A sa druge strane, ako neki moj učenik uradi nešto zaista loše i vi za to znate, morate odmah da mi kažete. Američka teorija je: „To nije moj posao”. Ali, duhovna teorija je: „Pošto svi mi plovimo na istom brodu prema Zlatnoj Obali, moj posao je vaš posao i vaš posao je moj posao”. Inače, ako neki od vaše duhovne braće radi nešto ozbiljno loše, a vi čuvate njegovu tajnu, dogodiće se prava katastrofa. Ako, na primer, znate da je neko u emocionalnom svetu, morate odmah da mi kažete. U suprotnom, stvar počinje glavoboljom, ali od glavobolje preraste u rak. A onda je prekasno.
SPošto ste moji učenici, ista stvar se odnosi i na vas kad i sami radite nešto loše. Neposlušnost je kao kotrljanje nizbrdo. Jednog dana uradite nešto loše i to je samo mala greška. Ali, vi idete sve dalje i dalje i neposlušnost postaje sve veća i veća. A onda iznenada uvidite da veoma brzo idete nizbrdo, nizbrdo, nizbrdo! A tada, kad počnete da padate nekontrolisano, to postane ozbiljan problem za mene. Ali, da ste me obavestili u početku, bilo bi mnogo lakše da se izađe nakraj sa problemom.
Kad neke žene dobiju neku veoma ozbiljnu žensku bolest, ponekad se plaše da mi kažu. Ponašaju se kao da su učinile nešto ružno ili počinile zločin. Posle šest meseci ili godinu dana, kad je bolest postala ozbiljna i kad osećaju da će ih usmrtiti, tek tada mi kažu. Zar to nije neposlušnost? Kad u nji¬hovom telu ima nešto ozbiljno loše, zar ne treba da mi odmah kažu? Ali, one mi kažu tek kad situacija postane kritična.
Ne kažem da lekari ne mogu da pomognu. Ja pose¬ćujem mnogo lekara zbog mog problema sa kolenom! Oni možda ne uspevaju i ne uspevaju, ali znam da je Bog tim doktorima dao posebnu sposobnost i oni su izlečili mnoge ljude. Ali, pošto ste me vi prihvatili za svog du¬hovnog Učitelja, morate da osetite da sam ja takođe i vaš lekar, samo što ja radim drugačije od običnih lekara.
Zato nikad ne treba da se plašite da mi kažete o svojim problemima. Plašeći se svog Učitelja, učenik nikad ne može postati blizak. Samo ako kaže Učitelju svoje sla¬bosti i dozvoli Učitelju da postane jedno sa njegovim slabostima, učenik će postati bliži od najbližeg Učitelju. Tada će Učitelj priteći u pomoć učeniku kao lav koji riče.
Kad ljudi privatno razgovaraju sa mnom ili mi pišu pisma o svojim neuspesima i slabostima, ja ih nikad ne grdim. Ja sam sav simpatija, sav samilost, sav brižnost, sav ljubav. Ako neko pati od nekog mentalnog problema, vitalnog problema, emocionalnog problema ili bilo kakve druge vrste problema, ja vidim njegovu slabost kao moju sopstvenu i istog trenutka mu opraštam. Ne samo da opraštam toj osobi, već istog tre¬nutka nešto preduzmem. Ja delujem iznutra, a ponekad takođe i spolja kažem toj osobi šta da čini. Ako taj pojedinac zaista želi da bude izlečen, tad sam ja sav za njega. Ali, ja sam za njega samo pod uslovom da je on spreman da promeni svoj život.
Posle nekoliko dana, nekoliko meseci ili nekoliko godina, neki učenici stvore naviku redovne neposlušnosti. Zašto? Zato što osećaju da je ona prihvaćena! Pošto osećaju da je prihva¬ćena, neposlušnost postaje njihova poslušnost. Bez obzira koliko je neki učenik neposlušan, u najvećem broju slučajeva ja ne verujem u pravdu. Pravda dolazi samo onda kad znam da nema drugog načina da učenika navedem da shvati oz¬biljnost svog lošeg ponašanja. Kad vidim da situacija postaje prosto nemoguća, nemam drugog izbora osim da budem strog. Dolazim sa gvozdenom palicom samo kad ništa drugo ne uspeva i kad sam apsolutno nemoćan, još nemoćniji nego osoba koja čini lošu stvar. Ali, kad dođem sa gvozdenom palicom, ja retko uspevam. Ako zapretim da ću nekog iz¬baciti sa staze ako ne prestane da se loše ponaša, ta će osoba možda izmeniti svoj život kroz mesec dana ili godinu dana. U suprotnom, tu će biti samo revolt, neprijateljstvo i strah.
Bog nas ne može osvojiti strahom. Istina, On može da uzme naš život; On može da nas ubije ako uradimo nešto pogrešno. Ako je Bog ljut na nas, onda sigurno može učiniti da patimo. Ali, takva vrsta kazne neće nas osvojiti. Sa svojim poslednjim dahom mi ćemo reći: „Bog je okrutan! Bog je nebožanski!” Možemo biti osvojeni samo ljubavlju. Učitelj mora da osvoji učenikovo srce ljubavlju. Sve drugo će promašiti. Amerika je snažna i ona može zapretiti da će baciti atomsku bombu na mene. Ja sam bespomoćan i predaću se, ali u mojoj predaji nema ljubavi. Ali, ako Amerika dođe sa samilošću i njenim drugim dobrim osobinama, onda će Amerika osvojiti moje srce.
Ima nekih učenika koji naopako rade mnogo, mnogo, mnogo godina. Onda oni iznenada vide da se srce njihovog Učitelja slama. Kad oni vide da moje srce krvari, njihovo srce takođe počinje da krvari i oni kažu: „Šta sam učinio? Šta sam učinio?” Tada se njihovo srce probudi. Oni se ne plaše mene; plaše se jedino stvari koju su učinili i koja prouzrokuje da se moje srce slama. Oni kažu: „Ako zaista volim mog Učitelja, kako mogu da mu ovako slamam srce?” Onda oni opet po¬staju dragulji. Tako je njihov problem rešen kad vide suze svog Učitelja. Ako vidite suze ne samo u mojim očima, već takođe i u mom srcu, onda, ako imate i mrvu ljubavi prema meni, zbog svoje ljubavi bićete u stanju da pobedite svoje slabosti.From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 12, Agni Press, 1999
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_12