Ali, stvar u kojoj se sve religije slažu jeste ljubav prema Bogu. A ako zaista volimo nekoga, onda osećamo jedinstvo sa tom osobom. Dakle, ako zaista volimo Boga i osećamo jedinstvo sa Bogom, onda ćemo takođe osećati jedinstvo sa Božijom tvorevinom. U najvećim dubinama našeg srca mi znamo da smo svi jedno, ali onda u nas uđe ponos pa kažemo drugima: „Niste mi potrebni“. Ali, mi jesmo potrebni jedni drugima. Mi smo neodvojivi delovi jedne iste stvarnosti. Drvo se sastoji od stabla, grana, lišća, cvetova i plodova. Kad bi stablo reklo da mu nisu potrebne grane ili listovi, kakvo bi to drvo onda bilo? A kad bi cvetovi rekil da im ne trebaju grane i stablo, kako bi živeli? Zato je neophodno da se uspostavi jedinstvo.
Kad uđemo u neki vrt, mi odmah postanemo svesni lepote, čistote i mirisa tog vrta. Svaki cvet iima sopstvenu lepotu, ali lepota koju osećamo u vrtu je lepota mnogostrukosti. I to je lepota koja nam donosi ogromnu radost. Slično tome, Bog se neizmerno raduje mnogostrukosti cvetova-srca sve Svoje dece.Srce jedino oseća svoje jedinstvo sa drugima. Ono kaže: „Ako sam ja dobro, onda ste i vi dobri“. Srce je kao majka. Majka uvek oseća da je njeno dete dobro. Ona neprestano uliva svoju majčinsku ljubav, nežnost i saosećanje u svoje dete. Majka ne koristi svoj um da bi odredila koliko je njeno dete lepo. Ne! Čim pogleda svoje dete, ona ga vidi kao čistu lepotu.
Ako dete postane kao oluja i počne da vrišti i razbija sve po kući, njen um će reći: „O Bože, zašto si mi dao tako nebožansko dete? Kome treba takvo?“ To je zato što um odvaja majku od deteta. Ali, potom će u prvi plan izaći majčino srce i reći: „Ako je ono loše, onda sam ja odgovorna za to, zato što sam ga ja donela na svet“.Kad se dete uprlja igrajući se u blatu i pesku, njegova majka naprosto dođe i opere ga. Dete se ne oseća krivim što se isprljalo, jer ono ne zna za bolje. Ono se samo igra, igra, igra. Majka, međutim, zna da blato i glib nisu dobri, pa kad joj dete dotrči, ona ga smesta opere i očisti. Slično tome, bez obzira šta uradimo, ako naprosto potrčimo svom Nebeskom Ocu, on će nas opet učiniti čistim. Ali, ako mislimo da smo veoma loši, ako osećamo da smo ružne, nečiste životinje, onda nećemo poći k Njemu. Dakle, ako smatramo Boga svojim Majkom i Ocem, Bog će sve učiniti za nas, i da nas učini čistim, postaje Božija odgovornost.
Kada se molimo i meditiramo, dolazimo do spoznaje da ima nešto beskrajno više od spasenja, a to je jedinstvo sa Bogom. Kad je Hrist rekao: „Ja i moj Otac smo jedno“, to je govorilo njegova spoznaja. Kad je rekao: „Oče, zašto si me napustio?“, to je govorilo ljudsko u njemu i odvajalo se od Boga. Ali, Božansko u njemu nikad ne bi moglo da se odvoji od Boga. Božansko u njemu je osetilo: „Bilo da sam na Nebu ili na Zemlji, Bog je u meni i ja sam u Njemu; mi smo jedno“. Taj osećaj jedinstva se naziva spoznajom.(Šri Činmoj je potom upitao da li se mladi pacijenti u dečjoj bolnici dr Vladimirske ujutru mole i meditiraju.)
Šri Činmoj: Pošto ste Vi direktorka te bolnice, Vi znate da su toj deci apsolutno neophodni Božije saosećanje i Božija ljubav. U ovoj inkarnaciji ona veoma mnogo pate. Vi im dajete zemaljske lekove koji će ih izlečiti i omogućiti im da ostanu na ovom svetu još pedeset ili šezdeset godina. Ali, možete im takođe dati i nebeski lek – a to je molitva, ili ponavljanje Božijeg Imena – onda će u narednom životu imati bolju inkarnaciju. Sada im jednom rukom dajete lekove. Ali, ako biste mogli da im dajete lekove obema rukama, pomogli biste im beskrajno više. Bog je i u zemaljskim lekovima koje im Vi dajete, ali ona nisu svesna da je on u njima. Ako biste mogli da ih navedete da se ujutru mole ili ponavljaju Božije Ime, bila bi svesnija Boga.Ako kažeš da je tvoj plač unutra, ali si spolja depresivan, ili ti ne donosi sreću, to znači da tvoj plač nije iz srca. On je iz vitala. Vital je veoma prepreden. On pokušava da zauzme mesto srca. Srce je saosećajno. Ono dopušta vitalu da to učini. Ako mlađi brat hoće da prevari druge i kaže da je jak kao njegov stariji brat, ostali će se možda u sebi smejati, ali mu se neće otvoreno izrugivati. Slično tome, srce je saosećajno kad vital, mlađi brat, hoće da igra ulogu srca.
Vrlo često ili vital prevari srce, ili srce igra ulogu samilosne majke ili oca. Ali, um nikad neće dopustiti vitalu da uzme ni santimetar njegovog poseda. To jest, ako je um jak, on neće dopustiti frustraciji, tuzi ili očajanju vitala da uđu u njega. Depresija vitala i depresija uma su potpuno različite. Um ima sopstvene probleme, a ne dopušta vitalu da uđe u njega i dodaje mu i svoje probleme, pa čak mu ne da ni da mu oduzme imalo radosti. Ali, srce će od vitala tražiti da mu uzme radost u nadi da će jednog dana taj mali brat prestati da krade i umesto toga početi da teži.
A opet, ako plač potiče iz srca, gorući vapaj, sam taj plač ima radost; on je sama ta radost. Međutim, veoma često kad osećamo da je naš plač veoma dubok, to je u stvari plač patnje vitala. Vital nas navodi da osećamo da naš plač dolazi iz najveće dubine našeg srca. Na taj način nam plač vitala stvara probleme. Iako postoji intenzivan plač, to nije intenzivni plač srca. Plač vitala će se na kraju suočiti sa frustracijom, zato što je zasnovan na očekivanju. Ali, kad imamo veoma intenzivan unutrašnji vapaj ili čežnju za Bogom, videćemo da u toj svojoj čežnji dobijamo veoma mnogo radosti. Čak i ako Bog ne dođe i ne stane pred nas, to nam neće smetati.
Ja te ne obeshrabrujem. Mnogo puta ti si doživeo plač svog srca. Ali, ponekad je to plač iz tvog vitala i zato imaš osećaj tuge.Mi se trudimo da promenimo lice sveta, ali svet to ne želi. Trudimo se da nekom damo mudrost, ali nas ta osoba samo pogrešno shvata i vređa. Zato treba da slušamo samo jednu osobu, Unutrašnjeg Pilota. Ako On od nas traži da nekom damo nešto, mi ćemo dati. Ako nam se zauzvrat smeju i vređaju nas, ako naš dar ne bude prihvaćen, to nije naš problem. Naš zadatak je da se predamo našem Unutrašnjem Pilotu. Kad se molimo i meditiramo, treba da saznamo Božiju Volju tako što ćemo slušati zapovesti od Boga. Treba da znamo šta On želi da učinimo. Ako potom krajnje iskreno izvršimo Božiju Volju u skladu sa našim sposobnostima, to je dovoljno.
Mi se osvrćemo unaokolo i očekujemo da će se svet promeniti preko noći. Ali, svet se ne menja preko noći. Naši prvi susedi, čak i naši bliski i dragi, ne menjaju se. Ali, daćemo sve od sebe. Spolja mogu da nas razumeju pogrešno, ali iznutra možemo da ponudimo dobre misli. Ako se spolja ništa ne promeni, šta ćemo? Ako je takva Božija Volja, nastavićemo. Ako to nije Božija volja, povući ćemo se. Mi možemo da zadržimo svoju sreću jedino tako što ćemo slušati Božiju Volju. Ako Bog kaže: „Uradi to”, mi ćemo uraditi a potom zaboraviti na to. Ako Bog kaže: „Nemoj to raditi”, jednostavno to nećemo uraditi.
Naša sreća treba da dođe od našeg služenja Bogu u čovečanstvu. Kad stanemo pred čovečanstvo, ne smemo da zaboravimo da mi služimo čovečanstvu upravo zato što je Bog u čovečanstvu. Ako Bog, koji je u čovečanstvu, zna koliko iskreno smo se trudili, i ako bude zadovoljan našim iskrenim naporima, onda i mi treba da budemo zadovoljni, ma kakvi da su rezultati.
Naš problem je što se mi veoma trudimo, držimo predavanja na sve strane i trudimo se da učinimo svet boljim, a osećamo da svet samo postaje gori. Ali, sam Bog zna da li svet zaista postaje bolji ili gori. Bog od nas želi jedino iskren napor. Ako razmišljamo o rezultatima, ako mislimo da je sve isto tako loše kao što je bilo i ranije, onda ćemo reći: „Kakva je korist od molitvi Bogu?” Ako ne služimo Bogu zarad samog Boga, ako mislimo da to radimo zarad sebe, onda ćemo se neizbežno osećati jadno. Ako služimo Bogu zarad samog Boga, Bog neće mariti čak i ako nismo uspešni, ako ne postignemo takozvani spoljašnji uspeh. Bog jedino hoće da vidi da li iskreno slušamo Njegovu zapovest. Ako na taj način budemo mogli da održimo svoju povezanost sa Bogom veoma bezbednom i sigurnom, bićemo u stanju da ostanemo srećni.Ako neko nakon pet ili šest godina, ne može da povrati svoju goruću iskrenost, onda mu ne vredi da ostaje na stazi u nadi da će se jednog dana iskrenost pojaviti niotkuda. Neki ljudi misle da će se jednog dana sve vratiti, iako su izgubili svoju iskrenost, iako su izgubili svoju čistotu, iako su izgubili svoju sigurnost, iako su izgubili svoje pouzdanje.
Svi počinju sa iskrenošću. Svi koji prihvate duhovni život hoće da pobede nesigurnost, ljubomoru i druge nesavršenosti. Ali, nakon pet-šest godina opadanja, upravo te slabosti učenici počnu da smatraju za snagu. Te slabosti počinju da uzimaju oblik zahteva: „Ja sam nesiguran; zato Učitelj mora da ima više saosećanja prema meni. Ja sam ljubomoran; zato Učitelj mora da ima više saosećanja prema meni. On mora da zna da sam slab. Ja sam nečist; zato Učitelj mora da ima više saosećanja prema meni. On vidi da se borim da budem čist“.
U početku, ti zahtevi nisu padali na pamet učeniku. Ako je bio neiskren, očajnički se trudio da postane iskren. Ako je bio nečist, trudio se da bude čist. Ako je bio nesiguran, trudio se da bude siguran. Težio je da sve te božanske kvalitete stekne na pravi način: moleći se i meditirajući. Nakon pet ili šest godina, te slabosti uzimaju drugi oblik. Učenik postavlja zahteve Učitelju: „Ja sam slab, a bio sam sa tobom toliko godina! Šta si ti uradio? Zašto me ne činiš savršenim?“ Ranije su se očajnički trudili da postanu savršeni učenici. Potom, nakon nekoliko godina, njihova teorija se promenila. Sad oni kažu: „Pošto sam ti dao svoj život na nekoliko godina, sad si ti obavezan, o Učitelju, da me učiniš savršenim“.
Ako ti učenici, koji su tokom godina značajno pali, osećaju da za njih nema nade da se opet popnu stepenicama, onda gube vreme ako ostaju na stazi. Naša filozofija je filozofija prevazilaženja i napretka. Ako nakon pet ili šest godina ne mogu da povrate iskrenost ili čistotu ili ostale božanske osobine sa kojima su morali da počnu, ako ne mogu da se vrate na ispravnu polaznu tačku, kako će opet naći rešenosti da trče brzo, brže, najbrže? Ja osećam da brzina indijske volovske zaprege uopšte nije brzina. Za te ljude odredište će ostati nedostižno zato što je cilj daleko - veoma, veoma daleko.
Kasnije, isti ti ljudi koji idu brzinom volovske zaprege omrznuće duhovni život i omrznuće svog Učitelja. Oni će reći: „Šta to radiš? Dao sam 30 godina mog života, 40 godina mog života duhovnosti. Nisi me učinio sigurnim, nisi me učinio samopouzdanim, nisi uvećao moju ljubav, nisi uvećao moju posvećenost, nisi uvećao moju predanost. Šta si mi učinio?“ Onda će oni početi da krive duhovni život, da krive Učitelja, da krive sve. Ali, nema nikakve svrhe kriviti duhovnog Učitelja, kriviti duhovni život ili stazu.
Ako ljudi ne mogu da se vrate na polaznu tački, za koju znaju koliko su težnje imali, koliko su ljubavi prema stazi imali, koliko posvećenosti i koliko predanosti, ako su padali i padali i padali i posle pet ili šest godina za njih nema nade da se vrate ne svoju izvornu visinu, ako im je teško da idu više i dublje i dalje prema cilju, za njih nema svrhe da ostaju na našoj stazi. Ima mnogo, mnogo takvih. Ima mnogih koji ostaju samo zato što imaju udoban život.
A opet, moram da kažem da ima nekih koji su krajnje disciplinovani. Ima nekih koji održavaju svoju iskrenost i bacaju se srcem i dušom u božanske aktivnosti. Neki ljudi, moram da kažem, strahovito su napredovali tokom godina; da nije tako, ovaj brod bi dosad potonuo. Posebno u ovoj godini, godini iznenađenja, učenici sa svih strana sveta su strahovito napredovali. Spolja se taj napredak ne može meriti. Jedino Učitelj može da prosudi ko je pobedio ljubomoru, ko je pobedio neiskrenost, ko je pobedio ostale nesavršenosti. Učenici ne mogu da prosuđuju ni o kome, zato što učenici nisu u stanju da uđu u srca onih koji su strahovito, strahovito napredovali. A opet, ima ljudi koji su mi svojim opadanjem priređivali šokantna iskustva godinama. Reći da su značajno pali je preblago rečeno.
Ako sam ispravno razumeo tvoje pitanje, ti pitaš: ako ljudi obmanjuju sebe, ako nemaju iskrenu težnju, treba li da ostanu na našoj stazi u nadi da će jednog dana povratiti svoju težnju? Ranije sam govorio: „Čak i ako hrčete na brodu, nije strašno. Možete da spavate“. Ali, sad vidim da se neki ljudi koji su spavali i hrkali iznenada probude i prepadnu se. Oni kažu: „Gde smo to mi?“ Potom im izgleda da je voda najbezbednija, pa skaču sa broda u vodu.
A opet, jedina uteha je da ima ljudi koji su iznutra i spolja strahovito, strahovito napredovali, posebno u ovoj godini, godini iznenađenja. A ima i onih koji su trajno pali. I šta može da se uradi? Meni ih je žao, zato što traće svoj život, posebno mlađi ljudi. Ako ne povrate svoju težnju nakon što su je izgubili, onda će kriviti mene kad napune 40 ili 50. Reći će: „Zašto nam nisi pomogao da napredujemo? Zašto nam nisi pomogao da prevaziđemo te teškoće?“ Ja jedino mogu da kažem da sam se potrudio najbolje, najbolje što mogu, ali oni nisu imali potrebnu prijemčivost.Ima veoma malo ljudi koji su samokritični. Ponekad u samokritične ljude uđe ponos. Oni kažu: „Oh, ja sam jedini koji želi da bude savršen“. Samokritični ljudi misle da su oni jedini koji čeznu za savršenim savršenstvom. Oni osećaju da će jedino oni dosegnuti savršeno savršenstvo, a drugi neće. Naravno, ta ideja možda neće ući u njihov svesni um.
Kritikujući sebe, ne možemo doći do svetlosti. Mi samo slabimo sebe, jer namerno odustajemo od pozitivnog aspekta života. Ako osećamo da nismo savršeni, ili da nismo stigli do određene tačke, hajde onda da postanemo savršeni. Ako osećamo da danas ne možemo sebi da damo sto od sto, ako osećamo da sebi možemo da damo samo 60, i dalje ne smemo da kritikujemo sebe. Jedino treba da kažemo: „Danas sam dao sebi 60. Da vidimo da li ću sutra moći da sebi dam 70“. Kritikujući sebe što smo danas dobili ocenu 60, kad smo očekivali da dobijemo 80 ili 90, gubimo svoju mentalnu ravnotežu, a time upropašćujemo svoje mogućnosti.
Kad ubacujem loptu u koš, čak i ako dam 50 koševa od 100, ja se ne razbesnim. Ja samo zbijam šale sa mojim „najboljim učenikom“ i grdim ga i kad treba i kad ne treba! Danas kažem: „Moj najbolji učenik mi je doneo tako lošu sreću! Svakog sekunda je sa mnom, to je loša sreća. Kad mi on dodaje loptu, neću ubaciti ni 50 koševa od sto“. Ali, to sam rekao samo jednom. Onda je moja šala bila gotova. Jedanput ili dvaput posle toga moj rezultat je bio loš, ali mi je Bog rekao: „Ćuti!“ Istog trenutka Bog je poželeo da svog najboljeg učenika učinim srećnim, i ja sam dao 69 od 100 koševa. Ali, da sam zadržao ideju da taj jadnik donosi lošu sreću, ne bih dao ni 30 od 100.
I u ovom slučaju, ako ste sebi dali lošu ocenu i osećate da ste bili nepristrasni i da ste dali ispravnu ocenu, ne kritikujte sebe. Ako kritikujete sebe, ako kažete: „Kako to da mogu da dobijem samo 50?“, vi samo slabite sebe. Umesto toga, treba da kažete: „Dao sam sebi lošu ocenu. Hajde da sada imam više rešenosti. Umesto da kritikujem sebe, hajde da gledam iz pozitivne perspektive. Hajde da zahvaljujući svojoj rešenosti dobijem bolju ocenu“.To je kao čuvena priča o Naradi. Narada je meditirao nekoliko godina, a onda je upitao Višnua koliko će mu godina trebati da ostvari Boga. Višnu je rekao: „Samo još tri inkarnacije“. Narada reče: „Još tri inkarnacije? To je previše, previše!“ On je bio spreman da odustane.
Potom je jedan drugi čovek, koji je bio pijanac, upitao Višnua: „Koliko će meni trebati inkarnacija da ostvarim Boga?“ Višnu je odgovorio: „Onoliko inkarnacija koliko ima listova na ovom drvetu“. Pijanica je počeo da igra od radosti! On je rekao: „Oh, jednog dana ću biti u stanju da ostvarim Boga! Ovo je tako malo drvo. Ono ima veoma malo listova“. Vidi njegov stav! On je igrao od radosti zato što će jednog dana biti u stanju da ostvari Boga. On nije gledao to bezbrojno lišće. Zar nije nezamislivo što će morati da uzme još toliko inkarnacija? A Narada nije mogao da čeka čak ni tri inkarnacije!
Mudrac Brigu je želeo da vidi ko među bogovima ima najviše samilosti. On pođe Brami i ne ukaza mu nikakvo poštovanje. Brama se razbesne. Potom je pošao Šivi i nije mu ukazao poštovanje, pa se Šiva razbesneo i hteo da ga pretvori u pepeo. Na kraju je Brigu pošao Višnuu, koji je ležao i spavao. On šutnu Višnua dosta jako, a onda mu stade na nogu. Umesto da upotrebi svoju okultnu moć da uništi Brigua, Višnu je uhvatio njegovo stopalo i rekao: „Kako si, dete moje? Jesi li se povredio? Tako mi je žao! Ti si me udario. Da li si se povredio?“ To je Samilosni aspekt božanskog. Kada je Brigu otišao kod drugih bogova i pokazao im nepoštovanje, oni su se razbesneli. Ali, zatim je otišao u Višnuovu sobu, u kojoj je Višnu spavao i veoma snažno udario Višnua, a onda mu stao na nogu! Od tada, Višnu nosi beleg od Briguovog stopala.
Trebalo bi da bude potpuno isto kad osetimo Božju Pravednost. Mi kažemo da nas Bog udara zato što smo učinili nešto loše. Ali, trebalo bi da kažemo: „Ne, On me je udario za moje dobro“. Onog trenutka kad možemo da osetimo da nas je nakon toliko godina Bog udario za naše sopstveno dobro, onog trenutka kad razvijemo takvu vrstu božanskog uvida, mi to čak nećemo ni zvati Božjom Pravdom. Reći ćemo: „O, moj Bože, Ti si došao, Ti si došao! Sad uradi šta god želiš! Šutni me ili me izbaci! Želiš da to učiniš, i učini to! Čak i ako želiš da me ubiješ, možeš da me ubiješ, jer ja želim Tvoju sreću“. Kad tragalac postane nerazdvojno jedno sa Božijom Voljom, on će reći: „Učini šta god želiš! Ako želiš da me ubiješ, ubij me. Ja jedino želim Tvoju Sreću.“
Zato Božja Pravda ne mora da se pretvori u Božju Samilost. Čak i ako je tragalac šutnut, on to može uzeti kao Božju Svetlost Samilosti. Šta god Bog učini sa nekim pojedincem u Božijem odabranom Času, to je za dobro te osobe. Kad tragalac ima takav stav, to znači da je Bog uzdigao njegovu svest na veoma veliku visinu. On zna da je sve što Bog čini za njegovo sopstveno dobro i on oseća da je jedini način na koji može da udovolji Bogu u svakom trenutku to što će imati takvo nerazdvojno jedinstvo sa Bogom. Tragalac je otišao daleko izvan oblasti Pravde u oblast blaženstva i ekstaze, jer ga je Bog dodirnuo. Samo zato što se Bog potrudio da ga dodirne, on pliva u moru blaženstva.Praktična mudrost kaže da ćeš biti u nevolji ako te šef otpusti. Ako šef podnese veoma loš izveštaj o tebi, bićeš u nevolji. Ja ne kažem da treba da laskaš svom šefu. Ali, u toj tački možeš da ignorišeš situaciju. Možeš da kažeš sebi: „Moj šef nije u pravu. Šta da radim? Ako pokušam da ga ispravim ili usavršim, razbesneće se“. Zato možeš da se ponašaš kao da nisi ništa video; možeš da zažmuriš na tu situaciju. To se zove praktična mudrost.
A opet, postoje neki duhovni ljudi koje je Bog stvorio, koji se bore za pravdu. Ako njihov šef čini nešto nebožansko ili nemoralno, tad duhovna osoba kaže: „Neka me otpusti! Naći ću drugi posao. Ja želim pravdu. Ujedinjene nacije su sveto mesto. Neki pojedinci su ih već pokvarili. Ja ne želim više pokvarenosti. Ne želim da ovaj čovek uvećava pokvarenost od koje Ujedinjene nacije već pate“. Ima i takvih ljudi - možda jedan od deset hiljada.
Moraš da vidiš kojoj kategoriji pripadaš. Možeš da ignorišeš to što se dešava, kao da nisi video ništa loše. Ili, ako iskreno osećaš da je duša Ujedinjenih nacija pogođena, da je srce Ujedinjenih nacija pogođeno zbog nebožanskog delovanja nadređenih, onda možeš da govoriš. Možda će biti trideset ili četrdeset ljudi koji su dovoljno hrabri. Naravno, Ujedinjene nacije možda neće promeniti svoju politiku, ali svet se može učiniti svesnim na koliko načina se Ujedinjene nacije mogu usavršiti. Ovde ne koristim reč „kritikovati“. To je negativan izraz. Ali, može se izneti na svetlo da Ujedinjene nacije mogu postati bolje na razne načine. Ako se mogu naći načini da visoki službenici ili diplomate koje predstavljaju svoje zemlje izmene svoje poglede, Ujedinjene nacije će jednog dana sigurno postati bolje.
Sve dok sam na Zemlji, nikad neću prestati da se nadam u Ujedinjene nacije. Ja nemam veru u sve, od najviših do najnižih, ali kad se radi o srcu Ujedinjenih nacija, moram da održim i uvek ću održati svoju veru, jer su srce i duša Ujedinjenih nacija jedinstveni. A opet, tu rade Tom, Dik i Hari. Neki zauzimeju visok položaj, dok neki zauzimaju najniže položaje. Ako oni na visokim položajima ne rade ispravno, onda je veoma teško, ako ne i nemoguće, da oni na niskim položajima rade ispravno. To je kao u porodici. Ako starija braća nisu božanska, ako puše i rade svakakve loše stvari, onda je mlađoj braši i sestrama veoma, veoma teško da vode duhovan život.
Ako više vlasti ne rade ispravnu stvar, onda je ljudima koji su im potčinjeni veoma teško da ih promene. Potčinjeni će samo patiti i patiti. A opet, potčinjeni mogu da budu moralno, duhovno i na svaki način snažni, tako da ukažu da je ono što pretpostavljeni rade nebožanski i besmisleno i da će to samo uništiti ugled Ujedinjenih nacija. Ali, gde da nađemo te hrabre vojnike?Sad se vraćam Majci Kali. Jednog dana imali smo trku na 400 metara. Trčao sam najbrže prvih 300 metara. Onda sam se umorio i iscrpeo. Poslednjih sto metara, samo što nisam kolabirao. Na kraju, kad sam pretrčao 400 metara, zaista sam kolabirao. Moja duša je napustila telo dok sam ležao na liniji finiša. Tada, dok se moja duša penjala naviše, koga sam video? Moju Majku Kali! Veoma snažno ona je zgrabila moju dušu i vratila je nazad u moje telo. Zato sam još uvek u životu. Da nije bilo tako, moja duša bi otišla zauvek.
Od svih kosmičkih bogova, Majka Kali je moja najdraža majka. Ona je Majka najbrže brzine, a ipak je i Majka Samilosti. Sve božanske Majke, božanske kosmičke boginje, imaju Samilost, ali Majka Kali je najbrža u svemu. Možemo da stotinama puta pogrešimo. Možemo da uživamo u neznanju dugo, dugo vremena. Ali, ako se njena Milost spusti, za tren oka sve naše slabosti, nedostaci i takozvani gresi biće poništeni, prosvetljeni ili pročišćeni. Takva je Majka Kali. Veoma sam srećan što čujem da je vaša žena veliki posvećenik Majke Kali, pošto je i sa mnom isti slučaj.Majka može biti na četvrtom spratu, a dete na prvom spratu. Ali, čim majka začuje detetov plač, ona silazi da vidi treba li detetu mleko ili nešto drugo. Ako otac čuje da dete plače, on kaže: „Dolazim“, ali to će potrajati. Otac oseća da dete neće umreti za minut. Ali, majčina ljubav je takva da ona oseća da se nešto desilo. Ništa se nije desilo; dete samo plače za majčinim mlekom ili nečim drugim. Ali, majka ne može da čeka ni sekund.
Majčina mudrost je u ljubavi i pažnji. Očeva mudrost je svetlost. Otac će nam govoriti o višoj filozofiji, o Božjoj univerzalnosti, o Božjem samoprevazilaženju - sve što želimo da znamo. Kad treba da imamo posla sa nečim prostranim prostranijim, najprostranijim, otac ulazi u igru. Ali, kad treba da imamo posla sa nečim bliskim, bliskijim, najbliskijim, istog trenutka u igru ulazi majka. Kad imamo neki mali plan, tada ćemo pozvati majku, i majka će doći.
Otac predstavlja prostranost i svetlost. Majka predstavlja bliskost i ljubav. Oboje je potrebno. Vede kažu da je unutar konačnog Beskonačno. Unutar srca je duša, a duša predstavlja Boga. Unutar sićušnog atoma je kosmos. Na isti način, majka i otac su kao prekrasni cvet i njegov miris. Oni se ne mogu odvojiti.
Veoma mi je drago što su vam roditelji dali ime Radakrišna. Rada je majka, a Krišna je otac. Što se više uspinjemo, to nam jasnije postaje da su Rada i Šri Krišna nerazdvojno jedno. Možda izgleda da je Rada samo posvećenica koja dotiče Krišnina stopala. Da, to je istina; ali Gospod Krišna ju je uzdigao visoko, više, najviše. Zato, kad vidimo Radu i Šri Krišnu zajedno, to je najviši transcendentalni aspekt Boga: Bog Tvorac i Bog tvorevina zajedno; Bog u svom muškom Obliku i Bog u svom ženskom Obliku. To je Radakrišna.
A opet, Šri Krišna i Majka Kali su jedno. Ja sam napisao mnogo pesama i priča koje kažu da su Gospod Krišna i Majka Kali jedno. Oni su nerazdvojni, iako imaju različita imena. Ako iskreno obožavate Gospoda Krišnu, sigurno ćete dobiti blagoslove od Majke Kali. Slično tome, ako se molite Majci Kali, Gospod Krišna će vas sigurno blagosloviti. Oni su apsolutno jedno.
Vi ste otac; a opet, vi ste veliki novinski urednik. Kad radite u kancelariji, zovu vas gospodin Pathak. Vaša deca vas zovu „oče“, ili „baba“ na našem bengalskom, ili slično tome. Na francuskom bi to opet bilo potpuno drugačije. Vi ste ista osoba, ali svaki pojedinac vas zove drugim imenom. Vaša božanska stvarnost je ista bilo da ste u kancelariji bilo da kod kuće obedujete sa svojom decom. Ali, vaša božanska stvarnost se izražava na različite načine na različitim mestima. Vaš sin nikad ne bi bio srećan da vas zove gospodin Pathak. Osećao bi se jadno. Ali, vaše kolege i poznanike raduje da vas tako zovu. Kad ste na sastanku sa svojim prijateljima, vi pokazujete neki drugi aspekt. Mene raduje da vas zovem po imenu. Nekog drugog raduje da vas zove po prezimenu. A vaša deca i žena zvaće vas na neke druge načine. Svi znaju da ste vi ista osoba, ali sve raduje da vas zovu nekim drugim imenom. Mi smo došli na svet da svakom pojedincu donesemo radost na poseban način. Svi smo mi Božja tvorevina. Mene će možda više radovati da zovem Gospoda Krišnu, dok će vas možda više radovati da zovete Majku Kali.
Ja sam se rodio u Ćitagongu. Sa jedanaest i po godina stupio sam u Ašram Šri Aurobinda. Tu sam ostao do svoje trideset druge godine. Onda sam došao ovde da bih služio Bogu. Moja filozofija je da volim i služim. Ako nekog volimo, onda treba da služimo toj osobi. Majka voli dete; zato ona služi detetu. Dete voli majku; zato dete služi majci. Ako zaista volimo Boga, onda nećemo oklevati da mu služimo. Na isti način, ako nekom služimo, sigurno ga volimo. Mi služimo svojim roditeljima zahvaljujući našoj ljubavi. U ovom trenutku volimo nekog. Narednog trenutka toj osobi služimo.
Da li imate neko posebno pitanje koje biste želeli da postavite?Guruova uloga je da pokaže put. Ti si izgubio sopstveno božansko, ali Guru dolazi da ti vrati tvoju božanstvenost. Božansko je već tu. Ne daje ti Guru tvoju božanstvenost; Bog ti je dao tvoju božanstvenost. Ali, Guru je glasnik. On ti pokazuje božansko u tebi.
Guru je most između Boga i čoveka. Potreban ti je most da odeš iz jednog mesta u drugo. Kad je Rama morao da ide u Lanku da se bori protiv Ravane, bio mu je potreban most da tamo stigne. U tvom slučaju, potreban ti je most da stigneš do Zlatne Obale. Guru nam kaže da je ono Najviše jedini Guru. Pravi Guru je Bog. Pravi Guru je tvoj Otac i moj Otac. Ali, pošto si mlađi od mene u duhovnom životu, ja ti kažem: „Pođi sa mnom; ja ću ti pokazati gde je naš Otac“. Najstariji sin u porodici zna više o ocu nego najmlađi.
Ti si moj duhovni brat, kao što su i drugi moja duhovna braća i sestre. Pravi Guru je Apsolutni Gospod Svevišnji. Ja sam Ga već ostvario. Sad je došlo vreme da pomognem čovečanstvu da pođe Apsolutnom Gospodu Svevišnjem, jer ja znam da sam Ga već ostvario. Ne samo u ovoj inkarnaciji, već sam Ga ostvario u svojim prethodnim inkarnacijama. U ovoj inkarnaciji, iz Svoje beskrajne Darežljivosti, Bog želi da Ga ispoljim. U mojim prethodnim inkarnacijama, boravio sam u pećinama Himalaja, blizu granice Nepala. Koliko sam mnogo pokora upražnjavao u pećinama Himalaja! U ovoj inkarnaciji, Bog želi da budem u ultramodernoj zemlji, Americi.
Bog je stvorio sve. Ako On od mene želi da budem u pećini, biću u pećini. Ako želi da budem u palati, biću u palati. To se zove predaja. Opet, ako On želi da budem u Indiji, biću u Indiji. On je taj koji me je doveo u Ameriku, jer želi da služim čovečanstvu ovde, u Americi. Inače, ima mnogo drugih zemalja i ljudi kojima sam mogao da budem na službi! Da sam ostao u Indiji, u nekom selu ili negde drugde, Bog mi ne bi dao tu priliku da služim. Sad ljudi iz mnogih zemalja, čak i iz bivšeg Sovjetskog Saveza, dolaze ovamo. Ovde u Americi Bog želi da budem kao drvo. Drvo ima veoma mnogo grana, veoma mnogo cvetova, veoma mnogo plodova i bezbrojne listove. On je odabrao Ameriku za mene da bih mogao da u najvećoj meri služim čovečanstvu.
A opet, ako Bog zatraži da se vratim u Indiju, ja ću to s radošću učiniti. U ašramu Šri Aurobinda bio sam sekretar Nolinija Kanta Gupte. On je bio glavni sekretar Šri Aurobinda. Tamo sam bio sasvim srećan. Bio sam atletičar i dosta sam pisao. Tada nisu davali diplome u ašramu Šri Aurobinda, ali ja sam mnogo učio. Mogao sam da ostanem u Indiji; i opet se mogu vratiti u Indiju. Šta god Bog želi da uradim, ja ću uraditi radosno. Ako želi da sednem, sešću. Ako želi da trčim, trčaću. On je tražio od mene da dođem i budem u Americi u huci i buci života. Kad sam došao u Ameriku, bila je bila kao lav koji riče! Pondičeri je bio tako umilno selo. Bio je sušta jednostavnost. Od jednostavnosti došao sam u raznovrsnost, jer Bog želi da budem ovde, i On se izražava u meni i kroz mene ovde. Na potpuno isti način On želi da izrazi Sebe i kroz tebe i kroz sve nas.
Postoje različiti načini rada da se širi Božja Svetlost, i ti to već činiš. Tako često si objavljivao duhovne stvari, i mnogo, mnogo ljudi je saznalo za mene iz tvojih novina. Shvatam da je imaš veoma jaku želju da stekneš nekoliko prijatelja učenika ili tragalaca u Indiji. Ako budeš mogao da nadahneš nekoliko tragalaca u Delhiju da slede našu filozofiju, to će takođe biti ogromno služenje. Ti vidiš da je veoma mnogo ljudi iz Nemačke došlo na našu stazu. Od jednog je postajalo mnoštvo. Jedan tragalac nadahnuo je nekoliko ljudi, a oni su zauzvrat nadahnuli druge. Kad jedna semenka proklija, ona postaje biljka, a potom postaje ogromno banjan drvo sa hiljadama listova.
FIlozofiju Svami Vivekanande na samom početku prihvatio je jedan učenik, školski učitelj iz južne Indije. On je bio taj koji je počeo da širi svetlost Svami Vivekanande. Semenka je uvek jedna. Onda ona na kraju postaje drvo i daje bezbrojne semenke. Jedna semenka padne na zemlju, a kad izraste u drvo, ona daje veoma mnogo semenki, veoma mnogo cvetova. Onda mnogi putnici i hodočasnici dolaze i uživaju u lepoti i mirisu cveća. Zato, ako si nadahnut, ti takođe možeš da nadahneš druge.
Kad se dete nasmeši svom ocu i majci, roditelji osećaju da ceo svet njihov. Dete nema novca. Dete nema mudrost. Dete ima samo osmeh. Jedan dečji osmeh može da osvoji naše srce. Drugi nam mogu dati mudrost i mnoge druge stvari, ali mi nismo zadoovljni. Ali, čak i maleni smešak deteta ptuža nam veliku radost i veliko zadovoljstvo.
Na potpuno isti način, kad nam se Gospod Krišna smeši, ili kad nam se Rada smeši, čitav svet je naš. Gospod Krišna ne mora da pokloni tragaocu deset kuća ili deset automobila. Kad se Gospod Krišna osmehne tragaocu, tragalac dobija čitav svet. Šta je ostvarenje Boga? Samo osmeh i zadovoljstvo. Ako vidimo da je Bog zadovoljan nama, to znači da smo dobili čitav svet. Ali, da bismo dobili taj osmeh od Boga, moramo da se pripremimo. Moramo da se molimo; moramo da meditiramo; moramo da mu damo sve što imamo i sve što jesmo.
Naš problem je u tome što, kad idemo Bogu, mi osećamo da moramo da budemo čisti, moramo da budemo iskreni. Bog kaže: „Dobro, postanite čisti, postanite iskreni. Ali, ako ste još uvek nečisti, kuda ćete ići? Ako ste još uvek neiskreni, kuda ćete ići? Morate da dođete k Meni sa svojom čistotom i svojom nečistotom, sa svojom iskrenošću i svojom neiskrenošću“.
Dete izlazi iz kuće i igra se na zemlji, u pesku, blatu i mulju. Onda odlazi pravoj osobi: svojoj majci. Šta tad majka radi? Njegova majka ga opere. Pre nego što dete ode majci, da li ono najpre ide do jezerceta ili bazena da bi se opralo? Ne, ono dolazi svojoj majci puno blata, gline i peska. Ono zna da će majka reći: „To je moje dete“ i da će ga oprati i pokazati mu svu svoju ljubav.
Na potpuno isti način, moramo da pođemo Bogu sa svim svojim nesavršenostima. Ako kažemo: „Ne, najpre moram da pobedim svoju nečistotu, moram da pobedim moju ljubomoru i nesigurnost“, onda ćemo morati da čekamo još milion godina. Mi kažemo: „Bože, ja sam ljubomoran. Ja sam neiskren. Ja sam nečist. Možeš da me naprosto šutneš“. Ali, Bog će reći: „Dođi k Meni. Čas je kucnuo. Vreme ti je da potrčiš k Meni“.
Kad je Gospod Krišna svirao na svojoj flauti u sitne sate, da li je Rada marila za bilo šta drugo? Ona je imala muža, ali je trčala Gospodu Krišni, jer je zov došao. Kad bi Gospod Krišna svirao na flauti u bilo koje doba, Rada i gopi su sve trčale, jer je Čas kucnuo. One su ostavljale sve. Tada one nisu mislile: „O, moj Bože, ja nisam čista“. Trčale su da dobiju pažnju, ljubav i blagoslove Gospoda Krišne.
U našem slučaju, Čas je kucnuo. Kad Čas kucne, nećemo se osvrtati unaokolo, ili gledati da li smo propisno obučeni. Bog nas ne pita za naš izgled. Bog nas pita za naše srce. Detetova ljubav prema njegovoj majci i ocu ga prisiljava da trči prema njima. Na potpuno isti način mi moramo da trčimo ka Bogu, bez obzira gde smo. Moramo da trčimo ka Bogu, jer je Čas kucnuo. Bog kaže: „Dođi sa svojom ženom, svojom decom i svojom širom porodicom. Tvoja šira porodica su tvoji prijatelji, tvoji dragi i tvoji poznanici“.
Ranije ja nisam poznavao svoju duhovnu decu. Sada su ona postala nerazdvojni deo mog života. Kao svetovni otac, koliko puta sam ih grdio i ružio! Ali, njihova ljubav je toliko jaka da oni znaju koliko ih volim. Na potpuno isti način, roditelji grde njihovu decu, ali deca znaju koliko ih roditelji vole. Ovde je to jedna porodice, jedna porodica - dom jedinstva.
Kad se vratiš u Delhi, možeš da širiš svetlost svog Gurua razgovarajući sa ljudima. I više od toga, oni će videti nešto sasvim drugačije u tebi. Čim te tvoji prijatelji i kolege pogledaju, videće nešto drugačije u tvojim očima, na tvom licu. To je nešto bolje, nešto više, nešto čistije, nešto božanskije. Sada treba da provedeš neko vreme na mestu gde tvoj Učitelj živi, a odatle ćeš poneti unutrašnju lepotu, unutrašnji miris i unutrašnje blaženstvo. Pošto si bio ovde dve nedelje, vratićeš se kući. Tvoja žena te zna tako mnogo godina. Sad će ona sigurno videti i osetiti u tebi nešto duhovno, božansko i krajnje prosvetljujuće. Ona će reći: „Bože, šta se to desilo sa mojim mužem?“ Koliko će samo napretka ona videti u tvojim ljudskim očima, jer i ona sama voli Majku Kali.
Samo tvoje prisustvo biće u stanju da inspiriše tvoje prijatelje, kolege i bliske osobe. Stvari koje sada dobijaš od svog Gurua ili od svoje sopstvene težnje izaći će na površinu i ti ćeš biti u stanju da ih ispoljiš. Što si posejao, to ćeš i požnjeti. Ovde si posejao božanstvenost; tamo će tvoja božanstvenost izaći na površinu.Prema tome, čega se plašiš? Šta te zastrašuje? Skok u nepoznato?
Gospodin Pathak: Neizvesnost.
Šri Činmoj: Uveče ideš na spavanje, a onda ustaneš rano ujutru u pet ili šest sati. Ako misliš o noći kao takvoj, ako pogledaš u noćno nebo, to je nešto nepoznato. A opet, ako pogledaš u nebo svojim srcem, ti ga se ne plašiš, jer si postao samo nebo. Kap vode uspostavila je svoju istovetnost sa prostranim okeanom, pa se kap ne plaši okeana. Dete je uspostavilo jedinstvo sa svojim ocem. Otac je visok i snažan, i još je važna ličnost, urednik. Ali, dete ne mari kakva je očeva titula. Ono zna da je njegov otac sav ljubav. Tvoje dete ne mari šta si ti u spoljašnjem svetu. Ono mari samo za tvoju naklonost, za tvoje saosećanje, za tvoju ljubav.
Mi se plašimo upravo zato što nismo uspostavili jedinstvo sa beskrajem. Nepoznato ne ostaje nepoznato; neizvesno ne ostaje neizvesno. Pre nego što svane zora, pre izlaska sunca, noć je nepoznata. Ali, kad vidimo izlazak sunca, nepoznato postaje poznato. Takav je i duhovni život. Mi težimo Najvišem, ali je onda tu neizvesnost. Ne samo u duhovnom životu, već i u svetovnom životu, pre nego što stignemo do cilja sve je neizvesno. Ja imam cilj, ali ne znam šta će se dogoditi čak i ako stignem na cilj. Da li ću videti najlepši vrt, ili nešto sasvim drugo?
Mi moramo da znamo iznutra šta će se dogoditi, ili treba da verujemo nekom ko je takođe iskusio isti problem na početku svog duhovnog puta. Ljudi koji su ostvarili Boga, kao Gospod Krišna, Gospod Buda, Šri Ramakrišna, Šri Aurobindo i drugi, takođe su imali isti problem. Onda su videli da nepoznato, nespoznatljivo, može postati saznatljivo. Neznano lako može postati znano. U abecedi, posle A dolazi B, pa potom C i D. Ti učiš svoje dete slovu A, a B mu je tada nepoznato. Ti znaš da B dolazi odmah nakon toga. Jednom sam razgovarao sa jednim američkim detetom koje je imalo samo dve godine. Rekao sam mu da posle A dolazi B, a potom C. Ono je mislilo da sam ja čarobnjak! Odakle su B i C došli? Za njega, ta slova su došla sa Neba ili nekog drugog mesta. Prema tome, za odrasle A, B, C i D su poznati, ali za malo dete su nepoznati.
Na isti način, kad se plašiš nepoznatog, treba da osetiš da ono postoji i da su ga mnogi ljudi videli. Mesto koga ti danas nisi svestan već su posetili mnogi ljudi. Ono nije nešto opasno; ono nije nešto razorno. Ne, ne, ne! Mi možemo pobediti nesigurnost ili strah od nepoznatog tako što ćemo verovati nekom ko je već bio tamo.
U velikoj palati ima mnogo, mnogo soba. Kad priđeš palati, ti vidiš da je sve tama, jer ne znaš da je unutra prekidač za svetlo. Ali, doći će električar i reći ti: „Ovde je prekidač - samo ga uključi“. Onda je sve u redu. Pre nego što upališ svetlo, jako si uplašen, jer je palata sve u tami. Na isti način, Učitelj dolazi i uključuje prekidač. Tad vidiš da je sve nepoznato prosvetljeno. Ali, ako tamo pođeš sam i ne znaš gde je svetlo, naravno da ćeš se uplašiti.
Za sve u životu potreban nam je neko da uključi prekidač. Kao što sam ti rekao pre pola sata, u tebi je blago, ali neko mora da dođe i da ti ga pokaže. Ako uzmeš unutrašnjeg vodiča da te prosvetli, on će uraditi ono što je neophodno. Tad u tvom životu ne može biti ni trunke nesigurnosti. Sve postaje apsolutno pozitivno. Mi stičemo poverenje kad vidimo nekog drugog ko je već prošao kroz ono što mi sad doživljavamo. Ko god da je moj učitelj, on je takođe imao isti problem u početku, kad je bio učenik. Sad je on postao moj učitelj. Njegov posao je da me uči; na meni je da mu verujem ili ne verujem.
Moj Guru je sada Apsolutni Svevišnji, ali ranije sam imao ljudskog Gurua. On je ostvario Boga, ali pre toga je i on patio od nesigurnosti i mnogo drugih teškoća. Isto tako, Svami Vivekananda je imao veoma mnogo nesigurnosti. Pre nego što je došao u Ameriku, veoma se plašio. Pitao se šta će se desiti! Ali, on je došao ovamo i osvojio srce Amerike samo time što je rekao: „Braćo i sestre, sestre i braćo“. Onda je bio u stanju da širi svetlost Šri Ramakrišne. Svi su nesigurni u početku.
A opet, ko god ima vere u Boga u određenoj tački prolazi kroz mračni tunel. Kad se ide na Menheten iz Kvinsa, prolazi se kroz tunel. Kad uđeš u tunel prvi put, možda ćeš reći: „O, Bože, gde to idemo? Sve je mračno. Vozovi će se sudariti!“ Potom, za nekoliko minuta, ti izlaziš iz tunela i ulaziš na Menheten, kao što su već mnogi ljudi učinili. Dakle, kad prolaziš kroz tunel, uplašen si i nesiguran, ali moraš da prođeš kroz njega. Isto tako, i u duhovnom životu, moramo da imamo veru, u najvećim dubinama svog srca, da je na kraju tunela svetlost.Ako kažete da ja sve znam pomalo a ništa kako valja, potpuno ću se složiti sa vašim stavom. Ja crtam, ja pevam, ja pišem, podižem tegove i radim dosta drugih stvari. Što se mene tiče, drvo mog života ima poprilično mnogo grana, ali ja osećam jedinstvo tih grana sa stablom, sa samim drvetom. Svaka grana ima sopstveni značaj. Svaka grana može da ponudi nešto novo, iako one pripadaju istom drvetu.
Ja sam proučavam mir i nastojim da naučim taj predmet tako što ga nudim tragaocima koji takođe čeznu za mirom. Osećam da mi plovimo istim brodom. Učenik uvek želi da uči. Ako postane nastavnik ili profesor, možda više neće želeti da uči. Ali, ako ostane učenik, onda će stalno učiti nove stvari.Putovao sam u mnoge krajeve sveta i sastao se sa svetskim liderima. Pričali smo o istoj temi: kako možemo da uspostavimo svetski mir. Mi se iskreno trudimo. Još uvek je svetski mir daleko, ali mi bar pokušavamo. Nema ničeg lošeg u tome da se pokuša. Ako ne ide, ne ide. Ja smatram neuspehe stubovima uspeha. Juče nismo uspeli; danas ne uspevamo. To ne znači da nećemo uspeti ni sutra.
Isto je u svom oblastima života. Prošle godine, na olimpijadi, izgledalo je da Karl Luis neće uspeti u skoku udalj. Nije bio ni među prva tri. Onda je iznenada osvojio zlatnu medalju.Reporter: Nije šala! 79 od 100!
Šri Činmoj: U Indiji sam igrao i fudbal. Niz godina bio sam kapiten fudbalskog tima u našoj duhovnoj zajednici. Bio sam takođe i kapiten i trener odbojkaškog tima. Ovde u Njujorku sam igrao tenis. Neki veliki teniseri su bili veoma ljubazni prema meni. Došli su ovde i igrali sa mnom, na našem teniskom terenu u Kvinsu. Dolazili su Monika Seleš, Štefi Graf, Ilie Nastase i Rameš Krišnan da me ohrabre. Nakom što bismo odigrali nekoliko setova, podigao sam svakog od njih jednom rukom pomoću specijalne sprave. Podizao sam ljude iz raznih oblasti i svi se tome radovali. Taj program nazivamo Podizanje sveta srcem jedinstva. Ti građani sveta su veoma veliki u svojim oblastima, pa sam im ja ukazao počast na svoj način. U Indiji, kad god neko uradi neku veliku stvar, kolege ga podignu na ramena.
Reporter: Dakle, to ima simbolično značenje?
Šri Činmoj: Da, to je simbolično.Reporter: Da li je ti bio neki san, vizija, uvid?
Šri Činmoj: Bila je to posebna inspiracija. Došla mi je u trenutku, ali nije došla od mog uma. Ja ne koristim svoj um da bih znao šta bi trebalo da radim od trenutka do trenutka. Pošto sam tragalac, jedino se molim Bogu da me vodi na Njegov način. Molim se: „Molim Te, učini me tvojim odabranim instrumentom. Koristi me. Molim te, daj mi sposobnost da inspirišem ljude, a istovremeno me učini sposobnim da bolje služim Tebi“. To je moja molitva.
Ove godine me je moj Voljeni Svevišnji inspirisao da održim pedeset koncerata u čast godišnjice nezavisnosti Indije. Indija je stekla nezavisnost pre pedeset godina.
Jeste li Vi iz Japana?
Reporter: Tamo sam rođen, da.
Šri Činmoj: Ove godine sam boravio tamo dva meseca. Najomiljenije mesto mi je Budina statua u Kamakuri. Bio sam tamo sedam puta i dva ili tri puta sam držao koncerte ispred Budine statue.Hteo bih da kažem nešto o mojim najomiljenijim. U Majci Terezi vidim dva aspekta: majke i sestre. Jednog trenutka, ona je saosećajna majka; narednog trenutka je brižna sestra. Kad se sretnem i razgovaram sa njom, ona me blagosilja kao što majka blagosilja svoje dete i još me obasipa ogromnom sestrinskom ljubavlju.
Papa takođe ima dva aspekta: aspekt oca i aspekt dede. Po meni, on ne samo da je Sveti Otac, već i Sveti Deda. Otac veruje u pravdu. Ako njegova deca urade nešto pogrešno, otac će se uznemiriti i možda će nešto preduzeti. Ali, deda sve oprašta svojim unučićima. Za njega, njegovi unučići ne mogu da urade ništa pogrešno. U tom pogledu, Papa je kao deda.
Po mom skromnom mišljenju, predsednik Gorbačov je najveći čovek na svetu. On je mogao da postupi kao njegovi prethodnici, kao Staljin i drugi, ali je njegovo srce izašlo na površinu. Sad imamo jedan Berlin: ranije su bila dva Berlina. On je bio glavni instrument u oslobađanju Mađarske, Čehoslovačke, Poljske i mnogo drugih zemalja Istočnog bloka. Ne kažem da je on bio jedini instrument, ali je bio glavni instrument oslobađanja tih zemalja. Znam koliko je teško ujediniti dve zemlje, ali on je to učinio. Zahvaljujući njemu, sad imamo jednu Nemačku. Ali, predsednik Gorbačov je najviše učinio za svoju zemlju. On je otvorio vrata ka Zapadu. Možete to zvati demokratijom, ili drugačije, ali sad postoji jedna otvorenost koje ranije nije bilo. U kojoj meri je uspeo, to će oceniti Bog i čovečanstvo. Čovečanstvo će uvek pogrešno suditi o nama. Ono što je važno jeste kakvi smo u Božijim Očima.
Pre nego što je predsednik Gorbačov došao na vlast, svetski mir je bio samo reč iz rečnika. Svi razgovori o razoružanju i smanjenju nuklearnog naoružanja potekli su od njega. On je to započeo; bio je pionir. Mnogi mu u početku nisu verovali, ali je on dokazao da je iskren. Kad je predsednik Gorbačov preuzeo vlast, mogao je da nekoliko godina vlada kao diktator, kao što su činili njegovi prethodnici, ali on to nije uradio. Umesto toga, uveo je perestrojku, glasnost i demokratiju.
Da budem iskren, politika mi nije jača strana. Ja sam duhovni tragalac. Ali kad vidim da se neko trudi da uzdigne svest čovečanstva, onda tu osobu od sveg srca podržavam. Predsednik Gorbačov je pokazao kako ljudska bića mogu da se ujedine. On je uradio nešto. Mnoge druge političke ličnosti, oprostite mi, samo pričaju o miru. Jednog trenutka zagovaraju svetski mir; a sledećeg bacaju bombe negde. Oni koriste izraz „smanjenje nuklearnog naoružanja“, a onda vidimo da povećavaju svoj nuklearni potencijal. Ali, što se tiče predsednika Gorbačova, kad bi nešto rekao, on bi to i uradio. Zato smatram da je on najveći živi čovek na svetu.
Još jedan kvalitet koji predsednik Gorbačov ima: on je dovoljno iskren i hrabar da kaže da je načinio mnoge ogromne greške. Ima mnogo političkih lidera koji nikad neće priznati da su ikad pogrešili. Predsednik Gorbačov piše u svojim memoarima da je pravio greške i da se sad trudi da ih ispravi. Mi smo ljudska bića. Ljudski je grešiti; svi prave greške. Ali, neki priznaju da su napravili greške, dok drugi to neće da priznaju. Ljudi koji priznaju da su pravili greške su, po meni, ne samo veliki, nego i dobri.
SCA 433. U trenutku odgovora na ovo pitanje, papa je bio Papa Jovan Pavle II.↩
Apsolutna je istina da se onaj ko služi Bogu takođe i moli, a na isti način, onaj ko se moli takođe služi Bogu. Recimo da se neko moli u pećinama Himalaja. Ako on postane dobar čovek, na svetu će biti jedna nebožanska osoba manje. Na taj način, taj koji se moli u pećinama Himalaja takođe služi čovečanstvu.
A opet, onaj ko daje svoje služenje takođe se moli na jedan poseban način. Osoba koja ne teži neće posvetiti svoj život ni na sekundu. Dobra osoba će posvetiti ceo svoj život. Ta posvećenost nije ništa drugo do težnja. Neko ko otelovljuje svetlost ne može se odvajati od nekog ko nudi svoju svetlost celom svetu.From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 11, Agni Press, 1999
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_11