A sa druge strane, čak i ako neko ima mnogo dobrih osobina, ostali mogu smatrati da je on daleko od savršenstva; možda će pripisati loše motive svim njegovim postupcima. Recimo da neka određena osoba ima filantropski stav i daje puno milostinje siromašnima. Neki ljudi će mu se diviti i reći će da ima tako dobro srce, dok drugi mogu da kažu da tu nema iskrenosti i da ona to čini samo da bi se pravila važna.
U običnom ljudskom životu, „savršenstvo“ se nalazi na jednom nivou svesti. Ako neko ima prilično mnogo dobrih osobina, njegovi prijatelji, susedi i obožavaoci će reći: „On je savršen.“ Možda se ostali ne slažu, ali biće mnogo onih koji će zauzeti njegovu stranu zato što u njemu vide dobre osobine koje oni sami nemaju. Ipak, u duhovnom životu, savršenstvo se mora videti iz drugačijeg ugla ili druge perspektive.
Uzmimo ideju predanosti Božijoj Volji. Znamo da su tri prečke na duhovnoj lestvici: ljubav, posvećenost i predanost. Najpre dolazi ljubav, zatim posvećenost i na kraju predanost. Moramo da znamo da ljubav i posvećenost nikada ne mogu da budu potpune i savršene ako predanost nije potpuna, savršena i bezuslovna. Govorio sam da je ljubav temelj; onda, posle ljubavi, posvećenost mora postojati. I na kraju, mora da dođe najviše, koje je predanost. Ali sad vidim da ako nikad ne dosegnemo visinu predanosti, ne možemo da cenimo prečku ljubavi ili prečku posvećenost. Samo možemo da potpuno cenimo najvišu neophodnost stabla drveta nakon što ga upotrebimo da se popnemo i dohvatimo plodove manga. Dok ne probamo mango, ne možemo u potpunosti da cenimo niže delove drveta. Jedino kad dosegnemo cilj možemo da pridamo najveću važnost putu koji nas je vodio do cilja.
Sa najviše tačke gledišta, predanost Božijoj Volji je apsolutno savršena. Ali za tragaoca koji teži, ta vrsta predanosti je najteža. Kao prvo, mi čak ne znamo šta je Božija Volja. Dobijemo unutrašnju poruku, ali ne znamo odakle ona dolazi. Ako određena poruka dolazi iz srca, možda ćemo misliti da dolazi iz uma, ili obrnuto. A opet, nekad um šalje poruku, ali mi mislimo poruka dolazi direktno od Boga. Ili vital može da pusti poruku, i mi mislimo da poruka potiče iz naše duše. Zato je sva verovatnoća da smo u zabludi kad pokušavamo da odredimo Božiju Volju. U stvari, ako je poruka koju dobijemo nešto što nam je lako da sprovedemo, osećamo da sigurno dolazi Odozgo. Na taj način možemo da imamo lažno uverenje ili lažno osećanje unutrašnje sigurnosti, koje može trajati jedan dan, jedan mesec ili godinu dana.
Kao ljudska bića sve vreme dobijamo različite unutrašnje poruke, i u svakom trenutku se predajemo jednoj od njih. U svemu što radimo, postoji aspekt predanosti. Kad bismo imali slobodan pristup unutrašnjem svetu, videli bi da se u svakom trenutku predajemo bilo fizičkoj svesti ili nekom drugom delu našeg bića. U našem svakodnevnom životu uvek kažemo: „Doneo sam odluku,“ ali to je potpuno netačno. Odluku je doneo ili naš um, naš vital, naše srce, naša duša ili Bog. Uvek je jedan deo našeg bića taj koji donosi odluku, jedan deo našeg bića koji je vodič ili upravlja, a mi se poistovećujemo sa odlukom tog vodiča. Dakle, u svemu što radimo, tu se nalazi aspekt predanosti.
Kad se najsnažnije poistovetimo sa svojim umom, vitalom ili fizičkom svešću, ako nas poruka koja dolazi Odozgo ne zadovolji i ne usreći nas na naš sopstveni način, onda mnogo puta ne verujemo toj poruci. Mi kažemo: „Ako je Bog sav Ljubav i Samilost, zašto On onda učini da toliko mnogo patim?“ Ali ako se poredimo sa našim rođacima ili prijateljima koji se ne mole i ne meditiraju, videćemo da nam je beskrajno bolje i da smo beskrajno srećniji od njih.
Sve to je pitanje očekivanja. Pre nego što smo ušli u duhovni život, svakako smo imali šefa, a taj šef je bio um. Sada kad sledimo unutrašnji život, očekujemo da nas Bog vodi u svakom trenutku. Ali stalno kritikujemo jadnog Boga. Kažemo da je On nevidljiv ili da nam On ne udovoljava. Čak i kad bi nam Bog došao u vidljivoj formi, mi bismo rekli: „O Bože, mislio sam da si Ti beskrajno lepši nego ovako!“ Tragamo za Bogom u jednoj Formi, ali On nam dolazi u nekoj drugoj Formi. Indijske priče obiluju ovom vrstom iskustva. Nekad će čak Bog da dođe u obliku psa da ispita tragaoca i da vidi koliko se poistovetio sa Bogo-Svešću. Ali jadni tragalac će zaključati psa napolju jer mu smeta.
Mi očekujemo da će nam se Bog pojaviti u Obliku punom svetlosti – u Obliku koji daleko prevazilazi našu maštu. Ali, nažalost, čak i kad se Bog pojavi u Svom najlepšem Obliku, recimo u snu, ono što je najlepše prema Bogu možda u našim očima uopšte nije lepo. Naše shvatanje Božije Lepote može se potpuno razlikovati od Božijeg sopstvenog opažanja Sebe. Način na koji vidimo nešto zemaljskim vidom i zemaljskom sposobnošću može da bude potpuno drugačije od toga kako izgleda u Božijem Oku. Kažemo : „Samo kad bi Bog došao u ovom Obliku prihvatiću Ga. Ako On dođe u bilo kom drugom Obliku, onda to ne može da bude Bog.“ Pošto nismo utvrđeni u Univerzalnoj Svesti, u svom umu smo definisali Boga na jedan određeni način. Ali naše viđenje Božije Lepote ili Božije Božanstvenosti može da bude krajnje smešno sa najviše tačke gledišta.
Slično tome, formulisali smo našu sopstvenu koncepciju sreće. Ako dođe neka određena poruka koja nas učini srećnim na naš sopstveni način, osećamo da dolazi od Boga. Ali, ako dođe neka druga poruka koja nam ne daruje trenutnu sreću, koja donosi samo nesreću ili patnju, onda je odbacujemo. Ako dođe poruka sa kojom se najteže nosimo i delujemo na božanski način, tad je samo ignorišemo. Kažemo da nije moguće da je došla od Boga.
Istinska sreća i duhovno savršenstvo idu zajedno. Od savršenstva dobijamo unutrašnju sreću. Ako smo uradili savršenu stvar ili postali savršena osoba na pet minuta ili pet sati, iznutra smo stvarno srećni. Kad postignemo jedan određeni nivo savršenstva, automatski sledi sreća. A opet, od sreće takođe možemo da idemo do savršenstva. Ako smo srećni na duhovan način, želimo da uradimo pravu stvar i da postanemo prava osoba. Kada smo vrlo nesrećni, samo mrzimo sebe i proklinjemo sebe. Ko tad mari za savršenstvo? Ali ako smo duhovno srećni, naša sreća je kao čvrst temelj na kojem možemo da izgradimo palatu savršenstva.
Čak i ako smo srećni i želimo da uradimo pravu stvar, kako možemo da znamo šta je prava stvar ? Znamo da savršenstvo dolazi od toga što slušamo Volju Svevišnjeg, ali kako možemo da znamo da li poruka dolazi od Svevišnjeg ili iz nekog nižeg izvora ? Jedan način je da dobro meditiramo satima. Ne pričam o tome da se meditira dva ili tri minuta ili čak pola sata. Moramo meditirati bar dva sata ođednom, bez prekidanja. Moramo da meditiramo iskreno i posvećeno uz obilan unutrašnji plač, kao da dete plače unutar našeg srca. Ako je naša meditacija uzvišena, sigurno ćemo dobiti tačnu poruku Odozgo.
Naša meditacija mora da bude nepodeljena. To ne može da bude ona vrsta meditacije u kojoj je um u jednom trenutku usredsređen, a u sledećem trenutku luta u divljoj šumi - misleći na naše prijatelje ili šta smo doručkovali. Ako jedna jedina misao uđe na vrata uma, to je kao da je ekser ukucan u zid naše meditacije. Ako nema misli, onda nema čekića, nema eksera, ničega – samo mir. Nažalost, izuzetno je teško postići takvu vrstu meditacije.
Osim nepodeljene meditacije, postoji neki drugi proces kojim možemo da spoznamo Božiju Volju. Možemo da se molimo Bogu da nam da sposobnost da imamo stalnu predanost – ne predanost od jedne sekunde ili predanost u trajanju pet minuta, već stalnu, bezuslovnu predanost Njegovoj Volji. Možemo da kažemo :“Gospode, daj mi sposobnost da se predam Tvojoj Volji. Želim da uradim nešto dobro ovde na zemlji. Ako ne uspem, s vedrinom ću primiti rezultate. A ako uspem, znam da će to biti samo zato što je Tvoja Sposobnost delala u i kroz mene.“ Ako možemo da imamo ovakav stav predanosti ili nevezivanja u svemu što radimo, Božija Volja će moći da deluje u nama i kroz nas.
Predati se ovako veselo je, bez obzira na rezultate naših dela, veoma teško. Ako uradimo nešto dobro, spremni smo da to stavimo svima u zaslugu. Dok idem prema igralištu, recimo da prođem pored majmuna ili psa na ulici. Potom, na igralištu, ako dobro pretrčim 100 m, čak sam spreman da pripišem u zaslugu tom psu ili majmunu koje sam video na putu. Ali ako ne uradim dobro, tad počinjem da krivim ceo svet: „Videvši tog i tog na putu, preneo mi je lošu sreću!“ Isto tako, nastaviću da okrivljujem tu i tu osobu. Na taj način, naša predanost postaje uslovna. Ali ukoliko postoji prava predanost, bez obzira šta se dešava, rezultat primamo sa vedrinom. Bilo da je rezultat povoljan ili nepovoljan, primamo ga sa istim stavom a naša predanost nije uzdrmana.
Treći način spoznavanja Božije Volje je u tome da u svakom trenutku imamo apsolutnu detinju svest. U običnom životu, ako želimo da imamo sastanak sa nekim važnim, najpre moramo da umirimo i ugodimo sekretaricama a onda moramo da se umiljavamo višim referentima. Moramo da idemo od najnižeg do najvišeg. U duhovnom životu nije tako. Ako neko ima detinju svest, može da ima direktan pristup Svevišnjem. Dete se ne plaši svog oca bez obzira na kakvoj je visokoj poziciji otac. Otac može da bude upravnik velike fabrike koji ima mnogo radnika. Ali dete ne mora da prođe tamo gde su radnici da bi videlo oca; ono samo trči kod oca, a otac prekida ono što je radio i stavlja dete u krilo.
Pomenuo sam tri načina spoznavanja Božije Volje. Jedan je kroz snažnu, duboku meditaciju od nekoliko sati, drugi način je kroz veselu predanost vašeg sopstvenog postojanja, a treći je imati apsolutno dečiju svest. Svaki od tih načina je jednostavan, pod uslovom da želimo da trčimo veoma brzo i da smo rešeni da završimo trku. Ako tragalac ima čvrstu volju da postane savršeni učenik, na kraju će uspeti.
A opet, ako tragalac ima ostvarenog Učitelja ko je u fizičkom i ko poznaje Volju Boga, onda mu nije neophodno da meditira tri sata ili ostvari tu vrstu vesele predanosti u svojim svakodnevnim aktivnostima ili da pristupi Bogu direktno sa detinjom svešću. Dakle, on je u tom smislu srećan.
U običnom životu, ako hoćemo da proučavamo određeni predmet, idemo kod onog profesora koji je stručnjak u toj oblasti. Onda učimo i naučimo, i na kraju napustimo svet neznanja i postanemo prosvetljeni – ne u duhovnom smislu, već u ljudskom smislu. Duhovnost je ogroman predmet. Ako želimo da proučavamo taj predmet, moramo otići profesoru koji ga zna. Kasnije, kad osećamo da nam nije ostalo ništa više da naučimo od profesora, sami možemo dalje da idemo. Nekada davno i ja sam takođe imao Učitelja. Kad sam osetio da sam od njega naučio ono što je trebalo da naučim, tek tad sam uspostavio direktnu vezu sa Svevišnjim. Kad moji učenici dosegnu tu fazu, takođe će razviti i direktnu vezu sa Svevišnjim. Ali, u ovoj tački vašeg duhovnog razvoja, mnogo, mnogo vam je lakše da spoznate Božiju Volju slušajući vašeg Učitelja nego pokušavajući da odete direktno Svevišnjem.
Ako nevino i slatko dete želi nešto od svog oca, ali desi se da otac bude negde drugde, onda mališan može to da kaže jednom od očevih radnika. Radnik će trčeći odmah da ode do oca da uzme ono što dete želi. Radnik koji pristupi ocu tog deteta stiče duplu radost. Stiče radost govoreći ocu, koji je važan šef: „Vaše dete želi ovo da ima.“ Onda, kad mu šef daje ono što je dete zatražilo, radnik zadobija radost dajući to divnom detetu. Takođe, otac stiče radost zbog toga što je taj radnik došao kod njega da uzme nešto za njegovo dete. U tom slučaju, ti si to malo dete a tvoj duhovni Učitelj je onaj ko ima slobodan pristup tvom Ocu, koji je Bog
Duhovni Učitelj koji je ostvario Boga je beskrajno viši od duše bilo kog prosečnog pojedinca. On je beskrajno viši od duša stotina i stotina prosečnih ljudi uzetih zajedno. Ostvareni Učitelj je Božiji izaslanik na zemlji: došao je na svet da služi Svevišnjem u čovečanstvu. Ako je on istinski Učitelj, nema svoju sopstvenu volju. Kada nešto kaže, samo izražava Božiju Volju. Duša takođe nema svoju sopstvenu volju; ona takođe izražava jedino Božiju Volju.
Ako vodiš kancelariju, i imaš zamenika upravnika koji je razvio mudrost i veštinu da vodi kancelariju, onda ti je posao mnogo lakši. Srećan si što postoji neko kome možeš da veruješ i na koga možeš da se osloniš, neko ko ti može biti od pomoći. A ako zamenik upravnika ima višeg službenika koji mu može pomoći, njegov posao takođe postaje mnogo jednostavniji. Slično tome, ako Bog ima duhovnog Učitelja koji može da Mu pomogne na zemlji, On je presrećan. I ako Učitelj obezbedi dušu koja radi za njega i bavi se težećim srcem, umom, vitalom i fizičkom svešću tragaoca, Učitelj je ispunjen radošću. A opet, ako tragalac može da čuje poruke svoje duše direktno i ako sluša te poruke, onda Učiteljev posao a takođe i Božiji Posao postaju beskrajno lakši. Ali ukoliko tragalac ne može na pravi način da shvati poruke svoje duše, Učitelj je tu da mu kaže šta da uradi.
Ovde ne pričam o fizičkom aspektu Učitelja već o Svevišnjem u Učitelju, koji je unutar fizičkog. To je pravi Učitelj. Nažalost, najvećim delom vremena učenici vide samo fizički aspekt Učitelja. Učitelj je ćelav, Učitelj hrama, Učitelj je to i to. Koliko nesavršenosti oni vide u Učitelju! Oni ne shvataju da su upravo učenici doveli do toga da Učitelj hrama; ali to je druga stvar. Dakle, ako samo gledate Učiteljeve fizičke nedostatke, u svakom trenutku ćete se susresti sa frustracijom ili razočarenjem. Spoljašnji aspekt Učitelja samo će vam stvoriti konfuziju i zabunu.
Prošle godine sam pročitao knjigu od Nolini u kojoj je rekao da smo videli samo Šri Aurobinda čoveka, fizičkog čoveka, a ne Šri Aurobinda božanskog. Pošto nismo uvek videli Šri Aurobinda božanskog, naša priroda je još uvek ostala ista. Imali smo zlatnu priliku da preobrazimo našu prirodu, ali nismo je iskoristili na pravi način.
Ostvarena duša penje se i spušta sa drveta života. Sa najviših grana, silazi do podnožja drveta da stvori unutrašnju glad u čovečanstvu; a kad vidi glad, odnosi tu glad uz drvo i spušta jelo – mir, svetlost i blaženstvo.
Zato, ako možeš da slušaš poruke tvoje duše, divno! A opet, ako možeš da slušaš šta ti kaže Svevišnji u tvom Učitelju, onda ćeš takođe raditi pravu stvar. Ali ako ne možeš da slušaš poruke tvoje duše, i ako ne možeš da slediš način na koji se tvoj Učitelj bavi stvarima, onda je poslednja mogućnost da direktno priđeš Bogu za sve. Ako to uradiš, tvoja duša uopšte neće biti tužna ili nezadovoljna ni tvoj Učitelj neće biti tužan ili nezadovoljan. Naprotiv, Učitelj će biti veoma ponosan na tebe ukoliko ne moraš preko njega da dosegneš Najviše.
Duhovno savršenstvo leži u poznavanju Božije Volje i izvršavanju Božije Volje u svakom trenutku uz pomoć tvoje duše ili Učitelja ili Samog Boga. Kao prvo, moraš da znaš šta Bog želi za tebe tako što se potpuno poistovetiš sa Božijom Voljom. Ako se poistovećuješ sa tvojim umom ili vitalom ili fizičkom svešću, stalno ćeš biti milionima i milijardama milja udaljen od toga šta Bog želi da ispolji u tebi i kroz tebe. Dakle, najpre moraš da se poistovetiš sa Božijom Voljom, a zatim moraš da izvršiš Božiju Volju sa najviše vedrine i sreće.
To je jedino savršenstvo u tragaočevom životu. U običnom životu, kao što sam ranije rekao, tvoj um će reći da je ta ili ona osoba savršena zato što on ili ona imaju neke dobre osobine. Tu je um sudija. Ali u duhovnom životu, ne postoji sudija; jedino tvoje unutrašnje biće mora da osmotri da li ti radiš pravu stvar. Šta je prava stvar? Božije zadovoljstvo na Božiji sopstveni Način.A sa druge strane, mnogo puta samo uzmem sile koje napadaju učenike i smesta ih odbacim. Nijedan učenik ne treba da brine zbog toga što mi daje svoje mentalne i emocionalne probleme. Čim ih uzmem, u roku od nekoliko sekundi ili minuta ili možda jednog dana mogu da ih odbijem. Ako mogu da budem od pomoći mojoj duhovnoj deci, uvek i iznova sam spreman. To je razlog zbog čega sam došao na Zemlju, da budem u službi čovečanstvu.
Teškoća u vezi sa mnogim ljudskim bićima je što su spremni da daju svoju patnju Bogu, ali ne svoju radost i sreću. Ako neko ne zauzme prvo mesto u trci, na primer, više je nego spreman da proklinje Boga: „Toliko mnogo meseci sam vežbao a sad sam izgubio!“ Više smo nego spremni da damo Bogu naš bes, nesreću i ostala negativna osećanja. Ali ako smo iskreni, videćemo da ih stvarno ne dajemo Bogu; kad bismo to radili, trebalo bi im neko vreme da nam se vrate. Umesto toga, mi na neki način gajimo ta osećanja jer dobijamo radost od toga što okrivljujemo Boga.
A opet, ako smo uspešni u nečemu, možemo da pokazujemo zahvalnost Bogu pet sekundi, a onda odmah zaboravimo na Njega. Sreća koju primimo traje par sati ili par dana; zadržavamo je u sebi. Ali zahvalnost ne cveta u našem srcu, i ne nastavljamo da delimo našu sreću sa Bogom ili da Njemu nudimo zahvalnost. Kad bismo bili stvarno iskreni, dali bismo Bogu našu radost upravo na isti način kao što mu nudimo naše probleme i patnju. Ali ne, mi našu radost hoćemo da zadržimo za sebe. Jedino kad ne uspemo, uključimo Boga. Tada ga, na toliko mnogo načina napadamo i krivimo Njega.A opet, ako učenici koji su fizički blizu Učitelja koriste priliku na pravi način, osećaće da su izuzetno srećni. Ako mogu da zadrže u umu Učiteljev božanski aspekt čak i dok viđaju Učitelja u ljudskoj ravni, u poziciji su da idu veoma visoko i veoma duboko. Videće da njihov Učitelj može da ima prehladu ili temperaturu poput prosečnog ljudskog bića. Uprkos tim stvarima, on je bio u stanju da ostvari Boga. Ovi učenici će onda osećati da i oni mogu da ostvare Boga. Reći će: „On je baš kao i mi. Ako je on mogao da ostvari Boga, zašto mi ne možemo?“
Neki učenici mogu da vide Učitelja samo par puta godišnje možda na četiri ili pet sekundi. U drugo vreme ti učenici ne znaju šta radi Učitelj, ali uvek osećaju da je u transu. Možda u tom trenutku, njihov Učitelj samo ćaska ili čita novine, ali pošto oni osećaju da je on u svojoj najvišoj meditaciji, njihova ljubav i posvećenost se smesta uvećavaju.
Budući da učenici mogu da me gledaju satima i satima na fizičkom nivou, teško im je da održe svoju najdublju veru u mene i svoju najvišu ljubav prema meni. Učenici koji su hiljadama milja daleko mogu da osećaju : „Oh, siguran sam da sad Učitelj meditira. „ Ali oni koji me vide na fizičkom nivou reći će na primer, „Oh, vidim da Učitelj samo igra tenis.“ Nemate predstavu šta radim na unutrašnjem nivou dok igram tenis. Bilo da udaram lopticu ili promašim lopticu, i dalje sam u dodiru sa mojim Najvišim. A opet, tenis ima posebno unutrašnje značenje; on je igra ljubavi i služenja. U duhovnom životu, ako možemo da volimo i služimo Boga molitveno i posvećeno, primićemo tako mnogo od Njega.
Pokušaj da vidiš božanski aspekt u tvom Učitelju što je češće moguće. Zatim, bez obzira gde si, bilo da si ispred tvog Učitelja ili hiljadu milja udaljen, moći ćeš da udahneš božanski dah koji je Svevišnji, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, dao tvom Učitelju.S obzirom na to da si moj učenik, najbolji lek za tebe je da se moliš Bogu da ti podari san. Ali ako želiš da isprobaš druge lekove, nešto što možeš da uradiš je da zamišljaš samo stvari koje su svetlo zelene. Svetlo zeleno, ne tamno zeleno, ima sposobnost da umiri nerve. Zamisli pirinčano polje ili neko drugo zeleno polje. Pokušaj da osetiš da hodaš ivicom zelenog polja, ili da si na sred zelenog polja, ili je svuda oko tebe nešto zeleno. Čak i ako samo ponoviš reč „zeleno“ nekoliko puta – kao da izgovaraš mantru – tvoje zemaljske uši će čuti taj zvuk a boja će odzvanjati u tebi i dodirnuće najdublje kutke tvog srca. Onda ćeš videti zelene stvari oko tebe ili pred tobom. To je mnogima pomoglo; može da ti bude od pomoći.
Ali najbolji način je da se moliš Svevišnjem da ti da san. Ako imaš čvrst i zdrav san, možda ćeš narednog dana biti inspirisan da uradiš nešto dobro ili nešto sjajno. Dakle, uvek treba da zatražiš od Boga ono što ti je potrebno. Najviša filozofija je, svakako, zamoliti Boga samo da ispuni Svoju Volju u tebi i kroz tebe. Ali ti nisi dostigao to stanje. Kao prvo moraš da postaneš dobar, bolji, najbolji. Moraš da se moliš Bogu za pozitivne stvari: da odnese tvoju ljubomoru, da odnese tvoju nesigurnost, tvoje sumnje, tvoje negativne i nečiste misli. Ako upravo sad kažeš: „Ako je to Božija Volja, neka sada imam najmanje čist um na svetu; neka budem najnesigurnija osoba na svetu,“ onda ćeš se samo predati tim silama.
Uvek moramo da upotrebimo našu mudrost i da znamo koje dobre stvari će nam pružiti priliku da načinimo napredak. Naučili smo izraz „duhovna predanost“. Ali moramo da se predamo mudrosti, ne gluposti. Ako učenik ima nesigurnost, možda će on ili ona početi da govori: „Možda je Božija Volja da imam nesigurnost. Pošto sam došao u ovaj svet samo da udovoljim Bogu, možda treba da se predam nesigurnosti.“ Tada će se Bog samo nasmejati ovoj učenikovoj gluposti.
Sve naše negativne osobine moramo pretvoriti u pozitivne osobine. Ako postoje stvari koje su nam na putu i sprečavaju nas da postanemo dobri instrumenti Boga, moramo da se molimo Bogu da nam pomogne da savladamo te prepreke. Upravo sada, patiš od nesanice; tvoj nedostatak sna te muči. Za tebe bi bila greška da kažeš: „Šest meseci ne spavam, nema veze! Bog mi daje jedno iskustvo, onda neka ostanem tih.“ Za tebe, upravo sada to nije prava molitva. Moraš se moliti Bogu : „Molim te, podari mi san tako da sutra mogu da meditiram i idem na posao.“
A opet, ako si u stvarno visokoj svesti, možeš pokušati da promeniš tvoj stav prema tvojoj nemogućnosti da spavaš. Možeš da preobraziš tvoju patnju u sreću. Umesto što se osećaš nesrećnim što ne možeš da spavaš, možeš da kažeš, „Bog mi je dao zlatnu priliku da meditiram još par sati. Sve do sada, meditirao sam pola sata ujutru i pola sata uveče. Ali sad noću imam četiri ili pet sati više da meditiram, toliko sam srećan.“ Isto tako, ako možeš da promeniš stav i da počneš da meditiraš noću srećno i veselo, boginja sna će ti odmah doći. Kažem ti, ako noću možeš početi da meditiraš uz božanski stav, nećeš morati da meditiraš više od nekoliko minuta pre nego što boginja sna dođe i blagoslovi te najdubljim snom.
Stoga za tebe je najbolje da se odmah moliš Svevišnjem da ti da čvrst san. Ako ti On nekim noćima ne daruje čvrst san, tih noći možeš pokušati da promeniš svoj stav i da kažeš : „Možda mi je ovo zlatna prilika da meditiram.“ To će isto tako pomoći. Ali ako pokušavaš da zauzmeš najviši pristup i kažeš da je to što ne možeš da spavaš možda Božija Volja, nećeš biti u stanju da održiš taj stav. Jedan ili dva dana kasnije, tvoj um će se pobuniti zato što postoji zjapeći jaz između tvoje sadašnje faze duhovne evolucije i stvarnosti koju zamišljaš. Plodovi sigurno vise sa grana drveta. Ali ako misliš da samo možeš da skočiš i da zgrabiš plodove, praviš žalosnu grešku. Polako i sigurno moraš da se penješ na drvo; jedino tad ćeš moći da dođeš do plodova.Svaki moj učenik koji želi da ispolji Svetlost Svevišnjeg mora da zadrži jednu stvar u umu: čistotu. Ako nema čistote, stalno postoji podela u umu, a ona dovodi do nesporazuma i svađa. Govoriti o ispoljavanju je kao da govorimo o miru. Sama činjenica da ljudska bića govore o miru umesto o ratu izuzetno je dostignuće. Ali u mnogim slučajevima, zarad mira ubijamo jedni druge. Pa ipak, činjenica da čak razmišljamo o miru znači da će nam Bog jednog dana dozvoliti da spoznamo pravo značenje i značaj mira. Slično tome, kad mislimo na ispoljavanje, ma koliko mnogo grešaka pravimo i koliko mnogo puta obmanjujemo sebe i obmanjujemo druge, doći će dan kad će naši napori biti pozitivni.
Bolje je ispoljiti, ma koliko nesavršeno, nego ostati nem. Kada je Vivekananda video da su neki Indusi besposleni, rekao bi: „Idite i igrajte futbal. Pre ćete ostvariti Boga ako igrate futbal nego ako čitate Bagavat Gitu.“ Osećao je da oni treba da budu aktivni i dinamični. Slično, bolje je praviti greške radeći na ispoljavanju nego ništa ne raditi. Kad neki ljude prave greške ili vide da drugi prave greške, oni odustanu. Ali morate da znate da će sigurno svako da pravi greške. Uprkos tim greškama, hrabri ljudi nastavljaju da rade, pošto su oni rešeni da urade pravu stvar i da postanu prava osoba. Na kraju će uspeti.Ljudi koji dolaze na tvoja predavanja možda nisu dovoljno iskreni da slede disciplinovan život. Ali oni dolaze kod tebe sa nadom da barem postanu bolja ljudska bića. Ako zbog tvog ponašanja, uništiš njihovu težnju umesto da je osnažiš, ti radiš nešto najžalosnije. Ti si odgovoran za te tragaoce. Čak i ako su došli kod tebe samo iz radoznalosti da saznaju šta zapravo znači duhovnost, loše ponašanje sa tvoje strane može da uništi čak i njihovu radoznalost, a da ne govorimo o njihovoj težnji.
Potrebni su iskrenost, entuzijazam, gorljivost, čistota i mnogo drugih božanskih osobina da inspirišemo ostale da u potpunosti stupe u duhovni život. Nije dovoljno davati; moraš i da postaneš. Ako daješ bez postajanja, nikad nećeš uspeti. Zato, daj i postani; postani i daj. Onda ćeš biti istinski božanski instrument našeg Voljenog Svevišnjeg.Ponekad noću možeš sanjati da se raspravljaš i svađaš sa nekim. Potom ujutru videćeš tu osobu a ona će ti uputiti najlepši osmeh i pokazaće mnogo naklonosti i ljubavi prema tebi. Dakle, mnogi snovi nemaju apsolutno nikakvu osnovu; potpuno su neistiniti.
Kada duhovni Učitelji sanjaju, odmah će znati da li su snovi pravi. Duhovni Učitelj ili tragalac najvišeg reda biće svestan da sanja i moći će da vidi san svojom intuitivnom ili unutrašnjom vizijom. Tada, san je odvojen od vizije. Ako je to inspirativan san koji će se na kraju ispoljiti, uživaće u snu. Ali ako je obeshrabrujući san, samo će ga odbaciti. Obično, duhovni Učitelji nemaju snove toliko često kao obična ljudska bića. Mogu da sanjaju jednom godišnje ili jednom u nekoliko godina. Ali u njihovoj najvišoj meditaciji doći će im vizija i videće šta će biti ispoljeno. Naravno, ako Bog želi da vizija ostane neispoljena, On to može učiniti. Za Boga, ništa nije nemoguće. Stoga, ako smo mudri, moramo postati jedno sa Božijom Voljom.
Obične i neinspirativne snove samo treba da odbaciš, odbaciš, odbaciš. A ukoliko imaš inspirativan san, ne budi uzrujan ako se ne manifestuje. Možda ćeš u snu doći u vrt i videćeš divan cvet, ali nećeš imati sposobnost da otkineš cvet, ili možda baštovan neće hteti da ga otkineš jer želi da ga sačuva u vrtu. Možeš da uđeš u vrt i da se diviš i ceniš lepotu i miris cveća, ali možda ti neće biti dozvoljeno da poneseš cveće kući – u svet stvarnosti.Sad se seti koliko si voleo taj cvet i koliko mnogo radosti ti je dao. Isprva je imao zasebno postojanje. Ali malo po malo, uneo si njegovu lepotu i stvarnost u tvoje sopstveno telo i u tvoje sopstveno srce. Tad pokušaj da osetiš da nemaš telo, nemaš um, nemaš ništa. Misli o sebi samo kao o tom divnom cvetu. Pošto si postao taj lep cvet, sigurno ćeš ceniti sebe i volećeš sebe onako kako si voleo cvet.
Kad jednom zavoliš sebe, moraš da osećaš da te Bog voli beskrajno više. Ako patiš zbog fizičkog oboljenja i zbog nečeg drugog, možda osećaš da nema nikoga ko te voli ili ko saoseća sa tobom. Ali postoji Neko a ta Osoba je u tebi. Ako patiš, onda moraš da znaš da On pati beskrajno više. Ako si srećan, onda je On beskrajno srećniji. Nastoj da gajiš osećanje da Svevišnji, ko je tvoj najviši deo, uvek oseća ono što ti osećaš, samo beskrajno više. Ako voliš nekoga, On voli tu osobu beskrajno više. A ako voliš sebe, On te voli beskrajno više.Želiš da voliš Boga besano. Trenutno je to je nemoguće, ali ako možeš da voliš Boga tokom tvojih molitvi i meditacija, ako možeš svesno da voliš Boga nekoliko sati u toku dana, možeš da počneš. Od te faze, možeš da uđeš u svet posvećenosti, a odatle u svet predanosti. Ljubav, posvećenost i predanost su sve međusobno povezane. Na osnovu ljubavi i posvećenosti koju imaš, možda nećeš biti u stanju da ostvariš bezuslovnu i predanost Bogu bez daha; ipak, definitivno postoje neki načini na koje možeš da se predaš Božijoj Volji. Ali, moraš otpočeti putovanje sa određenom količinom ljubavi pre nego što budeš mogao da uđeš u svet povećenosti i odatle da odeš u svet predanosti.
Ti si tragalac. Stoga, svakako voliš Boga; da kažeš da nemaš ljubavi prema Bogu bila bi najgora moguća laž dvadesetog veka. Sad moraš da uvećaš tvoju ljubav. To je kao kada radimo vežbe da bismo ojačali mišiće. Molitva i meditacija su kao vežba u duhovnom svetu. Lako možeš osnažiti ljubav prema Bogu uz pomoć molitve i meditacije. Možeš da započneš tako što meditiraš petnaest minuta, a onda možeš da postepeno povećavaš vreme do dvadeset minuta, trideset minuta i tako dalje.
Nema nijednog mog učenika koji ne voli Boga. Sada je samo stvar u tome da razvijete sposobnost da bezuslovno volite Boga. Neki od mojih učenika su u stanju da bezuslovno vole Boga pet minuta ili pola sata tokom svoje meditacije. Ali kad se meditacija završi, sva njihova očekivanja i zahtevi izbiju na površinu. Neko će reći:“On nije uradio to ili ona nije uradila to, kako se onda Guru osmehuje toj osobi ?“ Ili će neko drugi reći:“Kako to da je taj i taj jako srećan, a ja sam se molio i meditirao i još nisam srećan?“ Tako naša ljubav prema Bogu ođednom postane uslovna. Još gore, javlja se očekivanje; i još gore od toga, dolazi zahtev.
Mi stvarno osećamo ljubav prema Bogu. Sada moramo da uvećamo našu ljubav prema Bogu. Uvek kažem da Sam Bog u svakom trenutku povećava Svoju sopstvenu Večnost i Svoju sopstvenu Beskonačnost; to Mu daje radost. Upravo sada, ne možemo da zamislimo šta je Božija Beskonačnost. Ali kad se poistovetimo sa Božijom Voljom, možemo da vidimo Božiju Beskonačnost i Božiju Viziju odmah. Ne možemo da je izmerimo umom; to nije kao da se penjemo 8000 metara na Himalaje. Beskonačnost možemo da spoznamo jedino pomoću naše unutrašnje vizije. Kada meditiramo, uvećavamo našu unutrašnju viziju; uvećavamo našu ljubav prema Bogu.Sve dok sam živ, svakako ću celom svetu govoriti da duša postoji. Za mene, telo, um i vital svi su nestvarni. Jedino je duša, koja je večna i besmrtna, stvarna. Duša je kao dete puno svetlosti unutar nas. Ako održiš dobru vezu sa svojom dušom, definitivno ćete dovesti do Oca. Otac će žarko želeti da provede vreme razgovarajući sa tobom zato što te je njegovo najdraže dete, tvoja duša dovela. Ako udovoljiš božanskom detetu u sebi, koje ima slobodan pristup Apsolutnom Gospodu Svevišnjem, tada je tako lako videti Oca.
Pitaš da li treba da štediš novac u slučaju da jednog dana moraš da odeš u bolnicu, ili sada da ga potrošiš na nešto što će ti pomoći da načiniš duhovni napredak. To je stvar vere. Duhovni ljudi osećaju da će, ukoliko budu morali da odu u bolnicu, Bog dovesti nekoga da se pobrine o njihovim bolničkim troškovima. Oni imaju takvu vrstu vere u Boga. Prava duhovna osoba neće previše brinuti za budućnost. Za nju je Bog lekar, Bog je bolnica, Bog je život, Bog je smrt, Bog je sve. Drugi mogu da odvoje novac da ga imaju sa pedeset ili sedamdeset ili devedeset godina. Ali za pet sekundi Bog može da te udalji od ovog sveta ako On to želi. Ako sav svoj novac čuvaš u banci neograničeno dugo, jednog dana će otići zajedno sa tobom u kovčeg ili u grob. Ali nikada neće moći da te dovede do Raja, nikada!Na kraju je shvatio da mora da prestane da koristi okultne moći po svojoj volji, i da posveti svu pažnju spoznajiu Boga. Tako je, nakon što se mnogo godina služio okultnom moći, u toku poslednjih trideset ili četrdeset godina svog života, ulazio u duboku meditaciju u himalajskim pećinama. U to vreme je postao uveren da okultna moć nije ništa više nego žongliranje ili izvođenje trikova. Ona je kao vatromet – nešto što ode uvis i onda je gotovo. Stoga je prestao da se služi okultnom moći i bila mu je važna samo moć meditacije i duhovna moć. Duhovna moć je beskrajno moćnija od okultne moći, i uvek je konstruktivna.
U Nepalu možete da posetite neke od pećina gde je Gorakšanat meditirao. U tim pećinama osetićete njegovu moć – meditacije, a ne okultnu moć. Kroz meditaciju je razvio opraštanje i stekao obilje mira. Potom je, kad ga ljudi nisu poslušali, umesto da upotrebi okultnu moć da uništi i oživi te osobe, jednostavno im je opraštao. Samo bi ponovo ušao u svoju meditaciju i bio bi preplavljen mirom. Čovek stiče mir jedino kroz meditaciju, a ne kroz okultnu moć.Neposlušnost je najgora nebožanska osobina učenika. Voleti oca i slušati ga nije za malu sedmogodišnju devojčicu ili dečaka nemoguć zadatak. Sve do četrnaeste ili petnaeste godine, poslušnost je prirodna i spontana. Neposlušnost obično počne u uzrastu od sedamnaest ili osamnaest godina. Sa dvadeset godina zaborave na poslušnost! Tada, sa četrdeset ili pedeset godina, vode svoj sopstveni život! Samo su neki učenici koji imaju mnogo sreće zadržali poslušnost nakon što su napunili dvadeset godina. Ja imam sreće, kao i oni.
Od svih božanskih osobina, poslušnost je od vrhunske važnosti. Ako imaš pravu unutrašnju i spoljašnju poslušnost prema tvojoj duši, prema tvom najvišem delu, onda ćeš voleti Boga, bićeš posvećen Bogu i bezuslovno ćeš se predati Bogu. Sve dobre osobine učenika potiču iz jednog izvora a to je poslušnost. Poslušnost je kao koren drveta; od korena dolazi nežna biljka, i na kraju predivno drvo sa bezbroj cvetova i plodova. Ali ukoliko nema korena, ništa neće izrasti.
Vidim da je starost ušla u umove mnogih učenika. Oni stalno misle na stari način. Moraš da se suprotstavljaš tvojim starim pogledima, starim mislima i starim navikama. Odbaci stari način života! Ako možeš iskreno da osećaš da si sedmogodišnja devojčica ili dečak, toliko mnogo otrova koji ti je u umu će nestati i lako ćeš moći da pobegneš iz džungle tvog uma. Takav entuzijazam i radost će ući u tvoj život, i imaćeš toliko ljubavi prema Bogu i prema tvom duhovnom Učitelju! Svakog dana ćeš videti tvoj život na nov način a tvoje slatke, slađe, najslađe osobine ponovo ćeš moći da izneseš na površinu. Onda ćeš cvetati kao cvet, laticu po laticu. Ali ako nastaviš da misliš da imaš trideset, ili četrdeset, ili pedeset ili šezdeset ili sedamdeset godina, videćeš da je svo cveće u tvom srcu-bašti uvelo; nećeš biti ništa drugo nego potpuno beživotan cvet. Za sedmogodišnje dete ne postoji sumnja, depresija, frustracija, negativnost. Dete samo skače sa radošću i igra se i igra u bašti svog srca.Sve što obučeš utiče na tvoju svest. Ako dođeš na meditaciju u odeći za trčanje i misliš da ćeš moći da dosegneš tvoje najviše brže od najbržeg, samo zavaravaš sebe. U pogledu svesti, definitivno postoji velika razlika između sarija i pendžabija, i između sarija i zapadnjačkih odela. Možeš da obučeš sari i da budeš neduhovna, tačno; ali nošenje sarija zasigurno ćete podsetiti na tvoj duhovni život i pomoći će ti da izneseš na površinu tvoju svest koja teži.
Svakako, težnja je najvažnija stvar. Ali postoji nekoliko stvari koje će uvećati tvoju težnju, a nošenje sarija je jedna od njih. Ako nešto uvećava našu težnju, treba da to iskoristimo.Ako uvidimo da je Svevišnji Navigator, Brod, Putovanje i Obala a da smo mi samo putnici koji se nalaze na Njegovom Brodu, znaćemo da je Njegova obavezujuća Dužnost da nas dovede do Obale. Naša je uloga da samo budemo svesno, molitveno, duševno i samodajući deo tog putovanja.
Kad god donesemo odluku, ona obično dolazi iz našeg inteligentnog uma, ili, čak, može se reći, našeg mudrog uma. Ali postoji nešto beskrajno više od naše ljudske inteligencije i ljudske mudrosti, a to je Božija Volja u nama. U svakom trenutku sprovodimo našu individualnu volju. Svako želi da svet bude srećan na njegov sopstveni način. Ja osećam da će, ukoliko se moj način sledi, svet biti srećan. Ti osećaš da će, ukoliko se sledi tvoj način, svet biti srećan. Ali put sreće jedne osobe, ili njen način ubrizgavanja sreće u druge osobe, možda ih uopšte neće učiniti srećnim.
Bog je Stvoritelj i tvorevina. Bog Stvoritelj svakako želi da Bog tvorevina bude srećan; On želi da svako bude srećan. Bog Stvoritelj je sav Ljubav, sav Samilost i sva Brižnost za Boga tvorevinu. Ali Bog nas može učiniti srećnim samo ako smo voljni da budemo srećni na Njegov sopstveni Način. Ako možemo da svesno prizivamo Prisustvo, Vođstvo ili Volju Boga Stvoritelja, svet će biti preplavljen mirom i srećom. Slediti Božiju Volju je jedini način da ostvarimo sreću individualno, kolektivno i univerzalno. Inače, ako svaka osoba pokušava da učini svet srećnim na njen sopstveni način, definitivno ćemo praviti grešku za greškom pre nego što rešimo svetske probleme ili čak naše individualne probleme.
Kako možemo da spoznamo Božiju Volju? Božiju Volju možemo da spoznamo kroz molitvu i meditaciju i kroz naše svesno samodavanje svetu u kome živimo i koji smatramo našim sopstvenim, najsopstvenijim. Ako imamo slobodan pristup unutrašnjem životu težnje i spoljašnjem životu nesebične posvećenosti, spoznajemo Božiju Volju. A ako slušamo Božiju Volju, svi naši problemi i svi svetski problemi biće rešeni.To ne znači da ćeš dok ti ne dođe Božiji Čas, biti besposlen ili neaktivan. Pogrešno je moliti se samo dva minuta ili pet minuta a onda odustati ako vidiš da ti je um još pun misli ili ako vidiš da ti je nemir u umu, u vitalu i u tvom fizičkom postojanju. Isto tako je pogrešno da očekuješ da ti um postane miran i tih samo zato što si meditirao dva ili tri minuta.
Šta možemo da uradimo po pitanju misli na praktičnom nivou? Posmatrajmo misli kao da su osobe a um kao da je soba gde živimo i koju posedujemo. Moramo da iznutra rezom zatvorimo vrata naše sobe – uma i da ne dozvolimo nikome da uđe. Nećemo samo držati vani naše neprijatelje, koji su loše misli, već i naše prijatelje, dobre misli. Rešeni smo da uživamo samo u tišini, potpunoj tišini.
Posle nekoliko trenutaka, recimo, neka misao nam kuca na vrata. Možemo da primenimo našu samilost ili mudrost. Mudrost nas podseća da smo sebi dali svečano obećanje da nikome nećemo dozvoliti da uđe u sobu našeg uma. Ali ako počnemo da primenjujemo samilost, možemo da kažemo: „Ko zna ko dolazi? Možda je to moj mnogo dobar prijatelj.“ Tada ćemo naravno otvoriti vrata. Avaj, onog trenutka kad otvorimo vrata, možda ćemo pustiti unutra nebožansku misao. U jednoj kratkoj sekundi ta nebožanska misao može odneti sva dobra osećanja koja smo imali poslednjih petnaest ili dvadeset minuta.
Zato je najbolje da ni u kom slučaju ne otvaramo vrata. Zatim, posle izvesnog vremena, sve loše misli same će nas napustiti. Ako su misli nebožanske, imaće sve nebožanske kvalitete. Neće imati strpljenja da nas sačekaju da otvorimo vrata. Pošto čekaju napolju par minuta, te misli će reći: “ispod časti nam je da ovde i dalje čekamo. Ako ne želi da nas vidi, kucaćemo na vrata neke druge osobe i dosađivaćemo nekom drugom.“
Ukoliko je dobra misao, naš pravi i istinski prijatelj, ta misao će reći:“Oh, možda je moj prijatelj veoma zauzet ili radi nešto posebno. Inače, sigurno bi otvorio vrata. Nastaviću strpljivo da čekam.“ Primoravamo tu dobru misao da čeka napolju petnaest ili trideset minuta. Pošto smo čuvali našu mirnu tišinu otprilike pola sata, reći ćemo:“Pogledajmo sad ko je došao kod vrata.“ Tad ćemo naći samo veoma drage prijatelje koji nas čekaju.Ti prijatelji su naše božanske, okrepljujuće i ispunjujuće misli.
Na taj način, ako možemo da svoj um održimo u potpunoj tišini petnaest minuta ili pola sata, onda neće biti mračnih, netežećih sila na kraju naše meditacije koje će ući u nas. Tako od naše meditacije možemo da imamo samo dobre misli. Kao prvo, moramo potpuno da blokiramo um i ne dozvolimo da bilo kakve misli uđu u nas. Zatim, pošto smo otišli duboko u sebe i ušli smo u more mira, kad otvorimo vrata našeg uma naći ćemo da nas čekaju samo dobre, božanske misliFrom:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 6, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_6