Učitelj, koji je uvek ispoljavao beskrajnu samilost, da bi pomogao učenicima koji su bili danima, mesecima i čak i godinama depresivni, sve ih je iznenadio rekavši: „Dajte toj osobi određeno vreme. Petnaest minuta ispoljavajte samilost. Petnaest minuta je dovoljno dugo. Ako ta osoba ne izađe iz depresije nakon petnaest minuta, onda upotrebite svoju moć pravednosti“.
„Zar ne bi trebalo da želimo dobro toj osobi, Učitelju?“, pitala je mlada žena.
„Tvoja dobra volja će svakako biti prisutna, ali nećeš biti direktno umešana. Svevišnji ti je naložio da se za Njega boriš petnaest minuta. Zato petnaest minuta pokušavaj. Za to vreme možeš da osetiš da si odgovorna da pomogneš toj osobi. Ako posle petnaest minuta ipak ne uspeš, položi svoje dostignuće pred Stopala Svevišnjeg. Reci Svevišnjem: 'Prepuštam Ti punu odgovornost'. Ti i dalje želiš dobro toj osobi, ali sada prepuštaš Svevišnjem da odredi nekog drugog ko će joj ukazati samilost. Tada je to problem Svevišnjeg“."
„Učitelju“, reče jedan učenik, „ako znamo da je neka loša sila ušla u našu svest, da li treba da pođemo nekom učeniku za koga osećamo da će nas učiniti srećnim?“
„Da“, odgovori Učitelj. „Ako si depresivan, nađi nekoga ko je radostan. Takođe, to mora da bude neko u koga veruješ. Ako nemaš veru u tu osobu, samo ćeš pasti još niže. Dalje, u takvoj situaciji, ta osoba mora da bude veoma mudra. Ako ta osoba oseća da se ti ne menjaš, da ne slušaš njen savet, treba naprosto da prekine razgovor i da ode svojim putem, ili ako je vaš razgovor telefonski, jednostavno treba da spusti slušalicu“.
„Mogu samo da zamislim Učitelju“, reče jedan mladić, „šta bi se desilo kada bih spustio slušalicu u telefonskom razgovoru sa mojom ženom“.
Učitelj se nasmešio. „Kako bih voleo da imam više ovakvih pričica u budućnosti. Na taj način mogu da otkrijem neke učenike koji mi na glavu stvaljaju težak teret. Treba da znate: ako mi je glava pognuta, to je prvenstveno zbog depresije nekih učenika“.
Mladić ponovo upita Učitelja: „Šta se dešava ako se vozimo sa nekim u kolima i moramo da budemo sa njim više od petnaest minuta?“
„U tom slučaju“, reče Učitelj, „ako ta osoba ne promeni svest nakon petnaest minuta, treba da zaustaviš auto i kažeš joj da izađe iz kola. Bez obzira gde si, bilo da si na auto-putu ili na putu ka Centru, ili bilo gde, samo zaustavi i pusti je da izađe iz kola“.
„Učitelju“, uzviknu mladić, „kako da tražim od moje žene da izađe iz kola, pogotovo ako je depresivna. Mislim da to ne mogu da uradim. Ne mogu da je tek tako ostavim na auto-putu“.
„Sine moj, ako kažeš ženi da izađe iz kola, zar tu neće biti moje zaštite?“, Učitelj se okrenuo ženi tog učenika sa nežnim osmehom. „Kćeri moja“, reče on, „ako imaš sreće da pri sebi imaš novca ili ako ti je muž dovoljno ljubazan da ti da novac, možeš da uzmeš taksi. Kada budeš morala da platiš četrdeset dolara da bi stigla kući, shvatićeš kakva je to kazna!“
Muž je prekinuo Učitelja. „Čak i ako je pustim da izađe iz kola, ne bih mogao da prestanem da brinem. Iako ti verujem, morao bih da se vratim po nju“.
„Gde je tvoja vera u moje ostvarenje Boga ako ne možeš da me poslušaš?“
„Ali ona će se osećati krajnje bedno“, reče muž.
„Iako će se ona osećati bedno kada joj kažeš da izađe iz kola, ko zna, kada se vratiš po nju, možda će ući u duševnu svest, pa će te zamoliti da odeš. To neće biti zato što je ljuta, već zato što zna da je uradila nešto loše. Ako njena duša izađe na površinu, reći će: 'Zaslužila sam kaznu. Želim da ti poslušaš Gurua. Nastavi bez mene jer ako me zadržavaš u kolima, ne poštuješ Guruovu želju'. Na ovaj način ona će pokušati da usavrši tvoju sopstvenu slabost“.
U tom trenutku muž pogleda u svoju ženu i reče: „Učitelju, uradiću sve što želiš, osim što ne mogu da podnesem da gledam njene suze“.
Učitelj se nasmešio i mudro zavrteo glavom. „Vidi kakva ti je iskrenost. Tvoja iskrenost je zasnovana na slabosti i vezanosti. Divim se tvojoj iskrenosti, ali ponekad iskrenost nije rešenje. Da li iskrenost menja nečiju prirodu?“
„Oprosti mi Učitelju“, reče mladić. „Sada vidim šta moram da uradim“. I krajičkom oka pogleda u svoju ženu.
„Učitelju, sada razumem tvoju filozofiju“, reče muž.
Učitelj je blagoslovio taj par. „Danas sam vas molio da ostavite vaše bližnje kada su u depresivnoj svesti, ali vam to govorim za vaše dobro. Želim da volite vaše bližnje, ali morate da znate da li postupate iz ljubavi ili iz vezanosti. Vašom vezanošću samo pomažete vašim bližnjima da uvećaju svoje neznanje. Morate da mislite na krajnji ishod, na posledicu, jer svaki put kada opraštate, opraštate, opraštate, vaši bližnji će još jače stati na stranu neznanja. Morate da znate da se vaš prijatelj ili žena dave. Šta ćete uraditi? Da li ćete skočiti u okean ako ni vi ne znate da plivate? Da li ćete reći: 'Bolje je da se zajedno udavimo'? Ne, vi morate da budete na obali tako da možete da pružite ruku i spasite svoje bližnje. Inače ćete se oboje udaviti“.
Učitelj se široko osmehnuo i mužu i ženi, a zatim je ustao. Bližilo se vreme za večernju meditaciju i svi su morali da odu kući da se istuširaju.
Muž je pogledao u ženu i rekao u šali: „Pa, da li hoćeš kući sa mnom kolima, ili je to previše rizično?“
Žena je odgovorila: „To je samo pet minuta vožnje, tako da sam bezbedna. Osim toga, sva moja depresija je nestala. Od danas, depresija i ja smo dva stranca“.
Ipak se ta žena, koju ovaj razgovor uopšte nije uznemirio, okrenula prema Učitelju i upitala: „Šta ako je vozač onaj ko je depresivan. Ko će njega izbaciti iz kola?“
„Petnaest minuta nije šala. Ako se vozite sa prijateljem koji ostaje u nebožanskoj svesti više od petnaest minuta, tada je to pravo mučenje. Ako osećate samilost u svom srcu, onda je to u vašem budalastom srcu, a ne u vašem duhovnom srcu. Čuo sam priče o depresiji učenika i pitali su me šta učenici treba da urade da pomognu drugima. Sada vam dajem lek. Zapamtite, petnest minuta znači petnaest minuta. Nikom ne činite uslugu – ni drugima ni sebi – ako ostanete sa njima duže od petnaest minuta“.
Muž reče u šali: „Ako je bilo ko od nas depresivan na putu nešto duže, od petnaest minuta možemo da vozimo brže i stignemo na odredište u okviru vremenskog ograničenja?“
Učitelj se osmehnuo: „Samo ne ako kršite moje ograničenje brzine od devedeset kilometara na sat“. Prethodno je Učitelj, kao određenu meru bezbednosti, tražio od svojih učenika da ne voze više od devedeset kilometara na sat, jer su jedan ili dva učenika doživeli ozbiljne saobraćajne nesreće. Takođe je tražio od njih da pre vožnje kolima meditiraju dva minuta i mole se za Zaštitu Svevišnjeg.
„Molim te, seti se“, nastavio je Učitelj, „da uradiš ono što sam ti rekao. Budi sa ženom petnaest minuta, a onda je ostavi i kaži joj: „Ne mogu da ostanem sa tobom; ti si u nebožanskoj svesti. Moram da te ostavim“. Na taj način ti zapravo pomažeš svojoj ženi, ne kažnjavaš je. Ako joj dozvoliš da nastavi da bude u neznanju, oboje ćete biti gubitnici. Posle petnaest minuta, ja ću biti potpuno odgovoran za nju“.Žena je upitala: „Šta ako se svest osobe umnogome popravi u tom vremenskom periodu?“
„Ako primetite da je za deset ili dvaneast minuta devedeset i pet posto depresije nestalo, tada je to dostignuće za tu osobu. Sa tom nadom možete da produžite dalje. Ako se pet posto i dalje zadržava, zatražite od te osobe da pobedi tih pet posto. Ali, ako ona to ne može, zamolite je da izađe iz kola.
Ako danas pobedite depresiju za petnaest minuta, sutra će vam za to trebati samo pet minuta, a onda jedan minut. Kada budete mogli da pobedite depresiju za jedan minut, bićete najsrećnija osoba na svetu“.
Žena se poklonila. „Hvala ti, Učitelju“.From:Sri Chinmoy,Izgubljeni prijatelj, Agni Press, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/lf