Pitanje: Možeš li da kažeš nešto o kompromisu? Zbog stresa od našeg načina života, nekad osećam da moram da vegetiram, premda znam da to nije najbolja stvar da se uradi.

Šri Činmoj: Ovo pitanje je od velikog značaja. Sa najviše duhovne tačke gledišta, kompromis je apsolutno pogrešan. Ako znam najviše, ako znam šta je najbolje za pojedinca, onda ne treba da pravim kompromis.

Kada dve zemlje prave ustupke, to je šala. Kompromis se javlja iz straha. Tokom mnogih godina borim se protiv tebe ali sada, pošto sam slab, kažem: “Hajde da se više ne borimo jedan protiv drugog!” Ali srce mi gori, i potajno ću raditi na tome da stvorim novo oružje ili novu strategiju da bih te savladao. Onda ću sutra kad se osećam snažnim, ponovo hteti da se borim. Jedini razlog što te ne napadam je što se bojim da si i ti takođe stvorio neko jače oružje. Dakle, mirni kompromis koji postižemo zasniva se samo na obostranom strahu, ne na obostranoj mudrosti. U srcu našeg srca, samo želimo da ostanemo mirni, nekoliko godina ili nekoliko meseci tako da možemo da se pripremimo za neku buduću bitku.

U duhovnom životu, ako se baviš najvišom božanstvenošću u individui, kompromis ne dolazi u obzir. Uzeo sam punu odgovornost za duhovni napredak mojih učenika. Svaki put kada napravim ustupak i pustim osobu da uradi pogrešnu stvar, odlažem njen napredak. Moj je cilj da svakog pojedinca što je brže moguće odvedem do suđenog cilja. Ako dopustim nekome da odloži svoj napredak i učini pogrešnu stvar, kasnije, kada je u božanskoj svesti, okriviće mene. Kada vidi da Tom, Dik i Hari idu mnogo brže od njega, osećaće se veoma nesrećnim. Reći će: “O Bože, oni su bili slabi trkači. Sad su svi otišli ispred mene. Zašto si mi dozvolio da načinim kompromis?”

To je ovako: kada želiš da ustaneš u pet sati da meditiraš, um kaže: “Oh, suviše je rano. “ U šest, sedam čak i osam sati, um kaže da je još suviše rano. Zatim, kad na kraju ustaneš u devet ili deset sati, um kaže: “Glupane, sad je prekasno da se meditira! Ko ti je tražio da me poslušaš?”

A opet, ponekad me učenici primoraju na kompromis. Znam da neko radi pogrešnu stvar, ali iz samilosti ili iz raznih drugih razloga to moram da dozvolim.Tad sam ja taj koji stvarno pati, zbog toga što moram da stavim tu osobu na moja ramena i da je nosim, s obzirom da je Učiteljeva božanska odgovornost da se uveri da svaki njegov učenik najbrže trči.

From:Sri Chinmoy,Šri Činmoj odgovara, deo 5, Agni Press, 1995
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/sca_5