Ako neko želi da mi da neki značajan poklon, onda želim da kažem toj osobi jedino da me shvati. Trudim se najviše da vas podignem u svom najbržem liftu kad meditiram. Ja čekam, čekam, čekam, ali vi ljudi ne dolazite. Koliko dugo mogu da čekam? Stoga se ja penjem, a šaljem moj lift dole po vas. Potom, kad on dođe, vi pritisnete pogrešno dugme i umesto da idete gore, vi se spuštate i stvarate probleme. Stoga se vraćam na prizemlje, na sam početni nivo, ali čak i tamo vas ne vidim. Vidim da ste u podrumu. Umesto da se popnete vi ste se ljudi spustili dole i uživate u zadovoljstvima neznanja. Onda ja moram da odem tamo po vas.
Kada se sa mnom penjete ka Najvišem i ostvarite me, vaša spoznaja ko je vaš Guru biće vrhunski dar. I ja ovo ne govorim s ponosom ili sujetom, već sa krajnjom iskrenošću. Najveći poklon koji neki učenik može dati Guruu je da ga realizuje, da ostvari njegovu visinu barem jednom tokom meditacije pre nego što Guru napusti telo. Problem je kad ste najvišu visinu jednom ostvarili ta visina ne ostaje; on je stalno prevazilazi. Ali ako stvarno dosegnete veoma veliku visinu i ako možete da je održite, ako možete da imate slobodan pristup toj visini i možete da idete tamo u bilo kom trenutku čak i ako ta visina nije najviša, ovo vaše dostignuće postaje najveći poklon za Učitelja.From:Sri Chinmoy,Zemaljsko-nebeski život zaljubljenika u Boga, deo 3, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/gdl_3