Pitanje: Kad pišeš poeziju na engleskom, neke od tih pesama su tako lepe i inspirativne; one su kao mantre. Kada stvaraš muzičke kompozicije iz svoje poezije, zašto je to tako da su uvek muzičke kompozicije na bengalskom mnogo lepše i melodičnije?

Šri Činmoj: Ne uvek! Kada pevam, I came to Your Lotus-Feet with a hopeless hope-heart,(Došao sam do Tvojih Lotos-Stopala s beznadežnim srcem nade) ta pesma je isto tako lepa kao bilo koja od mojih pesama na bengalskom. Ima takođe nekoliko drugih. Ali ti si apsolutno u pravu – u većini slučajeva ne mogu se porediti moje bengalske pesme sa mojim engleskim pesmama. Zbog moje bengalske inkarnacije, lakše mi je da izrazim neke stvari na bengalskom. Bengalske reči mi odmah dolaze iz srca, a još uvek mi reči na engleskom dolaze iz uma. Na bengalskom sve dolazi spontano, ali kad koristim engleski, um je stalno tu. Pošto je engleski za mene pozajmljen jezik, kad koristim engleski, ponekad se javi „pozajmljeno“ osećanje. Ali osećanja koja izražavam na bengaliju nikad nisu pozajmljena; ona su moja vlastita.

Naučio sam engleski jezik na moje zadovoljstvo. Ali ako želiš da daš pozajmljenu stvar nekom drugom, to ne dolazi tako spontano. S obzirom da osećam da to stvarno ne dolazi iz mene, ne dobijam istu radost nudeći to. Engleska gramatika može da bude tačna, i ideja može biti izražena kako treba, ali u meni se ne javlja dublje osećanje prisnosti.

Napisao sam mnogo, mnogo mantri na engleskom, i znam da su potekle iz veoma, veoma visokog izvora. Ali kod pevanja, nije stvar u tome da nešto dolazi iz visokog izvora. Kod pevanja, osećanje mora da dođe iz samog životnog daha. Zbog toga nikad neću moći da pevam pesmu - čak i Jiban Debata – tako duševno kao što pevam pesmu Šri Aurobindo. Način na koji mogu da dajem svoje srce kad pevam tu pesmu, to ne mogu da učinim ni sa jednom drugom pesmom – pogotovo ne mogu sa engleskom pesmom.

Ima deset ili dvanaest engleskih pesama kroz koje apsolutno mogu da dajem svoje srce i dušu kada pevam, a postoji stotine bengalskih pesama kojima mogu da ponudim srce i dušu. Kad pevam određene pesme na bengalskom, neki od suptilnih nerava u mom biću bukvalno podrhtavaju, i ja uživam u nekoj vrsti božanske sreće. To nije uzbuđenje, već nešto tako slatko, nežno i tanano. Ispunjen sam takvim blaženstvom da mi je celo biće u ekstazi.

A opet, ima trenutaka kad pevam neke pesme najduševnije, ne zato što pokušavam da pevam duševno, već zato što mi je u tom trenutku grlena čakra potpuno otvorena. Grlena čakra je duhovni centar za slatkoću, nežnost i izražajnost u govoru i pevanju. Nekad je vidim preplavljenu svetlošću – svetlošću moje duše. Kad se grleni centar otvori i deluje vrlo snažno, glas mi je potpuno drugačiji. Neke reči čak drugačije izgovaram. Ali to nije moja svesna volja; to je sve delo grlenog centra.

From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 5, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_5