Jedne večeri, Učitelj i grupa od oko dvadeset učenika su bili u Učiteljevoj sobi. Bilo je kasno veče i okupljanje bliskih se bližilo kraju. Odjednom Učitelj je pogledao jednog učenika i rekao: „Gopal, da li si bio danas na meditaciji?“
„Samo na petnaest minuta“, reče učenik. „Onda sam morao da odem na sastanak.“
Učitelj reče: „A tako, to rešava misteriju“.
„Šta pod tim misliš?“ Upita učenik.
„Bez greške sam osećao tvoje vibracije, ali te nisam video spolja, pa mi nije bilo jasno. Dok sam gledao tvog najboljeg prijatelja kad je meditirao, vidEo sam samo tvoje lice. Sipao sam svoje blagoslove direktno u njega i on ih je posvećeno primao, ali umesto njegovog lica video sam tvoje.“
„Kako se to dogodilo, Učitelju?“ Upita mladić.
„U tom trenutku“, objasnio je Učitelj, „tvoja duša i njegova duša su postale apsolutno jedno, pune ljubavi, pune jedinstva. Dok sam gledao njega svojim fizičkim očima video sam njegovo lice; a kad sam ga gledao intutivnom moći, tada je izgledao kao neko drugi.“
„Učitelju,“ reče drugi učenik, „da li je to jedan od tih slučajeva kad ti deluješ na više nivoa?“
Učitelj je potvrdno klimnuo i učenik nastavi: „Kako uspevaš u tome?“
Učitelj reče: „To je ovako. Ako te gledam fizičkim očima, vidim te jasno i ne vidim ništa drugo. Ali, kad otvorim svoje treće oko, sve pojavljuje tu pred mojom vizijom. Kad ljudi sede u prvom redu, oni ponekad ne shvataju da ih jasno vidim svojim trećim okom dok prelazim pogledom po sobi i kad ne izgleda da gledam njih. Neki pomisle da je moj pogled negde daleko, daleko od njih, ali zahvaljujući mom trećem oku, mogu da vidiim svuda. I zato mi smeta kad ljudi iz prvog reda ne meditiraju kako treba i zato sad imamo rezervisana mesta na nekim sastancima.“
„Učitelju, da li se sećaš meditacije u subotu? Da li si i tada delovao na raznim nivoima? Video sam nešto vrlo moćno na tvom licu.“
„Prošle nedelje na sastanku je bila vrlo, vrlo moćna meditacija. Otišao sam daleko, daleko iznad sveta duše u tom trenutku. Nakon sastanka mi je bilo vrlo teško, izuzetno teško, da se spustim iako sam se iskreno trudio. Kad sam došao do izlaza, još uvek sam se spuštao, ali čak ni tada mi nije polazilo za rukom.“
„Ali Učitelju“, upita jedan učenik, „zar nije opasno da hodaš okolo ulicom u tako visokoj svesti?“
Učitelj odgovori: „Nekim duhovnim Učiteljima potrebna je fizička zaštita dok su u takvom stanju svesti. Ako neko ostane takav duže vremena, ne bi trebalo da ide kući sam, jer i najmanji zvuk može tada da bude jako opasan.
Duhovni Učitelji obično ulaze u svoju najvišu svest uveče, kad je spoljašnji svet mirniji. Ali opet, mi smo na milosti Volje Svevišnjeg. Bog zna u koje vreme će On poželeti da uzdigne našu svest i, kao u ovom slučaju, to je bilo u toku zajedničke meditacije kad sam završio u tom stanju“.
Dok je Učitelj govorio, učenici su videli promenu na njegovom licu i znali su da on ulazi u meditativno stanje. Kroz nekoliko trenutaka cela prostorija je bila preplavljena Svetlošću i Mirom. Učenici su meditirali sa sklopljenim rukama petnaestak minuta i onda se Učitelj poklonio i meditacija se završila.
„Idite kući, idite kući”, rekao je Učitelj, jer je bilo već vrlo kasno, a jutarnja meditacija počinje u šest sati. Učenici su tiho napustili Učiteljevu sobu.From:Sri Chinmoy,Moć Ljubavi i Cvet Zahvalnosti, Agni Press, New York, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/lp