Ljudsko žrtvovanje se uzdiže. Božansko žrtvovanje se spušta. Kada Bog ili kosmičko božanstvo žele nešto da nam ponude, oni moraju da se spuste. Kada mi nešto želimo da im ponudimo ili žrtvujemo, mi moramo da se uzdignemo. Mi se uzdižemo sa našom težnjom, a Bog se spušta sa Njegovom Samilošću. Ali, kada žrtvujemo nešto ili ponudimo nešto Bogu, treba da osećamo da šta god da žrtvujemo, Bog Lično nam je to već bio dao. Duhovni Učitelji, u naše ime, daju Bogu ono što nam je On već dao.
Kada se žrtvujemo, šta mi zapravo radimo? Mi prizivamo beskrajno u našem zemaljskom postojanju da izađe na površinu. Žrtvovanje uvek označava prizivanje beskrajnog u našoj ljudskoj prirodi. Kada prizivamo beskonačno prostranstvo, ono će ući u nas. Tada treba da ostavimo naše nesavršenosti, ograničenja i robovanje. Nakon što smo se žrtvovali, šta vidimo i osećamo? Mi osećamo samo jednu stvar: ljubav, božansku ljubav. Ako osećamo božansku ljubav, tada imamo i sposobnost da je izrazimo. Ima mnogo stvari koje imamo, ali ih ne izražavamo ili ih ne možemo izraziti. Izražavanje božanske ljubavi je uvek spontano. Ako imamo novac, naša je stvar da li ćemo ga ili nećemo dati drugima. Ako imamo neke materijalne stvari, na nama je da li ćemo ih drugima dati ili nećemo. Možemo ih zadržati ako želimo. Ali, u samoj prirodi božanske ljubavi je da se ona izrazi. Ako zaista imamo božansku ljubav, mi je ne možemo sakriti; ne možemo je zadržati za sebe. Ona će uvek neizbežno teći iznutra.
Ako mi, kao ljudska bića, želimo da budemo preobraženi u božanska bića, tada treba da vidimo i osećamo potrebu za božanskim žrtvovanjem na zemlji. Kako ćemo znati da je ovo naše žrtvovanje potpuno? Možemo da znamo da je potpuno u trenutku kada osetimo da, dajući, ne samo dobijamo više zauzvrat, već i postajemo potpuni. Žrtvovanje uzima oblik ljubavi, a ova ljubav nije ništa drugo do jedinstvo. Majka daje svom detetu svim srcem sve što ima. Kada drugima damo malo mira ili radosti, ali osećamo da u nama ima još, tada nismo drugu osobu učinili potpunom i, istovremeno, nismo ni sebe učinili potpunim. Samo kad damo naš mir, ljubav i blaženstvo drugoj osobi potpuno i od sveg srca, naša posuda se može ispuniti do vrha. Sam Bog će je ispuniti za nas.
Mi možemo da počnemo sa materijalnim žrtvovanjem i da završimo sa duhovnim žrtvovanjem. Ako ne možemo da se materijalno žrtvujemo, što je beskrajno lakše od duhovnog žrtvovanja, besmisleno je i da kažamo reći da ćemo se potpuno žrtvovati duhovno. U materijalnom žrtvovanju mi smo povezani sa zemaljskim vremenom, što znači da radimo deset minuta ili jedan sat. Kada se od nekog traži da za duhovni Centar, za Misiju, obavlja posvećeno služenje, ako kaže da ne može jer je zauzet ovim ili onim poslom, tada se, naravno, on ne žrtvuje. Ako duhovni Učitelj od te iste osobe zatraži da se duhovno žrtvuje tako što će meditirati dva, tri ili dvanaest sati za Boga, on to nikada neće moći da uradi. On nije mogao da uradi najlakšu stvar, kao što je da odvoji nekoliko minuta ili nekoliko sati da se nešto uradi na fizičkom planu. I drugi su mogli da obave to posvećeno služenje, ali je prilika data samo jednom određenom učeniku. Ova prilika je pravi blagoslov. Ako tada ta osoba odbije ili neće da sarađuje, tada se prilika oduzima i moramo da osetimo da je Učiteljeva brižnost prema tom učeniku takođe otišla. Kada ova brižnost ode, tada je sve nestalo. Mi počinjemo sa prilikom. Tada, kada odemo malo dalje, prilika koju nam je Učitelj dao postaje brižnost. Kada je Učiteljeva brižnost odbijena, ništa ne ostaje. Tada učenik treba sam da preuzme odgovornost za sve što želi da radi.
Svaki pojedni tragalac dobija zlatnu priliku da se duhovno žrtvuje. Ovo duhovno žrtvovanje je njegova težnja na jedan minut, pet minuta ili deset minuta. Za ljudsko biće, težnja-žrtvovanje je veće od materijalnog žrvovanja. Ljudsko biće ima gomilu želja. Ako može umanji svoje želje, tada težnja mora da osvane u njemu. Kada težnja počne da deluje u ljudskom biću, tada on zaista žrtvuje svoje ograničeno biće neograničenom Svevišnjem Biću. Jedino tom vrstom žrtvovanja možemo dobiti pravu radost. Zadovoljni moožemo da budemo tako što ćemo uspostaviti jedinstvo, a ne posedovanjem. Kada posedujemo, nikada ne možemo postati jedno, jer uvek postoji osećaj odvojenosti između nas i našeg poseda. Ali, kada sebe nudimo drugima, tada zaista postajemo jedno sa njima.
Kada neko daje sebe zemaljskoj svesti, on više ne zadržava svoju individualnost. On postaje jedno sa čovečanstvom; on postaje vlasništvo celog čovečanstva. Tada je Bog zaista ponosan na čitavu Njegovu tvorevinu. Svako ljudsko biće ima sposobnost da Boga učini ponosnim na Svoju tvorevinu. Istovremeno, mi smo u stanju da nateramo Boga da pati zbog našeg neznanja, nesavršenosti, ograničenja i ropstva. Bog je naš božanski Otac. On nikada ne može biti ravnodušan prema našim aktivnostima. On je za nas beskrajno slađi i draži od našeg ljudskog oca. Božja Brižnost je Njegovo žrtvovanje za nas, a naša brižnost je naše žrtvovanje za čovečanstvo i božansko.
Ovde smo svi iskreni tragaoci. Svi mi imamo sposobnost da učinimo Boga srećnim u našim svakodnevnim aktivnostima. Za to nam je pre svega potrebno jedno božansko žrtvovanje: naša rana jutarnja meditacija. Mi možemo da meditiramo u dva sata, u pet sati, u šest sati ili u deset sati, ali moramo da osećamo potrebu za meditacijom. Naša meditacija je naše unutrašnje otkriće. Ako tokom dana dobro meditiramo, tada možemo da osetimo da je to ne samo otkriće, već i izum. Mi otkrivamo stvari koje već postoje, a takođe i pronalazimo stvari, jer Bog stalno stvara Sebe u Svojoj beskrajnoj punoći. Zato treba da imamo i sposobnost da stvorimo božanske osobine našim žrtvovanjem, pomoću našeg neodvojivog jedinstva sa Bogom.From:Sri Chinmoy,Vrt inspiracije i listovi težnje, Agni Press, 1977
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/ig