Narednog dana isti učenik je doneo priličan broj plodova manga, ali je za Učitelja izdvojio na stranu dva ukusna manga. Kada je Učitelj podelio sav mango, učenik mu je dao preostala dva manga koja je sačuvao. Međutim, Baskarananda ga je izgrdio, rekavši: „Ne smeš to da radiš. Sve što si doneo moraš da mi daš. Ono što budem hteo, zadržaću za sebe. Zar ne znaš da ja sve jedem pomoću mojih učenika? Kada vi ljudi jedete, to je meni više nego dovoljno, jer ja uživam da jedem i činim sve u vama i pomoću vas“.
Komentar: Kada nešto ponudimo duhovnom Učitelju, naše polaganje prava na tu stvar mora potpuno da nestane. Ako nešto dajemo Učitelju a želimo da on s tim postupa u skladu sa našom željom, onda mu ne dajemo pravi dar. Samo pokušavamo da ga vežemo našom željom-poklonom. Učitelju bi trebalo da dajemo ne samo posvećeno i bezrezervno, nego i bezuslovno. Jedino tada ćemo imati mir u umu, sreću u srcu i ispunjenje u životu.
Mi moramo da dajemo Boga radi. Bog u nama želi da daje Bogu u drugima. Dakle, jedan Bog daje, drugi Bog prima. Očekuje se da davalac i primalac budu podjednako srećni u činu bezuslovnog davanja i primanja.From:Sri Chinmoy,Indija i njena gozba čudesa: dođite i uživajte, deo 4 — Tradicionalne indijske priče o Baskaranandi, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/imf_4