Otvori svoje srce

```

Ako želiš Boga,

Otvori svoje srce i trči.

Ako Bog želi tebe,

Otvori oči,

Zapuši uši i trči.

```

Ako želiš Boga, otvori srce i trči. Šta znači otvoriti srce? Uzmimo srce kao cvet, kao lotos. Lotos ima priličan broj latica. Svaku od tih latica možemo da smatramo jednom božanskom osobinom: ljubav, radost, mir, blaženstvo, sklad, itd. Ovog trenutka je ljubav koju imamo veoma ograničena, radost je veoma ograničena. Mi imamo sve ove božanske osobine, ali u ograničenoj meri. Ali, ako sa svojim ograničenim božanskim osobinama potrčimo prema Bogu, Izvoru svih božanskih osobina, Onom ko tih božanskih osobina ima u beskrajnoj meri, onda ćemo biti savršeno bezbedni i potpuno ispunjeni.

Kad otvorimo srce celom svetu, nismo bezbedni. Zlo i rušilačke osobine sveta mogu ući u nas i iskoristiti nas za svoje sopstvene ciljeve. To mogu da urade upravo zato što je naša ljubav, koja je naša snaga, veoma ograničena; zato što je naš mir, koji je naša snaga, veoma ograničen. Sve što imamo, mi imamo u ograničenoj količini. Ali, istovremeno, moramo imati poverenja u sebe. Mada u ovom trenutku nismo neizmerni i beskrajni, doći će dan kad ćemo biti bezmerni, beskrajni i sveprevazilazeći. Kako? Tako što ćemo otići Izvoru, Bogu.

Čak i ako je svet neznanja u stanju da uništi lotos u nama, to ne znači da nećemo imati vere u čovečanstvo kao celinu. Najveći duhovni politički vođa Indije, Mahatma Gandi, rekao je nešto izvanredno. Rekao je da ne gubimo veru u čovečanstvo. Čovečanstvo moramo da posmatramo kao okean. Postoji, možda, u okeanu nekoliko kapi koje su nečiste, ali čitav okean nije prljav. Prema Gandiju, ne smemo suditi o čovečanstvu na osnovu ograničenih iskustava koja stičemo kad se družimo sa ograničenim osobama oko sebe. Moramo biti pažljivi, ali istovremeno moramo da verujemo u čovečanstvo. Ako izgubimo veru u čovečanstvo, onda smo osuđeni, jer je čovečanstvo naprosto deo našeg tela.

Pošto smo duhovni tragaoci, moramo da imamo više vere nego što je imaju obični ljudi. Moramo da imamo vere čak i u osobe koje ne teže, iako njihovu prirodu ne možemo da preobrazimo odmah. Zašto? Zato što nemamo neophodnu snagu ili zato što to nije Božja Volja. Čak i kad nemamo neophodnu sposobnost, Bog nam tu sposobnost može dati. Može nas učiniti jakim kako bismo mogli da pomognemo čovečanstvu. Ali, to nije Božja Volja. Božja Volja, za nas, jeste da pomognemo onima koji su se već do izvesnog stepena probudili, onima koji teže ili žele da teže, a ne onima koji čvrsto spavaju. Njima Bog kaže: „Spavaj, dete Moje, spavaj“. Ali, onima koji su već probuđeni i koji žele da trče, Bog kaže: „Imajte vere u Moje delo, koje predstavlja čovečanstvo, i imajte vere u sebe, jer vi ste ti koji će Me konačno ispoljiti na zemlji“. Moramo da verujemo u sebe da bismo ostvarili i ispunili Boga. Moramo da imamo vere u Boga, jer je On taj koji nas je nadahnuo i probudio i koji će nas ispuniti na Njegov sopstveni Način.

Ako te Bog želi, otvori oči, zapuši uši i trči. Moramo da budemo potpuno budni i u pripravnosti; moramo da prestanemo da živimo u svetu sna da bismo dobili priliku da pronađemo Boga. Moramo gledati svuda unaokolo, ne da bismo videli ružnoću sveta, već da bismo videli tvorevinu u njenom najčistijem obliku, svojim najčistijim očima. Otvorite oči. Ne smemo više da spavamo! Moramo da svet posmatramo sa čistotom koji imamo i da vidimo čistotu u Božijem delu.

Zapušite uši. Zašto moramo da zapušimo uši? Zato što će nas neke stvari koje čujemo ometati i uznemiravati, na primer, kritikovanje, ljubomora, laskanje i pohvale. Kad nas neko kritikuje, kako da gledamo na njega? Treba da o njemu mislimo kao o psu koji laje pred nama. Ako pas laje na nas, a mi obraćamo pažnju na to, on neće prestajati da laje i dosađuje nam. Tad ćemo imati teškoća da stignemo do svog cilja. Moramo da na kritiku gledamo na isti način. Ljudi nas kritikuju na sve načine. Oni kažu: „On je beskoristan. Provodi sve vreme meditirajući i ne pomaže društvu na način koji mu je potreban“. Ali šta društvo želi? To ni samo društvo ne zna. Niko nam ne može reći šta da radimo sa svojim životom. Kad smo spremni za Boga, kad smo probuđeni i otvorenih očiju, Bog nas želi. Tad ne moramo da obraćamo pažnju na bilo čije kritikovanje. Moramo da znamo da je ono što radimo najbolje. To je najbolje čak i za one koji nas kritikuju, jer će doći dan kad će se oni okanuti svog neznanja i dobiti inspiraciju da nas slede

Ako obraćamo pažnju na nečiju ljubomoru, šta će se desiti? Naš život će biti zatrovan. Ljubomora je otrov i ništa drugo. Ako slušamo ljubomorne reči drugih, njihova zamućena i nečista osećanja će ući u nas. Udisaćemo otrov i naša pluća će biti oštećena. Ljubomora je čudovište koje i sami gajimo ako obraćamo pažnju na ljubomoru drugih.

Ako nam neko laska, šta se dešava? Ako smo dovoljno iskreni prema sebi, mi znamo da on govori o visini koju nismo dosegli, pa nam to neće naškoditi. Ali ako postanemo jedno sa osobom koja kaže da smo postigli tu veliku visinu, mi jednostavno obmanjujemo sebe. Mi trenutno boravimo u podnožju drveta. Ako osećamo da smo se već popeli na vrh zato što nam je neko rekao da smo to već učinili, to ne znači da je to stvarno. Mi se još borimo u podnožju drveta; ako neko u nas ubacuje misao da smo već dostigli vrh, onda ćemo prestati da pokušavamo da se popnemo i nikad nećemo dostići svoj cilj. Samoobmana je samouništenje, jer u samoobmani nema svetlosti. Ako slušamo laskanje, ostaćemo u tami u podnožju drveta.

A ako smo zaista učinili nešto dobro i drugi nas hvale, opet smo u opasnosti. Ako svu pažnju obraćamo na njihove pohvale, šta se dešava? Ponos izbija na površinu i naša dragocena težnja, plamen koji se uspinje unutar nas, ne može da se uzdiže tako brzo kao inače. Kad nas neko iskreno hvali i duboko uvažava, ako na to obraćamo dosta pažnje, jedan veoma dragoceni deo nas samih nas napušta. Tada nećemo biti isti dok nam se ta posebna stvar ne vrati. A ona nam se vraća samo kad opet uđemo u duboku meditaciju i obnovimo svoju unutrašnju ravnotežu. Kad smo potpuno celoviti, možemo da trčimo najbrže. Međutim, ako nešto u nama nedostaje, naše biće neće ispravno funkcionisati. Zato moramo da budemo veoma oprezni kad nas ljudi neprekidno uvažavaju. Ako na njih obratimo suviše pažnje, bićemo u velikoj opasnosti. Pohvale je veoma lepo čuti, ali su posledice pohvale, ako se ne posmatraju iz ispravne perspektive, kobne. Moramo se čuvati iskrenih pohvala istko kao što se čuvamo kritike, ljubomore i laskanja.

Šta stoji iza sve te kritike, ljubomore, laskanja i pohvala? Ljudsko neznanje! To je tamna spoljna odora znanja, odnosno istine. Preobrazimo neznanje ili prodrimo kroz njegov veo i odmah ćemo videti svo znanje, svu istinu. Svi smo čuli za Oldosa Hakslija. On je jednom rekao da se neznanje može pobediti. Ako želimo da znamo istinu, mi to možemo. Mi je ne znamo upravo zbog toga što ne želimo da je znamo. Kad iskreno želimo nešto da znamo, na kraju ćemo to i saznati. Ako nešto ne želimo da znamo, nikad to nećemo ni znati.

U sopstvenoj unutrašnjoj istoriji i u spoljašnjem životu videli smo da, kad dođe vreme, čak i ako neko toga nije svestan, božanske sile u toj osobi učine pravu stvar. Dete je gladno. Ono nije svesno da je gladno i kaže da neće da jede. Ali, majka zna da je detetu vreme da jede i oseća da je ono gladno, pa ga natera da jede. I u duhovnom životu, neko je možda spreman za duhovni život, mada to njegov spoljašnji um možda ne zna. Pošto on oseća da nije spreman, mi možemo reći da on ne želi da zna istinu, da ne želi da vidi i oseti svetlost. Bog, međutim, zna da je ta osoba spremna. Zato Bog dolazi i prisiljava je da prihvati unutrašnji život. Čak i ako ne mari da zna istinu, Bog je prisiljava da spozna istinu.

Ima ljudi koji se plaše Boga, plaše se svetlosti, plaše se istine. To znači da nisu potpuno svesni svog duhovnog života. Vaša stvar je da li ćete se plašiti Boga ili ne. Ali, doći će dan kad će Bog osetiti da ste iznutra potpuno spremni čak i ako toga niste svesni. Tad će vas Bog gurnuti; prisiliće vas da saznate istinu. Bog će vam dati istinu uprkos tome što vašem spoljašnjem umu nedostaje spremnost.

Ako smo, međutim, i spolja i iznutra spremni, ako iznutra meditiramo, a spolja smo svesni šta činimo, prirodno je da ćemo steći najveću dobrobit i najbrže rezultate. U tom slučaju su naš spoljašnji i naš unutrašnji život postali jedno. Naš unutrašnji i spoljašnji svet svesno trče prema istom cilju. Prirodno je da će Bog, kad se to desi, biti ponosan na našu svesnost istine i svesno dostignuće najviše Svetlosti.

Svaki tragalac mora ili da ode Bogu, ili će Bog morati da dođe k njemu. Za svakog tragaoca je nabolje da se potpuno potčini Bogu. Ako Bog kaže: „Ostani gde si; ne ulazi u neznanje. Ja dolazim k tebi“, istog trenutka moramo da budemo potpuno spremni da ostanemo gde smo i čekamo Njegov dolazak. Ali ako On kaže: „Ne stoj u mestu. Trči k Meni; čekam te“ - počećemo da trčimo ka Njemu. Božja Samilost može da nas vodi samo kad smo svesni svog unutrašnjeg bića. A kad nas vodi Božja Samilost, i unutrašnja i spoljašnja poslušnost Njegovoj Volji biće nam na raspolaganju.

From:Sri Chinmoy,Kroz sto godina, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/hy