3. Pitanje: Može li ljudska slabost ikad da bude božanska?

Šri Činmoj: Ljudska slabost nikada ne može da bude božanska. Ako govorimo o običnom ljudskom biću, onda će njegova slabost biti stvarno ljudska; kako onda može da bude božanska? Ali ako vidimo sličnu osobinu u božanskoj osobi, osećamo da je ona kao naša sopstvena ljudska slabost. Ali onda moramo da znamo da je ono što se pojavljuje kao ljudska slabost samo maska. Kada neko umire, ako tada kaže, „O Bože, zašto si me napustio?", normalno ljudska slabost je ono što opažamo kod njega. Ali kad je Hrist rekao,„Oče, zašto si me Ti napustio?", to u stvari nije bila ljudska slabost u njemu koja je progovorila. To je bilo njegovo poistovećenje sa ljudskim neznanjem. Kad se poistovetio sa ljudskim neznanjem rekao je, „Zašto si me Ti napustio?“ Ali kad se poistovetila sa Božanskim, ista osoba je rekla, „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade".

Da se Hrist nije poistovetio sa ljudskim već da je sve vreme ostao sa Božanskim – što je imao i što je bio – onda niko nikad ne bi pokušao da ga podražava ni da postane kao on. Ljudi bi rekli, „Oh, ti si božanski, ti si veliki, ti si vrhunski. Ti uvek ostaješ u najvišoj visini, kako ćemo onda mi postati kao ti?“ Ako on postane jedno sa nama u našem razumevanju, ako on takođe prihvata patnju kroz koju mi prolazimo na istom nivou, ako govori iste stvari koje mi sami govorimo, ljudi mogu da kažu to je ljudska slabost, ali Svevišnji će znati da upravo zato što on to radi, čovečanstvo će imati nadu i pouzdanje da će i ono takođe jednog dana moći da izraste u Božanstvenost. Jer ljudska bića će u njemu videti nekoga ko je u jednom trenutku bespomoćan kao oni, ali ko narednog trenutka može postati potpun, celovit, savršen, božanski, vrhunski u svemu. Videti slabost božanske osobe kao ljudsku slabost biće greška. Moramo da vidimo šta on radi i zašto to radi: da li je to što on ne zna ili je to zato što oseća da je ovo jedini put kojim može dovesti ljudska bića do božanskog Cilja?

Božanska osoba će se ponašati kao majka koja uči dete. Dete puzi i želi da ustane. Šta majka radi? Majka se ponekad pretvara da ni ona ne može da ustane. Majka namerno padne, a dete je presrećno što i ona takođe pada. Potom, kada majka ustane jednom ili dvaput, i dete ustane. Kad bi majka uvek stajala, bilo bi joj veoma teško da nauči dete koje vidi da ona nikad nije pala. Ali kad i majka pada, dete vidi da je to prava igra; pa kad ona ustane, dete ima neku nadu i inspiraciju da će ono konačno moći da ustane.

Hrist je krio Božansko u ljudskom. Govorio je da ljudsko ne mora i ne može zauvek da ostane ljudsko; može i mora da postane Božansko. Ali slabosti običnog ljudskog bića koje ima bezbroj emocionalnih problema, vitalnih problema i svakakve nebožanske probleme, su nesumnjivo potpuno ljudske a ne božanske. Međutim te slabosti mogu da se transformišu na kraju. Današnji bes može da se preobrazi u božansku odvažnost, božansku snagu. Današnja slabost lako može da se transformiše u sutrašnju božansku snagu i sposobnost. Ali dok ne bude transformisana, dok je još u običnom, ljudskom biću koje ne teži, koje je na putu da postane savršeno, moramo reći da je ljudska slabost ljudska slabost. Mi ne možemo da se poredimo sa Hristom ili drugim spasiteljima sveta, zato što ne znamo šta imamo u sebi, a oni su stvarno znali. Oni su samo stavljali masku tako da čovečanstvo ne bi videlo zjapeći jaz izmedju njihove visine i svoje sopstvene.

From:Sri Chinmoy,Zemaljsko - nebeski život zaljubljenika u Boga, deo 1, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/gdl_1