Mnogo puta moji učenici zatraže razgovor, i ja pristanem. Ali vrlo često, onog dana kad treba da bude razgovor, rano ujutru otkrivaju da je njihov problem rešen, te razgovor više nije neophodan. Mnogo puta se dogodi da nisam morao da obavim razgovor u zakazani čas jer su problemi učenika već iznutra bili rešeni.
Baš pre dve nedelje, roditelji pet mojih učenika su umrli, i učenici su došli kod mene radi utehe. Svako je pojedinačno došao i seo ispred mene da se moli i meditira. Sa najvećom ljubavlju i najvećom samilošću sam im rekao: “Život i smrt su dve sobe, jedna do druge. Ova soba, gde smo fizički i mentalno aktivni, zovemo život. Tu boravimo tokom dana. Potom, uveče odemo u drugu sobu da se odmorimo. Ako se moliš i meditiraš, videćeš vrata koja povezuju te dve sobe.
“Trenutno, ne možeš da odeš u drugu sobu, ali postoji Neko ko može da ode tamo, a to je Bog. Molim te, moli se Njemu da sa puno blagoslova učini ono što je potrebno za tvoju majku i oca. Bog će svakako slušati tvoje molitve. Bog je Onaj ko je stvorio tvoju majku i oca, i On je u potpunosti odgovoran za njih. Njegova Obaveza je da se brine o njima; tvoj jedini zadatak je da se moliš Njemu za Njegovo unutrašnje Vođstvo.
“Zato se pomolimo zajedno i ponudimo našu zahvalnost našem Gospodu Svevišnjem što je On učinio tako da šezdeset ili sedamdeset godina vaši otac i majka budu u dnevnoj sobi. Sada isti Voljeni Svevišnji traži od vašeg oca i majke da urade nešto za Njega u drugoj sobi. Upravo sad nemate pristupa toj sobi, ali će vaša molitva doći do Boga i On će sa najviše blagoslova učiniti što god je potrebno za vašeg oca i majku.” Tako sam im pružio utehu.From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 2, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_2