Istinski duhovni tragalac oseća da postoji veza između ova dva sveta. I oseća još nešto. Oseća da spoljašnji svet može imati svoje istinsko značenje jedino kada hranimo unutrašnji svet. Telo je spoljašnji svet. Mi ne propuštamo da nahranimo svoje telo tri puta dnevno. To smo radili i nastavićemo da to radimo sve do poslednjeg daha. A opet, duboko u nama postoji božansko dete koje se zove duša. Mi nemamo vremena da hranimo ovo dete. Mi jedemo da bismo telo održali u životu, ali nemamo vremena da pomognemo duši da ispuni svoju božansku Misiju na zemlji. Mi nikada ne možemo biti ispunjeni u našem spoljašnjem životu, sve dok duša, koja je svesni predstavnik Boga u nama, ne bude ispunjena.
Kako pravimo tu vezu? Ako poznajemo umetnost koncentracije, ako poznajemo božansku umetnost meditacije, ako poznajemo božansku umetnost kontemplacije, lako i svesno možemo da ujedinimo ova dva sveta. I na naše ogromno iznenađenje, videćemo da će spoljašnji svet koji je sada pun komplikacija, nesklada itd. sigurno postati skladan, jednostavan, iskren i autentičan. Unutrašnji život ima sposobnost da pojednostavi složenosti spoljašnjeg života. Unutrašnji svet i spoljašnji svet moraju da idu zajedno. Ako to ne bude slučaj, šta će se desiti? Unutrašnji život će morati da čeka milenijumima da bi čitavom svetu ponudio Božju Istinu, a spoljašnji život će milenijumima ostati gola pustinja.
Između ova dva sveta nesumnjivo postoji veza. Moramo da svesno osetimo ovu vezu i na kraju moramo da dodirnemo i ojačamo tu vezu odlučnošću naše duše i posvećenim i voljnim služenjem našeg tela. Telo sada sluša um kada um kaže: „Kreni ovim putem“. Telo krene, ali sledećeg trenutka um kaže: „Ne, ne, ne! To je pogrešan put. Kreni u drugom pravcu“, i telo ide tamo. Na ovaj način je telo uhvaćeno ograničenjima. Ali, daleko iznad domena uma je duša. Duša je preplavljena svetlošću. Ako se budemo svesno trudili da imamo slobodan pristup unutrašnjem biću, duši, tada će, naravno, svetlost duše izaći na površinu i pomagati nam u svakom trenutku da izađemo na kraj sa tamom u nama i oko nas. I na kraju, videćemo da smo ili preobrazili tamu u svetlost ili da smo se milionima i milonima milja udaljili od tame i da se kupamo u moru beskrajne Svetlosti.
Zato, ako fizičko telo sluša dušu, a ne sumnjičavi, komplikovani, zamršeni, destruktivni, netežeći um, veza između dva sveta će u svakom trenutku jačati, pa će jedan drugog dopunjavati. To će reći, unutrašnjem svetu će biti potreban spoljašnji svet kao kočije, a spoljašnjem svetu će biti potreban unutrašnji svet kao kočijaš. Ako postoji kočija bez kočijaša, ona je beskorisna, jer se bez kočijaša ne može kretati. A opet, ako postoji kočijaš bez kočije, i on je, takođe, beskoristan. Potrebni su i kočijaš i kočije. Oba su podjednako značajni. Slično tome, i spoljašnji i unutrašnji život su podjednako važni.From:Sri Chinmoy,Duša ostvarenja i Cilj ispoljenja, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/rsg