Pitanje: Misliš li da bi ta vrsta proširene porodice koja se sreće u Indiji, u kojoj očevi, majke, ujne i ujaci itd., žive zajedno mogla da stvori stabilnije društvo na Zapadu?

Šri Činmoj: To u potpunosti zavisi od pojedinačne svesti članova porodice. A opet, nešto može da se primeni na jedan određeni deo sveta dok uopšte nije primenljivo negde drugde. Zbog načina na koji je zapadnjačko društvo nastalo, osećam da u Americi proširena porodica nije potrebna. Amerika mora da raste na svoj sopstveni način negujući više ljubavi. U indijskom društvu, članovi porodice žive zajedno i rastu zajedno; postoji zajedništvo. Ali u Americi osećaj slobode uvek udalji članove porodice. Kao prvo će biti četiri člana porodice koji žive zajedno, a zatim budu tri člana i dva člana kad se deca odsele. Nekad se dva preostala člana lepo i krasno razvedu. Nisu zadovoljni onim što imaju i onim što jesu. Oni pokušavaju da steknu radost u razdvajanju, ali radost jedino postoji u jedinstvu. Jedan za drugim, za svakog člana porodice kažu: “On mi nije drag, ona mi nije draga.” Na kraju dolaze do tačke kada u njihovom životu nema nikoga.

Ja ne kažem da su Indijci zadovoljni sa proširenom porodicom – daleko od toga. Ali generalno, kvaliteti srca više preovlađuju u Indiji nego na Zapadu. Indusi prave mnogo grešaka, ali istovremeno nastoje da osećaju da pripadaju jednoj porodici. U Americi, kad otac napuni osamdeset ili devedeset godina, sin nema nikakve veze sa njim. Od sina se očekuje da poseti oca jednom nedeljno, na primer, ali tog dana otići će u bioskop ili na izlet. U Indiji, bez obzira koliko je otac loš, sin oseća da je njegova obavezujuća dužnost da se brine o njemu. Čak i ako su deca siromašnija od najsiromašnijih, uvek će brinuti o roditeljima u skladu sa svojim sposobnostima.

Tokom mnogih godina, roditelji daju deci sve što imaju. Obasipaju svoju decu ljubavlju i pomažu im da odu na koledž. Ako su danas njihova deca postala sjajna, to je zbog toga što su im roditelji pomogli da postanu sjajna. Ali često deca uzvraćaju ravnodušnošću. Roditelje odvedu u starački dom, a deca vode svoj život.

Mi imamo telo, vital, um, srce i dušu. Ako se danas odreknem svog tela, ako se sutradan odreknem svog vitala, a prekosutra se odreknem uma, šta će onda ostati? Ako imam bol u ruci, da li ću amputirati ruku? Onda posle neću imati ništa! to je ono što zapadnjački svet radi – odseći, odseći, odseći! Ali pozitivan pristup je reći da ukoliko nešto ima nedostatak, pokušaću da ga iscelim i usavršim. Ukoliko su moji um i vital loši, preobraziću ih i prosvetliću ih.

From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 2, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_2