Od njega se očekuje da meditira rano ujutru, i on meditira. Šta je njegova meditacija? Njegova meditacija je njegovo prizivanje beskonačne Svetlosti, Mira i Blaženstva. To je njegov svesni napor da nema ništa sa mrakom, nečistotom, nesavršenošću i neznanjem koje vidi svuda oko sebe. On je izvan toga; on je iznad toga. Tokom meditacije on obećava sebi da će biti čist, da će biti nevezan, da će neprekidno težiti. On sa žarom obećava samom sebi da neće posumnjati u sebe, da se ničega neće plašiti, da neće postati žrtva nečistote i strepnje. Ali, onog trenutka kad izađe iz sobe u prostrani svet, svesno ili nesvesno on podleže nečistoti, strepnji, strahu i sumnji. Kako dan odmiče, on krši sva svoja obećanja. Svakog dana on daje unutrašnje obećanje svojoj duši, obećanje Bogu, da će biti božanski, odabrani instrument Božiji; da će slušati samo naloge svog unutrašnjeg bića. Međutim, iako daje sva ta unutrašnja obećanja, on ne ispunjava nijedno od njih. Svoja spoljašnja obećanja on vrlo često ispuni, ali nije u stanju da ispuni unutrašnje obećanje samom sebi. A unutrašnje obećanje se mora ispuniti pre svega drugog. Kad budemo u stanju da ispunimo svoje unutrašnje obećanje, postaćemo svoje sopstveno istinsko Ja; postaćemo svoja sopstvena neuporediva unutrašnja božanstvenost.
Moramo da udišemo čistotu kao što udišemo vazduh tokom meditacije i svakodnevnih aktivnosti. Moramo svesno da mislimo na čistotu. Postoji unutrašnje i spoljašnje biće. Naše unutrašnje biće će se ugušiti ako ne budemo u mogućnosti da udišemo čistotu. Kosmičko Ja, univerzalno Ja, gori od želje da nas snabde beskrajnom količinom čistote. A mi nemamo vremena, ne osećamo potrebu ili želju da je imamo. Ali, ako ne uspostavimo čistotu u svom unutrašnjem životu, naš spoljašnji život će pre ili kasnije propasti. U čistoti naša božanstvenost može da raste; u čistoti naš istinski život može da cveta i nađe svoje ispunjenje ovde na Zemlji.
Čistotu u mislima je izuzetno teško postići. Čistotu u spoljašnjem delovanju lakše je postići, ali najpre se mora dostići čistota u mislima. Kako možemo imati čistotu u umu, u svojim mislima i idejama? Tu čistotu lako možemo imati ako osetimo da nismo telo, već duša. Reč „duša“ odmah donosi obilje čistote u naš um. Čistota će nam doći; neizostavno doći u trenutku kad osetimo da nismo telo, već duša. Čak i ako ne znamo šta je duša, sama reč „duša“ donosi u naš um osećaj svetlosti, osećaj uzvišenosti, osećaj nepomućene radosti. A te božanske osobine same po sebi rađaju čistotu.
Duša koristi telo da ispuni svoj zadatak na Zemlji. Kad telo svesno postane jedno sa dušom, ono ostvaruje svoju svrhu i smisao na Zemlji. U suprotnom će telo uvek ostati slepo, mračno, nesavršeno i u izvesnoj meri nedostojno. Međutim, pomoću apsolutnog jedinstva sa dušom, telo postaje najveći ponos Apsolutnog. Ponudimo telo duši i postanimo jedno sa dušom. Neka se fizički um stopi sa Univerzalnom svešću za kojom težimo. Neka naš fizički um koji gaji ljubomoru, strah, sumnju i neznanje bude ponuđen duši koja je slika savršenstva i u unutrašnjem i u spoljašnjem svetu.
Gde je naš cilj? On nije na plavom nebu, niti na nepreglednom okeanu, ni u dalekoj pustinji; on je duboko u nama, u najskrivenijim dubinama našeg srca. Naše duhovno srce je beskrajno veće nego svet. Svet raste i cveta unutar duhovnog srca. Ako možemo da osetimo da je naše srce koje teži živi dah Svevišnjeg, onda ćemo osećati i da je naš željeni cilj u nama, a ne napolju.
Da bismo ostvarili cilj, da bismo dosegnuli cilj duboko unutar nas, moramo da svoj život obnovimo i osvežimo svakog dana. Svakog dana, rano izjutra, moramo da obnovimo svoj spoljašnji život pomoću zlatne nade. Ta nada nije dokoni san; ona je preteča božanstvenosti koja će se ispoljiti u našoj spoljašnjoj prirodi i kroz nju. Ta naša dinamički božanska osobina, naša zlatna nada, vidi Onostrano još i dok je ono daleki vapaj.
Ono što je apsolutno neophodno da bismo videli Onostrano je sigurnost – naša bezuslovna vera u sebe same. Mi moramo da osetimo da smo Božija odabrana deca. Moramo da osetimo da otelovljujemo beskrajnu Svetlost, beskrajnu Istinu i beskrajno Blaženstvo i da sada moramo da otkrijemo i ispoljimo ove božanske osobine. Otkrovenje i ispoljavanje su apsolutno neophodni. Onog trenutka kada počnemo da otkrivamo i ispoljavamo svoju unutrašnju božanstvenost, videćemo da već otelovljujemo beskrajnu Istinu, beskrajnu Svetlost i sve druge božanske osobine Svevišnjeg.
Vrhunski Cilj je u nama. Cilj vapi za nama, ali mi tragamo za njim negde drugde, tamo gde on, u stvari, ne postoji. Mi vapimo za našim sopstvenim postojanjem, koje je puno straha, sumnje, neznanja, ponosa, taštine i sebičnosti. Ali, jedino ako budemo vapili za Bogom svakodnevno, jedino ako budemo meditirali rano izjutra za sklad, mir, blaženstvo, punoću i ispunjenost, videćemo, osetiti i spoznati naš Cilj i izrasti u njege. Otkrićemo da je naš transcendentalni Cilj u nama i izrasti u njega.
Kada dosegnemo transcendentalni Cilj, mi vidimo da smo Bog i mi jedno i da ćemo zauvek ostati jedno. Čovek i Bog - onaj koji teži u čoveku i spasitelj u Bogu - su potpuno jedno. Jedan ispunjava drugog. Prvi ispunjava pomoću zahvalnosti svoje duše; a drugi ispunjava pomoću beskrajne Samilosti Svoje Duše. Zahvalnost i Samilost ispunjavaju jedna drugu – zahvalnost kroz težeću dušu čoveka, a Samilost kroz prosvetljujuću Dušu Boga.From:Sri Chinmoy,Kroz sto godina, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/hy