Učitelj ga je upitao: „Da li ste se nedavno svađali ili raspravljali?“
„To se dešava veoma često“, odgovori Kumar. „Pre neki dan me je grdio i pitao zašto se ne trudim da zaradim više novca u poslu sa nekretninama. Odgovorio sam mu: 'Kada Učitelj dolazi ovde, tada je moj jedini posao da budem sa Učiteljem', pa je ućutao“.
Narednog jutra u deset sati Kumar je telefonirao svom Učitelju da ga obavesti da mu otac umire. Medicinska sestra mu je rekla da su u pitanju minuti. Kumar je bio prilično smiren i staložen. Učitelj mu je rekao: „Ne smemo da pokušavamo da ga zadržavamo na Zemlji. Ne gurajmo ga. Predajmo se Volji Svevišnjeg“.
Umesto nekoliko minuta, život Kumarovog oca je trajao još nekoliko sati. Potom je na kraju umro. Uveče je Kumar došao u ašram, kao da se u njegovoj porodici ništa nije dogodilo. Učitelj mu je prvo rekao: „Kumar, nasmeši mi se“. Na osnovu osmeha koji je uputio Učitelju, ko je mogao da zamisli da mu je otac upravo umro?
Kasnije su Učitelj i Kumar otišli u kapelu da vide telo. Bilo je oko dva sata kada je otac umro, a oni su došli oko osam i trideset. Čim su Učitelj i Kumar ušli u prostoriju gde je bio kovčeg, prišla im je Kumarova majka i pozdravila ih. Oko kovčega je bilo oko četrdesetak ljudi, ali je izgledalo da samo majka pati zbog ovog gubitka. Ostali su pričali i smejali se i ponašali se apsolutno nebožanski. „Nebožanski“ je suviše blag izraz u ovom slučaju. Tako su Učitelj i Kumar prišli majci sklopljenih ruku i tešili je. Oni su bili zaista veoma duševni. Kumarova majka nije govorila engleski, ali su njeno srce i duša osetili ono što je Učitelj govorio.
Potom su se Kumar i Učitelj približili kovčegu i stajali su gledajući u telo. Unutrašnjom vizijom Učitelj je video da očeva duša stoji tik pored kovčega, sa desne strane. Kada duša napusti telo, ako je to obična ljudska duša, ona ponekad ostaje neko vreme i posmatra šta rade njeni rođaci i prijatelji. Učitelj je stajao s jedne strane, a očeva duša nije bila ni pola metra dalje. Nakon pet minuta, on reče duši: „Znam da više nećeš igrati igru ispoljavanja, ali molim te, poigraj se žmurke. Uđi u telo i igraj se žmurke“. Očeva duša je poslušala Učitelja i tri puta je zaista ušla u telo. Svaki put kada bi ušla, telo je bilo puno života na apsolutno svaki način. Napokon je Učitelj rekao Kumaru: „Hajde, idemo“.
Kumarov brat je bio blizu izlaza, pa ga je Kumar predstavio svom Učitelju. „On je veoma velika duša“, reče Kumar bratu. „On će uzdići dušu našeg oca do veoma visokog novoa svesti“.
Ali, njegov brat je samo odgovorio: „Mi imamo našu religiju“. Ipak, Učitelj je te noći puno učinio za Kumarovog oca. Pomogao mu je i obećao da će nastaviti da mu pomaže jer je uvek puno voleo Kumarovog oca i majku.
Kada su Kumar i Učitelj izašli iz kapele i ušli u automobil, Kumar je odmah rekao: „Učitelju, možeš li da poveruješ? Tri puta sam video kako moj otac diše i tri puta sam video i osetio da je živ“. Vidite, čak je i Kumar znao šta se desilo. Učitelj je bio veoma zadovoljan što je on to osetio i video.
Kumarovo žrtvovanje za Učiteljev ašram i njegovu Misiju ne može se izmeriti. On je bio jedan od prvih ašramskih junaka, jedini koji je ostao od prve grupe učenika. Koliko su se samo drugi trudili da ga odvedu i preobrate. Drugi su ga molili da napusti ašram, ali je Kumar uvek bio čvrst kao stena, prava potpora Učiteljeve Misije. Kada je sam Kumar umro, Učitelj je izgubio neuporedivi instrument i najvoljenijeg sina.From:Sri Chinmoy,Izgubljeni prijatelj, Agni Press, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/lf