Očekivanje stvara osujećenje, ali ako postoji jedinstvo u nama sa svime u Božijoj tvorevini, onda se inspirišemo. To ne znači da ćemo postati letargični, i da ćemo se valjati u zadovoljstvima neznanja. Pre ćemo osećati da mi nismo izvršilac, već da neko drugi deluje u nama i kroz nas. Mi samo očekujemo ako osećamo da smo mi izvršilac. Stoga, ako osećamo da nismo izvršilac, nećemo imati očekivanja. Ako možemo da mislimo o sebi kao o božanskim instrumentima, možemo da osetimo da Bog ima iskustvo u nama i kroz nas.
U našem ljudskom životu osećamo da ako smo uspešni, imamo sve a, ako ne uspemo, nemamo ništa. U božanskom Životu mi ne gubimo, ni ne dobijamo, samo ponovo otkrivamo ono što smo. Treba da nas zanima samo ponovno otkrivanje našeg prava po rođenju u Večnosti i Besmrtnosti, i da iznesemo na površinu ono što jesmo. Sve što Bog ima i jeste u nama je, zašto onda moramo da očekujemo? Samo zato što smo se odvojili od božanske Svetlosti mi očekujemo. Ako znamo kako ponovo u sebi da otkrijemo beskonačni Mir i Svetlost, onda ne moramo ništa da očekujemo; samo ih moramo smatrati svojim sopstvenim.
Ako imamo očekivanje, uvek ćemo biti osujećeni. Treba da delamo samo zato što Bog želi da uradimo nešto i treba da osećamo da smo mi Njegovi instrumenti, a da On radi u nama i kroz nas. Kada delamo ili govorimo samo da bi zadovoljili Boga na Njegov sopstveni način, bez očekivanja, jedino tada ćemo prestati da doživljavamo frustraciju.From:Sri Chinmoy,Zemaljsko-nebeski život zaljubljenika u Boga, deo 3, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/gdl_3