Šri Činmoj odgovara, deo 10
Deo I
Tragalac, aspirant i zaljubljenik u Boga1
Želeo bih da kažem nešto o razlici između tragaoca, aspiranta i zaljubljenika u Boga. Tragalac može da se moli iz srca, uma, vitala i fizičkog. Ali, aspirant želi da se moli i meditira samo iz srca. Aspirant oseća da molitva i meditacija koje su u srcu i iz srca omogućuju najkraći i najbrži put ka Cilju.
Postoji takođe razlika između tragaoca i zaljubljenika u Boga. Tragalac se moli i meditira krajnje posvećeno i duševno da bi dostigao najvišu Visinu, gde će biti u stanju da Boga vidi licem u lice. Zaljubljenik u Boga, međutim, želi da Bog dođe i ostane u vrtu njegovog srca tako da obojica mogu da tu pevaju, igraju se i plešu.
Razlika između aspiranta i zaljubljenika u Boga je sledeća: pravi aspirant ima zadati cilj, ali ako podlegne netežećim silama i spusti se za jedan korak sa svog nivoa svesti, čitav njegov svet se ruši. On hoće da prevaziđe sve netežeće sile u svom životu. Ali, ako u tome ne uspe, on ne želi da bude razotkriven pred drugima; on ne želi da oni vide njegove nedostatke. On želi da održi svoju duhovnu visinu u njihovim očima i da zadrži svoje duhovno dostojanstvo. Zato, ako načini grešku, ako ga napadnu vitalne sile i ako se sroza, on se oseća krajnje jadno i postiđeno.
Iskreni zaljubljenik u Boga takođe ima svoj najviši Cilj. Ali, za razliku od aspiranta, zaljubljenik u Boga je uvek srećan i veseo, ma šta se dešavalo. Čak i ako svakog dana doživljava neuspehe u raznim stvarima, on ne postaje tužan i depresivan. Sve dok je njegova ljubav prema Bogu čvrsta, on je srećan; njegova ljubav prema Bogu njemu je važnija od svega drugog. On trči brzo, brže, najbrže. Ako se spotakne i povredi se zbog svoje nepažnje ili nemara, on ne odustaje. On zna da će vremenom njegove povrede biti izlečene i da će opet biti u stanju da trči. Zato, bez obzira koliko puta doživi neuspeh, bez obzira koliko puta glupo postupi ili uđe u nebožanske svetove, njegova ljubav prema Bogu je tako velika da je spreman da se ponovo podigne. On oseća da je jedini njegov posao da voli Boga posvećeno, samodajuće i bezuslovno. On zna: ako zaista voli Boga, milioni njegovih grešaka i nedostataka nikad neće rastužiti Boga, zato što je Božja neizostavna Dužnost da ga usavrši.
Aspirant ne oseća tako. Ako se aspirant povredi, on proklinje i krivi sebe. Ako se nešto ozbiljno krene naopako sa njegovom težnjom, ako nije postigao cilj do dana koji je sebi odredio, on postaje nezadovoljan sobom i ljut na Boga; oseća da Bog nije bio pravedan prema njemu. Tada je on spreman da napusti duhovni život i prepusti se kraćem ili dužem odmoru. Ali, pravi zaljubljenik u Boga ide i ide dalje, bez obzira koliko je ogromnih grešaka načinio i u koliko je ogomnih zabluda bio, zato što je njegova ljubav prema Bogu beskrajno jača od njegovih mnogostrukih slabosti. Na svaki način, zaljubljenik u Boga je daleko nadmoćniji od tragaoca za Bogom i aspiranta koji teži Bogu. Svi mi treba da nastojimo da budemo zaljubljenici u Boga.
Deo II
SCA 367-375. 18. januara 1996, tokom koncerta mira u Južnoj Africi, Šri Činmoj je održao konferenciju za štampu u hotelu South Beach Holiday Inn u Durbanu. Sledi zapis.
Pitanje: Da li biste, molim Vas, mogli da kažete nešto o svojoj filozofiji i svom načinu života?
Šri Činmoj: Svi smo mi tragaoci za istinom i zaljubljenici u Boga - bilo svesno, bilo nesvesno. Što se nas tiče, mi pripadamo onim prvim. Svesno, besano i neumorno mi nastojimo da budemo tragaoci za Bogom i zaljubljenici u Boga.
U našoj prirodi ima mnogo dobrih stvari i mnogo nebožanskih, netežećih stvari. Mi nastojimo da uvećamo i umnožimo svoje dobre osobine, a istovremeno, pomoću svojih molitvi i meditacija, nastojimo da umanjimo i na kraju odstranimo naše nebožanske osobine. Mi ne nastojimo da uništimo svoje loše osobine; mi jedino želimo da ih preobrazimo i prosvetlimo. Tama mora da se preobrazi u svetlost. Neznanje koje smo gajili od pradavnih vremena mora biti prosvetljeno.
Prema našoj tradicionalnoj indijskoj filozofiji, Bog je Tvorac, Bog je Održavalac i Bog je Uništitelj. Mi, međutim, osećamo da Bog, pošto je on Tvorac sveg Dobra i Izvor beskrajne Samilosti, zapravo ne može i neće da uništi svoju Tvorevinu. Mi osećamo da će, u Svom odabranom Času, On preobraziti sve ono što ne teži u nama i učiniti to božanskim, prosvetljujućim i ispunjujućim. Prema tome, ne postoji tako nešto kao što je uništenje, već jedino prosvetljenje i preobražaj, koji se odigravaju u Božji odabrani Čas.
Na našem putu mi posvećujemo dužnu pažnju fizičkom životu. Unutar fizičkog je duša, koja je direktni predstavnik Boga. Telo je hram, a unutar hrama je duša, oltar. I hram i oltar moraju se ispravno održavati. Mi osećamo da naš unutrašnji život težnje i naš spoljašnji život posvećenosti moraju ići uporedo. Kao cvet i njegov miris, oni se ne mogu odvojiti; oni se moraju uzeti kao dve stvarnosti koje se uzajamno dopunjuju. Moji učenici praktikuju meditaciju i slede duhovni život, a istovremeno, oni imaju svoja zanimanja. Mi živimo u svetu i živimo za svet.Pitanje: Najveći broj ljudi u ovom regionu Južne Afrike mnogo pate zbog svakodnevnog nasilja. Interesuje me da čujem kako vi vidite, šta je uzrok tog nasilja, i imate li neku poruku šta možemo da učinimo u vezi toga?
Šri Činmoj: Uzroci nasilja su podele koje je prouzrokovao um. Um uvek deli; on stiče ogromno zadovoljstvo deleći stvarnost. Zato što sebe vidi odvojeno od drugih, um uvek želi da ispolji nadmoć nad drugima. U umu je uznemirenost, koja na kraju postaje uništenje. Mnogo pre nego što se nasilje ispolji na fizičkom nivou, ono se odigrava u umu u vidu misli.
Ako poslušamo svoj um kad nam kaže da nekog udarimo, tad um postaje naš gospodar. Ali, unutar nas je uvek nešto što nas podseća da imamo drugog gazdu: srce. Za razliku od uma, srce jedino želi da uspostavi bliskost i jedinstvo sa drugima; ono stiče zadovoljstvo ne u podeli, već u ujedinjenju. Srce nam kaže: „Ako uništiš nekoga, nećeš dobiti ni mrvu radosti, ali voleći tu osobu dobićeš obilnu radost“. Zato moramo da se molimo i meditiramo u tišini da bismo utišali svoj nemirni um i prosvetlili svoj netežeći um. Ako možemo da preobrazimo um i živimo u srcu, onda ne može biti nasilja.Pitanje: Da li je Vaš koncert mira u bilo kom smislu politički?
Šri Činmoj: Postoje mnogi načini da se dođe do svetskog mira. Moj način je da se molim i meditiram i održavam meditativne koncerte mira. Politika mi je potpuno strana i ja ne ulazim u političku arenu. Posedujem ljubav prema svim ljudskim bićima, pa zato takođe volim i političare. Ali, ne usuđujem se da kažem ništa o njihovim političkim stavovima.
Od detinjstva sam praktikovao duhovnost. Ja sam čovek molitve. Ja sam učenik mira. Posvećujem se umetnosti samootkrića i od svojih učenika tražim da rade to isto. Ljudi mi dolaze kad su gladni unutrašnjeg mira, unutrašnje svetlosti i unutrašnjeg blaženstva. Mnogo, mnogo puta su političari - zajedno sa drugim ljudima iz raznih oblasti života - došli da se mole i meditiraju sa mnom, ili su ostali u meditativnoj svesti dok sam svirao i pevao.Pitanje: Pošto sam indus, ja verujem da je krajnja Istina ostvarenje Boga. Kako da stignemo do svog cilja?
Šri Činmoj: Ostvarenje Boga je najteži mogući predmet. Možemo reći da je to kao uspon na Himalaje, ne jedanput, već bezbroj puta. Milioni i milijarde ljudi žive na ovoj planeti, ali koliko ih se usudilo da se popnu na Himalaje? Najveći broj se ne usuđuje čak ni da pokuša; mi osećamo da nam je to nemoguće. Na sreću, mi ne moramo da opravdavamo svoje postojanje na Zemlji time što ćemo se fizički popeti na Himalaje, ali na unutrašnje planine svi moramo da se popnemo. Bog nijednom ljudskom biću neće dozvoliti da ostane neostvareno.
U spoljašnjem životu postoje mnoge prepreke koje moramo da prevaziđemo. Svakog dana u huci i buci života suočavamo se sa mnogim izazovima. Nije važno ako ne prihvatimo sve izazove. Ako, na primer, ne volimo sport, nije neophodno da igramo fudbal, ili da nastojimo da postanemo najbrži trkači na svetu. Ne moramo da učestvujemo u spoljašnjim trkama radi svoje evolucije ili radi svog individualnog rasta. Ali, čak i ako svesno ne učestvujemo u spoljašnjoj trci, moramo da znamo da se naš um uvek trka i trka besciljno - kao pobesneli slon. On ide tamo-amo, a istovremeno, on gradi čvrste zidove koji nas odvajaju od drugih.
Postoji takođe unutrašnja trka - ka našem unutrašnjem cilju. Hrišćani ga nazivaju spasenjem. Budisti ga nazivaju prosvetljenjem. Indusi ga nazivaju ostvarenjem Boga. Mi verujemo da će svaki pojedinac ostvariti Boga u svoj sopstveni posebni čas. Kad moj čas kucne, Bog će me neizostavno blagosloviti ostvarenjem Boga; kad tvoj čas kucne, Bog će blagosloviti tebe ostvarenjem Boga.
Ako je naš cilj ostvarenje Boga, onda je prvo i osnovno što je neophodno sa naše strane da se redovno molimo i meditiramo. A opet, mi moramo da znamo za šta se molimo. Da li se molimo Bogu za novac da bismo kupili jednu kuću, dve kuće, tri kuće? Ako imamo auto, da li se molimo za drugi auto ili treći auto? Ako se molimo Bogu da nas blagoslovi većim materijalnim posedima, onda smo još uvek u životu želja i ostvarenje Boga ostaje veoma daleko.
Postoji drugi način, koji nazivamo životom težnje. U životu težnje, mi se molimo Bogu da nam da samo ono što nam je zaista neophodno, a ne ono što želimo. Najviši oblik molitve u životu težnje je da kažemo: „Bože, Ti znaš šta mi zaista treba. Ako je Tvoja Volja da me blagosloviš stvarima koje mi zaista trebaju, onda me u Svom odabranom Času blagoslovi tim stvarima. Ako ne želiš da mi daš ništa, to takođe zavisi od Tebe. Ja želim samo da Ti udovoljim na Tvoj sopstveni Način“.
Kad smo u svetu težnje, mi se molimo Bogu da nam da sposobnost da Njemu udovoljimo na Njegov sopstveni Način. Kad tako činimo, idemo pravim putem. Ostvarenje Boga dolazi u pravom trenutku, ukoliko smo išli pravim putem. Zato, ako možemo da se molimo i meditiramo da udovoljimo Bogu na Božji sopstveni Način, sigurno će nam doći ostvarenje Boga.Pitanje: Da li takođe radite i na politički način da biste doneli mir?
Šri Činmoj: Ne želim da se uplićem u politiku, koja predstavlja svet uma. Jedino ohoću da živim u srcu i da otkrijem more mira u svim zemljama. Danas nekoliko zemalja ratuju; sutra se neke druge zemlje mogu upustiti u rat. Ljudi izjavljuju: „Nikad više nećemo ratovati“. Ali, sve dok živimo u umu koji nije na ispravan način prosvetljen, uvek će biti sukoba i ratova. Um može ostati tih nekoliko dana, nekoliko meseci ili čak nekoliko godina, ali u samoj prirodi uma je da nastoji da primeni svoju nadmoć.
Ne bih se usudio da pokušam da rešim probleme u Bosni i drugim mestima primenjujući politička sredstva. Ja imam svoj sopstveni način, a to je da se molim i meditiram da bih doneo mir. Nikako neću osuđivati one koji se koriste drugim načinima. Političari su svi moja braća i sestre i mi težimo istom cilju. Ako oni stignu do cilja pre nas, ja ću biti najsrećniji na svetu. Ili, pošto postignu svoj cilj, ako traže od nas da idemo sa njima, mi ćemo sigurno poslušati njihov zahtev. Ali, u ovom trenutku, mi osećamo da oni imaju svoj put, a mi imamo svoj. Sam Bog zna koji je put najbolji! Ali, mi duboko u svom srcu osećamo da je put molitve i meditacije najbolji za nas.Pitanje: Da li osećate da se ljudi u svetu sve više udaljavaju od duhovnog života, ili osećate da postoji postepeno buđenje u pravcu duhovnosti?
Šri Činmoj: Lično sam ubeđen da su ljudi budniji i da se više nego ranije okreću prema svetlosti. Pre dvadeset ili trideset godina, mir je bio samo reč iz rečnika. Ljudi su koristili tu reč, ali nisu tako mislili; nije im čak bilo ni stalo da znaju šta ta reč znači. Danas, međutim, ima mnogo ljudi na svetu koji najiskrenije veruju u mir i žele da žive životom mira. Mi još uvek nismo potpuno probuđeni, ali, u najmanju ruku, sada iskreno osećamo vrhunsku neophodnost da se postigne svetski mir.
Tako svet napreduje pomoću prihvatanja mira i svetlosti. Neki pojedinci svesno prihvataju tu poruku, dok je drugi prihvataju nesvesno. A opet, i dalje je neki drugi nisu ni svesni i ne mare za nju. Ali, ako posmatramo u celini, sa svom iskrenošću moram da kažem da se više ljudi okreće svetlosti nego što je to ranije bio slučaj.Pitanje: Šta vas je inspirisalo da idete ovim putem mira?
Šri Činmoj: Kad se molimo i meditiramo, dolazi vreme kad dobijemo jednu unutrašnju poruku. Možemo reći da nas nešto unutar nas navodi da učinimo određenu stvar. Ja sam se molio i meditirao dugi niz godina. Duboko iznutra, jedan unutrašnji Glas, koji zovemo Glasom Unutrašnjeg Pilota ili Boga, zapovedio mi je da mu budem na službi time što ću svoje molitve i meditacije ponuditi čitavom svetu i time što ću sa drugima podeliti poruku mira.
Svi mi ovde smo učenici mira. Mir je zajednički predmet koji svi učimo u istoj školi - školi našeg srca. Došao sam ovde da podelim sa vama sve što sam naučio u pogledu mira. Istovremeno, došao sam da učim od vas. Ja nisam samo učitelj, već sam i student. Ja i dalje učim i učim, jer je mir predmet koji je širi od najšireg.Pitanje: Spomenuli ste borbu između uma i srca. Da li je u jednoj oblasti kao što je Kvazulu Natal, gde je tako mnogo ljudi ubijeno i gde su ljudska srca otvrdnula ili slomljena, ljudima zapravo mnogo teže da slede ispravan put, nego drugima koji vode mirniji ili običniji život?
Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od svakog pojedinca. Oni kojima je mir oduzet zbog spoljašnjih okolnosti ili nebožanskih ljudskih bića često imaju veću glad za mirom nego oni koji su našli mrvicu mira ili obilje mira. Ljudi koji nepotrebno pate pre će se moliti Bogu da prime Njegovu Svetlost nego oni koji već imaju nešto duševnog mira. Prema tome, dok oni srećniji možda plivaju u zadovoljstvima ograničenog mira koji su već našli, pojedinci čija ih je patnja dovela dotle da razviju jak unutrašnji vapaj za svetskim mirom i skladom mogu pre biti blagosloveni od Boga obilatim mirom. Dok nevine žrtve vape iz najdubljih dubina svojih srca, njihov vapaj će sigurno rastopiti Božije Srce.
Međutim, postavlja se pitanje da li je neko zaista gladan mira ili se naprosto predao svojoj sudbini. Neki pojedinci gube veru u Boga ili u svoje unutrašnje biće kad njihove rođake ubiju nebožanska ljudska bića. Oni kažu: „Moji dragi nisu učinili ništa loše. Ako Bog ima beskrajnu Samilost, zašto je dozvolio da oni budu ubijeni? “ Ti pojedinci mogu da se iznutra pobune protiv Boga i kažu da Bog nije aktivan i dinamičan, da Bog možda spava. A opet, oni mogu da se razbesne što su njihovi dragi napadnuti i da čak odu dotle da kažu: „Bog ne postoji! “
Na nesreću, ti ljudi ne traže svetlost. Oni se ne mole da svetlost prosvetli nebožanska ljudska bića koja su napala njihove drage. Da to čine, Bog bi sigurno izmenio mentalni stav tih nebožanskih ljudskih bića. Iskreni vapaj žrtvi za prosvetljenjem onih koji čine loše stvari stigao bi do Božjeg Srca. Prema tome, ako se molimo Bogu na ispravan način, onda će oni koji su činili loše stvari i oni koji bi mogli da učine loše stvari u bliskoj budućnosti biti prosvetljeni.Pitanje: Otkrio sam da muzika može da izmeni ljude, mada ne govorim o političkoj promeni. Želeo bih da čujem kako Vi gledate na muziku.
Šri Činmoj: Moramo da znamo da li govorimo o muzici koja nastoji da nam uništi nerve i suptilna tela, ili o molitvenoj muzici koja nam daje čistu radost i nadahnjuje nas da postanemo dobri građani sveta. Molitvena i duševna muzika će nam sigurno pomoći da dođemo do svetskog mira i uspostavimo jedinstvo u svetskoj zajednici, jer ta muzika ima posebnu privlačnost za srce. Ona budi i produbljuje našu čežnju za boljim životom. Kad sviramo ili slušamo božansku muziku, ili kad pevamo božanske pesme, postaje nam lakše da vidimo svetlost u sebi. To nam takođe pomaže da uvećamo tu svetlost i iznesemo je na površinu da bismo mogli da preobrazimo tamu koju um ima i koju sam predstavlja.Deo III
SCA 376-377. 25. maja 1996. Šri Činmoj je odgovorio na nekoliko pitanja televizijskog producenta i pisca Džoela Martina
Pitanje: Da li poruke koje ljudi primaju od svojih preminulih rođaka i prijatelja imaju ikakvu vrednost za nas ovde na Zemlji? Da li biste mogli da podelite sa širom publikom neku od takvih poruka koju ste dobili?
Šri Činmoj: Takve poruke imaju vrednost za nas, posebno dok smo na Zemlji. Duše preminulih imaju mnogo toga da nas nauče. Na nesreću, mi ih mnogo, mnogo puta ne slušamo, isto kao što oni nisu slušali svoje rođake i prijatelje dok su bili na Zemlji. Čak i ako nam oni donesu poruke sa Neba ili sa nekog visokog nivoa svesti, vrlo često mi ih nećemo poslušati.
Moj dragi brate-prijatelju Džoel, na spoljašnjem planu ja nisam milioner i nikad i neću to postati, jer Bog to ne želi od mene. Ali, na unutrašnjem planu, što se tiče unutrašnjih iskustava, ja sam multimilioner; primio sam na milione iskustava od duša preminulih. Ne mogu, međutim, da ta iskustva podelim sa javnošću. Snagom svog ličnog ostvarenja najviše Istine ja imam slobodan pristup dušama preminulih, bez obzira koliko su oni bili veliki ili beznačajni. Ali, ja ne zloupotrebljavam tu moju sposobnost. Jednostavno slušam naloge svog Unutrašnjeg Pilota. Samo kad On želi da prenesem te poruke, ja Ga odano i posvećeno poslušam.Pitanje: Šta jedan duhovni učitelj ili učena osoba kao što ste Vi može da kaže naučniku treniranom na zapadni način, koji odbacuje ideju o porukama od mrtvih kao maštarije ili halucinaciju?
Šri Činmoj: Postoje mnoge stvari na svetu koje spolja ne možemo da dokažemo. Ali, samo zato to što nemamo način da saznamo nešto, ne možemo reći da ta stvar ne postoji. Recimo da sam pojeo najukusniji mango. Ako vi kažete: „Dokaži to!“, kako to da uradim? Moja radost je u jedenju, ne u dokazivanju. Ako naučnik želi da nešto dokaže, on nas vodi u laboratoriju. Ako želimo da dokažemo nešto na duhovnom planu, mi moramo da naučnika odvedemo u unutrašnji svet. Da bismo ušli u unutrašnji svet, potrebna nam je karta. To je kao da letimo iz Njujorka u Indiju. Bez karte ne možemo da idemo. Slično tome, bez molitve i meditacije - koje predstavljaju našu unutrašnju kartu - ne možemo da idemo u unutrašnji svet. Ima li ijednog naučnika koji je spreman da se moli i meditira kao pravi tragalac i zaljubljenik u Boga? Ako ima, on će videti da je komunikacija sa bićima iz drugih svetova nepogrešivo stvarna.
Naučnici stiču ogromnu radost dokazujući svoje teorije, ali duhovni Učitelj dobija radost samo tako što bez daha i besano sluša naloge Apsolutnog Gospoda Svevišnjeg. On lako može da komunicira sa dušama preminulih i može da učini mnoge druge stvari. Ako drugi to ne vide ili u to ne veruju, Učitelj ni najmanje za to ne mari. Pravi duhovni Učitelji nisu došli na svet da bi dokazivali autentičnost svojih sposobnosti; oni su došli na svet da služe Bogu. Neka naučnici dobijaju radost kroz svoj način približavanja odredištu stvarnosti! Neka duhovni Učitelji stiču radost stižući na svoje odredište na njihov sopstveni neponovljivi način!Deo IV
SCA 378-388. 19. februara 1996. Šri Činmoj se susreo sa japanskim kompozitorom i pijanistom Masanobuom Ikemijom u restoranu Annam Brahma u Kvinsu u Njujorku. Gospodin Ikemija i njegovi prijatelji postavili su sledeća pitanja.
Pitanje: Kad svirate na različitim instrumentima, da li izražavate različite osobine?
Šri Činmoj: Svaki instrument ima svoju sopstvenu jedinstvenu dušu. A opet, svaki put kad sviramo neki instrument, duša tog posebnog instrumenta izražava neku drugu osobinu. I opet, dok sviramo na nekom instrumentu ili pevamo, svaki minut-dva, a ponekad i svake sekunde, naša sopstvena duša može na površinu da iznese neku drugu osobinu. Duša može da menja svoju odoru veoma brzo. U ovom trenutku ona nosi jednu odeću; u narednom neku drugu. Ali, to zapravo i nije odeća; to što se menja zapravo je miris duše.
U ovom trenutku, dok svirate, cvet vaše duše širi duševni ili molitveni miris. Tada se nešto dogodi u vašoj svesti, i cvet vaše duše širi neki drugi miris. Nije to da se muzika ili melodija menjaju, ne! Vaša sopstvena svest se menja, tako da vaša duša izražava ili ispoljava neku drugu osobinu. Duša ima bezbrojne osobine, a koja od njih će se izraziti u nekom trenutku, to zavisi od svesti mužičara.Pitanje: Da li Vi to osećate dok svirate?
Šri Činmoj: Što se mene tiče, ja nastojim da postanem otelovljenje onoga što moja duša želi da izrazi. Možda ja sve note sviram pogrešno, ali moja duša za to ne mari. Moja duša ne mari za moje savršenstvo. Ona mari samo za moju molitvenost i duševnost. Ona mari samo za to koliko mentalne čistote imam i koliko psihičkog jedinstva sam ostvario sa svojim unutrašnjim životom. Duša uopšte ne mari za tehniku; ona jedino vidi koliko sam u skladu sa njom u unutrašnjem svetu.Pitanje: Kao pijanista, ponekad sam toliko sputan tehnikom da izgubim dušu ili zaboravim šta pokušavam da poručim.
Šri Činmoj: Ako budete meditirali tri ili četiri minuta pre nego što počnete da svirate, Vaš um će biti prožet svetlošću. Vaš um će tada biti jasan i zbunjenost se neće usuditi da uđe u njega. Nećete morati da razmišljate o tehnici; ona će doći automatski. Sve dolazi od svetlosti - čak i tehnika. Svetlost će doneti tehniku.
Ako vlasnik restorana zamoli nekog od svojih radnika da nešto uradi, taj radnik će istog trenutka pokušati da mu udovolji. Slično tome, kad otelovljujete svetlost, svetlost unutar Vas će zapovediti tehnici da nastupa za Vas, i Vi ćete otići daleko izvan domena tehnike. U ovom trenutku Vi razmislišljate o tehnici; molite je da Vam služi. Ali, tada će tehnika umirati od želje da služi i udovolji Vama, jer Vi ste šef.
Provesti minut ili dva u tišini je kao staviti novac u džep. Ako imamo novac u džepu, u samousluzi možemo da kupimo šta god hoćemo. Kad meditiramo dva-tri minuta, mi nagomilavamo unutrašnje blago - mir, svetlost i blaženstvo. Zatim, kad stanemo pred publiku - čak i pre nego što počnemo da sviramo - mi spontano delimo to blago sa njom. Zato, još pre nego što počnemo da sviramo, već smo udovoljili publici. Čak i ako budemo svirali pogrešne tonove, publika će tada saosećati sa nama.
To je kao majka i dete. Dete pravi na milione grešaka dok svira na nekom instrumentu, ali majka misli: „O, ono je tako izvrsno!“ Majčina ljubav prema detetu navodi je da oseća da je sve što dete čini savršeno. Zato, ako podelimo unutrašnje blago pre nastupa, publika nam neće suditi, jer je već zadovoljna. Možemo da sviramo šta god hoćemo, a publika će biti zadovoljna.
Kad ja sviram za moje učenike, oni ne mare za to koliko grešaka pravim. Zašto? Zato što ja pre nastupa meditiram sa njima i mi uspostavimo međusobno jedinstvo. Zato, od samog početka, postoji uzajamno zadovoljstvo. Tada su oni tako srećni i zadovoljni iznutra da su njihovi umovi i srca srećni bez obzira koliko loše sviram. A kad je neko srećan i ispunjen unutrašnjim blaženstvom, on ne vidi nikakve greške. Kad smo u veoma visokom stanju svesti, ništa nam ne smeta; sve je radost.
To je kao kad domaćin nastoji da ugodi svojim gostima čim oni stignu. Ako domaćin stoji na vratima i da im cvet ili im se osmehne i porazgovara sa njima, pola bitke je dobijeno. Bez obzira šta drugo bude radio, sve je savršeno, jer je on već osvojio srca svojih gostiju. Ali, ako gosti dolaze, a domaćin je na nekom drugom mestu, oni će reći: „Gledaj ovo! On je tako nemaran i neodgovoran!“Pitanje: Svi mi smo veoma nervozni pre izlaska na podijum, ali to ne pokazujemo.
Šri Činmoj: Nervozu svi imaju, ali pomoću molitve i meditacije, može se pobediti nervoza - u dobroj meri ili potpuno. Pored molitve i meditacije, ima još nešto što možete da uradite na praktičnom nivou. Umesto da vidite na hiljade ljudi u publici, zamislite da je tu samo jedna osoba, jedan slušalac. Tad osetite da ta jedna osoba nije čak ni muzičar. Ona nije neko ko će Vam nalaziti mane; to je samo jedna obična osoba. Pošto ste beskrajno bolji muzičar od nje, zašto biste morali da brinete? Ili, osetite da je on Vaš najveći obožavalac i da mu svirate iz čiste samilosti. To treba da učinite ne na agresivan, već na saosećajan način. Prema tome, od hiljada ljudi u publici, svedite njihov broj na samo jednu osobu i osetite da je ta osoba Vaš najiskreniji obožavalac.Pitanje: Imam problem da organizujem svoj život. Potrebno je baš dosta vremena da se plate računi i obave svakodnevne stvari, da nemam dovoljno vremena za muziku. Ima toliko mnogo smeća u mom životu; on je baš kao moj um. Voleo bih da imam mnogo jednostavniji život, ali da bih živeo u ovom svetu, potrebno mi je tako mnogo stvari.
Šri Činmoj: Moraš da imaš tišinu, a ne zvuk. Zvuk se može utišati samom tišinom. Kad meditiraš, tu je ogromna tišina. Na površini su veliki talasi, ali talasi su samo mali deo okeana. Na dnu okeana je duboka tišina.
Ti govoriš o plaćanju računa i mnogim stvarima koje moraš da učiniš. Treba da o tim stvarima misliš kao o majmunima koji te ujedaju; oni ne ujedaju tvoje telo, već tvoj um. Ako dohvatiš dobru motku, majmuni će se uplašiti i prestati da vas ujedaju. U ovom slučaju, ta motka je tvoja unutrašnja tišina. Kad svoj um držiš apsolutno tihim, znaćeš šta je najvažnije. Ti si muzičar, a ne sekretar ili političar. Ako ne odgovoriš na neka pisma, tvoj svet se neće srušiti. Ali, ako ne obratiš pažnju na svoju muziku pre svega drugog, onda ćeš biti pravi gubitnik. A opet, moraš da budeš praktičan i plaćaš svoje račune. Međutim, novac za to dolazi od tvoje muzike. Zato uvek moraš da pođeš izvoru. Muzika je izvor tvog unutrašnjeg života, a isto tako i izvor tvog spoljašnjeg života.
Ako muzici posvetiš najveću pažnju, iz svog muzičkog sveta dobićeš ogromnu radost. Zatim ćeš ako si srećan, uzećeti neko pismo koje ti je stiglo pre tri meseca ili pre šest meseci i odgovorićeš na njega. Ali, ako si nesrećan, nećeš se prihvatiti ničega. Zato prvo treba da dobiješ radost od svoje muzike. Tad, kad je tvoj um prožet radošću, sve drugo će doći lako. Ali, ako ne uradiš najpre ono što je najvažnije, što je u tvom slučaju muzika, onda će sve drugo ići naopako.
Ja imam jednu pesmu koja je izvor svih mojih muzičkih kompozicija; ona se zove Invokacija. Ja pevam Invokaciju svakog dana, a takođe je sviram i slušam na kaseti. Pre toga meditiram. Svi moji učenici rano ujutru takođe pevaju tu pesmu pred svojim oltarima. Njihov spoljašnji i unutrašnji svet tada se usklade sa univerzalnom harmonijom. Za mene i moje učenike, najviša vrsta muzike je meditacija. Život bez meditacije nije usklađen sa univerzalnom harmonijom.Pitanje: Kako imate istu količinu inspiracije svakog dana?
Šri Činmoj: U moj slučaju, ja imam posla sa Izvorom, koji je neiscrpan. Svakog dana ulazim u vrt mog srca gde ima tako mnogo divnih i mirisnih cvetova. Ako svakog dana uđemo u vrt svoga srca pomoću molitve i meditacije, stalno ćemo dobijati svežu količinu unutrašnje lepote i unutrašnje čistote. Ako ne možemo da uđemo u najdublje delove svog srca, ako ulazimo jedinu o džunglu uma, cvetove ćemo nalaziti samo povremeno. Da bismo sve vreme imali cvetove, moramo da uđemo u srce. Srce je svo svežina i novina zahvaljujući svom jedinstvu sa univerzalnim duhom. Svakog dana ono daje iznova procvetalu zoru.Pitanje: Nekih dana se osećam veoma loše, a drugih dana veoma visoko.
Šri Činmoj: Jednog dana mi se penjemo uz drvo života, nekog drugog dana se spuštamo. Moramo da budemo mudri. Kad se popnemo do vrha drveta, treba da osetimo da beremo voće. Potom, kad silazimo, umesto što se osećamo jadno, treba da osetimo da delimo te plodove koje smo sakupili. Radosti ima u postizanju i radosti ima u davanju. Prema tome, kad smo gore, mi postižemo; kad smo dole, mi dajemo. Ali, ako nemamo takav stav, onda se osećamo jadno kad smo dole, jer nemamo šta da radimo. Ne, mi imamo nešto da radimo - moramo svoje blago da podelimo sa ostatkom čovečanstva!Pitanje: Da li je davanje isto tako važno kao postizanje?
Šri Činmoj: Ako otac da detetu slatkiš, a dete da ocu sladak osmeh, taj osmeh će osvojiti očevo srce. Što se deteta tiče, osmeh je sve što ono ima. Zato, kad se smeši ocu, ono mu daje svo svoje blago.
Kad vodimo duhovni život, mi dolazimo do spoznaje da mi nikad ne dajemo nekom trećem; onaj koji daje i onaj koji prima su ista osoba. Bog je u svima. Ovog trenutka Bog u meni igra ulogu onog ko daje, a narednog trenutka On u tebi igra ulogu onoga ko prima. Potom se stvar obrće. To je kao da uzimate iz leve ruke i dajete desnoj. A opet, Bog koji daje ne može biti srećan ukoliko Bog koji prima ne uzme ono što je dato. Kad otac nešto da detetu, ako dete to ne uzme, otac će se osećati žalosno. Ali, kad dete uzme i oseća se srećno, otac je takođe srećan. Dakle, to je uzajamna sreća, u kojoj su podjednako važni i onaj koji daje i onaj koji uzima.
Ako sviraš neko remek-delo, a publika nije prijemčiva, ti si veoma žalostan. Samo ako je publika veoma, veoma pažljiva i tvoje sviranje joj donosi radost i ti ćeš, takođe, imati ogromnu radost. Tako radost mora da bude uzajamna. U životu sve moramo da podelimo. Ono što ti imaš, moraš da podeliš sa mnom. Ono što ja imam, ja moram da podelim sa tobom. U suprotnom, nema sreće.Pitanje: Znači, kad delimo, to svima daje radost, a ja sam taj koji treba da započne da to radi?
Šri Činmoj: Neko mora da počne. U štafetnoj trci biće četiri trkača. Ali, jedan mora da započne. Ako svi započnu istovremeno, svi će se sudarati i nastaće haos. Jedan završava krug na stazi, a potom startuje sledeći. Slično tome, ceo svet ide ukrug. Ali, neko mora da počne sa srcem samodavanja.Pitanje: Veoma mnogo ljudi u ovoj zemlji više ne mare za muziku ili poeziju ili ples. Oni u tome ne vide nikakvu vrednost. Mislite li da će se to promeniti?
Šri Činmoj: To je samo pitanje vremena. Revnost i samodavanje muzičara, pesnika i slikara na kraju će pobediti nemir ili nevoljnost publike. Ako izvođač ima spremnost, voljnost i revnost, on će sigurno osvojiti srce publike. U ovom trenutku publika je nalik na nevaljalo dete, ali ako je majka krajnje dobrog srca i ima beskrajno strpljenje, ona će pobediti. Majčine samilosne suze ili njen osmeh na kraju će osvojiti detetovo srce.Pitanje: Na taj način takođe treba da postupamo i sa svojim umom.
Šri Činmoj: Baš tako! U svemu što činimo, potrebno nam je strpljenje. U početku, kad dete pokušava da ustane, ono stalno iznova pada. Ono bi moglo da kaže, pošto određeni broj puta padne: „Ne, više neću da ustajem“. Ali, ono ima ogroman unutrašnji podsticaj da hoda. Ono vidi kako njegov otac, majka i stariji brat hodaju pa i ono takođe želi da ide napred. Strpljenje koje dete nesvesno primenjuje odrasli moraju da primene svesno.
Za dete je strpljenje prirodno, jer je ono sve vreme u srcu. Ali, pošto odrasli žive u umu, oni moraju da se veoma potrude da povrate te osobine srca. Kad smo u umu, sve postaje uvrnuto i izvitopereno. Zato moramo svoj nedisciplinovani um da stavimo pod kontrolu srca.Deo V
SCA 389-394. Na sledeća pitanja odgovoreno je 26. maja 1996.
Pitanje: Guru, da li si imao veliki broj visokih iskustava pre ostvarenja?
Šri Činmoj: Imao sam priličan broj iskustava pre nego što sam postao svestan svog ostvarenja Boga. Već sam pisao o nekim od tih iskustava. Jedno od najviših bilo je kad sam želeo da napustim Zemlju, a Majka Zemlja je od mene tražila da ostanem ovde da radim za manifestaciju. Iskustva o kojima sam pisao u svojim pesmama „Apsolut“ i „Besmrtnost“ bila su takođe izuzetno visoka iskustva.
Imao sam, takođe, visoko iskustvo samo tri meseca pošto sam se priključio Šri Aurobindovom ašramu. Mladići i devojke u ašramu imali su obavezu da obavljaju nesebično služenje, a moj posao je bio da radim na pirinčanom polju. Dok sam radio na pirinčanom polju, primetio sam kako se jedno od mango drveta savija nadole. Samo sam pogledao to drvo i svuda na drvetu - u svim plodovima i listovima - video sam mog Gospoda Krišnu. Krišna je bio ovde, Krišna je bio tamo, svuda sam video Gospoda Krišnu. Pre toga, uopšte nisam razmišljao o Krišni; meditirao sam na Šri Aurobinda i Majku. Ali, kad sam svuda video Gospoda Krišnu, bio sam veoma ushićen. Moj najdraži prijatelj iz detinjstva bio je tu pored mene. Rekao sam mu: „Gledaj, gledaj, u ovo što vidim!“ On me je toliko voleo da nije nameravao da mi protivreči ili da kaže da je to mentalna halucinacija. Ali, on sam nije video ništa. To iskustvo nikad neću zaboraviti.
Drugom prilikom, dok sam meditirao u sali za meditaciju u Ašramu, moje unutrašnje biće pelo se visoko, više, najviše. Apsolutno sam plivao u moru ekstaze. Rekao sam: „Nikad ne mogu otći više od ovoga“. Bio sam tako zadovoljan tom visinom. O, Bože, tad sam video da je ta visina samo polazna tačka! U trenutku sam otišao još više. Na taj način je to išlo otprilike dvadeset minuta ili pola sata. Svaki put kad bih dostigao novu visinu, ljudsko u meni je bilo izuzetno zadovoljno. Ljudsko u meni bi reklo: „To je dovoljno, dovoljno, dovoljno!“ Ali, ja sam se i dalje penjao. Svaki put kad bih dostigao određenu visinu, koja je bila više nego zadovoljavajuća za ljudsko u meni, božansko u meni dalo bi mi impuls da se popnem još više. To iskustvo takođe neću nikad zaboraviti!
Pričao sam vam mnogo puta o tome kako mi je Majka Sarasvati dala svu svoju mudrost i unutrašnje sposobnosti. Ona je sišla i svirala mi, a potom izlomila svoju vinu na komadiće i dala ih meni. Tada sam bio u veoma, veoma visokoj svesti.
Ta unutrašnja iskustva su mi znatno pomogla. Kad jednom dobijete takvo visoko, solidno iskustvo, onda znate da ste sigurni i da ćete jednog dana ostvariti Najviše. Ali, kad u potpunosti ostvarite svoju visinu i kad se ona učvrsti, mnoga od tih ranijih iskustava nestaju. Ako želite da pamtite čak i manje važna iskustva, možete to da učinite; ali, obično ih odbacujete. Ako dobijete na hiljade novčanica od hiljadu dolara, nećete početi da brojite sa novčićima od pet, deset i dvadeset pet centi. Kad postignete ostvarenje, vi osećate da je najveći broj tih iskustava bio smešan - kao sitne kapljice. Čak i najviša iskustva koja dobijete pre ostvarenja Boga su kao sitne kapljice! Eto šta se dešava.Pitanje: Da li su unutrašnja iskustva potrebna prethodno, da bi se spoznao Bog, ili uopšte nisu neophodna?
Šri Činmoj: Neki ljudi su blagoslovleni stotinama iskustava, ili čak i više. Neki ljudi dobijaju deset ili dvadeset iskustava. A opet, neki ljudi mogu da imaju samo nekoliko važnih iskustava pre ostvarenja Boga, ali su ta iskustva najvažnija u njihovom životu. Prema tome, to zavisi od pojedinca. Ali, obično čovek ima najmanje četiri ili pet važnih iskustava pre nego što ostvari Boga ili pre nego što se ponovo seti ostvarenja Boga koje je postigao u prethodnoj inkarnaciji.
A sa druge strane, neki ljudi imaju važna iskustva koja traju nekoliko dana ili meseci, a onda njihova svest opadne i dugo vremena ne dobiju nijedno visoko iskustvo. Oni se tada osećaju apsolutno jadno. Vivekananda je prolazio kroz jalove periode koji su trajali i po šest meseci. Ali, on je imao običaj da primenjuje jedan trik. On bi se prisetio najviših iskustava koje je imao u prošlosti, kad mu je Šri Ramakrišna dodirnuo glavu, i naveo bi sebe da oseća da opet doživljava ta iskustva. Pola sata, sat ili dva sata on bi samo zamišljao, zamišljao i zamišljao. Imao je tako ogromnu snagu volje da bi ta iskustva postala jasna i živa, i on bi bio u stanju da ponovo živi u njima.
Prema tome, ako sada nemate nikakva unutrašnja iskustva, pokušajte da se setite iskustava koja ste već imali i upotrebite svoju moć imaginacije da ih povratite. Tada, ne samo da će vam se ta iskustva vratiti, već će vam pomoći da krenete napred u novo iskustvo, koje će biti beskrajno snažnije, više ispunjujuće, više prosvetljujuće i lepše.
Čoveku nije potrebno pedeset ili sto unutrašnjih iskustava da bi postigao ostvarenje Boga, ali iskustva nesumnjivo pomažu. Kad hodamo Putem Večnosti, ako vidimo neko hladovito drvo i divne cvetove, stičemo ogromnu radost. Neki ljudi osećaju da je to divno cveće i drveće samo iskušenje. Oni kažu: „Ako pomirišem cveće, plašim se da ću biti uhvaćen, ili da ću se tu zaglaviti. Ne treba mi takvo iskustvo“. Ali, neki drugi su mudri. Oni kažu: „Ako je ovde cveće tako divno, onda će na cilju cveće biti beskrajno lepše i mirisnije“. Zato se oni dive cveću, a onda idu napred.
Unutrašnja iskustva nam zaista pomažu; ona nam daju neku vrstu ploda. Ako nam se neko iskustvo ne dopada, naprosto možemo da ga odbacimo. A ako nam se neko iskustvo dopada, možemo da pokušamo da ga ponovo doživimo. Neka iskustva su tako snažna i moćna da mogu potpuno da izmene ljudsku prirodu. Ako imamo neko takvo iskustvo, ono može sasvim da izmeni naš život - i iznutra i spolja. Neki od mojih učenika su na stazi dvadeset ili dvadeset pet godina, i možda za to vreme nisu trčali veoma brzo. Ali, ako mogu da steknu samo jedno iskustvo najvišeg ranga i da ga zadrže nedelju ili dve, za te dve nedelje mogu da napreduju više nego što su napredovali u prethodnih dvadeset pet godina. Na nesreću, mi nemamo predstavu u kom trenutku će se jedno takvo iskustvo pojaviti. To je kao kad palimo šibicu. Ako je ne prislonimo na pravu stranu kutije, šibica se neća upaliti. Slično tome, ako ne okrenemo ručicu do određene tačke, peć se neće upaliti. Ako je okrenemo samo malo, neće biti plamena; ali, ako je okrenemo samo malo više, plamen će se pojaviti.Pitanje: Jedna od učenica mi je rekla da su njene loše osobine sve gore što se duže bavi duhovnošću. Kako je to moguće?
Šri Činmoj: Neki od učenika na našem putu kažu: „Prvih godinu ili dve nakon što sam se pridružio putu bio sam pun ljubavi, posvećenosti i predanosti. Tada sam se trudio da pobedim ljubomoru; trudio sam se da pobedim nesigurnost. Ako bi se pojavila bilo kakva slabost, nastojao sam da je kontrolišem. Na svaki način sam se trudio da budem božanski“. Ali, pošto su živeli duhovnim životom dvadeset ili trideset godina, ti nesrećni učenici su poverovali da su te slabosti deo ljudske prirode. Oni osećaju: „Ako nisam pobedio svoju ljubomoru, nesigurnost i slično za trideset godina, zašto bih verovao u to da ću ih pobediti u narednih trideset godina? “
Što je još gore, u nekim slučajevima te negativne sile su vremenom još pojačale. Neki učenici osećaju da imaju više ljubomore, više nesigurnosti, više nečistote nego što su imali pre dvadeset ili trideset godina. Kako se to dogodilo? Jedan razlog je taj što je opuštanje ušlo u njihov život i oni se nisu više čuvali tih sila. Takođe, u nekim slučajevima, učenici su digli ruke i predali se tim silama. Kad se predamo neprijateljskim silama, naravno da one postaju moćnije.Pitanje: Može li nam um pomoći da otkrijemo Božju Volju?
Šri Činmoj: U najvećem broju slučajeva mi nemamo predstavu o tome šta je Božja Volja. Um izbije ne površinu i kaže nam: „To i to je Božja Volja“. Ali, ako zaronimo duboko unutra, mi vidimo da um sto posto greši. Čak i srce može da greši. A vital i fizičko uvek greše. Ali, ako čovek može da vidi dušu i razgovara sa dušom tokom meditacije, onda će nam duša reći: „Ovo je ispravno, ono je pogrešno“.
Um je kao učitelj u osnovnoj školi. Ima mnogo pitanja na koja učitelj u osnovnoj školi ne može da odgovori. Srce je kao profesor u gimnaziji. Potom dolazi duša, koja je kao profesor u višoj školi, i Svevišnji, koji je kao univerzitetski profesor. Um je baš loš; on čini sve što može da bi nas sprečio da učimo od srca. On kaže: „Tek kad naučiš sve od mene treba da pređeš u naredni razred“. Tada, kad um vidi da je neko dobar učenik i da je spreman da ide u gimnaziju, on namerno obara tog učenika da bi ga duže zadržao. Potom, nakon nekoliko godina, učeniku se smuči; on oseća da nikad neće završiti osnovnu školu. To je trenutak kad mnogi, mnogi tragaoci odustaju od duhovnog života. Oni odustaju jer ih um navodi da osećaju da ne mogu ići čak ni u gimnaziju, a da i ne govorimo o višoj školi.
Mnogo puta učitelj-um ne zna odgovor, ali nas navodi da osećamo da ga zna. Na pitanja koja dolaze iz dubina našeg srca um nikad ne može da odgovori. Međutim, um nas navodi da osećamo da on zna sve. Zato nam on sve vreme daje pogrešne lekcije. Uprkos tome, um nam kaže: „Moji odgovori su savršeni, savršeni, savršeni! “ U svakom trenutku mi pravimo greške, jer smo umu poverili čitav svoj život.
Um želi da dobije radost na specifičan način. Um kaže: „To je jedini način. Ne postoji drugi način“. Kao diktator, um je rekao! Potom se pojave duša ili Učitelj i pokažu nam drugi način. Istog trenutka um kaže: „O moj Bože, to je nemoguće, nemoguće! “ Um drži jedna vrata otvorena i kaže nam da moramo da prođemo kroz ta vrata; on nam ne dozvoljava da vidimo druge puteve. Možda u velikom stanu ima mnogo vrata, ali nam um ne dozvoljava da ih koristimo; on ta vrata drži pod ključem. Ali, kad duša vidi da se očajnički trudimo da prevaziđemo um, tad ona otvara ova vrata i ona vrata za nas. To i ne moraju da budu vrata, ne! Kad duša otvori makar i novi prozor, koliko smo samo srećni tada!
Kad nismo u stanju da izađemo izvan granica uma, potpuno smo uhvaćeni u zamku. To je kao da smo uhapšeni. Jedino što možemo da učinimo je da se molimo nekom da nas oslobodi, a taj neko je ili Učitelj ili Svevišnji. Nije važno kome se molimo, jer Milost Svevišnjeg takođe deluje i pomoću Učitelja.
Uvek govorim da ne može biti nijedne više molitve nego što je molitva Spasitelja Hrista: „Neka bude Volja Tvoja!“ Ali, ako paor samo sedi u svojoj kolibi ponavljajući: „Neka bude Volja Tvoja“, nikad neće požnjeti obilnu žetvu. Ne, paor treba da izore svoje polje, dovede vodu i donese đubrivo i uradi ono što je potrebno. Tek tada, pošto je uradio ono što je mogao, ima pravo da kaže: „Neka bude Volja Tvoja!“
Tu molitvu treba da izgovorimo pošto smo učinili sve što smo iznutra osetili da možemo da učinimo, tek pošto smo upotrebili sve sposobnosti koje nam je Bog dao. Tada možemo da kažemo: „O Bože, ti si mi dao sposobnost da to učinim i ja sam to učinio. Sad ne mogu da idem dalje, više ili dublje. Neka bude Volja Tvoja“. Tada Bog dođe i daje nam mnogo veću sposobnost, iznutra i spolja.Pitanje: Većina duhovnih učitelja je rekla da se bez odricanja ne može doći do realizacije, ali vaša filozofija je da moramo prihvatiti i preobraziti život.
Šri Činmoj: Naša filozofija je filozofija prihvatanja. Mi moramo da prihvatimo život i preobrazimo ga. To je apsolutna istina. Ali, da bismo nešto prihvatili, možda ćemo takođe morati da se nečega odreknemo. Kad je došao viši zov, Gospod Buda se odrekao svoje žene i deteta, jer je osećao da mu pripada čitav univerzum. Ali, ako on smatra čitav univerzum svojim, svojim sopstvenim, zar on takođe ne prihvata i svoju ženu i dete, koji su deo univerzuma?
Zato moramo da znamo šta je zaista prihvatanje. Ako želimo da prihvatimo prostranstvo, postoji nekoliko stvari kojih treba da se odreknemo. Međutim, mi ih se zapravo ne odričemo; mi ih samo držimo na njihovom pravom mestu kako bi i one takođe mogle da teže za svetlošću. Recimo da sam u ovom trenutku spreman da težim za svetlošću. Ali, ako budem čekamo na mog brata ili sestru ili nekog meni dragog, Bog će reći: „Budalo! Pozvao sam tebe; tvoj čas je došao. Zašto otežeš? Kad dođe čas za tvoje drage, pozvaću ih!“
Kad Božji Čas kucne, mi tada čak ni ne biramo da stanemo na Božju stranu. Ne, Bog jednostavno staje na našu stranu. On je bacio atomsku bombu svetlosti, i mi postajemo veoma srećni što smo postali jedno sa Njegovom Voljom.
Kad je Gospod Krišna svirao na svojoj flauti, gopi pastirice su trčale da budu sa njim, jer su bile spremne. Ali, ljudi koji nisu bili spremni nisu došli. On je svirao na flauti za sve, ali su samo oni koji su bili spremni došli trčeći. Milost Svevišnjeg se spušta; Božanska Svetlost se spušta. Neki ljudi su spremni da otvore svoja vrata i prozore, a drugi nisu. Neki prizivaju svetlost da dođe i uđe u njih, ali milioni i milijarde to ne čine. Oni kažu: „Nama to ne treba“. Za njih Božiji Čas još nije kucnuo.Pitanje: Kako možemo da prevaziđemo nesigurnost?
Šri Činmoj: Nesigurnost dolazi kad odvajamo sebe od ostalih i osećamo da su ostali nadmoćniji ili jači od nas. Ali, ako možemo da imamo detinje srce i da osećamo svoje jedinstvo sa drugima, tad nikad ne možemo biti nesigurni. Jedan dečak od šest ili sedam godina nije nesiguran kad vidi kako je njegov otac snažan. Ne, dečak oseća da je sva očeva snaga njegova. Ako njegov otac kupi novi automobil, dečak svima kaže: „To je moj automobil“. On se poistovetio sa svojim ocem u takvoj meri da ne okleva da smatra očev automobil svojim. Njegov otac neće reći: „Budalo, zar je to tvoj auto?“ Naprotiv, otac je veoma ponosan što dete smatra njegovo vlasništvo svojim. Slično tome, ako možemo da Boga smatramo svojim, svojim sopstvenim, On će nam dati Svoju Beskonačnost, Svoju Besmrtnost, Svoje Sve. Ali, nažalost, mi ga ne smatramo svojim; mi prosto nastojimo da dobijemo jednu kap nektar-blaženstva od Njega, a potom se odvajamo. Eto zašto smo nesigurni.Deo VI
SCA 395-399. Šri Činmoj je odgovorio na sledeća pitanja svojih učenika tokom svoje posete Mjanmaru 1995.
Pitanje: Kakva je budućnost religije?
Šri Činmoj: Religija predstavlja zemaljski aspekt božanskog koje otelovljuju Spasitelj Hrist, ili Šri Krišna, Gospod Buda i drugi. Ona predstavlja telo ili spoljašnju odoru njihovog božanskog bića. Telo ne može da potraje; samo će svest, unutrašnja božanstvenost koja se ispoljila i zauvek se ispoljava kroz Isusa Hrista, Gospoda Budu i druge trajati i trajati i trajati.
Ja snažno verujem da će ljudi, kad budu vršili religioznu službu u budućnosti, biti svesniji činjenice da mi pripadamo jednoj duhovnoj porodici. Bilo je vreme kad je i sama ta ideja bila previše za čovečanstvo. Sada smo bar u stanju da govorimo o tome. Pre pedeset godina reč „mir“ nije bila korišćena kao što se koristi sada; koristile su se druge reči. Ali, u poslednjih devet ili deset godina svi govore o miru. Iako jedna zemlja možda baca bombe na drugu zemlju, „mir“ je i dalje naša mantra! Doći će dan kad će se ne samo ostatak sveta smejati toj zemlji, već će čak i ta zemlja početi da se smeje sebi. Ona će shvatiti da samo govori o miru, a radi potpuno suprotnu stvar. Tada će ona pokušati da se ispravi.
Pretnja nuklearnog uništenja neće se nastaviti, jer će već za trideset ili četrdeset ili pedeset godina moć srca postati mnogo, mnogo jača. Postoji velika nada da će se politika najzad predati duhovnosti. Pojedinačne slučajeve smo već videli u istoriji - na primer, indijski kralj Šivađi. Najpre je radio na svoj sopstveni način, a kasnije se predao božanskom. Prema tome, unutrašnji svet se budi. U nekim slučajevima u današnjem svetu, unutrašnja moć postaje istaknutija i življa spolja. Vi vidite kako danas Rusija pati u političkom svetu, ali u unutrašnjem svetu Rusija je probuđena. Unutrašnja moć i unutrašnje buđenje Rusije postaće veoma iznenađujuće i zapanjujuće.Pitanje: Zašto si putovao u toliko mnogo zemalja, i odao poštovanje tolikim zemljama i ljudima?
Šri Činmoj: Neki duhovni Učitelji prihvaćeni su u ovoj ili onoj zemlji jer je božansko u njima beskrajno više ispoljeno na određenim mestima. Ali, što se mene tiče, ja sam išao na mnoga mesta. Putovao sam od zemlje do zemlje, držao koncerte mira, meditirao i pisao pesme o dušama zemalja. Pitaš me zašto? Za mene je duša svake zemlje stvarna; srce svake zemlje je stvarno. Ja vidim božansko koje nastoji da bude ispoljeno kroz svaku zemlju, kroz svakog pojedinca, i u svojim pesmama ja ga cenim i nastojim da ga iznesem u prvi plan.
Ako imate srce koje ceni stvari, tada je sve divno; vi vidite da je svaka latica svakog cveta apsolutno jedinstvena i divna. Moj mali prst nije tako jak kao moj kažiprst, ali meni je veoma sladak. A palac je tako snažan! Tako, svaki prst koji pogledam ja cenim. Možda ćeš reći da je gubljenje vremena toliko putovati. Ali, ako mogu da idem od zemlje do zemlje i da ukažem poštovanje nekoj osobi koja je nadahnula čovečanstvo, ili nadahnem neku drugu osobu koja je učinila nešto veliko, ja osećam da činim nešto zaista vredno. Nadahnuće je ono što drži čitav univerzum. Sam Bog je bio nadahnut, zato je i stvorio univerzum.Pitanje: Kako želiš da se čistota i suština tvog puta očuvaju u budućnosti?
Šri Činmoj: Ja ne moram da brinem o tome šta će se dogoditi u budućnosti, čak i ako za sobom ne ostavim nijednog savršenog ili prvoklasnog učenika, a da i ne govorimo o bezuslovno predanom učeniku. Zašto? Zato što će moja dela raditi za mene. Istina, neki od mojih spisa, mojih slika, mojih ptica, mojih pesama i tako dalje možda su treće klase, četvrte klase ili čak ispod toga! Ali, neki od njih dodirnuli su najvišu visinu božanstvenosti. Suštinu mnogih najsvetijih knjiga iz prošlosti naći ćeš u mojim spisima, a komponovao sam mnoge molitvene i duševne pesme. I još, ptice duše koje sam nacrtao imaju obilnu unutrašnju svetlost. I tako, moji spisi, moje slike i moja muzika, koji su moja deca, nastaviće da ispoljavaju moju svetlost.Pitanje: Vi kažete da je Vaše učenje put, a ne religija. Ali, kad Učitelj napusti telo, to postane religija - kao, na primer, Budizam - i počne da se suprotstavlja drugim religijama.
Šri Činmoj: U mom slučaju, ja jedino govorim o duši. Moja filozofija je da je duša jedina stvarnost, i u svakom trenutku mi moramo da slušamo svoju dušu. Ja nisam rekao ni reč protiv bilo koje religije. Baš naprotiv, izražavao sam najveću ljubav, divljenje i obožavanje prema Spasitelju Hristu, Budi, Šri Krišni i duhovnim učiteljima koji su povezani sa drugim religijama. Prema tome, zašto bi moj put postao religija, i suprotstavio se drugim religijama? Moji spisi učiniće veoma, veoma jasnom činjenicu da ja nisam bio čovek koji je direktno ili indirektno nastojao da uspostavi novu religiju. Posle mog odlaska, svet će videti samo moje stvaralaštvo.Pitanje: Da li tvoji učenici jedino nastoje da vide i meditiraju na Svevišnjeg u tebi?
Šri Činmoj: Pošto sam nešto napredniji od vas, ja mogu da vidim mog Voljenog Svevišnjeg u svakom od vas. Šri Ramakrišna je imao običaj da govori Vivekanandi: „U tebi ja vidim samog Boga. Mogu da sa Njim razgovaram oči u oči“. Da li je on bio notorni lažov? Nipošto! To je bilo njegovo autentično unutrašnje iskustvo.
I vi možete da učinite isto. Najpre pokušajte da zamislite Svevišnjeg unutar mene. Potom možete pokušati da osetite Njegovo Prisustvo unutar mene. Isti Svevišnji je takođe i u vama, ali je vama beskrajno, beskrajno teže da osetite Prisustvo Svevišnjeg u sebi nego da zamislite ili osetite Njegovo prisustvo u svom Guruu. Vama je mnogo lakše da nađete i dobijete Svevišnjeg u meni. Zato, snagom svoje imaginacije i nadahnuća, molim vas, pokušajte da najpre osetite Svevišnjeg u meni. Samo ćete onda biti u stanju da Ga vidite i osetite u sebi. Tada će igra biti potpuna.Deo VII
SCA 400-401. Na sledeća pitanja odgovoreno je 28. decembra 1994.
Pitanje: Da li ste imali neko unutrašnje iskustvo kad ste stigli u Mjanmar?
Šri Činmoj: Bio sam u mnogo, mnogo zemalja, i duša svake zemlje ponudila mi je ogromnu naklonost, ljubav, uvažavanje, divljenje, pa čak i obožavanje. Ali od duše Burme dobio sam novo iskustvo. Oko 4:30 ovog jutra, ta duša mi je došla sa takvom naklonošću i počela da me grdi. Rekla je: „Zašto nisi došao da me posetiš bar petnaest godina ranije? Šta nije u redu sa tobom? “ Tako moćnu emocionalnu grdnju mi je izrekla, ali je bila puna naklonosti! Govorila mi je kao neka tetka: „Koliko si samo puta posetio Indiju, a nijednom nisi posetio svoju tetku! “ Nijedna druga zemlja me nikad nije grdila, ali me je ova zaista blagoslovila njenim najnežnijim emocionalnim osećanjima.Pitanje: Da li osećate Budinu svest u Burmi?
Šri Činmoj: Gospod Buda je rođen u Nepalu, ali kad se radi o svesti Gospoda Bude, mogu da kažem da je cela zemlja Burma preplavljena samilosnim suzama Gospoda Bude. Ovde u Burmi ja osećam Budinu svest čak i kad hodam ulicama. Sam Bog zna šta se dešava u sferi politike, ali iz religiozne i duhovne perspektive, Burma je zemlja srca Gospoda Bude.Deo VIII
Molitva Gospodu Budi8
> O Gospode Budo, o Svetlosti sveta, o pioniru novoga puta za oslobođenje čovečanstva, mi smo upravo prizvali tvoje blagoslovno prisustvo. Mi smo osetili i dalje osećamo božanske i vrhunske blagoslove kojima si nas obasuo - naše srce težnje i naš život posvećenosti.
Tokom godina, bio sam u mnogim zemljama koje slede učenje Gospoda Bude. Ovde, u Mjanmaru, osećam da Gospod Buda ima veoma, veoma posebno oko samilosti i veoma, veoma posebno srce univerzalne ljubavi. Mjanmar, osećam to, ima veoma, veoma posebno mesto u srcu Gospoda Bude. Dubinu tišine, lepotu jednostavnosti i glad za savršenstvom života ja vidim i osećam u težećoj i samodajućoj duši Mjanmara - blagoslovenog deteta besmrtnog oslobodioca sveta, Gospoda Bude.
> Gospode Budo, tvom životu kao ljudskog bića, ja se klanjam. Tvom vrhunskom postignuću Nirvane, Parinirvane i Mahaparinirvane ja se klanjam. Ti si nas blagoslovio porukom stalnog prevazilaženja u fizičkom kad si dostigao Nirvanu i odmah po napuštanju smrtnog omotača, Parinirvanu. Tada, u odabranom času najvišeg Transcendentalnog Svevišnjeg, ti si ušao u Mahaparinirvanu.
> Tišina Apsolutnog Svevišnjeg i večno nesaznatljive Stvarnosti boagoslovila te je i prihvatila kao svoju sopstvenu da bi oslobodila čovečanstvo od patnje neznanja. Gospode Budo, ljudskom u tebi mi se klanjamo. Večno prevazilazećoj stvarnosti u tebi mi se klanjamo i klanjamo i klanjamo.
From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 10, Agni Press, 1999
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_10