Plodovi prosvetljenja

Lepota

Spoljašnja lepota i unutrašnja lepota treba da budu ispunjene mirisom – ne parfemom, već sveukupnim mirisom cveta. Svi smo mi cvetovi i treba da osećamo kako u svakom trenutku bivamo posvećeno položeni pred Stopala Najuzvišenijeg Gospoda Svevišnjeg.

Onaj koji teži ulazi u lepotu: Lepotu koja njegov život čini plodonosnim u najvišim sferama svesti i značajnim ovde na polju ispoljavanja. Lepotu koju vidimo svuda oko nas možemo da koristimo da bismo uronili duboko u sebe. Lepotu koju osećamo i otelovljavamo možemo da koristimo za usavršavanje Božje spoljašnje tvorevine.

Lepota je žrtvovanje ljudskog života i osmeh božanstvenog ostvarenja. U trenutku kada je ljudsko u nama žrtvovano, Božansko u nama dobija moćniju priliku da raste. Žrtvovanje tog ljudskog i Božja ispunjujuća tvorevina mogu i moraju da idu skupa.

Božja lepota oslobađa čoveka. Čovekova lepota vezuje Boga. Snagom svog žrtvovanja čovek može da obaveže Boga. Bog, snagom svoje sopstvene unutrašnje lepote, koja je Sveukupnost Lepote, može da ubaci beskonačnu Lepotu u more ljudske stvarnosti.

When man seeks for the Highest, God is more than eager to offer the Highest to man. Man's human beauty climbs up to the Highest. God's divine Beauty descends into the lowest plane of human life.

Samilost

Kad se radi o samilosti, čovek često sebe obmanjuje. Kaže da saoseća sa tim i tim. Ali tu postoji oblik unutrašnje slabosti u njemu, koji ne dozvoljava ili njemu ili žrtvi da se otvore prema Svetlosti. Kako može ljudsko biće, ukoliko nema obilnu unutrašnju svetlost, da izrazi samilost prema onom koji pati? Slep čovek ne može da pokaže svetlost drugom slepom čoveka.

Ali, opet, unutar jednog ljudskog bića može i mora da postoji božanska Samilost. Ova božanska Samilost je spontano Blaženstvo. U njemu nema osećanja podvojenosti, nema osećanja da je neko viši ili niži od drugog. Ne! To je osećanje jedinstva. Blaženstvo ujedinjuje nas sa onim koji pati i kome nameravamo da pomognemo.

Kada god aspirant kaže da nudi samilost svojoj sabraći, treba da zna da li je zaista Blaženstvo ono što im on daje ili je to nešto drugo. Ako ima osećaj da je superioran, da ima nešto neobično, nešto izuzetno da ponudi, greši. On treba da ima osećaj da je to što on nudi Blaženstvo. On ima to Blaženstvo, a ima ga i ta druga osoba. Međutim, trenutno, Blaženstvo te druge osobe ne funkcioniše, dok njegovo jeste u funkciji.

Stvaralaštvo

Kreativnost ne znači da neko treba da piše poeme ili članke, ili da komponuje pesme. Kreativnost znači nečiju unutrašnju zainteresovanost za proširenje onoga što on sam jeste i ima. Istinsku kreativnost možemo naći samo kada neko svesno želi da prevaziđe svoje sposobnosti i svoja postignuća, samo tada stvaralaštvo može da ima svoju odgovarajuću vrednost, valjanost i svrhu.

Gde se može naći izvor stvaralaštva? Ako neko želi da njegovo stvaralaštvo bude stalno i večno, onda ono mora da potekne iz duše – ne od uma, ne od životne snage, ne čak ni od srca. Kreativnost može da se primetiti i u srcu, umu, životnoj snazi i čak i u grubom fizičkom, ali postignuća takvog stvaralaštva nikad ne mogu da traju večno. Jedino stvaralaštvo duše može da bude trajno. Prema tome kreativnost može biti u fizičkom, u srcu, u umu, u duši – bilo gde. Ali jedino ako se nalazi u unutrašnjem životu, u oblasti duše, samo tada aspirant može da bude srećan.

Disciplina

Disciplina tela je kontrola seksa.

Disciplina uma je kontrola misli.

Čovekova disciplina i božanski ponos njegove duše idu skupa.

U duhovnom životu, uloga discipline je izuzetno značajna. Čovek koji teži ka Bogu duhovan je upravo zato što zna značaj samodiscipline. Disciplina je unutrašnja svest o Istini. Disciplina je potpuno pročišćenje našeg unutrašnjeg života.

Ljudsko biće nije majmun. Nije magarac. Ono je božansko dete. Ovog trenutka ono nije svesno svoje Božanstvenosti. Međutim, već koliko sutra postaće potpuno svesno svoje Božanstvenosti i izrašće u samo more Božanstvenosti. Od životinja ne možemo da očekujemo disciplinu; ali pokušavamo da ih ukrotimo, da ih disciplinujemo. Životinje nemaju svestan, razvijen um. Ali mi ga imamo. Zato imamo sva prava da disciplinujemo svoju sopstvenu prirodu. U procesu evolucije mi smo daleko iznad životinja. Očekujemo nešto mnogo više i dublje od našeg života i zato nam je potrebna samodisciplina.

Postoje dve reči na sanskritu: abhyasa i vairagya. Abhyasa znači praksu. Treba da praktikujemo duhovni život, a ne postoji drugi način da se to čini nego da se meditira svaki dan. Svakog dana jedemo; hranimo naše spoljašnje telo. Slično tome, svakog dana treba da nahranimo dušu, božansko dete u nama, pomoću sopstvene težnje. Praksa samodiscipline ne znači naše umrtvljenje. Daleko od toga! Samodisciplina je unutrašnja svetlost koja nastoji da prosvetli probleme i prepreke na našem putu.

Vairagya znači razboritost i ravnodušnost prema prostom zemaljskom životarenju. Treba da osećamo da svet površnog zadovoljstva nije za nas. Za nas je svet Radosti, svet Blaženstva. Kada god vidimo površno zadovoljstvo, treba da znamo da je ono praćeno frustracijom. Međutim, ukoliko znamo kako da se disciplinujemo, Radost i Blaženstvo će neprestano da rastu u našoj unutrašnjoj prirodi i u našem spoljašnjem životu.

Postoji i sanskritska reč dama, što znači kontrola osećanja. Počinjemo od osećanja. Ako ih ne kontrolišemo, nismo ništa bolji od životinja. Druga reč, shama znači kontrolu misli i želja. Treća je shama dama, kontrola uma. Um treba da se prevaziđe. Ako ne stavimo tačku na naše bezbrojne, jalove želje i na život našeg sumnjajućeg, nesrećnog uma i ako daleko ne prevaziđemo domen duhovno opustošenog razuma sa njegovom uobraženošću, taštinom i igrom ega, onda se nikada ne možemo nadati da ćemo otkriti skriveno blago unutar nas samih.

Sposobnost razlikovanja

Milost

Milost nije takva. Moramo da osetimo da je Milost mnogo jača od atomske bombe. Samo ćemo tada imati poverenja u Milost. Kada o njoj mislimo kao o atomskoj ili hidrogenskoj bombi, onda ćemo osećati da je Božja svemoguća Moć na delu i, prirodno, bićemo uvereni da možemo da pobedimo naše neprijatelje. Jedino ako osećamo da je Milost sama svemoguća Sila, znaćemo da naše slabosti mogu da budu pobeđene. Inače bi bilo nemoguće da se pobede te slabosti. Božja Volja čini sve kada znamo šta je Milost i kakvu sposobnost ona ima.

Sav naš napredak i napredak svih drugih postoji zahvaljujući Milosti Svevišnjeg. Lični napor ovde nema značaja. Ono što vi nazivate ličnim naporom, za mene je božanska Milost. Došao sam do spoznaje da ne postoji to što se zove lični napor. Milost je ta koja traži da vam ovo govorim i Milost je ta koja traži od vas da me slušate.

Zahvalnost

Poniznost

Možemo da se upustimo u duhovni život ako osećamo da je Bog Delatelj i da je Bog Delovanje. U Bhagavad Giti, Gospod Krišna kaže Arđuni: „Postani puki instrument“. U ovom trenutku, kad činimo nešto značajno, mi smo preplavljeni ponosom. Proglašavamo: Ja sam to uradio, ja sam to uradio!“ To naše postignuće nas čini nepodnošljivo ponosnim jer niko ne može ni da nam priđe. Međutim, onda kada uvidimo da ni za šta nismo sposobni, već da je Bog u nama Taj koji sve čini, poniznost ulazi u nas. Ako osećamo da ne činimo ništa mi sami, onda se naš osećaj uobraženosti automatski smanjuje. Mi ne činimo ništa; sve je urađeno pomoću Boga u nama. Ako zauzmemo ponizan stav, ako smo zaista ponizni, ako se kupamo u suncu istinske poniznosti, tada Milost Svevišnjeg može da dela i mi punom brzinom možemo da trčimo ka svom Cilju.

Trebalo bi da osećamo da se zbog Svoje beskrajne Samilosti Bog služi nama: nismo nezamenjljivi. Može da se služi nama danas, a sutra može da nas odbaci. Svetu jesmo potrebni, ali bi istovremeno trebalo da osećamo i da svet može da postoji i bez nas. Veoma često ljudi misli da su potrebni svetu, potrebni svojim prijateljima, porodici, i svoj rodbini. Ne! Svima njima treba Bog. I, ako Bog želi, može da se njima služi. Što više odgovornosti prenesemo na Boga, to ćemo pre postati jedno sa Njim. To možemo da uradimo i kao pojedinci i kao članovi društva. Ako svoju odgovornost prenesemo na Boga i postanemo samo instrumenti, onda automatski postajemo jedno sa Bogom i sa drugim ljudskim bićima. Tada se naša uobraženost smanji.

Drvo je ponizno od korena pa sve do vrha. Kada se poistovetimo sa drvetom, postajemo ponizni. Drvo štiti ljude od kiše i jakog sunca. Kada nosi mnogo plodova, povija se naniže sa tim voćem i nudi ga celom svetu. Tada je drvo posednik blaga u obliku svog voća; svemoćno je. Kada drvo dođe u posed tog bogatstva, želi da ga ponudi čovečanstvu, pa se povija naniže; spremno je da ponudi svoje postignuće sa najvećom poniznošću. Zašto? Zato što drvo oseća da će drugi imati koristi ukoliko ono povije svoje grane. Kada drvo nosi plodove, postaje savršeni sluga da nahrani čovečanstvo. Drvo bi moglo da bude veoma ponosito, veoma uobraženo; moglo bi da podigne svoje grane još više, zato što je postiglo nešto veliko. Kada bi bile bez lišća, bez ploda, njegove grane bi uvek ostale prave, suve i podignute, možemo reći, ohole. Ali ne! Drvo ima mnogo plodova i cvetova; ima dobre osobine i hoće da ove božanske blagoslove ponudi čovečanstvu.

Slično tome, kada duhovni Učitelji postignu svoje ostvarenje, oni silaze da služe čovečanstvu. Kada dobiju najvišu Svetlost, oni silaze u zemaljsku svest da bi nekako pomogli dušama koje teže. Što više se popnemo, to niže možemo da siđemo sa svojom samilošću za čovečanstvo i to će lakše biti ljudima da ostvare Najviše. Kada imamo tu vrstu unutrašnje poniznosti, postaćemo jedno sa Svevišnjim i Njegovom celokupnom Tvorevinom.

Božanska poniznost je često pogrešno shvaćena i protumačena. Želim da kažem da neko može biti ponizan jedino kada je zaista duhovan. Ljudi greše kad misle da duhovni Učitelji nemaju poniznosti. Imaju je. Da nemaju poniznosti, nijedan duhovni Učitelj ne bi ušao u blato neznanja i vezanost sveta. Oni su se oslobodili vezanosti. Mogu lako da ostanu u Svetlu Savršenstva, u beskonačnom Ushićenju i Blaženstvu; ali oni svesno i namerno ulaze u svest zemlje. Oni koriste Svetlost Svevišnjeg kada ulaze u ljudska bića koja ne teže ili teže.

Ponekad, duhovni Učitelji koriste božanski autoritet. Božanski autoritet ne treba da mešati sa agresivnošću, uobraženošću, ponosom ili taštinom. Božanski autoritet dolazi direktno od Svevišnjeg kada duhovni Učitelj sprovodi Njegovu Volju. Svevišnji kaže: „Učini to“, i duhovni Učitelj prosleđuje poruku određenoj osobi. On samo sprovodi Božiju Volju. Duhovni Učitelj pokušava da unese istu snagu koju Svevišnji koristi u svaku reč. To nije ponos ili taština; to je samo Učiteljev način da izrazi Istinu ili Stvarnost dok objavljuje Naredbu Svevišnjeg.

Kako da postanemo ponizni? Možemo postati ponizni ako znamo tajnu poistovećenja. Pogledajte u Majku Zemlju koja nas svakodnevno štiti, hrani i pruža nam sklonište. Koliko je mnogo loših stvari urađeno Majci Zemlji! A opet, ona je sveopraštajuća. Opraštanje je sama poniznost. Pravo ispred nas možemo da vidimo poniznost u parčetu travnjaka. Kada gledamo travu našim ljudskim očima, imamo osećaj da je nevažna. Svako može da stane na nju. Ali, kad je vidimo svojim unutrašnjim okom, osećamo kako je velika. Rano ujutro, kada na travi vidimo rosu, kažemo: „Kako je lepa!“ A posle samo nekoliko sati gazićemo po njoj; ipak ona se nikada ne žali i ne buni. Kada posedujemo unutrašnju sposobnost da se divimo travi, kažemo, „Kako je ponizna i nesebična!“ Kada se poistovetimo sa travom vidimo da ona ima ogromno srce. Svesno ili nesvesno, od trave dobijamo osećaj poniznosti.

Kada zaista imamo šta da ponudimo i kada to želimo da ponudimo sa posvećenošću, poniznost automatski izlazi na površinu. Imamo Božje Blagoslove i upravo zato imamo i neke dobre osobine. Kad neko nema šta da ponudi, kažemo: „Naravno da taj treba da bude ponizan“. Ali nije tako. Sama činjenica da taj nema ništa, da nema nijednu dobru osobinu, znači da je za njega nemoguće da razvije poniznost. Ako nema uobičajenih dobrih osobina, kako može imati najbolju, najdragoceniju osobinu među svim božanskim osobinama – poniznost? Kada je neko zaista dobar, od njega nešto možemo i da očekujemo. Ako ima neke dobre osobine, može da stekne još dobrih osobina.

Prvo treba da pokušamo da razvijemo više božanskih osobina. Od jedne dobre osobine dobijamo još dve ili tri dobre osobine. Moramo da pridamo više važnosti božanskim kvalitetima nego onim nebožanskim. Postepeno, božanske osobine će da pobede nebožanske osobine u nama, kao što su to na primer oholost i tvrdoglavost. I što više božanskih osobina razvijemo unutar sebe, to ćemo pre imati najbolju, apsolutno najsuštinskiju osobinu, poniznost.

Dok stalno nešto postižemo, ne smemo da zaboravimo da treba da budemo ponizni da bismo bili od veće koristi čovečanatvu. Ali najpre treba da znamo da ako hoćemo da postanemo ponizni, to je samo zato što želimo da postanemo srećni. A postajemo stinski srećni u davanju sebe. Prava poniznost je širenje naše svesti i našeg služenja. Hajde da uvek nastojimo da razvijemo unutar sebe ove dobre osobine, pa će poniznost sigurno doći.

Pomoću Svoje beskonačne Svetlosti, Bog je postao jedno sa ograničenim i nevažnim stvorenjima kao što smo mi. Beskonačno je ušlo u nas. Od Boga učimo kako Beskonačno može da pokaže svoje osećanje jedinstva poistovećujući Sebe sa nečim nižim, nečim ograničenim. Slično tome, jedna osoba primećuje da je Bog u njoj. To obično ljudsko biće vidi da je superiornije od nekog drugog, samo za pedalj, ili samo na sekundu. A opet, to drugo beznačajno stvorenje je više od nekog drugog koji je malo inferiorniji od njega. Ovi ljudi bi trebalo da shvate da oni takođe mogu da budu ponizni prema onima koji su u odnosu na njih inferiorni. Što se više poistovetimo sa onima koji su donekle nerazvijeni ili nesposobni, koji nisu u istom povlašćenom položaju kao mi, to ćemo pre pomoći čovečanstvu da dostigne Najviše.

Postoji lažna i istinska poniznost. Lažna poniznost je ona koju rob pokazuje prema svom gospodaru. Poniznost ne dolazi iz njegovog srca. Rob zna da će ga, ukoliko se slepo ne pokorava svom gospodaru, ako ne pokazuje tu vrsti spoljašnje poniznosti, gospodar kazniti. I zato je veoma ponizan. Gospodar zna da je rob nije iskren, ali ga uprkos tome drži kod sebe, jer on obavlja posao. Da li su sve gazde budale, kada vide da njihovi zaposleni i podređeni pokazuju prema njima lažnu poniznost? Ne. Neki šefovi vole lažnu poniznost i laskanje. Naravno, laskanje je samo po sebi potpuno lažno. Kada od drugih tražimo uvažavanje, ne dobijamo priznanje, već laskanje. Ljudi su zadovoljni kada im se laska. Kada primete lažnu poniznost, kažu: „Bolje išta nego ništa. Ova je osoba ponizna prema meni dok me ostali preziru; ne obraćaju nikakvu pažnju na mene“. Takva vrsta osobe je zadovoljna lažnom poniznošću.

Ali kada je šef Bog a podređeni čovek, Bog nam ne daje otkaz; i mi ne možemo da laskamo Bogu. Bog ima beskonačno strpljenje. Ako smo tvrdoglavi, ako smo arogantni, Bog kaže: „Dobro, neka prvo svane nešto svetlosti u njima, pa će jednog dana shvatiti šta predstavlja poniznost, šta predstavlja osećanje jedinstva“.

Kada meditiramo, prva stvar koju treba da znamo je da li smo ponizni u svom unutrašnjem duhovnom životu i svom spoljašnjem životu. Onaj ko ima kompleks inferiornosti nikada ne može da istinski bude ponizan, već jedino može da ima lažnu skromnost ili poniznost. Njegovo srce iznutra gori od ljubomore i on sve vreme razmišlja o tome kako da postane jednak onome ko je iznad njega i onda da ga prestigne, ili kako da potceni ili umanji njegove dobre osobine. Veoma je retko da onaj koji je inferioran iskazuje pravu poniznost prema višem od sebe. U običnom životu ni čovek koji je na višem položaju nema poniznosti: uvek je naduven od ponosa. On je jači i ispunjen sa više moći. Međutim, onaj koji je istinski duhovno moćan ponizan je zato što zna da su i oni koji su na nižem položaju od njega takođe deo njega samog.

Čovek nikad ne može da postane ponizan uz pomoć spoljašnjih sredstava, pomoću lepog ponašanja, uljudnosti. Poniznost dolazi direktno iz Svetlosti duše. Kada je svetlost duše izražena na duševan način, kroz fizičko biće, zahvaljujući apsplutnom jedinstvu sa svim ljudskim bićima, to je božanska poniznost. U ljudsko biće ništa ne može da uđe tako tiho i u isto vreme tako ubedljivo kao što to može poniznost.

Sa unutrašnje, psihičke tačke gledišta, istinska poniznost i istinska snaga idu skupa. Kada neko ima istinsku poniznost, može da ima i snagu duše. Istovremeno, prava poniznost dolazi direktno iz duše i jeste, u stvari, snaga duše. Sa duhovne tačke gledišta, ono što na Nebu zovemo 'poniznost', na zemlji zovemo 'snaga'. Kada snaga duše želi da se ispolji u čovečanstvu, to čini pomoću poniznosti. Ako bi se koristila neka druga moć, ljudi ne bi prihvatili ponuđenu Moć Svetlosti ili Ushićenja ili Mira. Međutim, prihvatiće nešto što im je dato sa krajnjom poniznošću. Zato je duši veoma lako da u ljude ubaci poniznost.

Kada neko zaista poseduje Mir, Svetlost i Blaženstvo, on postaje ponizan. On se onda spušta među one koji su niži od njega, među one koji takođe žele da se uzdignu i postignu najviše. Kada neko viši želi da uđe u nekog nižeg koji je tek pošeo da teži, uvek je bolje da to uradi posredstvom poniznosti. Mi koristimo poniznost kada želimo da uđemo u životnu snagu ili u telesno težećih ljudskih bića. Koristimo snagu duše kada vidimo da je neko već probuđen i želi da bude poguran napred. Kada neko teži i napravio je korak napred u duhovnom životu, ako je njegov unutrašnji poriv zaista snažan, tada možemo da koristimo snagu duše. Koristimo snagu duše jedino kada se bavimo naprednim aspirantima koji mogu da prime Svetlost i Moć kada te sile uđu u njih. Tako na različitim nivoima koristimo duševnu poniznost ili duševnu snagu, iako su one jedno.

Sa duhovne tačke gledišta, istinsko dostojanstvo prebiva u božanskoj poniznosti. Ljudsko dostojanstvo, ako nije pročišćeno, u celosti je uobraženost, ego i taština. Upravo zahvaljujući lažnom ljudskom dostojanstvu mi delimo sebe od sveta. Međutim, kada posedujemo božansko dostojanstvo, kažemo: „Ja sam Božje dete. Ja sam u svemu i sa svim; treba da budem u patnji sveta i u blaženstvu sveta“. Tada nikada ne možemo da se odvojimo od sveta ili stvarnosti.

Potrebno je da znamo svrhu svakog svog rada. Ako neko pere sudove, obični ljudi će odmah da kažu: „O, on obavlja tako bedan posao, tako beznačajan rad!“ Ali ja kažem, ne. To je najbolji posao ako ga obavljamo duševno. Gospod Krišna je prao stopala kraljeva, imperatora, najvažnijih ljudi, a on sam je bio proglašen kao najveći među njima – inkarnacija Boga. Kada radimo ili kažemo nešto sa čistom poniznošću, u tome leži naše božansko dostojanstvo. Ljudsko dostojanstvo nas odvaja od božanskog dostojanstva.

Poniznost ne znači da ćemo uvek biti tihi i stidljivi, dok u sebi kritikujemo tuđe pogrešne poteze i prosuđivanje. Poniznost je istinsko unutrašnje bogatstvo koje nas svesno ujedinjuje sa Bogom. Kada iskazujemo poniznost prema Bogu, On oseća da zaista imamo nešto unutrašnje mudrosti.

Kada meditiramo ovde u našem Centru, prvo treba da se okupamo u moru poniznosti. Inače nećemo dobiti beskonačni Mir i Ushićenje. Duhovna Milost je kao pljusak kiše. Ako naša unutrašnja vrata držimo zatvorena, ništa ne dobijamo. Hajde da otvorimo ta naša unutrašnja vrata ključem poniznosti.

Kada meditiramo kod kuće, molim vas, hajde da osećamo da smo celi srce. Mi smo Božja deca, a Božja deca su oni koji su istinski ponizni u unutrašnjem životu kao što su to i u spoljašnjem životu.

Mašta

Strpljenje

Mir

Kada duhovni Učitelj meditira sa grupom tragalaca, pokaže se da je nekoliko uznemireno. Ničiji nemir neće ugroziti Učiteljev mir. Naprotiv, snaga njegovog mira ući će u sve tragaoce koji su iskreni. Učitelj zadržava svoju unutrašnju smirenost i posle pola sata, kada se tragaoci vrate nazad u svet, osećaće da su veoma smireni. Učitelj je usadio Mir u njih; onda, nakon pola sata ili sat, Mir, Svetlost i Ushićenje zračiće iz svih njih.

Prijemčivost

Odgovornost

Žrtvovanje

U svetovnom svetu vidimo dve vrste žrtvovanja: nadređeni se žrtvuje za podređenog, ili se podređeni žrtvuje za nadređenog. Oni koji su podređeni imaju osećaj da, žrtvujući se za nadređenog, udovoljavaju tom nadređenom. U dubini svoga srca imaju osećaj da će zauzimati posebno tajno i sveto mesto u srcu onoga ko im je nadređen. Zaposleni podnosi bezbroj žrtvi da bi zadovoljio svog poslodavca. A, opet žrtvujući svoje vreme, poslodavac ili šef može da podnese veoma visoke ili uzvišene žrtve za radnike, za svoje podređene.

Gospod Buda je hteo da žrtvuje sopstveni život kada je video da jedna koza krvari i pati. Samilost njegovog srca krvarila je za tu životinju. Postojali su duhovni sveci u Indiji koji su hteli da daju svoj sopstveni život da spasu pticu ili neku životinju. Nama se čini da oni žrtvuju sebe za takozvane niže vrste, ali njihovo srce je tako veliko da žele da podnesu izuzetnu žrtvu da bi spasli, zaštitili i prosvetlili niže od sebe.

Svakog trenutka mi dobijamo priliku da se žrtvujemo. Šta ćemo da žrtvujemo? Ne treba da žrtvujemo svoje telo, dom, roditelje, svoju decu i porodicu. Ne! To ne znači žrtvovati se. Žrtvovati se znači da je potrebno da odbacimo stvari koje ne predstavljaju otvaranje ka svetlosti. Postoji mnogo toga što nije u redu sa nama; u sebi mi imamo tamu, nesavršenstvo i ograničenja. Zato treba da ih svesno žrtvujemo svetlosti koja je u nama. Sa duhovne tačke gledišta, žrtvovanje znači napuštanje našeg neznanja, naše vezanosti. Kada nismo svesni, mi negujemo svoje neznanje i imamo osećaj da je to nešto najneophodnije u našem svakodnevnom životu. Ali kada smo svesni igre neznanja i toga kako nas ono muči i sputava, pokušavamo da se oslobodimo njegovih mreža. A da bismo se oslobodili, treba da žrtvujemo svoje neznanje.

Žrtvovanje uključuje celokupno biće: telo, životnu snagu, um, srce i dušu. U duhovnom životu, žrtva znači da sve što posedujemo i sve što jesmo u celom svom biću mora biti posvećeno najvišem i najdubljem u nama samima. Tada telo neće imati svoju sopstvenu individualnost; biće svesno igre Božanskog u nama. Um neće imati svoju sopstvenu individualnost. Ne! Um će, poput srca i duše, biti svestan instrument Božanstvenosti.

Žrtvovanje ne znači da gubimo nešto kada dajemo. Žrtvujemo svoje ograničeno sopstvo našem najvišem i najširem Sopstvu i time smesta postajemo to najveće i najviše Sopstvo. Žrtvovanje ne znači da ćemo izgubiti nešto i onda dobiti nadoknadu. Ne! Žrtvovanje je nešto što ulazi u svoj izvor. Bog je započeo svoju tvorevinu s Ljubavlju, a Ljubav je jedinstvo. Žrtvovanje je osećanje jedinstva. Kada moji učenici uđu u moju najvišu svest, tada postaju jedno sa svojim sopstvenim najvišim bićem i svešću. Kada Božanskom ponudimo nešto svojim umom, srcem i dušom, mi u stvari postajemo božanski u svom celokupnom biću. Kada smo u stanju da žrtvujemo naše celo biće, osećamo Božanstvenost u sebi. To je lako učiniti. U žrtvovanju postajemo potpuno božanstveni. Žrtvujemo glad svog tela i zahteve svog uma našem srcu i duši. To žrtvovanje nije nešto mentalno. Nije nešto što neko može da nam nametne; u isto vreme to je nešto što nikad ne možemo izbeći. To je sam dah našeg postojanja. Ako želimo da postojimo u Božjem svetu, onda je žrtvovanje jedini ključ našeg ljudskog postojanja. To je dah Svevišnjeg. U žrtvovanju dolazimo do spoznaje da smo svi mi Božanski.

Kada aspirant želi da dopre do Boga, on vapi u sebi danima i noćima. Na kraju svog putovanja, on shvata da je podneo mnogo takozvanih žrtvi. Nije ga zadovoljilo nijedno od mesta koje je posetio; njegovi prijatelji i rođaci nisu mu pružili radost. Prošao je kroz mnogo teške, naporne i stroge samodiscipline. Imao je osećaj da je bilo mnogo stvari na zemlji koje su mogle da mu pruže zadovoljstvo, radost i utehu, ali ih je on izbegavao. Otišao je ka Najvišem, ka Cilju. Podneo je žrtve.

Zatim, pošto je dostigao Cilj, Bog mu je možda rekao: „Neću ti dopusti da zauvek ostaneš u neprestanom Blaženstvu. Želim da još jednom siđeš na zemlju i radiš za tvoju braću i sestre“. Ako posluša Boga, kao što i mora, time čini još veću žrtvu. Hteo je da izađe iz neznanja, neznalačkog sveta i da stigne do najvišeg boiravišta Svetlosti Mudrosti. Mnogo je žrtvovao i ostvario je Boga uz najveće teskoće. Sada, pošto je dostigao Najviše, Bog mu kaže da opet mora da se vrati na zemlju neznanja i radi sa neprosvetljenim, mračnim, nesavršenim, netežećim čovečanstvom. Ova žrtva je nesumnjivo viša od prethodnih koje je podneo na svom putu ka ostvarenju.

Kada posmatramo sa ljudskog stanovišta, sam čin silaska u svet ogromna je žrtva. Kada se neko vrati u svet nakon što je postigao potpuno ostvarenje, mora da se optereti teretom ljudskog tela i da deluje u fizičkoj svesti. Mora da podnosi sve patnje, bol i, što je još gore, ometanje i nesavršenstvo ljudskog roda. Mora da radi za svet neznanja i boravi u neznanju. To neznanje ga neprestano ignoriše ili grize i štipa; neznalački svet laje na njega čak i dok on pokušava da preobrazi taj isti svet. On nudi svoja postignuća svetu koji je većinom nezahvalan, uglavnom neprijemčiv, uglavnom nemaran. U indijskim svetim spisima to se naziva najvišom žrtvom, upravo zato što je imao mogućnost da ostane u svojom najvišem Oslobođenju-Ostvarenju u svetu duša. On odbacuje svoju sopstvenu besmrtnost da bi pomogao čovečanstvu i oslobodio ga iz mreža neznanja. On zatim nosi čovečanstvo ka beskonačnoj Svetlosti. Sam čin podnošenja patnje još uvek nevoljnog ljudskog roda, ogromna je žrtva za njega, uprkos njegovim izuzetnom unutrašnjem postignuću.

A opet, ako zaronimo duboko, veoma duboko u najveće dubine naše duše, osetićemo da to što se zove žrtva ne postoji. Kaže se da majka podnese hiljadu i jednu žrtvu za svog sina. Istina je, na početku majka ga hrani i brine se o njemu. Šalje sina u školu. Majka podnosi sve moguće žrtve. Ako je siromašna, majka neće jesti; daće svoju hranu svom detetu. Ali stalno postoji nešto što majka gaji, a to je nada. U toj nadi je buduće ispunjenje njenog sina. A unutar budućeg ispunjenja svog sina, majka vidi širenje svoje sopstvene svetlosti i svesti, svoje tvorevine. Majka to oseća nesvesno. Duhovna osoba, međutim, svesno oseća krajnji rezultat svoje takozvane žrtve. Kada uđe u Najviše, oseća da ne postoji žrtvovanje, zato što Najviše otelovljuje najniže; otelovljuje ono što je apsolutno nesavršeno, apsolutno netežeće.

Iskrenost

Ako nam je fokus koncentracije u našem srcu, a ne u umu, tada ćemo lako moći da osetimo da je iskrenost sve to što izlazi na površinu iz najvećih dubina našeg srca. Unutar srca je duša. Duša ne može biti ništa drugo do bujica iskrenosti. I više od toga, ona je bujica duhovnosti. Duša se na najmoćniji i najuverljiviji način izražava kroz srce. Zato, ako provodimo više vremena u svom srcu nego u umu, neminovno ćemo znati šta je iskrenost, jer ništa osim iskrenosti i neće izaći iz srca. Mi imamo unutrašnju posudu koja je neprestano ispunjena Božjom Čistotom. Ta posuda se nalazi unutar našeg srca. Ukoliko možemo da potpomognemo rast našeg srca, videćemo da svakodnevno žanjemo žetvu iskrenosti.

Svako od nas želi da uradi nešto ili da postane neko. Mnogi ljudi bi želeli da postanu veoma bogati, a da se ne pomuče, ili žele da diplomiraju a da ozbiljno ne studiraju. Želeli bi da imaju sve, ali ne i da rade za to. Ako smo stvarno iskreni, tada ćemo da zaista ozbiljno prionemo na posao.

Ako nam nije stalo da napredujemo, nećemo napredovati bez obzira koliko nam se mnogo prilika pruži. Kada se prilika pojavi, svako od nas treba da se stavi na raspolaganje i da koristi svoju iskrenost. Kada postoji iskrenost i prilika, napredak će neminovno da raste. Svakoga dana, svake sekunde možemo da napredujemo ukoliko posedujemo iskrenu težnju i, u isto vreme, imamo priliku. Neki su ljudi zaista iskreni, ali, zbog uticaja kosmičkih zakona, nemaju povoljnu priliku. Naša će se iskrena duša usmeriti ka cilju i pobediće. Ako je neko izuzetno iskren, danas ili sutra dostići će svoj Cilj.

Šta će se desiti ako istinski ostvarena osoba inspiriše iskrenog tragaoca? Iskreni učitelj, ostvarena duša, ima određenu količinu unutrašnjeg Mira, Svetlosti, Blaženstva i Snage koje može da ponudi iskrenom učeniku koji je spreman da uči od njega i koji takođe želi da dostigne najvišu Svetlost i Istinu. Tada učeniku postaje mnogo lakše da brže korača prema svom Cilju. Ovde duhovni Učitelj deluje kao privatni nastavnik koji sa naklonošću i brižnošću uči učenika i kaže mu šta bi trebalo da radi i kako da uči da bi položio ispit.

Postoji mnogo slučajeva u kojima je istinski iskrenoj osobi u duhovnom životu pomogla neiskrena osoba, i to u velikoj meri. Međutim, kada neiskrena osoba želi da inspiriše iskrenu, ona neće ili ne može da to učini svesno i sa dobrom namerom. Ona će govoriti o Bogu, duhovnoj istini i svetlu samo da bi se pohvalila svojim znanjem. To što nudi nije unutrašnje znanje, već naučeno znanje, napabirčeno iz knjiga, od prijatelja i ostalog sveta. Ona može samo da govori o tome šta je naučila i šta zna da bi trebalo da se oseća. Tu se njena predstava završava. Iskrenost, snaga i sposobnost iskrenog tragaoca su ti koji nalaze inspiraciju u svojim sopstvenim rečima.

Srećom, duhovni Učitelj je sposoban da pomogne iskrenom tragaocu, pa čak ima ogromnu sposobnost da pomogne i neiskrenoj osobi koja se ne moli i ne meditira iskreno. On, u stvari može da primora neiskrenu osobu, neprocvalu dušu, da teži. Ali to će učiniti jedino ako je Božja Volja da ta neiskrena osoba bude inspirisana i da joj se pruži prilika za poboljšani život težnje. Ako Bog želi da duhovni Učitelj primeni svoju moć, on to i čini i pomaže neiskrenom da postane iskreni tragalac. Pod neiskrenim tragaocem podrazumevam onog koji nije potpuno iskren, potpuno posvećen, onog kod koga primećujemo ogromnu provaliju između onoga što govori i onoga što zaista jeste. Mnogo je tragalaca kod kojih ne vidimo razliku izemeđu njihovog unutrašnjeg postojanja i spoljašnjeg načina života. Ali opet, postoje mnogi tagaoci koji kod drugih ljudi stvaraju utisak da su najbolji aspiranti na svetu, dok se njihov unutrašnji i spoljašnji život uopšte ne slažu. U svom unutrašnjem životu su najgori mogući licemeri; u svom spoljašnjem životu tvrde da su apsolutno iskreni tragaoci.

Iskrenost je nužna za ostvarenje Boga. Ali se Bog ne može ostvariti samim tim što je neko postao iskren. Običan svet može da bude iskren. U našem svakodvnevnom životu primetićemo mnogo iskrenih ljudi na svetu. Oni ne lažu. Nikoga ne varaju. Nikome ne čine nažao. Oni poseduju iskrenost. Tu dobru naviku stekli su od svojih roditelja, ili su je doneli iz prošlih inkarnacija. Ali, ukoliko ne počnu da teže, neće ni sutra ni u ovoj inkarnaciji postati ostvareni. Oni nisu ni blizu ostvarenja. Uz iskrenost se mora imati težnja, duševni unutrašnji poriv. Jedino kada imamo težnju, onda svesno idemo ka Svevišnjem. Sa težnjom ćemo ući u koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju i jedino tada možemo da trčimo prema našem Cilju. Iskrenost je apsolutno neophodna, ali nije jedina stvar koja se traži u duhovnom životu.

Isto kao što razvijamo mišiće, možemo razviti i iskrenost. Ali opet, ono što nam je potrebno je taj neprestani unutrašnji poriv. Ako nije tako, jednog trenutka bićemo iskreni, a sledećeg neiskreni. Život bi nam tada bio kao dan i noć, kao svetlost i tama. Međutim, ako je naša unutrašnja težnja stalna i spontana, tada će nas upravo taj poriv, sam tok naše unutrašnje težnje, primoravati da sve vreme budemo iskreni.

Često se dešava da su članovi jedne porodice velikodušni. Roditelji kažu: „Mi ne treba da budemo na prvom mestu; naša deca treba to da budu; mi smo ih doneli na svet, pa neka oni budu naša prvenstvena briga“. Deca će kazati: „Mi ne treba da budemo najbitniji. Naši su roditelji uvek bili izuzetno dobri prema nama, pa oni treba da nam budu na prvom mestu“. Tako će muž smatrati da mu je žena najdraža, a žena da je njoj njen muž najdraži. Oni šire svoju svest na veoma domišljat i ubedljiv način; ne osećaju se sami najbitnijim, već smatraju da je neko drugi u porodici najdraži, najvažniji. I tada sami sebe varaju. Bog Svevišnji mora da bude najbitniji – ne samo na rečima, već i na delu. U svim našim aktivnostima On treba da nam je na prvom mestu.

Veoma je lako reći da nam je Bog na prvom mestu. Svako može da kaže, „O, Bog je najvažniji“. Ali, da li je zaista na prvom mestu? To je ono što treba da znamo. Možemo to da napišemo. Možemo da izgovaramo stotine puta, ali to možda nije istina. Svi koji uđu u duhovni život kažu duhovnom Učitelju: „Da, Bog mi je na prvom mestu u životu“. Ali svako ima svoj način na koji iskrivljuje istinu. Kada duhovni Učitelj testira ili ispituje njihovu iskrenost u unutrašnjem svetu on vidi da to nije tako: sin je na prvom mestu, ćerka je najvažnija, otac, majka, muž, žena su najbitniji. Ili ako oni nisu, onda je to prvo lice jednine „Ja“, koje je na prvom mestu.

Neiskreni učenik ili aspirant pokušaće, svesno ili nesvesno, da prevari duhovnog Učitelja, čak i kada razgovaraju oči u oči. Kada priča sa Učiteljem, pokušavaće da Učitelja, u mentalnom svetu, ubedi da govori istinu. Ali Učitelj ga vidi iznutra. Kada iznutra posmatra stvar, Učitelj nalazi da je sve lažno. Neiskreni aspirant ne može da ubedi istinskog duhovnog Učitelja da je rekao istinu, makar ponavljao laž i milion puta.

An insincere disciple feels that the Master can be won if he flatters the Master, if he constantly says, "Master, you are very great." But no, it can never be. An insincere aspirant will try to please the Master in various ways, bringing to the fore his divine qualities, but hiding his undivine qualities: jealousy, hypocrisy, fear, doubt and worry. His love, faith and devotional feeling he offers to the Master. But the Master is not satisfied. The Master can be satisfied only when the aspirant offers to the Master what he integrally is. He will never be satisfied with an aspirant who offers only the good things of his life while he tries to hide the bad things.

Na sreću ili na nesreću, pravi Učitelj ima vidovito treće oko. Iako može skroz da prozre aspiranta koji pokušava da ga obmane, Učitelj često ignoriše ovu prevaru. Zbog svoje Svetlosti Samilosti, on oseća da će aspirant jednoga dana izneti na površinu i svoju podsvest, tamni deo njegovog života i ponuditi ga Učitelju. Napredak jednog aspiranta biće veoma ograničen, dok god se taj mračni, neosvetljeni deo njegove prirode ne iznese na površinu zajedno sa svetlom, božanskom stranom. Biće mu potrebne stotine i stotine godina, možda stotine inkarnacija, da dođe na pravi duhovni put.

Svakom pojedincu je potreban put i vodič. Nisu svi putevi isti. Samo je Cilj isti za sve puteve. Svaka osoba mora slediti samo jedan put i jednog Učitelja, vođu ili vodiča tog puta. Nemoguće je i glupo pokušavati da imate deset ili dvanaest vodiča. U spoljašnjem životu nam je potreban nastavnik istorije, nastavnik geografije, nastavnik za svaki predmet. Ali u unutrašnjem životu postoji samo jedan predmet, ostvarenje Boga. Jedan vodič je sve što je potrebno da nam pomogne da otvorimo vrata ka spoznaji Boga. Ako čovek stalno menja puteve i učitelje, nikada neće stići na odredište.

Blagost

Predgovor izdavača prvom izdanju