93. Pitanje: Koja su ograničenja uma?

Šri Činmoj: Najveće ograničenje uma je da vidi i oseća sve i svakoga – čak i svog vlasnika – zasebno. Um uvek deli. Ako um vidi neku osobu kao jedinku, on nastoji da vidi tu osobu u stotinama formi, oblika i načina. On ne vidi ljudsko biće kao jednu celinu, od tabana stopala do krune glave. On ne vidi tu osobu kao jednu celovitu stvarnost. Poput lekara, on stalno operiše i secira. On dobija ogromno zadovoljstvo od toga što vidi sve u delovima, rascepkano. Ovo osećanje podeljenosti u kojem um stalno uživa je najžalosnija slabost ljudskog uma. Um ne želi da vidi stvarnost kao čitavu nepodeljenu celinu. Druga glavna slabost uma je sumnja. Nesvesno ili svesno on sumnja. On oseća da ga sumnja jača. Oseća s obzirom da je u poziciji da sumnja, da ima najviši autoritet. Ali ovo je apsurdno. Onaj ko sumnja ne drži najviši autoritet. Onaj ko voli i postaje jedno drži najviši autoritet. Da bi postao najviši autoritet čovek mora da voli i da postane jedno, i da ne sudi i ne izriče presudu i ne pokazuje svoju nadmoć. Kada neko pokazuje nadmoćnost, odmah osećanje jedinstva nestaje. Kada postoji osećanje jedinstva, stvarnost je ogromna, beskonačna. Kad nestane osećanje jedinstva, stvarnost postaje konačna, sićušna. Tada nema beskrajne ili transcendentalne Stvarnosti; postoji samo ograničenje. Ovde, tamo, unutra, spolja, svuda je ograničenje i vezanost.

From:Sri Chinmoy,Zemaljsko-nebeski život zaljubljenika u Boga, deo 3, Agni Press, 1974
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/gdl_3