Pitanje: Postoji li neki razlog što većina duša, izgleda, hoće ispoljenje, a samo nekolicina duša hoće jedinstvo ili savršenstvo?¹

Šri Činmoj: Ti vidiš da većina ovde prisutnih danas brine o ispoljenju. Ali, kada uzmemo u obzir sve naše Centre, možda isto toliko ljudi brine o drugim osobinama. Ipak, recimo da najviše ljudi brine o ispoljenju. Šta se podrazumeva pod ispoljenjem? Ispoljenje znači otkrovenje. Duša koristi dinamički vital za ispoljenje. Mi smatramo da ne možemo da ispoljavamo bez tela. To je istina, ali moramo da znamo i da bez vitala, bilo dinamičkog ili agresivnog, ne možemo ništa da ispoljimo.

Vitalni podsticaj je to što primorava fizičko da radi. Ako je neka osoba nemirna, mi govorimo da se njeno telo kreće. Taj pokret zapravo dolazi iz njenog vitala. Ostavite telo samo i videćete da je ono čista inercija. Telo ima veoma, veoma, veoma ograničenu svetlost. U dinamičnom vitalu ima nešto malo svetlosti. A u umu koji teži, ima još više svetlosti. U psihičkom srcu postoji obilje svetlosti. Ljudi više brinu više o ispoljenju, jer zahvaljujući svojoj ambiciji, svi pojedinci žele da urade nešto. Ima veoma malo ljudi na zemlji koji ne žele da urade nešto. Da, oni će možda mirno sedeti, jer su lenji po prirodi. Ali, ako neko uradi nešto izuzetno, odmah u njih ulazi želja i oni kažu: „O, kad bih samo ja mogao to da uradim!“

Kada smo u duhovnom životu, mi ne postupamo tako. Ako vidimo da je neko uradio nešto izuzetno, mi mu ne zavidimo. Osećamo ili da smo mi sami to učinili i postajemo jedno sa njegovim stvarnim duhovnim životom, ili mislimo: „To je dobro za njega, ali meni je potrebno nešto drugo; nešto drugo će mi dati više radosti. On je najbolji trkač a ja sam najbolji pevač“, ili „Ja sam aspirant. Neka ja budem najbolji aspirant, a neka on ostane najbolji trkač ili pevač“. Na taj način se oslobađamo. Mi se ne takmičimo ni sa kim. Ali u običnom životu, kada neki apsolutno lenj čovek, koji ne želi da se pomeri ni santimetar, ode na fudbalsku utakmicu i vidi kako su igrači dinamični, on razmišlja: „Kako bih ja voleo da bude takav igrač!“ Pogledajte to! Pre jedan sat je govorio da je odmor najvažnija stvar, njegova najomiljenija stvar; a sada vidi ove ljude koji šutiraju loptu i on hoće da to radi. Sada želi da ispolji sebe u fudbalu.

Tako je sa običnim ljudskim bićima. Vital odmah želi da uradi nešto, iako zna da telo ne mari za akciju. Pojedinac svesno ne zna da njegovo telo ne mari da uradi nešto i da njegova duša ne mari da to uradi; ali čim vidi da je neko postigao nešto, on govori: „I ja to moram da postanem“. Čitav dan i noć je on spavao, odmarao se; bio je u drugom svetu. A kada vidi nečije dostignuće, odmah postaje pohlepan i oseća da i on treba da uradi to isto.

Duhovni ljudi to ne čine. Oni uživaju, ali osećaju da imaju svoj sopstveni cilj; oni postaju jedno sa onima koji rade. Kada vidim da neko trči veoma brzo, zaista osećam da sam ja veoma brz trkač. A zatražite od mene da stvarno trčim sa najbržim trkačem i nigde me neće biti. Ali, kada neka osoba trči, mene to izuzetno raduje, jer osećam da sam ja taj koji trči najbrže. Ili, kao tragalac, ja ću reći da je njegov cilj da postane najbrži trkač a da je moj cilj da ostvarim Boga. Na taj način je tragalac u meni bezbedan. Međutim, obični ljudi se ne ponašaju tako. Oni će delovati u svom vitalu. Neće ništa raditi, ali istovremeno, čim vide da je neko postigao nešto, odmah će se potruditi da to zgrabe. Bez rada, oni žele da dobiju istu slavu, isto divljenje, što je nemoguće. To je ono što ispoljenje predstavlja za obične ljude koji ne teže. Ali, za ljude koji iskreno teže, to je drugačije.

From:Sri Chinmoy,Duša ostvarenja i Cilj ispoljenja, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/rsg