Inspiracija ima mnogo, mnogo prijatelja. Od svih prijatelja, težnja joj je daleko najbolji prijatelj. Prosvetljenje ima mnogo, mnogo prijatelja. Od svih prijatelja, savršenstvo mu je daleko najbolji prijatelj. Težnja je unutrašnji vapaj našeg srca. Prosvetljenje je spoljašnji osmeh našeg života. Unutrašnji vapaj se penje visoko, više, najviše i pokušava da postane posvećeno, duševno i bezuslovno jedno sa sveprevazilazećom Stvarnošću. Spoljašnji osmeh se širi svuda unaokolo i pokušava da ispolji Božansko, Večnost, Beskonačnost i Besmrtnost.
Istinski tragalac je onaj ko neprestano želi da raste, sjaji i teče u Srcu Apsolutnog Svevišnjeg. On voli Boga i služi Bogu ne zato što je Bog svemoćan, već zato što je Bog sama dobrota. On voli Boga zato što zna da sam, bez Boga, ne postoji. On služi Boga zato što oseća da bez njega samog Bog ne postoji.
U svakom trenutku istinski tragalac mora da voli Boga i da služi Bogu čistim srcem i bistrim umom. Čisto srce i jasan um treba da ima svaki tragalac, da bi ubrzao svoj unutrašnji napredak i spoljašnji uspeh.
Istinski tragalac nudi Bogu ono što ima i ono što jeste. Ono što ima je neznanje. Ono šta jeste je zahvalno srce. Kad ponudi svoje zahvalno srce, on postaje odabrani instrument Svevišnjeg. Odabrani instrument nekad udovolji Bogu na njegov sopstveni način; a ponekad udovolji Bogu na Božji sopstveni Način. Onda dođe vreme kad se izabrani instrument preobrazi u bezuslovno predani instrument. Bezuslovno predani instrument udovoljava Bogu u svakom trenutku na Božji sopstveni Način.
Postoje dva sveta: svet želja i svet težnje. U svetu težnje postoje stvari koje treba da otkrijemo: božansku ljubav, božansku posvećenost i božanska predanost. Današnja ljudska ljubav je sutrašnja frustracija i preksutrašnje uništenje. Božanska ljubav je današnje prosvetljenje, sutrašnje savršenstvo i preksutrašnje zadovoljstvo, potpuno i savršeno. Ljudska posvećenost nije ništa drugo do nesvesna, neprepoznata vezanost. Božanska posvećenost je svesna, spontana i stalna posvećenost sopstvenoj višoj stvarnosti postojanja. Ljudska predanost je predanost roba, predanost na silu. Božanska predanost je potpuno drugačija. U božanskoj predanosti ono što je konačno, prepoznaje i prihvata beskonačno kao svoje sopstveno. Kap ulazi u okean i postaje sam okean. U božanskoj predanosti naš neprosvetljeni, tamni i nečisti deo ulazi u prosvetljeni i prosvetljujući deo našeg bića. Naš svet neznanja ulazi u naš svet mudrosti, malo „ja“ se stapa sa beskonačnim „Ja“, koje je univerzalna i transcendentalna Svest.
Pre nego što uđemo u svet težnje, mi boravimo u svetu želje. Kad živimo u svetu želje, osećaj veličine nam je vrhunski važan. Čak i nakon što uđemo u život težnje, ponekad u početku preovladava ideja veličine. Ali, stvarna poruka sveta težnje je dobrota. Želja vapi za veličinom. Težnja vapi za dobrotom.
Veličina ima dva nivoa postojanja: viši i niži. Onaj ko je veliki svesno ili nesvesno želi da ostane bar santimetar viši od ostatka sveta. Međutim, onaj ko je dobar, želi da svesno, duševno i posvećeno postane jedno sa svim ljudskim bićima da bi voleo i služio Svevišnjeg u njima. U ovom osećaju jedinstva osviće savršenstvo, a ono što u savršenstvu vlada je Zadovoljstvo Večnosti.
Julije Cezar je izjavio: Veni, vidi, vici: „Dođoh, videh, pobedih“. To je vrh sveta veličine. Ali vrh sveta dobrote je potpuno drugačiji. On dolazi is najvećih dubina srca jedinstva tragaoca i izjavljuje: „Došao sam na svet, voleo sam svet, postao sam jedno sa svetom.“
To izražava stvarno prihvatanje života, a ne odbacivanje života. Istinska duhovnost je prihvatanje života na Zemlji. Istinski tragalac je onaj koji prihvata život, preobražava život i usavršava život kako bi život na Zemlji mogao da postane svesni instrument Boga. Život na Zemlji je neprestana žeđ, neprestana glad. Ova glad je večna glad duše da postane nerazdvoivo jedno sa Najvišim i da onda ispolji to Najviše ovde na Zemlji. Istinska duhovnost zastupa i prihvatanje Boga i prihvatanje života. U istinskoj duhovnosti tragalac prvo pokušava da ostvari Boga, a onda da Ga ispolji u svom sopstvenom životu.
Kad je tragalac pred samim ostvarenjem, on vidi dobrotu iznutra i spolja. Zahvaljujući svojoj dobroti on oseća istinsko i trajno zadovoljstvo. Bogoostvarenje se, međutim, ne može postići preko noći. To nije kao pravljenje instant kafe ili čaja. Istinska duhovnost je spor i postepen proces. Onaj ko ide polako ali sigurno, pobeđuje u unutrašnjoj trci. Tragalac postepeno napreduje iznutra i spolja. U istinskoj duhovnosti takav napredak nudi tragaocu u svakom trenutku osećaj zadovoljstva, a samo to zadovoljstvo može da ga ovekoveči. Na početku svog duhovnog života tragalac pronalazi uspeh. Taj uspeh ga inspiriše; i zato se s njim sprijatelji. Ali taj isti tragalac, kada je uznapredovao, oseća potrebu samo za napretkom; jer je uspeh kratkotrajno iskustvo, dok ga napredak neprestano nosi u večito i uvek prevazilazeće Onostrano.
10. Napomena: Šri Činmoj je održao predavanje Voli i služi na Univerzitetu Viktorija u Britanskoj Kolumbiji, 15.oktobra 1975.↩
From:Sri Chinmoy,Davalac i primalac, Agni Press, New York, 1987
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/gvr