Kažem svojim učenicima: “Ja nisam dodirnuo vaša stopala i preklinjao vas da dođete na našu stazu. Ne, vi ste videli i osetili nešto u meni a ja sam takođe video i osetio nešto u vama. To nije bilo samo u jednom smeru – ne, ne, ne! Ja sam osetio u vama stvarnu unutrašnju glad a vi ste osetili u meni stvarnog starijeg brata koji bi vam pokazao najveću ljubav i samilost. Nekada davno, plivali ste u zadovoljstvima neznanja, ali sada težite i svesno vapite za svetlošću. Stoga, jedina stvar koja će vas stvarno zadovoljiti i ispuniti vas je unutrašnja radost koju ćete steći kroz molitvu i meditaciju.”
Pre petnaest ili dvadeset godina, pre nego što su došli na našu stazu, neki od mojih učenika su uzimali drogu. Kad su me videli, kad sam držao predavanja ili odgovarao na pitanja ili kad smo meditirali, ostavili su svoj život sa drogom zato što su shvatili da više neće da se hrane tom hranom. Želeli su nešto drugo. Dete koje ima jednu ili dve godine uzeće blato kao hranu. Što god vidi oko sebe, ješće. Majka će ga izgrditi i naučiće ga da jede pravu hranu. Potom, kad odraste, poželeće da jede samo pravu hranu. Upravo na isti način, jednom kad kročimo u duhovni život, prestanemo da jedemo blato života zadovoljstva i samo pijemo unutrašnji nektar božanske radosti.
Svakog trenutka možemo da idemo još više ili niže, zavisno od toga šta vidimo, radimo i u šta ulazimo. Odlazim u mnoge indijske restorane i jedem jako začinjenu hranu; možda ljudsko u meni to voli. Ali današnja hrana je zadovoljila božansko u meni u ogromnoj meri jer je bila veoma satvična. Od današnje hrane dobijam pravi, božanski kvalitet, ne samo zato što je hrana bila tako čista, već i zbog toga što sam ovde sa Gurudevom i njegovim najdražim posvećenicima. U drugim indijskim restoranima ne čujem Vedske pesme ; umesto toga dobijam rokenrol ili drugu nebožansku muziku. Pokušavam da jedem, ali niže vitalne sile i loše vibracije tamo pokušavaju da me povuku dole, te sam sve vreme napet. Ali ovde ne treba da brinem, jer ko će koga da povuče dole? Baš suprotno, mi ovde samo podižemo jedni druge.
Urednik: Da li na suptilan način kažeš kako osećaš da je brahmacharya važna za duhovnost?
Šri Činmoj: Apsolutno, ali što se tiče nekih ne mogu da očekujem kako će to odmah da se desi. Ako neko uči na nivou srednje škole, ne mogu od njega očekivati da odjednom ima nivo magistra. Takođe, ovo je dvadeseti vek, i trudim se da budem praktičan sa učenicima. Ljudima koji su u braku, kažem: “Ne pokušavajte na brzinu da postanete uzdržani. Polako i sigurno smanjujte vašu fizičku, zemaljsku glad.”
A sa druge strane, postoje neki koji su spremni da trče vrlo brzo u duhovnom životu. Možda su se rodili u duhovnoj porodici, i njihovi roditelji i starija braća i sestre već praktikuju duhovnost, pa imaju tu osnovu. Ljudi koji su se već probudili sasvim su spremni da slede strogu disciplinu celibata. Ja im kažem: “Od vas zavisi koliko brzo želite da trčite na Putu Večnosti. Ako žarko želite da se krećete najbrže, ako žudite za svetlošću, morate da radite stvari koje su apsolutno neophodne da biste povećali svoju brzinu.”
Urednik: Koje su to stvari?
Šri Činmoj: Naša filozofija je:
```
Asato ma sad gamayatamaso ma jyotir gamaya
mrityor ma amritam gamaya```
```Izvedi me iz nestvarnog u Stvarno.
Izvedi me iz tame u Svetlost.Izvedi me iz smrti u Besmrtnost.
```Kao pojedinac znam šta me vezuje, ti znaš šta tebe vezuje, on zna šta vezuje njega. Mi to možemo da zovemo iskušenje ili neznanje ili nešto drugo, ali to se otkriva na različite načine. Ono što sprečava jednu osobu da napreduje različito je od onoga što sprečava nekog drugog. Neko pati zbog ljubomore; neko drugi pati od nesigurnosti ili nečistote. Ali bez obzira šta je naš problem, uvek možemo da nađemo rešenje predajući problem Bogu, našem Unutrašnjem Pilotu.
Recimo da neko pati od nečistote. Ja mu kažem: “Misli o sebi kao o šestogodišnjem ili sedmogodišnjem detetu. Izašao si napolje i igrao si se u blatu, i sad ti je čitavo telo isprljano. Ali, znaš da postoji neko ko će odmah učiniti da opet budeš čist, a to je tvoja majka. Zato trčiš do svoje majke i ona te očisti.” Kada dete otrči kod svoje majke, nije ga sramota i nije mu neprijatno. Dete samo ode do nje i odmah bude čisto.
Slično tome, bez obzira koliko smo mnogo nečistih ili nebožanskih stvari počinili, uvek postoji Osoba kojoj možemo prići radi pročišćenja, a to je Bog, naš Voljeni Svevišnji. On je uvek spreman da nam pomogne, jer je to Njegova obavezujuća Dužnost. Bog nikada ne može da bude zadovoljan ako je Njegovo dete, Njegovo odabrano dete prljavo. Stoga, ako sam uradio nešto pogrešno, onda ću otići kod prave Osobe da budem spasen, i Bog će me odmah očistiti. Ako majka vidi da je njen sin uradio nešto pogrešno, ona to odmah i potajno ispravlja jer želi da susedi kažu: “Oh, on je veoma dobar dečko!”
Mi pokušavamo da se sakrijemo od Boga, ali kako možemo da se sakrijemo od nekoga ko je sveprisutan? Bog je pun ljubavi i samilosti, ali On nastoji da to sakrije. Tako On igra Svoju Kosmičku Igru. Ali moramo da znamo da u svakom trenutku Bog pokušava da nas učini savršenim. To je zadatak koji je On preuzeo na Sebe. Mi nikada, nikada ne možemo da postanemo dostojni Božije Samilosti, ali On je prihvatio izazov. Mi nismo postavili izazov Bogu; Bog je Sebi postavio izazov. Naš zadatak je jedino da imamo potpunu veru u Njega, a takođe i zahvalnost i predanost.
Svi se molimo – ti i ja i svako. Postoji li bolja, viša, više prosvetljujuća ili više ispunjavajuća molitva od “Neka bude Volja Tvoja”? Ta molitva dodiruje najviše visine. Mir počinje onda kada očekivanje prestane. Ako ti učinim uslugu, smesta očekujem da mi uzvratiš tu uslugu. Ako mi ne uzvratiš uslugu, počinjem da te kritikujem. Ali kad se molimo Bogu, naša molitva mora da bude bezuslovna. To bezuslovno osećanje je ono što će nas spasiti. Govorim svojim učenicima da je njihova obavezujuća dužnost da se rano ujutru mole i meditiraju, ali onda moraju da puste da Bog uradi ono što On oseća da je najbolje, jer On zna šta nam treba da bismo načinili najbrži napredak.
Recimo da dete nađe novčić na putu i trčeći dolazi do oca da bi mu ga dao. Jedino što poseduje je taj jedan novčić, ali na sreću ga daje ocu. Šta će onda otac uraditi? Otac zna da je sa ovim novčićem dete moglo da kupi nešto, ili je moglo da ga sakrije kao škrtica. Ali sa radošću ga je dao ocu zato što ima toliko mnogo ljubavi prema svom ocu kao i vere u njega. Otac je tako zadovoljan svojim detetom da bi mu dao deset dolara. Pošto je dete došlo kod prave osobe, primilo je mnogo više nego što bi u suprotnom dobilo.
Kada ponudimo svoju molitvu duševno, sa ljubavlju i bezuslovno, dobijamo beskrajno više nego što uopšte možemo da zamislimo. Ali naša molitva mora da bude bezuslovna. Uradićemo pravu stvar, ali bez ikakvog očekivanja. Ja kažem svojim učenicima: “Zašto morate da očekujete? Da li ste prosjak? Ako znate da je vaš Otac sav za vas i ako smatrate svog oca svojim sopstvenim, najsopstvenijim, kako onda ne možete imati veru da će vam On dati što god vam treba?” Malo dete zna samo kako da plače. Ako je gladno, plače, a njegova majka trčeći dolazi do njega bez obzira gde se ona nalazi. Dete ne koristi izraz “mleko”; ono ne traži ništa posebno. Njegov zadatak je da samo plače. Tad njegova majka trčeći donosi mleko zato što ona zna šta mu je potrebno.
Slično tome, moramo da vapimo jedino da nas Bog načini Njegovim dobrim instrumentom. Reći ćemo u molitvi: “Ja sam kraj Tvojih Stopala. Samo učini da budem dobar instrument.” Da bi načinio od mene dobar instrument, Bog će definitivno učiniti da budem jednostavan, iskren, čist i samodajući. Kako mogu da budem Njegov dobar instrument ako nemam te osobine? Ali, te dobre osobine ne moram da posebno pominjem – daleko od toga! Jedino ću vapiti da postanem dobar instrument Njega, a stvari koje su potrebne da bih bio dobar instrument, Bog će mi svakako dati.
A sa druge strane, moramo biti svesni da postoji nešto tako kao Božiji odabrani Čas. Mi posejemo seme i odmah očekujemo drvo, ali potrebno je vreme. Moramo da pustimo da seme proklija. Pre nego što postane ogromno banjan drvo mora da se razvija u malu biljku. Duhovni tragaoci često greše kada traže trenutni rezultat. Ali moramo biti svesni da je za sve potrebno vreme. To je kao kad palimo peć. Možemo da nastavimo da okrećemo ručku, ali dok ne dođe do određene tačke, nema plamena. Zato govorim učenicima da moraju da čekaju Božiji odabrani Čas. Taj Čas dolazi jedino kad nam Bog da sposobnost. Moliću se, ali On će ispuniti Sebe u meni i kroz mene samo u Njegovom odabranom Času.
Svima nam treba sloboda i svi želimo slobodu. To nije sloboda jednog Cezara ili Napoleona koji su želeli da osvoje svet, već sloboda Isusa Hrista ili Gospoda Krišne ili Gospoda Bude, koji su želeli samo da vole i služe svetu. Sloboda u jedinstvu je ono što nastojimo da imamo. Moramo da osećamo da nam ceo svet pripada, da smo mi neraskidivo jedno sa svetom i suđeno nam je da služimo svetu. Ukoliko je to naše osećanje, i ako se molimo duševno i bezuslovno Bogu, onda ćemo svakako izrasti u dobre i savršene instrumente Njega.From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 2, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_2