Odricanje se nikada ne odnosi na svet ili na one koji su nam najdraži. Ako neko kaže da će se odreći sveta da bi spoznao Boga, želim da kažem da on nije u pravu. Time što je sve napustio, koga će ta osoba da prihvati? Boga? Ne! Bog je u svakoj ljudskoj duši. On će se danas odreći sveta, a sutra će otkriti da Boga kog je tražio nema nigde drugde. Bog je u svetu. Njegov stav ga zapravo sprečava da vidi Boga u svetu.
Tragalac mora da pokuša da vidi Boga u čovečanstvu. On mora da skine veo neznanja koji je položen između njega i ostatka sveta da bi video Boga u čovečanstvu. Kada se veo pokida, kada se veo zapravo ukloni, ne treba se ničega odricati. Čovek vidi Boga, oseća Boga, nalazi se u Bogu, ovde i u onostranom.
Mi svakako moramo u duhovnom životu da se odričemo. Ali nećemo se odreći pojedinih osoba; odreći ćemo se osobina, onih osobina koje stoje na putu našeg sjedinjenja sa Božanskim. Odreći ćemo se sumnje, nesavršenstva, neznanja i smrti. Kada uđemo u duhovni život, dobijamo priliku da se odreknemo tih stvari ili, bolje rečeno, da ih preobrazimo. Kada je reč o odricanju ili o preobražaju nečega, mi smesta pomišljamo na neznanje. Uistinu, moraćemo u svom duhovnom životu da ga preobrazimo.
Međutim, i pored toga ponekad vidimo da nema drugog izbora; da bismo spoznali Boga potrebno je da žrtvujemo one koji su nam najdraži. U tim trenucima treba da osetimo da najdraži zapravo nisu oni koje mi nazivamo najdražima. Zaista najdraži je Bog. Ako tada uđemo u Boga koji je stvarno Najdraži, videćemo da ne žrtvujemo apsolutno ništa. Prava žrtva nastupa kada osetimo da je naše neznanje to što mora da se preobrazi. Tada mi žrtvujemo je svoju ograničenost i svoju glupost.From:Sri Chinmoy,Cvetovi duge, 1. deo, Agni Press, 1973
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/rf_1