Kada sam se poslednji put vraćao iz Evrope, putovao sam prvom klasom. U devedeset devet posto slučajeva putujem ekonomskom klasom, ali sam ovog puta bio u prvoj klasi. Sedeo sam veoma blizu pilota, a on je najveći deo vremena držao vrata kabine otvorena, tako da sam mogao da ga vidim. Posle dva sata letenja pilot i stjuardesa su, da tako kažem, zapo-čeli romansu. Mlada devojka prišla je pilotu i počela sa njim da ćaska, milijući ga po glavi i masirajući ga. Devojka je radila svašta. Bio sam zaprepašćen. Došao je trenutak kada sam hteo da kažem pilotu da ne bi trebalo da radi takve stvari dok pilotira avionom. Još jedan gospodin je sedeo do mene, a do nas su bile još dve-tri osobe. Svi su mogli da vide kakav život oni vode. Nisam koristio svoje treće oko. Nisam morao da zatvorim oči da bih iznutra video, ali sam se molio dok smo tako sedeli, posmatrajući ih otvorenih očiju. U avionu je bilo dvesta ljudi, ali pilot i stjuardesa našim životima nisu pridavali nikakav značaj.
A onda je došla hrana. Ona mu je donela hranu; nisam čuo šta je rekla, ali joj je sve ispalo i prosulo se po podu. Oboje su se smejali. To joj nije zasmetalo, a ni njemu - nikakva ljutnja, ništa. Ako to nije romansa, šta je onda romansa? Tako su radili svašta na krajnje bezbrižan način. On je bio kapetan aviona, a mi smo se vraćali iz Evrope interkontinentalnim letom. Čije su živote oni dovodili u opasnost? Zar nije to što su činili nedostatak koncentracije mlade devojke i kapetana aviona? To je bila sudbina dve stotine putnika u tom avionu.
Kada sam držao predavanje u Farmingdejlu, Njujork, bila je prisutna jedna devojka koja radi u avionu. Došla je u naš Centar tri-četiri puta. Ali, prestala je da dolazi i napisala mi je pismo. “Moram da budem iskrena prema sebi”, rekla je. “Život koji vodimo, čak i u samom avionu, u suprotnosti je sa tvojim učenjem. Zato ne mogu da dolazim.” Rekoh sebi: “Hvala Bogu. Ostani u svom životu, ne dolazi u moj Centar.”
Prema tome, neprijateljske sile ponekad mogu da nam oduzmu koncentraciju. Ponekad je sudbina zapečaćena, a ponekad smo ostavljeni na milost i nemilost takozvanih naših pomoćnika. Recimo da se vozimo taksijem. Verujemo vozaču, ali čim ugleda drugog vozača taksija, ovaj ima da mu saopšti gomilu nepodnošljivih stvari. Njegov engleski je nepodnošljiv. Šta ćete učiniti? Ako ga budete slušali, pobesnećete. Zato upadnete u trans dok on melje i melje. Pre četiri-pet godina vozio sam se taksijima, i od taksista slušao takve stvari. Rekoh sebi: ”To je njihov život”. Jedan taksista vozio je ispred drugog i morali su da razgovaraju. Gde je tu koncentracija? Apsolutno u grubom fizičkom telu. On možda misli da je odličan vozač, ali je već dozvolio nekim nebožan¬skim silama, nekim veoma nebožanskim silama, da uđu u njega. On možda i jeste odličan vozač, ali ako sam u njegovom autu i on iznenada negde pogreši, ode moj život prepušten sam njemu na milost i nemilost. Taksista bi trebalo da nas odveze do našeg odredišta, zato moramo da mu verujemo. Onda, međutim, mogu da ga napadnu neke neprijateljske sile i on je u drugom svetu. Ja moram da ostanem na ovom svetu. Tada me samo molitva, koncentracija i meditacija mogu spasiti.From:Sri Chinmoy,Okultizam i misticizam, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/om