Kad koristimo ljudsku emociju, ona pokušava sve da uništi. Postepeno, emocija postaje ograničena samo na vlastito telo; potom na samo jedan određeni deo našeg tela. Nebožanska emocija negira i negira. Emocija u fizičkom telu i vitalu, koji su nečisti, će prirodno pokušati da uništi naše božansko vlasništvo i božanske osobine. Sa negativnom emocijom povećavamo svoju agresivnu svest.
Emocija koja nas sputava samo na našu sopstvenu ograničenu fizičku svest mora biti izbačena. Trebalo bi da pokušamo da u krajnjem ishodu prosvetlimo i preobrazimo i želju i emociju, umesto da ih kontrolišemo i disciplinujemo. Kad smo pod zaštitom božanske emocije, možemo da prosvetlimo i preobrazimo ljudsku emociju koja želi da poseduje svet, a da nas veže.
Emocija je u svom izvoru apsolutno čista. Božanska emocija proširuje našu svest i uvek je dobrodošla. Kad dolazi iz duše, ona nam kaže: „Dolazim od Boga, koji je Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost“. Ova vrsta emocionalnog uzbuđenja nam pomaže da uđemo u naše najviše i nadublje. Božanska emocija je izraz unutrašnje težnje. Ona nas uzdiže na unutrašnje nebo. Zbog nje osećamo da smo hrabri božanski vojnici.
Kad nam je važna unutrašnja sloboda, kad imamo osećaj sveprožimanja, kad osećamo da je čovečanstvo sastavni dio naše svesti, onda doživljavamo božansku emociju. Kad se nešto loše dešava u svetu, to utiče na nas uzato što uistinu osećamo svoje postojanje u srcu čovečanstva. Ako želimo da preobrazimo svoje niže emocije, onda moramo da počnemo da hranimo svoje božanske emocije. Mi možemo svesno da nahranimo svoje božanske emocije tako što ćemo osećati da je svaki pojedinac Božije dete i otelotvorenje nade čovečanstva. Onda ćemo imati unutrašnji impuls da ispunimo božansko u čovečanstvu.
Najznačajniji izraz božanskih emocija je duhovna nevezanost. Nevezanost se mora posmatrati u ispravnom svetlu. Ako znamo pravo mesto odgovornosti, onda automatski znamo smisao nevezanosti. Ko je odgovoran? Ne ti ili ja, ne ljudska osoba ili spoljašnje telo, već božansko u nama. Ako možemo da svoje odgovornosti iskreno, istinski i posvećeno predamo Svevišnjem u sebi, onda će istinska nevezanost automatski ući u nas.
Prava nevezanost nam ne dolazi kad razmišljamo: „Oh, ja mu ne pripadam; on ne pripada meni. On pripada nekom drugom; nećemo imati nikakvu vezu“. Prava duhovna nevezanost dolazi samo kad osećamo da smo dali Svevišnjem to što imamo i ono što jesmo. Imamo prijatelje, decu, rođake. Postojimo sa telom, vitalom, umom, srcem i dušom. Tek ako možemo da položimo ono što imamo i ono što jesmo pred Stopala Svevišnjeg i iskreno osećamo da je On odgovoran i da je On taj koji treba da brine i koji će brinuti o nama, naučićemo se nevezanosti. Samo negiranjem i odvajanjem sebe od svesti drugih ne možemo da postignemo nevezanost. Nevezanost se može postići samo kad osećamo da je Božansko u nama potpuno odgovorno za nas i za druge.
Kad smo jednom uspostavili ovu unutrašnju nevezanost, naša iskrena težnja će nam reći koliko daleko da idemo i gde da se zaustavimo u svojim emocionalnim vezama sa drugima. Svevišnji neprestano govori kroz našu iskrenu težnju. Težnja nam mora reći gde je granica nevezanosti. Kad imamo dete, moramo se pobrinuti za njega. Moramo ga podići, obezbediti mu sve neophodne stvari i osećati da božansko deluje u nama i pomoću nas da bi mu pomoglo na svaki mogući način, da bi mu dalo svaku moguću priliku. Ali, nećemo pokušavati da ga vežemo za sebe. Čak ni dok je dete malo i dok raste u tinejdžera, nećemo pokušati da se mešamo u njegov lični život. Dozvolićemo mu da uđe u životna iskustva na njegov spostveni način. Na kraju detinjstva ono treba da ostvari kontakt sa Božanskim i da vodi svoj sopstveni život.
U unutrašnjem životu uopšte nije teško biti nevezan za svoju okolinu. Kad jednom razdvojimo svoje postojanje od neznanja, videćemo da više ne postoji ništa od čega bismo se odvajali. Čitava Božija tvorevina će za nas biti iskustvo mudrosti i svetlosti. Stvarna nevezanost, onaj teži deo nevezanosti, je nevezanost za neznanje, a ne nevezanost za određene osobe ili stvari.
Čiste emocije šire našu svest, daju slatkoću našem postojanju i ispunjavaju ne samo naš život već i život onih oko nas. Trebalo bi da poklonimo najveću pažnju božanskim emocijama u sebi, koje su sveprožimajuće. Ako posvetimo svu pažnju samo božanskim emocijama, videćemo da će se neprosvetljene, nečiste, prizemne emocije automatski preobraziti. One će biti bačene u more božanskih emocija, gde je sve pročišćeno.From:Sri Chinmoy,Čistota: mlađa sestra božanskog, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/pd