božanska priroda je jedino opravdanje koje je potrebno.

Pitanje: Da li je bilo ko od Kaurava svesno stao na stranu Pandava?

Šri Činmoj: Pred sam početak bitke, Judištira je učinio nešto krajnje izuzetno. Prišao je neprijateljima, stao pred njih i rekao: „Ako bilo ko sa vaše strane hoće da nam se pridruži, sada je trenutak. Bićemo veoma srećni da budete sa nama“. Kad je čuo te reči, jedan od Durjodanine braće je dotrčao i rekao: „Moja braća su veoma loša. Hoću da budu pobijeni! Molim te, primi me na vašu stranu“. Taj brat se zvao Jujucu. Njega nije rodila Gandari, već jedna žena iz klase šudri. Na kraju bitke na Kurukšetri, on je jedini ostao živ od sve braće.

Pitanje: Ako je neko povezan sa nekim bogom ili boginjom, da li taj bog ili boginja pokazuju posebnu brigu za tu osobu?

Šri Činmoj: Ukoliko ta osoba vodi dobar i duhovan život, oni će svakako brinuti za nju i kosmički bogovi ili boginje će joj pomoći. U školi nisu svi učenici na istom nivou; učitelj

mora da uči sve i svakoga. Ali, ako tu ima nekih izvrsnih učenika koji raduju učitelja, on im poklanja više pažnje. On im nasamo kaže: „Dođite kod mene kući. Naučiću vas više“. Ali, nekog trećerazrednog učenika on će poučavati samo tokom školskih časova. I u duhovnom životu, ako je neko dobar tragalac, on će dobijati više pažnje i unutrašnje brižnosti od kosmičkog boga ili boginje koji upravlja njegovom sudbinom. A opet, taj kosmički bog ima samo ograničen autoritet nad tom osobom; jedino Svevišnji ima pun autoritet.

U početku će kosmički bogovi i boginje pomagati tragaocu na veoma mnogo načina kada se on moli i meditira. Potom, kada vide da taj tragalac nadmašuje njihovu visinu ili prevazilazi njihov domašaj, oni će mu se suprotstaviti. U početku vas oni hrane i hrane; potom vam staju na put. Ali, ako ste u stanju da ih prevaziđete, ponovo postaju izuzetno bliski i nastoje da pomognu, jer vide da imate direktni kontakt sa Apsolutom.

A opet, ako neko ima duhovnog Učitelja, kosmički bogovi se ne mešaju. Pošto duhovni Učitelj u ime tragaoca održava direktan kontakt sa Najvišim, sa Apsolutnim Svevišnjim, kosmički bogovi i boginje postaju kao dragi rođaci. Mi ne održavamo svakodnevni kontakt sa rodbinom. Možda ih viđamo jednom u šest meseci ili u šest godina. Ali, sa našim ocem i majkom se viđamo svakog dana. Dakle, naš duhovni Učitelj onaj sa kojim naša duša treba da održava svakodnevnu vezu.

Pitanje: Zašto se bogovi i boginje suprotstavljaju nekome?

Šri Činmoj: Niko ne želi da ga neko drugi prevaziđe. Purane su pune priča o Parvatinoj ljubomori i nesigurnosti. Ona je kosmička boginja; ljudi je obožavaju. Ali, u svakom trenutku Parvati žudi za više lepote ili proklinje nekog! Pogledajte taj njen ljudski aspekt! A ipak se mi molimo Parvati za naše prosvetljenje, za naše oslobođenje, za sve.

Pitanje: Da li su kosmički bogovi i boginje u stanju da duhovno napreduju?

Šri Činmoj: Evolucija zahteva ljudsku inkarnaciju, a oni ne uzimaju ljudsku inkarnaciju. Mitologija nam govori kako je jedan bog prokleo nekog drugog boga da se rodi u porodici slugu; ali, to su samo priče. Zapravo, kosmički bogovi ne uzimaju ljudsku inkarnaciju, jer oni nisu bića koja evoluiraju. Oni su počeli da meditiraju pre mnogo hiljada godina i stekli su ogromnu duhovnu ili okultnu moć i ogromnu svetlost i to ih je zadovoljilo. Oni su dosegli određenu visinu, koja je beskrajno viša od visine običnog ljudskog bića. Ali, oni se neće uspeti više.

Prema našim sadašnjim merilima, kosmički bogovi izgledaju neograničeni. Mi imamo, recimo, jedan dolar, a kosmički bogovi imaju deset miliona dolara. Ali, deset miliona nije krajnja suma. Mi osećamo da se kosmički bogovi bave Neograničenim, ali to nije tačno. Da bi se to postiglo, neophodno je da se uzme fizičko telo i evoluira od životinjskog do ljudskog i božanskog, a na kraju do Svevišnjeg.

U poređenju sa kosmičkim bogovima, u ovom trenutku su ljudi kao mala deca. Dete je veoma malo; ko bi ikada mogao da zamisli da će jednog dana biti visoko metar i osamdeset? Ali, iako smo u ovom trenutku mi slabiji od najslabijeg, naša evolucija nikad ne prestaje, jer ljudska bića imaju večnu glad, večnu težnju da idu visoko, visoko, visoko. Pomoću molitve i meditacije i pomoću predaje naše volje Božijoj Volji, mi ljudi možemo da konačno postanemo sveci, potom jogiji, i da prevaziđemo kosmičke bogove.

Pitanje: Da li kosmički bogovi i dalje proklinju jedan drugog i međusobno se bore kao što su činili u Puranama?

Šri Činmoj: U tom periodu, pre 3000 ili 5000 godina, evolucija je bila na tom nivou. Ponekad kosmički bogovi, iako su dobro znali Božiju Volju, nisu slušali najviši Apsolut i stvarali su nesklad među sobom. Oni nisu bili voljni da se predaju nikome – čak ni Svevišnjem. Ali, duhovni Učitelji su nas naučili kako da se predamo Božijoj Volji. Isus Hrist nas je naučio: „Neka bude Tvoja Volja“. Eto dokaza da smo se popravili.

A opet, treba da znamo da je u to vreme svet bio na određenom nivou svesti i u svakom trenutku su kosmički bogovi morali da se nose sa nesavršenom prirodom stvarnosti. Ponekad bi oni pokazali svoj samilosni aspekt ili aspekt opraštanja, ali uglavnom su pokazivali svoj aspekt moći. Oni su svuda pokazivali moćni aspekt Boga da bi ispoljili svoju nadmoć – da bi pobedili druge i vladali ljudskim životom. Njima nije bilo stalo do Božije tvorevine; bili su spremni da sve unište u trenutku. Ali, koristeći moć, nikoga ne možemo trajno da pobedimo; mi možemo da ga pobedimo samo na pet sekundi ili pet dana. Naša pobeda traje večno jedino kada nekog osvojimo ljubavlju. Slično tome, radost koju dobijamo od nadmoći nije nikakva radost, dok je radost koja potiče od jedinstva, koje je zasnovano na ljubavi, prava radost.

Kad je Amerika bacila atomsku bombu na Nagasaki i Hirošimu, Japan se predao. Ali, da li je Amerika osvojila srce Japana? Da li Japanci vole ili poštuju Ameriku zato što je uništila

njihovu zemlju? Ne! Ako vam bacim bombu na glavu, ja mogu da vas ućutkam na nekoliko godina. Tada osećam da sam najsrećniji na svetu. Na kraju ću, međutim, shvatiti da ima mnogo ljudi koji loše govore o meni, pa ne mogu uopšte više da se radujem. Svi žele da im se drugi dive. Ako vas ubijem, da li ćete me voleti i diviti mi se? Ne! Ali, ako vam priđem raširenih ruku i zagrlim vas obema rukama, naravno da ćete mi onda biti prijatelji.

Mnoge stvari su dodate u Purane samo da bi se priča učinila sočnijom. Onda, kada to čitamo, mi kažemo: „O, i kosmički bogovi su kao mi“. Ko bi se inače hiljadama godina molio za mleko ili za lepotu? Ali, kosmički bogovi su bili spremni da se hiljadama godina mole za ono što hoće, uključujući i nečiju smrt. A opet, hiljade godina o kojima oni govore nisu bile zaista hiljade; ponekad bi to bila samo jedna godina. Da li bismo se mi godinu dana molili za bilo šta – čak i da je to naša najveća želja? Ako ne dobijemo ono što želimo preko noći, mi kažemo: „O, to mi nije namenjeno“. l posle dve nedelje ili dva meseca kažemo: „Pošto nema nade, odustajem“. Ali, oni su nastavljali. Čak ni demoni ni asure nisu odustajali tako lako. Oni su hteli da zbace bogove sa neba, pa su se godinama

molili i meditirali uz krajnje pokore. Govorili su: „Sve dok ne postignemo svoj cilj, nećemo prestati“. Te priče nas uče da se ništa ne može postići lako; one nas uče neophodnosti strpljenja i istrajnosti. Ma kakvu želju ili težnju da imamo, ove priče nas uče da ne odustanemo dok ne postignemo svoj cilj.

Pitanje: U jednoj od svojih pesama ti kažeš da će Bog učiniti sve za nas ako svaki naš dah otelovljuje duševnu zahvalnost. Izgleda da nam je takva zahvalnost nedostižna. Kako možemo da je steknemo?

Šri Činmoj: Zahvalnost se ne nalazi u suvoparnosti ili u striktnosti; ona se ne nalazi u životu koji je bolestan. Zahvalnost dolazi od slatkoće – slatkoće u životu, slatkoće u dahu. Ta slatkoća naše prirode, našeg karaktera, naših pokreta, stvoriće trajnu zahvalnost. Zahvalnost nije ništa drugo do spontani osećaj slatkoće, koji ne mora da se izrazi rečima. Dete možda neće reći „hvala ti“ svojoj majci, ali se slatkoća čitavog njegovog bića izražava u njegovim očima u obliku osmeha. Ono ne zna reč „zahvalnost“, ali kad majka vidi njegov slatki osmeh, ona zna da je njeno dete puno zahvalnosti. Dakle, što više zahvalnosti možemo da stvorimo u svojim srcima i u svom biću, to lakše nam postaje da ponudimo zahvalnost Bogu. Jedan način da steknemo slatkoću je da pogledamo neki veoma lep, mirisan cvet. Kada pogledamo cvet i osetimo njegov miris, mi se svesno ili nesvesno poistovećujemo sa njegovom lepotom i mirisom. Tada njegova slatkoća ulazi u nas ili naša sopstvena slatkoća izbija na površinu; ponekad se obe te stvari dese istovremeno. Tada čitavo naše biće postaje slatko i lakše nam je da imamo dobre misli. Ako zaista usredsredimo svu svoju pažnju na nedužnu lepotu i miris Boga tvorevine u tom cvetu, nečiste misli (koje ne uključuju samo niže vitalne misli, već i ljubomoru i podlost) nestaju, a ostaju samo slatke misli. A kad u našoj prirodi slatkoća izađe na površinu, postaje nam veoma lako da iskažemo zahvalnost. Još jedan način da steknemo zahvalnost je da pomislimo šta bismo postali da nam Bog nije pokazao svetlost. Tada bismo bili neko drugi – niži od najnižeg. Ali, umesto da pristupimo temi na takav negativan način, možemo da pristupimo pozitivno i kažemo: „O, Bože, ja sam Ti veoma zahvalan i večno ću Ti ostati zahvalan zato što si mi pokazao Svoju Svetlost i zato što mi dopuštaš da ostanem u Tvojoj Svetlosti“.

Pitanje: Kako da budemo slađi?

Šri Činmoj: Jednostavnost je direktan način da unesemo slatkoću u svoj život. Čisti ljudi mogu ponekad da budu poprilično nadmeni. Indijski sveci su čisti, ali ako pokušate da uzmete cvet iz njihovog vrta, oni će vam razbiti glavu, jer im je stalo jedino do pravde! A ako je jedino što želite da vodite jednostavan život, tada, ako vam lopov ukrade ćebe, potrčaćete za njim da mu date i jastuk. Reći ćete lopovu: „Ti voliš ove stvari više od mene, pa ih zadrži. Ja sam zadovoljan i time da samo gledam Mesec noću“. Tako ćete činiti svoj život sve jednostavnijim i jednostavnijim i zavisićete jedino od Majke Prirode. U tako jednostavnom životu raste slatkoća.

From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 7, Agni Press, 1996
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_7