Čistota: mlađa sestra božanskog

Moć čistote

Čistota znači slediti naloge našeg Unutrašnjeg Pilota ne dopuštajući nebožanskim silama da uđu u nas. Gde god postoji nedostatak čistote, tamo je mrak, koji je predvodnik smrti. To što nazivamo mrakom danas, sutra je to smrt. Čistota je jedina stvar koja može da održi božansko u nama. Ako nema čistote, nema izvesnosti. Ako nema čistote, nema spontanosti. Ako nema čistote, nema stalnog toka božanskog u nama.

U čistoti je božanska čarolija. Ako možemo da održimo jednu jedinu čistu misao tokom svoje meditacije, onda ćemo satima dobijati dobrobiti te jedne čiste misli. Za to vreme naše najveće slabosti se preobražavaju u istinsku snagu. Svi znamo da kvantitet i kvalitet nisu isto. Mi se svi brinemo za kvalitet, a ne za kvantitet. Ali što više razvijamo božansku čistotu, to veća postaje naša unutrašnja snaga. Uz čistotu, i kvalitet i kvantitet idu zajedno. Čistota je kao božanski magnet. Ona privlači sve božanske osobine u nas. Kad imamo čistotu, svet je veoma ponosan nama. Ako Majka Zemlja udomljuje jednu čistu dušu, njenoj radosti nema kraja. Ona kaže: „Evo, konačno, duše na koju mogu da se oslonim“.

Trebalo bi da imamo čistotu u svojim mislima, svojim idejama, svojim osećanjima, u svojim razgovorima, u svemo što kažemo, u svemo što radimo, svemu što osetimo i svemu što jesmo. Mi možemo da učinimo ceo svoj život cvetom u vrtu. Ako poistovetimo svoju svest sa cvetom, nikad ne možemo imati nečista osećanja. Ali, čak i ako ostanemo u vrtu, a nismo se svesno poistovetili sa cvetom ili sa samim vrtom, ostaćemo nečisti.

Čistota se mora uspostaviti u celom našem postojanju. I telo treba da ima čistotu duše. Za to su potrebni čistoća i dobro zdravlje. Čistota je nešto što neprestano moramo da imamo u sebi, a ne nešto što dobijamo odnekud kad nam zatreba. Čistota je nešto što mora da se živi. To je celovito stanje božanske svesti.

Kad se čistota jednom uspostavi, naročito u vitalu, mnogo je postignuto u unutrašnjem i spoljašnjem životu čoveka. U ljudskoj čistoti obitava Božije najuzvišenije Božansko. Čovekova čistota je Božji Dah. Čistota ima ogromnu snagu. Sa čistotom možemo postići sve. Ali, ako izgubimo čistotu, čak i ako imamo moć, bogatstvo ili uticaj, spotaći ćemo se, lako možemo da padnemo.

Unutrašnje pročišćenje

Većina duhovnih aspiranata postaju vegeterijanci. To je odlično. Ali ako jedemo povrće sa idejom da ćemo tako biti u stanju da pobedimo naše niže vitalne procese, to je glupa ideja. Jedući povrće niko nikad nije savladao niži vital. Kada smo vegetarijanci dobijamo veliku pomoć u svom duhovnom životu, i ja cenim ako možete da budete vegeterijanci. Stvarna čistota, međutim, dolazi od unutrašnje težnje naše duše, a ne od hrane. Ako imamo neku količinu duhovne čistote, onda će fizička čistota, koju dobijamo ne jedući meso biti veoma efektivna. Ako nemamo čistotu, bez obzira koliko pažljivo se uzdržavamo od konzumiranja mesa ili ribe, čistota neće ući u nas.

Oni koji pridaju sav značaj hrani da bi postigli čistotu u umu, srcu i duši, greše. Ako stvarno želimo čistotu, dobro je da se ne jede meso, ali moramo da znamo da su težnja i meditacija najvažnije za razvoj čistote. Ako iznesemo čistotu duše na površinu, onda sa tom čistotom možemo ući u srce, um, vital i na kraju u fizičko telo. Kad božanska čistota prožme sve delove našeg bića, onda možemo biti sigurni da će zauvek i ostati u nama. Moramo da znamo šta možemo da očekujemo od konzumiranja povrća. Setite se da je težnja, težnja u celom telu, vitalu, umu, srcu i duši, ta koja nam može doneti čistotu. Kad kombinujemo svoju unutrašnju čistotu sa spoljašnjom čistotom, onda ih obe jačamo. Unutrašnja čistota, međutim, mora imati prvenstvo. Unutrašnjoj čistoti je potrebna stalna težnja, rastući plamen. Tek ako to imamo, stvarno smo postigli nešto večno.

Kad jednom uspemo da pročistimo svoju svest tokom meditacije, možemo da razmišljamo o postizanju čistote u toku svih naših sati u budnom stanju i tako dalje. Čistota svesti sna je vrlo napredno stanje.

Svitanje

O ruke svitanja,

O oči svitanja,

O glavo svitanja,

Emocije, ljudske i božanske

Kad koristimo ljudsku emociju, ona pokušava sve da uništi. Postepeno, emocija postaje ograničena samo na vlastito telo; potom na samo jedan određeni deo našeg tela. Nebožanska emocija negira i negira. Emocija u fizičkom telu i vitalu, koji su nečisti, će prirodno pokušati da uništi naše božansko vlasništvo i božanske osobine. Sa negativnom emocijom povećavamo svoju agresivnu svest.

Emocija koja nas sputava samo na našu sopstvenu ograničenu fizičku svest mora biti izbačena. Trebalo bi da pokušamo da u krajnjem ishodu prosvetlimo i preobrazimo i želju i emociju, umesto da ih kontrolišemo i disciplinujemo. Kad smo pod zaštitom božanske emocije, možemo da prosvetlimo i preobrazimo ljudsku emociju koja želi da poseduje svet, a da nas veže.

Emocija je u svom izvoru apsolutno čista. Božanska emocija proširuje našu svest i uvek je dobrodošla. Kad dolazi iz duše, ona nam kaže: „Dolazim od Boga, koji je Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost“. Ova vrsta emocionalnog uzbuđenja nam pomaže da uđemo u naše najviše i nadublje. Božanska emocija je izraz unutrašnje težnje. Ona nas uzdiže na unutrašnje nebo. Zbog nje osećamo da smo hrabri božanski vojnici.

Kad nam je važna unutrašnja sloboda, kad imamo osećaj sveprožimanja, kad osećamo da je čovečanstvo sastavni dio naše svesti, onda doživljavamo božansku emociju. Kad se nešto loše dešava u svetu, to utiče na nas uzato što uistinu osećamo svoje postojanje u srcu čovečanstva. Ako želimo da preobrazimo svoje niže emocije, onda moramo da počnemo da hranimo svoje božanske emocije. Mi možemo svesno da nahranimo svoje božanske emocije tako što ćemo osećati da je svaki pojedinac Božije dete i otelotvorenje nade čovečanstva. Onda ćemo imati unutrašnji impuls da ispunimo božansko u čovečanstvu.

Najznačajniji izraz božanskih emocija je duhovna nevezanost. Nevezanost se mora posmatrati u ispravnom svetlu. Ako znamo pravo mesto odgovornosti, onda automatski znamo smisao nevezanosti. Ko je odgovoran? Ne ti ili ja, ne ljudska osoba ili spoljašnje telo, već božansko u nama. Ako možemo da svoje odgovornosti iskreno, istinski i posvećeno predamo Svevišnjem u sebi, onda će istinska nevezanost automatski ući u nas.

Prava nevezanost nam ne dolazi kad razmišljamo: „Oh, ja mu ne pripadam; on ne pripada meni. On pripada nekom drugom; nećemo imati nikakvu vezu“. Prava duhovna nevezanost dolazi samo kad osećamo da smo dali Svevišnjem to što imamo i ono što jesmo. Imamo prijatelje, decu, rođake. Postojimo sa telom, vitalom, umom, srcem i dušom. Tek ako možemo da položimo ono što imamo i ono što jesmo pred Stopala Svevišnjeg i iskreno osećamo da je On odgovoran i da je On taj koji treba da brine i koji će brinuti o nama, naučićemo se nevezanosti. Samo negiranjem i odvajanjem sebe od svesti drugih ne možemo da postignemo nevezanost. Nevezanost se može postići samo kad osećamo da je Božansko u nama potpuno odgovorno za nas i za druge.

Kad smo jednom uspostavili ovu unutrašnju nevezanost, naša iskrena težnja će nam reći koliko daleko da idemo i gde da se zaustavimo u svojim emocionalnim vezama sa drugima. Svevišnji neprestano govori kroz našu iskrenu težnju. Težnja nam mora reći gde je granica nevezanosti. Kad imamo dete, moramo se pobrinuti za njega. Moramo ga podići, obezbediti mu sve neophodne stvari i osećati da božansko deluje u nama i pomoću nas da bi mu pomoglo na svaki mogući način, da bi mu dalo svaku moguću priliku. Ali, nećemo pokušavati da ga vežemo za sebe. Čak ni dok je dete malo i dok raste u tinejdžera, nećemo pokušati da se mešamo u njegov lični život. Dozvolićemo mu da uđe u životna iskustva na njegov spostveni način. Na kraju detinjstva ono treba da ostvari kontakt sa Božanskim i da vodi svoj sopstveni život.

U unutrašnjem životu uopšte nije teško biti nevezan za svoju okolinu. Kad jednom razdvojimo svoje postojanje od neznanja, videćemo da više ne postoji ništa od čega bismo se odvajali. Čitava Božija tvorevina će za nas biti iskustvo mudrosti i svetlosti. Stvarna nevezanost, onaj teži deo nevezanosti, je nevezanost za neznanje, a ne nevezanost za određene osobe ili stvari.

Prepreke na duhovnom putu

Kad postanemo svesni svog božanskog unutrašnjeg života, kad počnemo da se molimo i meditiramo, mi shvatimo da je želja tigar, svirepa životinja koju smo hranili i hranili i shvatimo da ne moramo više da je hranimo. Onda se naše želje naljute na nas. Kažu: „Sve ovo vreme si nas hranio i vrlo smo ti zahvalne, ali sad si počeo da nas izgladnjuješ“. Zatim se sve naše isfrustrirane želje udruže i napadnu nas na sve moguće načine stvarajući nam probleme sa porodicom, prijateljima, na poslu, emotivnim vezama i slično.

Dok smo u običnom životu, ne postoji intenzitet. Danas imamo jednu želju, sutra četiri a narednog dana deset ili dvadeset. Ali mi se čak vrlo retko intenzivno trudimo da postignemo i ispunimo naše sopstvene želje. Naše želje su samo obično priželjkivanje. Nemamo sposobnost ili volju da radimo na njima. Mi želimo da budemo bogati ili poznati ili lepi, ali daleko smo od toga da radimo da se te želje ostvare i nećemo se čak ni iskreno molimiti za njihovo ispunjenje.

Kad tragalac stupi na duhovnu stazu, ako je još nije svim srcem prihvatio, ili ako nije značajno napredovao, onda te želje isplivavaju tokom njegove meditacije. On će možda pomisliti: „Ova osoba je vrlo bogata, ona osoba je vrlo lepa, ona osoba ima neke dobre osobine koje ja nemam“. Dok se moli za Mir, Svetlost i Blaženstvo, jedan deo njegovog bića možda svesno i namerno neguje želju da postane multimilioner. Tada intenzitet tragaočeve meditacije nailazi na ove svetovne želje. Šta se onda događa? Intenzitet ulazi u želje i čini ih još jačim nego što su bile pre toga.

Nesvesno ili svesno mi dopuštamo mislima da ulaze u nas, a intenzitet naše meditacije ih poveća odnosno pojačava. Ali, ne postavlja nam Svevišnji te prepreke. On nam je dao težnju da se molimo za Mir, Svetlost i Blaženstvo. Družili smo se sa tim željama mnogo, mnogo godina. Kad hoćemo da prekinemo ovu vezu, ovi stari prijatelji nam kažu: „Kuda si pošao? Zašto bismo ti dozvolili da odeš u drugu prostoriju? Zar nisi zadovoljan nama? Čak i ako nisi zadovoljan nama, jeo si s našeg stola. Sad moraš da platiš račun. Nećemo ti dozvoliti da odeš“. One će se boriti svom svojom snagom da nas vrate u svoju oblast. Sa velikim poteškoćama smo izašli iz njihove oblasti i ušli u sobu težnje. Zatim ove želje dođu i laskaju nam. One nas navode da osećamo da nam više nisu potrebni ti kvaliteti težnje, da je Mir nestvaran, da je Svetlost nestvarna, da je Blaženstvo nestvarno. One kažu: „Ne zadržavaj se tamo. Vrati se nama, gde je sve stvarno. Ispunićemo te i ti ćeš ispuniti nas“.

Upravo pomoću neprosvetljenog uma želje pokušavaju da nam se približe čak i kad smo već stupili u život težnje. Najbolja stvar koju možemo da uradimo je da nikad ne dozvolimo bilo kakvoj nečistoti u vidu želje, sumnje, strepnje, ljubomore ili bilo koje druge netežeće misli da uđe u naš um tokom meditacije. Nije dobro da gajimo neku želju ni dok ne meditiramo, ali je beskonačno gore da je negujemo tokom meditacije. Ako budemo gajili neku želju ili bilo koju nečistu misao tokom meditacije, onda ćemo samo pojačavati moć negativnih sila i učiniti svoje sopstveno duhovno putovanje još težim.

Svim tragaocima želim da kažem: tokom svoje meditacije, molim vas, budete oprezni. Ako ne možete da ostanete u svojoj najvišoj, najčistijoj, nadubljoj meditaciji duže od pet minuta, nema veze. Kad um počne da luta možete tiho da recitujete duhovne poeme ili da pevate duhovne pesme. Ali, ne dopustite umu da ode u zemlju želja. Bolje je da gradite kule u vazduhu, gde je sve samo slatkoća i mašta, jer ako počnete da negujete želje, propašćete.

Ali, kad želje uđu u naš život težnje, ne smemo da ih se plašimo. Moramo ih prihvatiti kao prepreke. Tačno je da bismo trčali brže kad ne bi bilo prepreka ili smetnji na našem putu. Ali, ako postoje smetnje, svaki put kad preskočimo jednu prepreku mi dobijamo dodatnu snagu i ohrabrenje da pokušamo da pređemo i sledeću. Ako nema prepreka, imamo sreće. Ali ako ih ima, zbog naše duge veze sa neznanjem, moramo da imamo pouzdanje da ćemo moći da ih prevaziđemo zahvaljujući tome što imamo težnju, unutrašnji podsticaj, da pređemo sve prepreke i stignemo na Cilj.

Bog oseća

Bog se oseća dobro

Život iskrenosti.

Bog se oseća odlično

Dah čistote.

Bog se oseća ponosno

Dušu poniznosti.

Bog se oseća pobedonosno

Ulogu Njegove Dužnosti.

Čistoća i čistota

Čistoća je spoljašnji oblik čistote. Svakog dana bi trebalo da se istuširamo. Ako idemo da vidimo duhovnog Učitelja a nismo se propisno istuširali, to će biti uvreda za njegovu dušu. Moramo da prihvatimo obavezu da nam telo i odeća budu čisti. Trebalo bi da budemo odgovorni za dve stvari: svoju težnju i svoju redovnost. Našoj težnji će pomoći ako redovno tuširanje postane deo redovne, svakodnevne duhovne discipline.

Čistoća je odmah uz pobožnost. Čistoća je čistota našeg fizičkog života. U duhovnom životu postoji još jedna vrsta čistote. Ta čistota je svestan osjećaj jedinstva sa Najvišim. Ako možemo da osećamo da smo svesno jedno sa Najvišim, onda možemo biti uvereni da je naše unutrašnje biće apsolutno čisto.

Duša uvek ostaje čista, bez obzira šta se oko nje dešava. Ali, čistota mora biti uspostavljena i u fizičkom, u vitalu, u umu i srcu. Kako da možemo da steknemo čistotu u srcu? Čistotu u srcu dobijamo neprestanim žrtvovanjem Bogu u nama i oko nas. Možemo steći čistotu u umu širenjem svojih misli. Ako misao dođe i želi da nas sputa, odmah treba da pokušamo da je proširimo. Kad god smo u stanju da proširimo neku misao, videćemo da ulazimo u ogroman prostor u kom postoji samo čistota. Možemo imati čistotu u vitalu ako u svakom trenutku osećamo da smo božanski ratnici. Kao božanski ratnik, moramo koristiti svoje božasnke moći da se borimo protiv straha, sumnje, brige i ostalih negativnih pojava. Ako budemo mogli da odnesemo pobedu nad tim silama, naš vital će postati čist. U telu možemo imati čistotu ako počnemo sa čistoćom. Takođe, u toku dana bi trebalo da svesno ponudimo svoj dah Bogu bar dvadeset puta. Na ovaj način postajemo čisti u svim delovima svog bića.

Čistota mora da bude uspostavljena u svakom delu aspirantovog bića. Ako aspirantu nedostaje telesna čistota, onda psihička čistota, mentalna čistota i vitalna čistota ne mogu dugo ostati u njemu. Telesna čistota je od najvećeg značaja. Moramo da pobedimo telesno koje nas veže i neprestano nas vodi nebožanskim impulsima, koji nisu ništa drugo do smrt u duhovnom svetu. Kad se jednom uspostavi telesna čistota, onda čistota svih oblasti ostaje u nama i stvara u nema jedan oltar u kome neprestano može da živi Božansko.

Kad svesno nudimo svoj životni dah, to bi trebalo da bude sa našom najčistijom ljubavlju i posvećenošću. Kad udišemo, trebalo bi da osetimo da je čistota celog svemira ulazi u nas i da pročišćava celo naše biće. Onda će Volja Svevišnjeg i naša volja postati jedno i ceo svemir će postati naš. Kad svesno udišemo, trebalo bi da pokušamo da osetimo čistotu u umu, čistotu u vitalu i čistotu u telu. Osetimo samo čistotu, ništa drugo. Duhovna čistota će ući u naš sistem i pročistiti sve, čak i naše fizičke organe. Onda ćemo biti vredni toga da, do izvesne mere, predamo svoj životni dah, koji je naše celokupno postojanje, Volji Svevišnjeg.

Celibat

Svaka osoba ima svoj nivo težnje. Ako neko teži jedan minut, meditira minut i ostane u životinjskoj svesti u spoljašnjem svetu ostatak dana, da li mislite da će narednog dana on ostvariti Boga? Ne! Kad je neko početnik, spreman da se zadovolji sa malo radosti, malo svetlosti, onda on ne mora da se potpuno odrekne seksualnog života. Početnicima kažem: „Polako ali sigurno se pobeđuje u trci“. Kako tragalac napreduje u duhovnom životu, potreba za nižim vitalnim aktivnostima automatski nestaje. Do tada bi morao da čini sve da vodi čist, iskren život u okviru svog sopstvenog standarda.

Kad jednom aspirant dostigne tačku u kojoj može reći: „Želim beskonačnu Svetlost, beskonačnu Radost, beskonačno Blaženstvo, beskonačan Mir, želim da idem daleko, dalje, najdalje“, tada mora da posveti svu pažnju pročišćenju svog vitalnog života. Ako je njegov cilj Bogoostvarenje, Beskonačnost, Večnost, Besmrtnost, onda mora da teži u celini: fizički, vitalno, mentalno, psihički, celim svojim bićem, sa svim što ima i svim što jeste. U toj tački treba da upražnjava celibat ne samo fizički, već i mentalno. Trebalo bi da shvati da ga seksualni život vezuje za najniži nivo zemaljske svesti, dok je ono što on želi najviša Božija Svest. Bog je i unutar zemlje i unutar čoveka. Ali, čovek će biti u stanju da funkcioniše božanski tek onda kad preda sve svoje zemaljske i ljudske veze i shvati svoje jedinstvo sa Bogom.

Celibat se može postići samo na ispravan način. Ako neko uđe u duhovni život i kaže: „Danas ću pobediti sve svoje niže vitalne sklonosti!“, onda je budala. Sutra će njegov um posumnjati u potrebu ovakvog samoporicanja, a njegov vital će ga mučiti na sve moguće načine. Ako vital nije spreman, ako nije dovoljno čist, pobuniće se protiv te čvrste discipline i uništiće tragaočevu težnju, ili će se njegovo tijelo pobuniti i slomiti se. Ako potiskujete svoje vitalne potrebe bez neophodne čistote, onda će nakon dve ili tri godine, ili čak nakon nekoliko meseci one ponovo veoma snažno izroniti na površinu. Ako kontrolišete niži vital silom, uz velike poteškoće, ako to nije nešto spontano i zadovoljavajuće, onda ćete jednog dana biti dovedeni u iskušenje koje prevazilazi vaše sposobnosti. Vaš vital će izbiti kao vulkan i postaćete praktično ludi. Tada se ljudi ponašaju kao životinje. Ovo se desilo kod mnogo, mnogo aspiranata u Indiji nakon pet ili šest godina vitalnog potiskivanja bez odgovarajućeg pročišćenja. Ako tragoca još uvek privlači vitalni život, ali nastavlja da potiskuje svoje želje, nikad neće ništa postići. Samo pomoću spontane unutrašnje svesnost da je seksualni život nepotreban, takav život se može i preobraziti.

Primećujemo da dete ponekad jede blato, zemlju, kamenje i sve vrste stvari. Za njega je to najukusnija hrana. Ali kada odraste, jede samo pravu hranu. Slično tome, kada neko nije potpuno zreo u duhovnom životu, prepušta se nebožanskim stvarima. Ali kada odraste, vidi da je ono što je ranije jeo bila samo prljavština i nečistoća i gubi ukus za te stvari. Kada aspirant počne da dobija značajna, ispunjavajuća unutrašnja iskustva, celo njegovo biće se preplavi svetlošću i blaženstvom. Tada on može jasno da vidi i oseti razliku između fizičkog zadovoljstva i duhovne radosti; između blata i prave hrane.

Nažalost, ljudi koji ne teže čine himalajsku grešku kad misle da je uživanje jedan oblik radosti. Uživanje je uvek praćeno frustracijom, a frustraciju uvek prati uništenje. Ali, radost prati još više radosti. Od radosti dobijamo stvarno ispunjenje. Ako tragalac želi da bude ispunjen ogromnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom, onda mora da pročisti svoju prirodu. U suprotnom, transcendentalni Mir, Svetlost i Blaženstvo će biti samo neostvarena želja. Bogoostvarenje i seksualni život su kao kombinacija šećera i soli. Ako pokušamo da ih stavimo zajedno, to se ne može ni probati. Ako želimo da imamo ukus šećera, onda moramo da uzmemo samo šećer. Ako želimo slano, onda moramo da uzmemo samo so. Ako ih pomešamo, ukus neće biti nikakav; nećemo napredovati.

Šibanjem ili prisiljavanjem naših vitalnih želja nikad nećemo steći radost. Samo ako u njih unosimo prosvetljenje možemo da imamo istinsku radost. Kad je naša težnja apsolutno intenzivna, potreban nam je samo Bog – ništa drugo i niko drugi. Kad veoma intenzivno želimo Njega, vrlo rado se odričemo života uživanja. Znamo razliku između uživanja i vrhunske Radosti jedinstva. Tu apsolutnu Radost jedinstva možemo imati samo sa Bogom i ni sa jednim ljudskim bićem.

Kako možemo da postignemo celibat na odgovarajući način? Moramo da steknemo kontrolu postepeno i prirodno. Vitalna popustljivost je kao piće ili pušenje. Ako smo pili ili pušili sedam puta dnevno, onda moramo da to smanjujemo postepeno; na šest, četiri, tri, dva, jednom, i onda nijednom. Zašto? Zato što se zbog ovih stvari osećamo jadno; one su kao spori otrov, slabe naš unutrašnji život i odlažu naše ostvarenje. Ako budemo postepeno smanjivali svoju želju da pijemo ili pušimo, uspećemo u tome a da ne narušimo svoje zdravlje.

Niži vital, seksualni život, mora se pobediti i preobraziti na taj način. Ali, početnik, mora da ide polako, sigurno i bez greške. Ako pokuša da trči veoma brzo, ali nema kapacitet ili neophodnu pripremu, onda će se brzo iscrpeti i moraće da odustane od trke. Možda će čak pasti tako nezgodno da će slomiti noge.

Master diploma se ne stiče dok smo još u obdaništu. Stičemo je postepeno, nakon mnogo godina studiranja. Slično tome, početnik u duhovnom život ne može očekivati ovo značajno postignuće preko noći. On mora postepeno prevazići vitalni život tokom više godina ozbiljne težnje i meditacije, unutrašnjih studija. Ako aspirant stvarno oseća da mu je očajnički potreban Bog, da je Bog jedini predmet njegovog života, onda taj aspirant ima sposobnost da trči vrlo brzo i rekao bih da mora biti potpuno u celibatu.

Ne možemo da pijemo mleko i da pušimo cigarete u isto vreme. Mleko je kao besmrtni nektar, dok je pušenje kao unutrašnja smrt. Ako prihvatimo nektar Besmrtnosti, naravno da neće biti smrti u našem postojanju. Ali ako prihvatimo ograničenja i smrt, kako onda da u isto vreme imamo i besmrtnost? Besmrtnost i smrt ne idu zajedno. Isto tako, Bogoostvarenje i seksualni život ne idu zajedno.

Milioni ljudi još uvek spavaju i ne teže svesno za Bogoostvarenjem. Oni mogu da rade šta god žele sa svojim životom. Oni koji su se tek probudili treba polako da pročišćavaju svoje živote. Oni koji su malo napredniji, moraju da budu biti vrlo pažljivi i da posvete svu pažnju svom duhovnom životu. Oni koji su stvarno napredni, videće da zahtevi nižeg vitala uopšte i ne ulaze u njih. Kod njih je život uživanja zamenjen životom stvarne radosti. I naravno, kad dođe ostvarenje, iskušenje ih nikad više ne može napasti.

Moramo da znamo koliko ozbiljno prihvatamo duhovni život. Celibat nije za takozvane aspirante koji meditiraju jednom nedeljno, a ostalih dana nemaju ništa s Bogom. Takvoj osobi ne bih savetovao ni da pokuša da živi u celibatu. Nažalost, s jedne strane, trebaće mu hiljade godina da ostvari Boga i mnogo godina da dobije bar malo zadovoljstva od svog duhovnog života. S druge strane, ako pokuša da živi u celibatu, biće mu uskraćeno i to malo zadovoljstva koje dobija od vitalnog života. Ne treba, međutim, ići u drugu krajnost i živeti životinjski život samo zato što neko nije spreman za potpuni celibat. Prepuštati se svakodnevno seksu znači svakog dana ulaziti u čeljusti proždrljivog tigra. Pokušajte da to smanjite.

Moramo da živimo normalan ljudski život; kontrolisan svakodnevni život. Moramo da dovedemo svoj vitalni život makar na ljudski nivo pre nego što stvarno budemo mogli da napredujemo duhovno. Ali, postoje mnoga ljudska bića na Zemlji koja u ovom pogledu stvarno žive na životinjskom nivou svesti. Takođe, moramo da shvatimo da se vitalne nečistote ili prepuštanje seksu mogu odvijati ne samo u telu, već i u umu i srcu. Ako uživamo u nečistim mislima na mentalnom nivou, one su podjednako štetne za naš duhovni život kao i stvarni fizički akt.

Želja i težnja

Kad uđemo u svet težnje, bavimo se Beskonačnošću, Večnošću i Besmrtnošću. Kad živimo u svetu želja, vidimo da u njemu obitava strast. Želja na kraju završava u nižem vitalu, gde prebiva strast. Ako smo u stanju da pročistimo želju težnjom, videćemo da će se strast automatski preobraziti u intenzivnu težnju. Da bismo pročistili želju, moramo imati unutrašnju težnju, a ova težnja dolazi kad se iznutra probudimo. Ako je naša težnja konstantna, onda se gorući plamen u nama stalno uspinje. Ali, kad plamen ne gori, onda vitalna sila koja nas vuče ka dole postaje vrlo snažna. Ne postoju drugi način da se pobedi strast ili da se prosvetli strast, osim pomoću težnje.

Neka ljudska bića napreduju veoma, veoma polako u svom duhovnom životu jer nemaju težnju. A postoje i ljudi koji ne samo da nemaju težnju, već nemaju ni želju, ni za sebe, ni za čovečanstvo ni za Boga. Takvi ljudi su u krajnje žalosnoj situaciji. Bog im govori: „Bolje išta nego ništa. Za vas je bolje da imate neke želje i da dobijete neko privremeno zadovoljstvo u životu želje nego da živite u svesti kamena, valjajući se u zadovoljstvima ljenjosti i ne postižući nikakav napredak. Kad, zatim, budete videli da ispunjenjem svojih želja ne dobijate ništa drugo osim frustracije, počećete da težite“.

Postoje stariji ljudi koji su ovakvi – nemaju praktično nikakvu želju, ali istovremeno, nemaju ni težnju. Oni znaju da se približavaju smrti, ali ni to ih ne inspiriše ni da plaču za ispunjenjem svojih želja, ni da se mole Bogu ili da meditiraju na Boga. Nemaju ni naročitu želju da žive.

Postoje, međutim, veoma duhovni ljudi koji nemaju nikakve želje jer su ih prevazišli. Oni služe Boga u čovečanstvu sa krajnjom posvećenošću i bezuslovnom ljubavlju. Taj oblik nedostatka želja je jedini zadovoljavajući.

Ako neko ima želju a ne težnju, to je bolje nego da nema ni želju ni težnju. Imaće mnogo neophodnih iskustava i na kraju će uvideti da u želji ne nalazi ispunjenje. Potom će uskočiti u more težnje. Međutim, ako neko ponovo uđe u područje želje nakon što je već bio ušao u svet težnje, to je prava katastrofa. Ako neko ne teži, onda je samo neznalica, ne zna da postoji nešto što se zove unutrašnji mir, unutrašnje blaženstvo, unutrašnja svetlost. Ako neko nije video svetlost i boravi u tamnoj prostoriji, Bog ga ne okrivljuje, pošto taj nije ni svestan da postoji prostorija puna svetlosti. Ali ako neko, nakon što je imao unutrašnja iskustva, želi da se vrati u običan svet, podleći će frustraciji i unutrašnjem uništenju. Kad neko jednom vidi ogromnu svetlost u osvetljenoj sobi, pa ga vital povuče nazad u mračnu sobu, njegov unutrašnji psihički bol će biti krajnje mučan. Kad je video svetlost, radost koju je dobio imala je intenzitet. U mračnoj sobi takođe postoji intenzitet, ali ovaj intenzitet je kao oštar nož. U svetloj sobi je neko ko pokazuje kako se nož pravilno koristi. U mračnoj sobi, međutim, čoevk ne zna kako da ga koristi i prosto ubode sam sebe.

Kad jednom uđete u duhovni život nikad, nikad se ne vraćajte u običan život. Ako se vratite u običan život, postaćete predmet podsmeha u spoljašnjem svetu, a izgubićete poverenje u unutrašnjem svetu. Ljudi će reći: „Ovaj je gubitnik i zato se predao i vratio nama“. Božanske sile u svemiru će reći: „Oh, njega nije briga za nas. Njemu je draži život neznanja“, i neće nikad više pokušati da vam pomognu. Takođe, uvek ćete svesno ili nesvesno upoređivati božanski život koji ste napustili sa životom kojem ste se vratili. A ovo poređenje će uvek biti na štetu običnog života.

Cilj prevazilaženja

U međuvremenu, ako tragalac vodi čist, striktan duhovni život, Božija tvorevina neće trpiti. Ako je u celibatu najvišeg reda, svet neće patiti zbog nedostatka populacije, zato što trenutno ne vode svi duhovni život. U porodici se često dešava da braća i sestre tragaoca ne vode duhovni život. Neka ljudska populacija zavisi od onih koji ne vode duhovni život. Apirant na prvom mestu i najviše razmišlja o Bogoostvarenju. Ima više nego dovoljno ljudi na Zemlji koji se brinu o problemu populacije, dok svaki aspirant treba da brine o problemu Bogoostvarenja.

Pre četrdeset godina su pitali jednog duhovnog Učitelja o efektu čistog duhovnog života na svetsku populaciju. On se naljutio. Rekao je učenicima: „Ako mislite o tome umesto o Bogu, šta onda radite u mom ašramu? Postavite mi pitanje koje će vam pomoći u vašem neposrednom duhovnom životu. Ovde ste došli da postanete Božija deca, a ne da stvarate svoju vlastitu decu“.

Duhovni aspiranti, kao i oni koji nisu prihvatili duhovni život, ne smeju da zaborave da je svako dete koje neko dovede na svet ogromna odgovornost. Svaka duša je iskra božanske Svetlosti. Kad roditelji dovedu dete na svet, Bog im daje odgovornost da se brinu o njemu na božanski način. Ako ne ispunjavaju svoje obaveze, ne samo da je to na štetu deteta, nego, pošto ne ispunjavaju Božiju Volju, karmički će naudiće i sebi. Tako da je bolje za one koji još uvek osećaju potrebu da se prepuštaju nižim vitalnim aktivnostima, ali koji ne žele da prihvate odgovornost brige za decu, da koriste neku metodu kontracepcije. Svetska populacija neće opasno opasti zbog ovoga. Sve duše koje žele da se reinkarniraju i treba da se reinkarniraju, uvek će imati priliku za to.

U duhovnom životu je suštinski važno da tragalac nauči da kontroliše svoje emocije. Ali, ovo se ne može uraditi na silu. Božanska čistota sporo i sigurno pročišćava iznutra. Emocije se ne mogu pročistiti na silu. Tragalac mora da primeni sistematski duhovni metod, a za to je potrebna težnja. Kad tragalac teži, dok se plamen težnje uzdiže, on pročišćava njegovu unutrašnju i spoljašnju prirodu. Time će automatski imati život samodiscipline. Ako, međutim, hoće da postigne život discipline na silu, samo će narušiti fizičko i mentalno zdravlje.

Ako aspirant želi da dosegne ili ostvari najvišu Istinu preko noći, greši. To je, na kraju krajeva, ipak unutrašnje znanje. Da bi stekao spoljašnje znanje, što je relativno lakše, student provede u školi dvadeset godina, a možda i više. Da bi se postiglo duhovno znanje, student unutrašnje škole mora tome posvetiti još više godina. Ako neko oseća da će dok trepne uspeti da kontroliše emocije, ili da može da ostvari Boga za nekoliko sati, samo se zavarava. Postoje određene metode koje se moraju slediti. Nema zamena ili prečica. Ako neko može da meditira rano ujutro, između tri i četiri, dobiće ogromnu inspiraciju i moći će da trči veoma brzo. Ali to ne znači da će, ako bude svaki dan meditirao u to vreme, ostvariti Boga za nedelju dana. To je nemoguće.

Ko može stati?

Protiv ljudske nečistote,

Ne, čak ni svetac ne može.

Protiv ljudske neiskrenosti,

Ne, čak ni mudrac ne može.

Protiv ljudske tame

Ne, čak ni vidovnjak ne može.

Protiv ljudske nesigurnosti

Ne, čak ni jogi ne može.

Protiv ljudske gluposti,

Ne, čak ni Avatar ne može.

Protiv ljudske uzaludnosti

Ne, čak ni Bog ne može.

Iskrenost, čistota i sigurnost

Budimo čisti. Svevišnji će nas voleti.

Budimo sigurni u svoj Cilj. Svevišnji će nas zagrliti.

„Budimo iskreni. Svevišnji će nas blagosloviti.“ Aspirant treba da bude iskren, ne samo u svom unutrašnjem životu, već i u spoljašnjem životu, do posljednjeg daha. Iskrenost je plodna zemlja u srcu aspiranta. Njegova iskrenost je Božiji neuporediv Osmeh. Njegova iskrenost je Boiji Ponos bez premca.

Iskrenost se može razviti. Može se razviti kao mišić. Postoje ljudi koji su prirodno iskreni i drugi koji su prirodno neiskreni. Oni koji su iskreni od osvita svog života su blagosloveni. Ali, oni koji su neiskreni od samog rođenja ne treba da proklinju sebe. Oni mogu da budu iskreni ako to žele. U trenutku kad stvarno požele da budu iskreni, Bog će im pomoći Svojom beskonačnom Samilošću. Svojom najdubljom radošću, Ponosom i Brigom, On će im pomoći.

Duhovnosti je potrebna, i ona zahteva, iskrenost od početka do kraja. Duhovnost i iskrenost se nikad ne mogu razdvojiti. Ako je nekome stvarno stalo do duhovnog života, ako neko oseća da je duhovnost jedino rešenje, onda želim da kažem da je iskrenost ključ koji otvara vrata duhovnosti. Nema drugog ključa; ne može biti drugog ključa.

„Budimo čisti. Svevišnji će nas voleti.“ Ako nema čistote u aspirantovom unutrašnjem ili spoljašnjem životu, onda on nije ništa bolji od životinje. Bez čistote ne može da zadrži nijedan duhovni dar koji primi. Sve će se izgubiti i sve će razočarati tragaoca ako mu nedostaje čistota. Ali, ako je preplavljen čistotom, božanske osobine će na kraju ući u njega. One će pevati u njemu, plesati u njemu i učiniti ga najsrećnijim čovekom na svetu. A čineći njega srećnim, te božanske osobine će naći svoje sopstveno istinsko ispunjenje.

Čistota u fizičkom je od vrhunske važnosti. To ne znači da treba da se kupamo deset puta dnevno. Ne, to nije čistota. Čistota zahteva da imate čisto tijelo, ali prava fizička čistota leži u srcu. Morate da uspostavite unutrašnji oltar unutar svoga srca. Taj oltar je da neprestano pamtite Svevišnjeg Pilota u sebi. Kad svesno i neprestano mislite o Svevišnjem Pilotu u sebi, u najvećim dubinama svog srca, shvatićete da je to najveća čistota. Ako nedostaje čistota u fizičkom, ne može se postići potpuni uspeh, potpuno ispoljavanje Boga. Možete postići delimičan duhovni uspeh, ali taj delomičan uspeh će vas žalosno razočarati ako čistota nije uspostavljena u vašoj prirodi. Treba da uspostavite čistotu u fizičkom, vitalu, umu – u celokupnoj vašoj spoljašnjoj prirodi. Onda će, šta god da učinite, gde god da se nalazite, šta god da posedujete, sve biti ispunjeno čistotom. Čistota nije nešto slabo ili negativno, to je nešto duševno i dinamično. To je nešto što se stalno hrani beskonačnom Energijom i nesalomljivom, čvrstom Voljom Svevišnjeg.

Samo izgovaranje reči „čistota“ može pomoći da se promeni aspirantov spoljašnji život, kao i njegov unutrašnji život. Ponavljajte reč čistota sto osam puta dnevno, držeći desnu ruku na pupku dok to izgovarate. Onda ćete osetiti ogromnu čistotu kako kako ulazi u vas i teče kroz vas. Kad ste čisti, gledate svet drugim očima. Videćete kako se čistota brzo pojavljuje u svetu. Videćete kako čistota brzo cveta u svetu. Videćete kako savršenstvo brzo raste u svetu.

Slatka, slađa, najslađa je čistota. Kad vidite čistotu u sebi, onda ste čisti. Kad osećate čistotu u sebi i oko sebe, onda ste još čistiji. Kad postanete čistota iznutra i spolja, onda ste najčistiji. Vi u stvari ubijate svoje unutrašnje biće kad vodite nečist život. Ali, kad vodite čist život, ubrzavate putovanje svoje duše. Vaša duša i vaš spoljašnji život dobijaju najveću priliku kad je čistota potpuno uspostavljena u vašem životu.

„Budimo sigurni u svoj Cilj, Svevišnji će nas zagrliti.“ Razlika između običnog čoveka i aspiranta je to što običnan čovek nema cilj, dok aspirant ima. Običan čovek je zadovoljan onim što ima, ili smatra ideju o ulasku u Onostrano potpuno nezamislivom, ili oseća da ne postoji Onostrano. U klopci je onoga što vidi oko sebe. Aspirant, s druge strane, oseća i veruje da ovaj naš svet nije konačan cilj. On oseća da negde mora postojati cilj i zna da će ili ovaj cilj doći k njemu, ili će on morati da ode do cilja. Cilj može biti Bogoostvarenje ili nešto drugo. Ako je to Bogoostvarenje i ako je njegova težnja iskrena, on bi trebalo da zna da je ovaj cilj apsolutno važan i svet. To nije igračka.

Aspirant mora da bude siguran u cilj. On možda želi Boga ili neku Božiju osobinu. Neki aspiranti plaču za Bogom zbog Moći, Ljubavi, Mira. Ne plaču Bogu zbog Samog Boga. Ne žele Boga u Njegovoj Beskonačnosti i Večnosti. Žele samo Njegov deo. Zadovoljni su ako dobiju od Njega Mir ili Svetlost ili Ljubav. Kad dobiju to za čim plaču, završavaju sa svojim putovanjem duše. Ali, postoje i aspiranti koji ne žele od Boga ništa drugo do Samog Boga. Oni osećaju: ako dobiju Boga, dobili su sve. Oni su kao gladna deca u bašti sa drvetom manga prepunom voćki. Oni znaju da će dobiti svo voće sa drveta ako udovolje vlasniku drveta. Ovde je Bog vlasnik, a istovremeno, On je i drvo. Kad mi udovoljimo Njemu, On zadovolji našu glad za beskonačnom Svetlošću, Mirom i Blaženstvom. Ako su aspiranti mudri, znaju da će, kad udovolje Bogu, dobiti od Njega sve.

Zahvaljujući iskrenoj težnji, istinski tragalac kaže: „O Bože, ako osećaš da treba da imam Tvoju Viziju, ako osećaš da želiš da ispuniš Sebe u meni i pomoću mene, ako osećaš da možeš da me upotrebiš kao Svoj instrument, onda sam Tebi na usluzi. Ako želiš da stanem pred Tebe, doći ću i stati. Ako Ti želiš da staneš pred mene, biću jednako srećan. Ako ne želiš nijedno, već želiš da neko drugi stane pred Tebe, i dalje ću biti srećan“. To je ono što zovemo predanošću. To je krajnja predanost.

Kapetani

O moj zemaljski živote,

Da bude kapetan tvoga tela.

Ti želiš čistotu

Meni je to savršeno ispravno.

Ti želiš sjaj

Meni je to izvrsno.

Ti želiš božansko

Meni je to više nego savršeno.