Krajnja istina se ne definiše, ne možemo je definisati. Krajnja Istina, poput krajnjeg Cilja, stalno nadilazi sopstvenu visinu. Kao što nema kraja našem napretku, nema kraja našim dostignućima, isto tako ni krajnja Istina nema kraja. Ono što mi postižemo na našem večnom putovanju ka Bogu je iskustvo stalno prevazilazeće Istine.
Krajnja Istina je poput ostvarenja Boga. Ostvarenje nekog Učitelja koji je usavršavao to ostvarenje tokom nekoliko života na zemlji biće beskrajno više od ostvarenja nekog Učitelja koji je to ostvarenje postigao juče.
U duhovnom životu, krajnja Istina ili krajnji Cilj su samo najdalji horizont današnje vizije. To što možemo da vidimo sa mesta na kojem stojimo je za nas krajnja Istina, pa se trudimo da stignemo tamo. Ali što se više bližimo Cilju, to dalje od njega možemo da vidimo. Isprva mi mislimo da je krajnja Istina postati nerazdvojno jedno sa Bogom. Ali, kad zaista postanemo nerazdvojno jedno sa Bogom, vidimo da možemo da odemo i mnogo dalje ako hoćemo. Treba da postanemo svesni i duhovni instrumenti, božanski instrumenti Boga. Ostvarenje Boga je samo polazna tačka za otkrovenje Boga, koje nas vodi na jedan viši nivo. Potom dolazi ispoljavanje Boga, koje se, opet, može beskrajno proširivati.
Današnja krajnja Istina za tragaoca može biti dostizanje božanskog Mira, Svetlosti i Blaženstva. Ali, kad jednom dobije te osobine u izobilju, on hoće da ih ima u beskrajnoj meri. U beskonačnosti nema granica, postoji samo beskonačno prevazilaženje. U duhovnom životu, ono što je Krajnje nikad nije nešto finalno, neko fiksirano mesto, zato što unutrašnji nagon uvek hoće da nadmašuje i da ide preko, preko, preko. Krajnja Istina današnjice je polazna tačka za drugu, višu Istinu sutrašnjice. A prekosutra ta nova Istina postaje polazna tačka za ostvarenje neke još više Istine. Taj proces je ono što se događa Bogu u Njegovom sopstvenom Životu. Bog je stvorio svet, i On Sam stalno evoluira sve više u nama i pomoću nas. U procesu evolucije mi ne možemo da kažemo kakav će biti kraj.Pretpostavimo da nekom čoveku daš pet dolara. Prirodno, očekuješ nešto zauzvrat, makar samo osmeh, ili „hvala ti“, ili neko priznanje. Davanje i uzimanje je zakon života na zemlji. U božanskom davanju treba da osećaš da je tvoj zadatak da toj osobi daš pet dolara zato što si iznutra primio unutrašnju zapovest. Čim si to dao, oseti da je razmena završena i da si odigrao svoju ulogu. To je božanski način davanja.
Unutar te osobe postoji neko, a taj neko je Bog. Na neki način Bog ti smesta daje radost proširujući tvoje srce, tvoju svest, tvoju težnju. Ali, ako osećaš da od te osobe treba da dobiješ nešto, onda si pravi gubitnik. Bog samo kaže: „Dobro, pošto hoćeš da poravnaš svoje račune, ja neću da se mešam. Ti mu daj pet dolara, a on će ti dati nešto zazuzvrat. Prodavac i kupac su tu; to je poslovna razmena. Ne trebam im Ja za njihov posao“. Ako se ponašaš na taj način, nikad nećeš steći pravu, trajnu radost. Čak i ako nekom učiniš uslugu, pa ti ta osoba uzvrati nečim u bezgraničnoj meri, tvoja radost neće biti trajna. Ali, ako samo daš ono što iznutra osećaš da treba, bilo da je u pitanju novac, ili ljubav, ili brižnost ili bilo šta svoje, onda će ti treća osoba, Bog, dati ono što On ima. On će ti smesta dati Njegovu Ljubav, Njegov ponos, Njegov beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.
Na nesreću, u današnjem svetu mi ništa ne radimo bezuslovno. Čak ni ne meditiramo bezuslovno, ni minut. Kad sednemo da meditiramo, očekujemo nešto malo Svetlosti ili malo radosti. Ali, zar smo prosjaci? Naš odnos prema Svevišnjem je kao odnos deteta prema njegovom ocu ili majci. On je naš Otac, On je naša Majka, On nam je sve. Dakle, ako On od nas iznutra traži da mislimo na Njega, da meditiramo na Njega, učinićemo to zbog naše bezgranične ljubavi prema Njemu. Ostatak potpuno zavisi od Njega.
Čim počnemo da se molimo, treba da znamo da nam je sposobnost za to došla od Boga. Čim počnemo da meditiramo, treba da osetimo da nam je sposobnost za to došla direktno od Boga. Ako nam je On dao sposobnost da se molimo i meditiramo, zar nam neće isto tako dati sposobnost da primimo Njegovu Svetlost i Blaženstvo? Davanje je jedan oblik sposobnosti, a primanje je takođe oblik sposobnosti. On će nam automatski dati tu sposobnost ako ne očekujemo ili ne zahtevamo ništa od Njega.
Mi činimo sebi život jadnim zbog toga što očekujemo nešto, bilo od rođaka, bilo od prijatelja, bilo od poznanika. Čak i kad očekujemo nešto od sebe, što mislimo da imamo sva prava da očekujemo, razočaramo se. Isto tako, očekivanje upropašćuje božansku prirodu nesebičnog davanja. Onog trenutka kad očekujemo nešto od nekog, mi nesvesno ili svesno guramo sebe preko granica svojih sposobnosti. Tad ulazimo u užasnu pometnju. Ali, ako volimo stvarnost i božanstvenost u sebi i drugima, onda će nam Svevišnji koji je u toj stvarnosti i božanstvenosti dati mnogo više nego što očekujemo.
Nijedno ljudsko biće na Zemlji ne može nam dati trajnu radost; jedino Svevišnji u nama može da nas ispuni trajnim Mirom i Blaženstvom. Ma koliko puta da ti se nasmejem, ma koliko da si popularan među drugima, nikad nećeš steći zadovoljavajuću radost. Ali, ako igraš svoju ulogu božanski, dobićeš darove od Svevišnjeg. A bilo koji dar od Svevišnjeg sigurno će ti doneti stalnu radost.
Svevišnji daje ili iz dubine nas samih, ili pomoću neke druge osobe. On ne mora da se pojavi pred nama kao blistavi oblik. Ne, On može da nam pruži tu trajnu radost na mnogo načina. On može da nas nagradi na personalan način ili na impersonalan način. Mi naprosto treba da odigramo svoju ulogu, a Svevišnji će nam dati trajnu radost na Njegov način. Mi ne znamo kakav je Njegov Način. Zato, hajde da prepustimo Njemu da čini što Mu je volja sa nama i za nas.Kad vidimo podelu u sebi, to znači da nismo uvek sto posto jedno sa našim Izvorom. Mi smo od božanskog i za božansko; mi smo od Svevišnjeg i za Svevišnjeg. Mnogo puta se, međutim, događa da čak i ako smo veoma iskreni i posvećeni, kada dajemo, mi očekujemo nešto zauzvrat: bilo priznanje, bilo napredak u osobama kojima smo služili. Čak i ako oni ne priznaju ili ne uvaže naše davanje sebe, mi odmah očekujemo nekakav uspeh, ili, recimo neku vrstu postepenog napretka ili rasta u njihovom životu unutrašnje težnje. Mi dajemo, dajemo, dajemo; ali, ako ne vidimo da svet to prima, povremeno smo frustrirani. Osećamo da nas zemlja ne zaslužuje. Možda se pitamo i da li radimo pravu stvar, pošto ti ljudi uopšte ne napreduju. Možda čak posumnjamo i u svoju iskrenost
Te misli su, međutim, pogrešne. Mi činimo apsolutno pravu stvar zato što smo inspirisani i ovlašćeni iznutra. Zemlja će na kraju primiti našu svetlost, ali sada zemlja nije spremna. Ako nam Svevišnji kaže da je nekome potrebno još sna, da ne treba da ga budimo, onda ne treba da prilazimo toj osobi. Ali, ako nam Svevišnji u nama kaže da treba da služimo Njemu u nekome iako taj spava, iako je nevoljan i odbija da primi našu svetlost, onda ćemo to i uraditi, zato što smo mi Njegovi instrumenti. Svakog dana treba da mislimo o sebi kao o malom detetu starom pet ili šest godina. Ako nam naš Večni Otac kaže da damo nešto, onda će nam On Sam reći i kome da to damo.
Ljudsko srce nas ponekad navodi da osećamo da je ono toliko široko da je spremno da pomogne svakom. Ali, to je besmislica. Postoji nešto što se zove Božiji Čas. Božiji Čas ne mora i ne može biti isti za svakog pojedinog čoveka. Danas je moj Čas, sutra je tvoj, prekosutra je Čas za nekog drugog. Nije to da su neki ljudi loši ili da se Bogu ne dopadaju. Ne! On ih sve voli podjednako, ali za neke čas još nije kucnuo.
Bog napreduje u nama i pomoću nas. Sa jedne strane, On je Transcendentalan; On je potpuno božanski i apsolutno Vrhunski. Sa druge strane, u svakom trenutku On napreduje kroz taj određeni trenutak i pomoću svakog individualnog života tokom tog trenutka. U konačnom, On peva pesmu Beskonačnosti, Svoje sopstvene Beskonačnosti. U procesu evolucije, On nastoji da usavrši svakog. On, međutim, najbolje zna kakav je Njegov razvoj; On zna koliko hoće da postigne u vama i pomoću vas danas, a koliko hoće da postigne u meni i pomoću mene. Ne možemo očekivati istu vrstu tretmana ili istu vrstu svetlosti za svakog pojedinca, zato što Sam Bog nije stvorio istu sposobnost i prijemčivost za svakoga.
Bog nastoji da božanski i vrhunski uživa u Sebi. Ali, ako mi pokušavamo da povećamo nečiju sposobnost ili prijemčivost snagom naše sopstvene volje, to je pogrešno. Hajde da postanemo Božija Volja; neka Njegova Volja teče kroz nas. A onda će nam On sam reći ko je prava osoba da joj pomognemo. Na taj način ćemo danas prići pravoj osobi, a sutra nekom drugom, ko će biti prava osoba tada. Ako priđemo pravoj osobi na vreme, videćemo da ne može biti prepreke ili podele, zato što je prava osoba uvek spremna da nas dočeka i pozdravi. Ali, ako pođemo pogrešnoj osobi, ona nas neće pozdraviti i doći će do zbrke; a u toj zbrci vladaće frustraciuja. Dakle, potrudimo se da priđemo pravoj osobi u Božijem odabranom Času, a onda ćemo videti da je Bog ispunjen, da smo mi ispunjeni i da je svet težnje ispunjen u nama i pomoću nas.
A opet, ponekad u sebi osećamo prepreku ili zid zato što se u jednom trenutku poistovećujemo sa dušom, a u sledećem trenutku sa umom i vitalom. To je ovako. Duša i srce čine jednu stranu, a um, vital i fizičko su druga strana. Između njih sve vreme postoji prepreka. U ovom trenutku mi nazivamo um jedinom stvarnošću, narednog trenutka zovemo vital jedinom stvarnošću, sledećeg trenutka smatramo srce jedinom stvarnošću. Sve su to stvarnosti, ali jedina prava stvarnost je Bog, a direktni predstavnik Božije Stvarnosti je duša.
Kao što je duša predstavnik Boga, tako je srce predstavnik duše. Srce i duša se trude da usavrše um kako bi on mnogao da predstavlja psihičko biće, dušu i srce. Potom, kad um postane prosvetljen, njegov predstavnik biće vital. Slično tome, vital će imati telo za svog predstavnika, a kad telo postane čisto i kad fizička svest bude težila, onda će i telo postati savršeni instrument.
Stvarnost je izuzetno komplikovano iskustvo u običnom zemaljskom životu, dok je na višim planovima to izuzetno jednostavno i izuzetno ispunjujuće. Kad uđemo na niži nivo, na fizički plan, tu je stvarnost veoma neizvesna. Tu je stvarnost baš to što vidimo sopstvenim očima. Rrecimo da vidimo cvet i da je taj cvet stvarnost za nas. Međutim, čim uđemo malo dublje unutra, ili se uzdignemo na neki viši nivo svesti, mi ne vidimo cvet kao takav. Stvarnost nije više cvet, već miris cveta ili lepota cveta. Ovde, na fizičkom planu, cvet je stvarnost, a miris, koji je unutrašnja stvarnost, nismo u stanju da cenimo. A lepotu, koja je još viša, uopšte i ne primećujemo. Zato, objekt koji je stvarnost na fizičkom planu, ne mora i ne može biti ista vrsta stvarnosti na unutrašnjem planu.
A sa druge strane, ima mnogo stvari koje na fizičkom planu vidimo kao stvarne, a koje su potpuno nestvarne. Kad neka misao dođe iz mentalnog sveta, u našem svakodnevnom životu ona je potpuno stvarna i konkretna za nas. Međutim, kad zaronimo duboko unutra, ta misao smesta nestane; ona se istopi u okeanu Volje kao kap. Dakle, ono što je stvarnost na fizičkom planu, kao na primer misao, uopšte nije stvarnost na unutrašnjem planu. Na unutrašnjem planu stvarnost su Božanstvenost, Besmrtnost i Savršenstvo. Na spoljašnjem planu, stvari koje su stvarne za nas možda nisu ili ne moraju biti večne. Ali, na unutrašnjem planu, stvarno je samo ono što je večno i ispunjujuće. Zato postoji velika razlika između stvarnosti na fizičkom planu i stvarnosti na unutrašnjem planu.
Spoljašnji svet ima jedno veoma moćno oružje, sumnju; a unutrašnji svet ima izuzetno moćno oružje, veru. Ako boravimo u spoljašnjems svetu više nego u unutrašnjem, napada nas njegovo oružje, sumnja. Pa iako su naše postojanje i naše sopstveno moćno oružje, vera, nerazdvojni, kad živimo u spoljašnjem svetu, sumnja se bori protiv naše vere i slabi nas.
Dakle, kad osećamo da postoji prepreka između jedne stvarnosti i druge stvarnosti, između stvarnosti našeg uma i stvarnosti našeg srca ili između onoga što imamo da ponudimo i onoga što pokušavamo da damo, naš duhovni život postaje jalova pustoš. Ne samo tragaoci, već i gotovo svi duhovni Učitelji prošli su kroz tu jalovu pustoš. Čak su i duhovni Učitelju najvišeg reda, poput Vivekanande i drugih, priznavali da su imali periode kad nisu uopšte mogli da meditiraju. Oni su stupili u svetsku arenu i ponudili svoj Mir, Ljubav, Svetlost i sve što su mogli. Ali, doživeli su neku vrstu frustracije zato što njihova Svetlost nije bila prihvaćena, a do napretka koji su očekivali od čovečanstva nije došlo.
Svi mi ovde smo tragaoci. Ako se nađemo u ogoleloj pustinji, ako se dogodi da svakakve misli ili ideje ulaze u nas i onemogućavaju nam da meditiramo, jedno možemo da učinimo. Možemo da ponudimo našu zahvalnost Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu. Možemo da ponudimo jedan minut duševne zahvalnosti za to što nam je Svevišnji dao božansku težnju da budemo na službi čovečanstvu, Svevišnjem u čovečanstvu. Ako budemo mogli da Njemu makar na minut ponudimo duševnu zahvalnost, smesta će barijera koja postoji između uma i srca u našem unutrašnjem biću nestati, zato što nas moć naše zahvalnosti smesta učini jednim sa Božijom Stvarnošću. A nema te moći ni na Zemlji ni u našem unutrašnjem biću koja bi mogla da bude tako snažna kao što je to naša duševna zahvalnost.
Kad tražimo reč „zahvalnost“ u umu, to bude nešto suvo, neozbiljno i suvišno. Kad potražimo reč „zahvalnost“ u vitalu, smesta vidimo da ta reč tu čak i ne postoji. A u fizičkom, zahvalnost sve vreme spava. Ali, ako živimo u srcu koje teži i ako možemo da postanemo jedno sa Svevišnjim pomoću svoje zahvalnosti, onda ne može biti sušnih perioda; ne može biti zida, prepreke, nebožanskih sila koje odlažu naš napredak. Kad imamo zahvalnost, mi smo poput cveta koji laticu po laticu cveta u Srcu Svevišnjeg. Taj cvet sav miriše, a njegov miris stalno prosvetljuje, snaži i ispunjava ljudsko u nama, božansko u nama i Svevišnjeg u nama.
Kad cvet naše zahvalnosti procveta, i dremljivo, uspavano čovečanstvo takođe počinje da cveta, zato što je volja naše zahvalnosti ušla u Božiji odabrani Čas. Kad uđemo u Božije Srce sa našom zahvalnošću, On ubrzava svoj čas za svoju decu, zato što oseća da su neka od Njegove dece više nego spremna da mu služe i da Mu udovolje u drugoj Njegovoj deci koja još uvek spavaju.
Ne mogu svi biti odabrani instrumenti. Ne mogu svi da igraju ulogu kralja, to je istina. Ali, svak može da služi Bogu u skladu sa svojim sposobnostima. Kad Bog da nekom sposobnost da prosvetli druge, da Mu služi u drugima u obilnoj meri, onda je dužnost te osobe da raščisti put ukoliko ima prepreka, ukoliko ima trnja na putu. A mi lako možemo da očistimo ruže od trnja kad vidimo da zahvalnost cveta u našem srcu.
Svevišnji te je učinio odabranim instrumentom da prosvetliš i uvećaš težnju stotina i hiljada ljudi. Ako budeš igrao svoju ulogu kao svesni instrument, onda ćeš svesno i sa punim znanjem postati reka koja sa svom svojom svetlošću, ljubavlju i dinamičkom energijom teče ka moru Prosvetljenja. Kad postaneš jedno sa ostatkom čovečanstva i kad u tom jedinstvu budeš božanski uživao, onda ne može biti podele, ne može biti prepreke, ne može biti pustoši. Sve će biti stalno rastuće Blaženstvo i stalno prevazilazeća Sloboda.Sad, vi ne želite da na vas utiče nebožanska svest drugih ljudi, a istovremeno, nećete da prekinete veze sa njima, hteli biste da im budete bar od neke pomoći. Evo šta treba da učinite: probajte da osetite da stojite na obali reke. Drugi se dave u reci, a vi im pružate ruku da se za nju uhvate. Ali, da biste im pomogli, vi sami morate da sve vreme budete bezbedni. Ako skočite u reku da ih spasete i vi ćete se udaviti.
Zato prvo treba da brinete o svom sopstvenom spasenju, o svojoj zaštiti. Najpre treba da učinite sebe iznutra veoma snažnim, veoma moćnim, pa tek onda možete pokušati da pomognete drugima. Ako imate veliko srce i hoćete da pomognete drugima i date im nešto unutrašnje svetlosti, ali nemate dovoljno snage, onda je to velika greška. Ne samo da nećete uspeti da im pomognete, već ćete i vi izgubiti ono malo unutrašnje svetlosti koju imate i naći se u istom položaju kao i oni. U školi, ako učitelj zna malo više od učenika, on može da ga poučava. Kad neko završi gimnaziju, on lako može da poučava u vrtiću, pošto je njegovo znanje mnogo veće od znanja njegovih učenika. Nažalost, u duhovnom životu nije tako. U duhovnom životu, ako je neko santimetar više od nekog drugog u smislu unutrašnjeg buđenja, ili ako ima samo nekoliko kapi unutrašnjeg Mira, Svetlosti i Blaženstva više, onda on ne treba da pokušava da pomogne onom drugom. Ako to proba, neznanje druge osobe će ga bukvalno prožderati. Pretpostavimo da imate pet kapi duhovne svesti, ili pedeset kapi, ili pet stotina ili pet hiljada kapi, a druga osoba nema nijednu. Ali, morate da znate da ona ima nešto drugo: ona ima pet miliona kapi otrova. Zato morate da budete veoma pažljivi. Ako druga osoba ima mnoge nebožanske osobine, onda joj vaša kapljica ljubavi ili radosti ili mira ili blaženstva neće uopšte pomoći. A što je još gore, vas će progutati njeno more otrova i neznanja. Zato je najbolje učiniti sebe što je moguće moćnijim i jačim. Tada, ma ko da je u vašoj blizini ili ma gde da se nalazite, moći ćete da ponudite svoju svetlost a da vam drugi ne naškode. To je pravi način.Posvećenost je davanje sebe. Kome? Božanskom u nama, božanskom u drugima. Pomoću davanja sebe mi na kraju postajemo nalik Bogu. Zato, hajde da posvetimo naše postojanje, našu božanstvenost, naš unutrašnji plač, naše božanske osobine božanskom u drugima. Svako ljudsko biće ima nekoliko dobrih osobina i nekoliko loših osobina. Ako mi naše dobre osobine ponudimo dobrim osobinama drugih, onda one postaju veoma moćne. To je kao kad se dve osobe nadvlače sa neznanjem; u tom slučaju, naravno da će božansko pobediti. To je ispravan i pouzdan način da preobrazimo neznanje i izmenimo lice sveta. Ali, ako se posvetimo nebožanskom, našem nebožanskom vitalu ili umu, ili vitalu ili umu nekog drugog, onda naša božanstvenost ulazi u nebožanstvenost i uvećava moć nebožanskog.
Ako iz sažaljenja ili saosećanja kažemo: „Oh, kakva korist da se bavimo božanskim, pošto je ono uvek božansko. Hajde da se bavimo nebožanskim, pošto baš nebožanskom treba promena“, moramo dobro da se pazimo. Kad posvetimo naše postojanje neznanju sa idejom da ga preobrazimo, treba da znamo imamo li ili nemamo dovoljno moći za to. Naša moć je poput vojske, božanske vojske koja se bori protiv nebožanske vojske. A ako naša moć nije dovoljno velika, božanska vojska će izgubiti i postati rob nebožanske vojske. Kad izgubimo od neznanja, neznanje nas koristi za svoje ciljeve, da uništi čitav svet. Zato, ako svoj duhovni život posvetimo preobražaju nebožanskog, pa izgubimo na bojnom polju života, i sami ćemo postati vojnici nebožanskih sila. Zato, ako nismo dovoljno moćni da preobrazimo neznanje neke druge osobe, treba da stanemo na stranu božanskog u toj osobi i zajedno pobedimo neznanje. Međutim, ako smo veoma moćni, veoma jaki, možemo prihvatiti izazov nebožanskih sila, zato što znamo kako da ih pobedimo. A kad jednom pobedimo neznanje, potrudićemo se da promenimo njegovo postojanje i suštinu kako bi i ono moglo da postane savršen instrument božanskog.Ima mnogo, mnogo njih koji nisu prisutni ovde da meditiraju sa nama. Ali, oni rade za Ujedinjene nacije veoma posvećeno i nesebično, oni obavljaju svoju meditaciju na svoj sopstveni način. Duša Ujedinjenih nacija blagosilja te ljude i nudi im svoju zahvalnost.
Sve one koji rade u Ujedinjenim nacijama prosvetljuje duša Ujedinjenih nacija, a da toga nisu svesni. Svi oni koji teže na svoj način crpu posebne blagoslove od duše Ujedinjenih nacija.
Duša Ujedinjenih nacija otelovljuje san Ujedinjenih nacija: mir, bratstvo i jedinstvo zasnovani na nesebičnosti i prepoznavanju univerzalnosti u srcu svakog pojedinca. Ako tokom svoje meditacije budeš mogao da neguješ te uzvišene ideje, ili ideale, veoma efikasno i veoma plodnosno ćeš pomoći duši Ujedinjenih nacija. Na taj način će duša Ujedinjenih nacija, a na kraju i telo koje sadrži tu dušu, naći svoj pravi smisao.
Ujedinjene nacije su svetska organizacija. Ako tokom tvoje meditacije možeš da se koncentrišeš na seme, koje je duša, onda će vremenom to seme izrasti u biljku i na kraju u ogromno drvo koje će služiti čitavom svetu i štititi ga. Ta duša, u svojoj suštini, otelovljuje beskrajnu sposobnost Svevišnjeg. Ako uz pomoć naše iskrene, odane, posvećene i duševne meditacije možemo da tu dušu izvedemo na površinu, služićemo Ujedinjenim nacijama veoma efikasno na način na koji Svevišnji od nas hoće da im služimo i da ih ispunimo.Mi osećamo da je sve što je u našem srcu duša, ali to nije tačno. U našem srcu je takođe i vital, a unutar vitala je niži vital, jedan agresivan, destruktivan vital. Pošto nismo svesni prisustva duše, mi smatramo da je sve što osetimo u našem telu, vitalu i umu duša. Ima mnogo pogrešnih, nebožanskih sklonosti i kretanja u nama, ali oni nemaju nikakve veze sa dušom. Mi bi zapravo trebalo da osećamo da su to neprijatelji koji su ušli u našu dnevnu sobu. Hteli smo da tu budu samo naši prijatelji, ali smo u trenutku neopreznosti otvorili vrata i tada su naši neprijatelji ušli. Te neprijatelje treba ili da preobrazimo ili da ih izbacimo napolje. Ne možemo ostati sa njima ukoliko nismo u stanju da ih preobrazimo u naše istinske prijatelje.
Kako možemo to da učinimo? To činimo pomoću svesnog i stalnog napora. Kad hoćemo da naučimo nešto, mi vežbamo ili učimo satima i satima. Slično tome, ako hoćemo da budemo savršeni u svom životu težnje, treba da se molimo i meditiramo. Kad se naša molitva uspinje naviše, ona doseže najvišu Visinu. A kada meditiramo veoma duševno, Mi, Svetlost i Blaženstvo silaze u nas u izobilju. Ako hoćemo da znamo kako da preobrazimo našu prirodu, onda treba da na površinu izvedemo prisustvo duše. Tada će loše sile u nama biti automatski prosvetljene i usavršene.Ako uporedite fizičku snagu najvećih duhovnih Učitelja sa fizičkom snagom najvećih svetskih boksera ili rvača, Učitelji su nigde. Ali, ako bi se bilo koji od tih Učitelja suprotstavio nekom od tih boraca svojom duhovnom snagom, unutrašnjem snagom, snagom duše, taj borac bi morao da se preda. Ako bi Učitelj upotrebio svou okultnu moć ili duhovnu moć, on bi smesta oduzeo životnu energiju borcu. To se desilo mnogo puta u Indiji. Kad bi se neko podsmevao okultnoj i duhovnoj moći nekog duhovnog Učitelja, on bi tu osobu učinio tako slabom i beživotnom da ne bi mogla da podigne ni olovku. Pre mnogo godina u Indiji, jedan veliki rvač plivao je po Gangu kraj jednog duhovnog Učitelja. Rvač je maltretirao Učitelja, gurao ga pod vodu i na sve načine pokušavao da ga potopi. Na kraju je duhovni Učitelj rekao: „Sad si odsvirao svoje. Da vidim kako ćeš podići ruku“. Potom je upotrebio svoju okultnu moć i rvač, koji ga je gnjavio dvadeset minuta, nije mogao ni da pomeri ruke. Da ga Učitelj nije oslobodio, udavio bi se. Dakle, u poređenju sa duhovnom snagom, fizička snaga je ništa, apsolutno ništa.
Ako je naše telo dovoljno snažno i zdravo da obavlja svoje prirodne funkcije i ako je u stanju da sedi mirno dva ili tri sata bez ikakve teškoće ili neuobičajene neugodnosti, to je više nego dovoljno. Telo treba da bude pogodan instrument, ali to ne znači da moramo da postanemo najjači i najmoćniji među ljudima. Dovoljno je imati onoliko snage koliko je našem telu potrebno da ostane na zemlji i da efikasno ispunjava svoju Bogom određenu ulogu. Telu je potrebna snaga kako bi moglo da primi i ispolji poruku duha. Ako materija nije snažna i prijemčiva, kako će se onda poruka duha ispoljiti u fizičkom?
Pretpostavimo da hoćete da meditirate ujutru. Ako ste fizički slabi, ako vas boli stomak ili glava, ili imate neku drugu bolest, kako ćete dobro meditirati? Zato moramo da pridamo odgovarajući značaj telu. Odgovarajući značaj, međutim, ne znači preteranu pažnju. Ako rano ujutru možemo da vežbamo petnaestak minuta i ako se ispravno hranimo, to je dovoljno. Zapadne vežbe su sasvim u redu, ali ako radimo indijske vežbe (asane), to nas na određeni način opušta, što pomaže meditaciji. Međutim, neko može postati stručnjak za indijski sistem vežbanja a da mu to ne donese nikakvu duhovnu dobit. Postoji na stotine indijskih seljaka koji mogu da urade te vežbe, ali koliko će im inkarnacija trebati pre nego što i počnu da prihvataju duhovni život?
Ja ne poričem ulogu tela. Međutim, treba da znate šta možete da očekujete od tela. Ako je telo visoko 172 cm, ono će ostati 172 cm visoko ma koliko se vi trudili da ga učinite višim. Trkač može da popravi svoje vreme ako vežba, ali će na kraju dostići svoju maksimalnu brzinu. Sposobnost tela je uvek ograničena. Njegova visina, njegova snaga, njegova brzina, imaju tačku preko koje ne mogu da se razviju. A sa protokom godina, te sposobnosti se postepeno smanjuju. Međutim, sve dok nastavljamo da se molimo i meditiramo i naše unutrašnje sposobnosti će nastavljati da rastu sve dok ne izrastemo u nešto beskonačno i bezgranično. Nema granica duši u nama. Mir, Svetlost i Blaženstvo mogu se uvećavati beskrajno. Zato večni napredak, beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo možemo očekivati od duhovnog života, dok je privremena telesna sposobnost sve što možemo očekivati od hata joge ili bilo koje druge vrste fizičke kulture, ma koliko da je se odano i posvećeno pridržavamo.Fizička snaga, kao takva, nije loša, ali se veoma često zloupotrebljava. Ako neko ima više fizičke snage od nekog drugog, snažnija osoba će obično pokušati da dominira nad slabijom. Ta sklonost uopšte nije duhovna. Bokseri i rvači mogu da budu veoma dobrog srca i veoma odani svojim prijateljima i članovima porodice. Ali, kad bi poželeli da upotrebe svoju fizičku snagu nebožanski, mogli bi za minut da unište čitavu porodicu. Naš najviši cilj je da postanemo duhovno veliki, iznutra veliki, da otelovimo Mir, Svetlost i Istinu u beskrajnoj meri. Za to nije neophodno da budemo najjači na svetu. Jedino treba da znamo da težimo. Dok težimo, treba da ovo fizičko telo održavamo u dobroj kondiciji kako bismo mogli da dobro meditiramo.
U duhovnom životu, mi ne gajimo antipatiju ni prema kome. Ali, moramo da budemo veoma pažljivi u pogledu loših osobina koje ljudi otelovljuju. Dakle, nama nije antipatična neka osoba; ono što ne volimo su njeni nebožanski kvaliteti. Neko može da ima mnogo dobrih osobina i mnogo loših osobina. Ako ga ne podnosimo ili ga mrzimo zbog nekolicine njegovh nebožanskih kvaliteta, mi mu onda ne dozvoljavamo da uveća svoje božanske kvalitete. Ali, ako ga volimo, svi njegovi božanski kvaliteti će izaći na površinu, a ti božanski kvaliteti se mogu upotrebiti u neku božansku svrhu.Mentalnom biću je stalo do svetlosti. Vitalnom biću je stalo do moći. Fizičkom biću je stalo do ispoljavanja. A srcu, psihičkom biću, stalo je do potpunog savršenstva. Ako čitavo tragaočevo biće hoće Boga, onda će vital, umesto da pokuša da proždere ili potisne mentalnu briljantnost i dobre mentalne osobine, upotrebiti svoju snagu da pomogne mentalnom biću. Taj proces je otprilike ovakav: kad mentalno biće nešto radi, vitalno biće dođe i kaže: „Mogu li biti od neke koristi?“ Drugo biće odmah odgovori: „Da, potrebno mi je ovo ili ono da uđem u više prosvetljenje“. Tad vitalno biće odmah uradi svoj posao. Na isti način, mentalno biće će upotrebiti svoje sposobnosti da proba da pomogne psihičkom biću. Ali, to se dešava jedino kada tragalac teži na celovit način.
Vitalno biće je kao nož. Nož nam može mnogo pomoći kad hoćemo da isečemo nešto. Ali, isti nož se može upotrebiti i da probodemo nekog. Dakle, ako je vitalnom biću stalo do svetlosti, ono može biti od velike pomoći. Ali, ako mu nije stalo do svetlosti, onda će se uvek ponašati kao gladni vuk. Ako to hoće, vitalno biće može da raširi svoja krila i da zaštiti fizičko biće. Ali, ono isto tako može da naprosto uništi fizičke i mentalne mogućnosti. Međutim, ukoliko u fizičkom biću, u vitalnom biću i u mentalnom biću postoji težnja, ta bića nikad neće pokušati da unište jedno drugo niti će biti ljubomorna na dostignuća drugih. Naprotiv, ona će se ponašati kao veoma skladna porodica. Tragalac nikad neće moći da ostvari najvišu Istinu ukoliko nije postigao sklad među svojim fizičkim, vitalnim, mentalnim i psihičkim bićem. Ta bića treba da uspostave božanski sklad da bi tragalac mogao da ostvari Krajnju Istinu.Viši autoritet u nama je Svevišnji. Kako se predajemo Njemu? Najpre, moramo da osetimo neophodnost jedinstva. Kad osećamo neophodnost nerazdvojnog jedinstva sa Svevišnjim, mi odmah nudimo svoju volju Njegovoj Volji. Potom, moramo da se zapitamo da li hoćemo da to jedinstvo bude stalno. Ako ono nije stalno, u jednom trenutku smo nerazdvojni, a u sledećem ćemo biti potpuno odvojeni od Njega. Ovog trenutka, ako Svevišnji kaže: „Idi i sedi“, poći ćemo i sesti. Ali, narednog trenutka ćemo to možda odbiti. Otići ćemo da se družimo sa našim prijateljima koji uopšte ne mare za duhovni život. Tada će nešto drugo biti naša potreba. Naša potreba će biti da idemo u bioskop ili na zabavu ili na ples. Kad postanemo jedno sa tom nebožanskom potrebom, videćemo koliko smo se udaljili od duhovnog života. Jedino ako naša potreba za jedinstvom sa Svevišnjim postane bezuslovna i stalna bićemo sa Njim, u Njemu, Njegovi i za Njega dvadeset četiri sata svakog dana.
U ovom trenutku ti hoćeš da budeš duhovna. Hoćeš da se potpuno posvetiš Volji Svevišnjeg, pa si došla ovde da meditiraš. Ali, možda nećeš moći da čitav dan meditiraš onako duboko i duševno kao što si meditirala ovde. Međutim, ako možeš da zapamtiš šta se desilo ovde, koliko posvećeno si se molila Svevišnjem, to sećanje će ti pomoći. Ovde smo meditirali dinamično i duševno. Ali, dok radiš u kancelariji ili pričaš sa svojim šefom ili svojim kolegama, ako možeš da se setiš šta si radila ovde tokom jednog sata, to će ti dati ogromnu unutrašnju snagu i samopouzdanje.
Problem je u tome što tokom meditacije mi postanemo potpuno iskreni i plačemo da postanemo jedno s Voljom Svevišnjeg, ali čim izađemo iz meditacije, postanemo sasvim druga osoba. Kad izađemo iz meditacije, mi se poistovetimo sa spoljašnjim aktivnostima života pa osećamo da će nam one doneti zadovoljstvo. Ali, spoljašnje aktivnosti mogu nam doneti zadovoljstvo jedino kad svoju duhovnost stavimo u srce.
Kad se vratiš u kancelariju, moraš da misliš o kancelarijskim poslovima, jer ako budeš sve vreme mislila o tome šta se dešava sa tvojim prijateljima i porodicom, nećeš raditi kako treba, pa će te šef otpustiti. Ali, te misli su sve na mentalnom planu. Na unutrašnjem planu, na psihičkom planu, možeš da misliš na Boga koliko hoćeš. Ako u džepu imaš mnogo novca, niko neće videti da je on tu. Slično tome, ako držiš prisustvo, Svetlost, Mir koje si osetila tokom meditacije u svom srcu, niko neće znati kakvo blago tu kriješ. Pa iako je sasvim moguće da ti neko ukrade novac iz džepa, iz džepa tvog srca nijedan lopov ništa ne može da ukrade.
Zato, kad meditiraš, molim te da osetiš da si pohranila u svom srcu božansko blago koje si pronašla. To blago je Svetlost, Mir, Blaženstvo i prisustvo Boga koje si osetila. Ako u svom srcu možeš da uspostaviš stalni osećaj Božijeg prisustva, onda ti uopšte neće biti teško da slušaš zapovesti Svevišnjeg, da postaneš jedno sa Voljom Svevišnjeg sve vreme. Čak i dok pričaš i družiš se sa ljudima i baviš se svakakvim aktivnostima, nećeš izgubiti svoje jedinstvo sa Svevišnjim. Ne samo da je moguće i praktično da se to uradi, već, tokom vremena, to postaje i neizbežno za svakog tragaoca.Svaki tragalac treba da oseti koliko se visoko uspeo, koliko duboko je zaronio i koliko je prosvetljena, odnosno, koliko je ispunjujuća njegova svest. Ako oseća da je već dostigao jednu sveobuhvatnu svest, onda on oseća i da je u potpunosti odgovoran za kompletnu promenu i preobražaj ljudske svesti. On je kao majka. Kad njeno dete učini nešto pogrešno, majka iskreno oseća da je ona odgovorna za loše postupke svog deteta. A kad dete uradi nešto dobro, majka u najvećim dubinama svog srca oseća da je dete u stanju da postigne taj uspeh zato što ga je ona stvorila.
Ako možemo da smatramo čitavo prostranstvo sveta svojim – ne svojim vitalnim egom, već osećanjem jedinstva svog srca – ako smo prihvatili svet sa osećanjem nedeljivog jedinstva, onda smo apsolutni predstavnici zemlje, a istovremeno i apsolutni predstavnici Boga. U našem jedinstvu sa zemljom mi osećamo da otelovljujemo težnju zemlje, a u našem jedinstvu sa Nebom osećamo da otelovljujemo Božije Saosećanje i Božiju Svetlost. Mi se uspinjemo pomoću naše težnje, a silazimo sa Božijom Samilošću i Svetlošću. Dakle, mi ne samo da smo predstavnici i Neba i zemlje, već smo i karika koja povezuje Nebesku Svetlost sa težnjom zemlje. Kada postajemo karika koja spaja? Mi postajemo karika koja spaja kada osećamo da bezuslovno radimo i za zemlju i za Nebo – kad osećamo da je naša dužnost da udovoljimo Nebu, ali da ne očekujemo od Neba ništa zauzvrat, i kada osećamo da nam je dužnost da udovoljimo zemlji, ali da ne očekujemo od zemlje ništa
zauzvrat.Mi smo ti koji treba da ujedinimo zemlju i Nebo; to nam je zadatak. Videli smo nešto na nebu i osećamo da je zemlji potrebna baš ta stvar; zato treba da je ponudimo zemlji. A opet, videli smo nešto na zemlji za šta osećamo da je baš potrebno Nebu. Zato zemaljsko dostignuće nudimo Nebu, a nebesko dostignuće nudimo zemlji. Kako to činimo? Zahvaljujući svom nerazdvojnom jedinstvu sa onim od koga primamo i sa onim kome nudimo to blago. Dakle, u skladu sa stepenom našeg jedinstva, mi predstavljamo čovečanstvo i božanstvo.
Onog trenutka kada se poistovetimo sa nečim ili sa nekim, mi postajemo ta stvar ili ta osoba. Ako se poistovetimo sa univerzalnom Svešću ili sa Apsolutnim Svevišnjim, u njima ćemo osetiti i zemlju i Nebo. Kad je Hrist rekao: „Ja i moj otac smo jedno“, postao je potpuno jedno sa svojim Ocem. Kao pojedinac, ja kažem: „Ja i moje telo smo jedno“. Neophodnost tela, svesti tela, fizičke svesti, osećam kao svoju. Poistovećujem se sa mojom glađu, sa svojom zemaljskom potrebom, sa zemaljskim imenom i slavom. Ali, kada sam prosvetljen, ja ne govorim: „Ja i moje telo smo jedno“. Kažem: „Ja i moj Unutrašnji Pilot smo jedno“. Ja sam instrument, a moj Unutrašnji Pilot me usmerava i vodi. Ja i moj Pilot smo jedno: ja sam Njegov nosilac i kanal. Pomoću mene, iz Svoje beskrajne darežljivosti, On ispunjava Sopstveni San.Pošto vi sledite duhovni život i posvećeni ste Ljubavi, Istini i Bogu, nećete iskorišćavati nikoga. Ali, ako neko želi da iskoristi vas ili da vam naškodi na bilo koji način, treba da se zaštitite. Duhovnost nije isto što i glupost. Treba da budete mudri. Nije nikakva mudrost predati se okolnostima i reći: „Bespomoćan sam, šta mogu da učinim?“ Nije nikakva mudrost ćutati i čekati da osoba koja vam nanosi štetu požanje karmu svoga dela, ukoliko vi sami imate moć da nešto preduzmete. Odakle znate da Bog želi da toj osobi pružite priliku da nastavi da čini loše stvari? Ta osoba vas je obmanula ili vam nanela štetu, a Bog vas je probudio, tako da ste toga svesni. Zato je vaša dužnost da se branite.
To se zove iskrenim pristupom stvarnosti. Ako nastavite da ćutite, taj drugi će nastaviti da vas iskorišćava. Njegovo neznanje će se uvećati i on se nikad neće otvoriti za Svetlost, a neće ni vama pružiti priliku da se otvorite za Svetlost. Bićete mu stalno na milost i nemilost i vaš osećaj za pravdu će se izgubiti.
Biti iskren znači braniti svoje unutrašnje ciljeve. Biti iskren znači udisati božanske osobine i izdisati nebožanske osobine. Biti iskren znači videti istinu takvu kakva je, na njenom sopstvenom nivou i upotrebiti istinu na njen sopstveni način. Kad vam osvane neka nova božanska misao, vi nastojite da je realizujete i upotrebite je da sagradite zamak istine.
Ali, neznanje prepredeno uđe u naš um i kaže nam da čekamo, pošto nam je Večnost na raspolaganju. Ako slušamo neznanje, mi ne branimo istinu. Istini je potrebno direktno prepoznavanje i prihvatanje. Mi prihvatamo istinu i nastojimo da ispoljimo istinu. Živeći u istini, opravdavamo sopstveno postojanje. Živeći u istini, prihvatamo svoju sopstvenu unutrašnju Besmrtnost, koja je naše rođenjem stečeno pravo.Kad drugi urade nešto loše, ako im ne oprostimo, ako gajimo nebožanske misli protiv njih ili želimo da ih kaznimo, nikad nećemo naći pravo zadovoljstvo. Da bismo zadovoljili sebe, svoju stvarnost, moramo da oprostimo i drugima. Opraštanje je prosvetljenje. Mi treba da osećamo da opraštajući drugima prosvetljavamo sebe, svoje sopstveno uvećano, prošireno Sopstvo.
Ako ne oprostimo, šta se događa? Sebi stavljamo na pleća težak teret. Ako sam uradio nešto pogrešno, i ne nastojim da oprostim sebi, ili da prosvetlim sebe, negovaću misao da sam napravio grešku. I svaki put kad pomislim na svoje pogrešno delo samo ću uvećati svoj teški teret krivice. Slično tome, ako su mi drugi učinili neku nepravdu, što više razmišljam o tome, to teži postaje moj teret gneva i ogorčenja. A treba da trčim ka svome cilju. Ako nosim nešto teško na leđima, kako ću trčati? Videću da svi drugi trče veoma brzo, dok ja jedva mogu da hodam.
Uvek je preporučljivo da oprostimo drugima i da oprostimo sebi. A opet, treba da znamo, ko kome oprašta? Ja, kao pojedinac, nemam prava da oprostim drugima, pa čak ni da oprostim sebi. Božansko u meni je to koje me inspiriše da uzdignem svoju svest ka Svetlosti, ka višoj Svetlosti, ka najvišoj Svetlosti. Čin opraštanja znači kretanje ka jednoj višoj stvarnosti. A kad dostignemo najvišu Stvarnost, mi postajemo jedno sa sveprisutnom Stvarnošću.
Svi smo mi nedeljivi delovi jednog živog organizma. Ako imam samo dve ruke, nisam potpun; potrebne su mi i dve noge. Potrebno mi je sve da bih bio potpun, savršen i celovit. Zato treba da prihvatim druge kao moje sopstvene. Najpre ih prihvatam, a potom ih preobražavam. A koga preobražavam, ako ne svoju sopstvenu rastuću, uvećanu stvarnost?Ako smo uživali u dubokoj meditaciji – uživali u smislu da smo ispijali božanski nektar – ponekad se osećamo pospano. Osećamo da nismo potpuno budni i da nismo potpuno svesni šta se događa u nama. To, međutim, nije pravo spavanje. Duboko u nama postoji stalna, neprekidna, večna tišina, mir i spokoj. Kada smo potpuno mirni i tihi u našem unutrašnjem životu, vidimo da nam unutrašnji život daje svoju energiju. Naš ljudski um ne može da razume tu energiju, zato što je on nikad ne dobija, pa čak je i ne vidi. Jedino naše srce dobija tu energiju od duše. Ako možemo da osetimo tu unutrašnju energiju tokom meditacije, moći ćemo da meditiramo satima i satima bez prekida.
Mi smo dobro utvrđeni u svom unutrašnjem životu spoznaje. Znamo da smo od Boga i za Boga. Znamo da pripadamo Bogu i da Bog pripada nama i da je ostvarenje Boga naše rođenjem stečeno pravo. Ali, ta unutrašnja spoznaja je statična. To je statičan način da se držimo istine. Međutim, u našem spoljašnjem životu ispoljavanja mi moramo da dokažemo da smo od Boga i za Boga. To činimo ispoljavajući Božanstvenost koja je u nama. Božanskom ispoljavanju je potrebno neprekidno kretanje. Trebalo bi da u sebi osećamo reku koja teče, reku dinamičke energije i dinamičke svetlosti. Onda treba da osetimo da smo postali ta reka. Reka nije cilj; more je cilj. Zato treba da osećamo da smo u procesu neprekidnog kretanja. Mi trčimo napred, penjemo se uvis, ronimo unutra prema našem cilju.
Život tišine otelovljujemo, ali, nažalost, život zvuka ne ispoljavamo na božanski način. Mi ga ispoljavamo na destruktivan način. Kad zaspimo tokom naše meditacije, to je neka vrsta nesvesnog uništenja naše unutrašnje božanstvenosti. Ali, kad osećamo da smo reka dinamičke energije i svetlosti koja teče ka našem cilju, ni letargija ni spavanje ne mogu da nas napadnu.
Pojedini tragaoci osećaju da je njihova uloga završena samo time što su ušli u sobu za meditaciju. Osećaju da su već stigli do cilja, pa sad mogu da se opuste. Zato padnu u san. Naša uloga će, međutim, biti ispunjena jedino kada smo dobro meditirali i kada smo na kraju meditacije položili svoju zahvalnost, ili ono što smo postigli, pred Stopala Svevišnjeg. Ako idemo na dugo putovanje, kad dođemo na aerodrom, treba da znamo da je to samo naše prvo odredište. Konačno odredište nije aerodrom, već neki daleki grad ili zemlja.
Ako bi trebalo da meditiramo jedan sat, možda ćemo spavati četrdeset pet minuta a preostalih petnaest minuta se samo osećati jadno. Ali, hajde da osetimo da je dolazak u sobu za meditaciju samo naš prvi cilj, da postoji drugi cilj, za koji nam je potreban jedan sat da stignemo do njega. Kad stignemo do tog cilja, možemo da se opustimo i uđemo u zemaljski život, koji je neophodan za manifestaciju.Na nesvesnom nivou uopšte nema svetlosti, ali podsvesni nivo takođe ne mari za svetlost. Na podsvesnom nivou nebožanske stvarnosti ili kvaliteti koji ne žele da napreduju izađu na površinu kad god dobiju priliku i nastoje da se bore protiv kvaliteta koji se trude da prizovu Svetlost Odozgo. Ali, doneti svetlost na podsvesni nivo nije tako teško kao doneti svetlost na nesvesni nivo. Podsvesni nivo je bolji od nesvesnog, ali na kraju oba ta nivoa moraju biti savladani i usavršeni.
Svetlost treba da uđe na sve nivoe našeg bića, zato što jedino tad možemo da budemo potpuno savršeni. Tragaocu se, međutim, ne preporučuje da ulazi ni na nesvesni ni na podsvesni nivo na početku ili na sredini svog putovanja, zato što bi se tamo susreo sa moćnim silama tame. Samo kad je neko na pragu prosvetljenja ili kad je već stekao određeno prosvetljenje preporučljivo je da uđe na podsvesni nivo i da proba da ga prosvetli.Ali, zašto ne trčiš brzo? To je važno pitanje. Ponekad se dešava da trkač, znajući da je cilj veoma daleko, uspori. Pošto je cilj veoma daleko, on kaže: „Mogu ići sporo i bez greške ću stići do cilja. Zašto da se trudim da trčim najbrže i potpuno se iscrpim?“ Ali, trkač treba da zna da ne postoji samo jedan, već tri cilja. Kad stigne do prvog cilja i ostvari najvišu Istinu, ne može da stane i opusti se. Prešao je samo deo puta. Ima još dva cilja: otkrovenje Istine i ispoljavanje Istine. Ako izgubi entuzijazam i opusti se još pre nego što stigne i do prvog cilja, onda će do krajnjeg Cilja stići veoma kasno.
Svi oni koji su iskreni tragaoci moraju da znaju da je ostvarenje Istine još uvek veoma daleko. A kad ostvare Istinu, igra nije gotova. Ako imaš da učiš tri stvari, nećeš se opuštati kao što bi se opustila da imaš samo jednu. Ako znaš da ima tri stvari koje treba da naučiš, jednu za drugom, onda ćeš biti budnija, svesnija, posvećenija, imaćeš više težnje. Zato, molim te, probaj da osetiš da imaš da naučiš tri predmeta jedan za drugim da bi učinila Svevišnjeg srećnim u svom duhovnom napredovanju. Nemoj da misliš da ti je Večnost na raspolaganju. Ne! Treba da budeš pripravna i da osećaš da ti svaki trenutak ili pomaže da dostigneš svoj Cilj, ili te sprečava da stigneš na Cilj. Zato, neka svaki trenutak bude iskorišćen da zaroniš dublje, trčiš dalje, letiš više. Onda lako možeš učiniti Svevišnjeg srećnim.Da bi imao dobru meditaciju, treba takođe da posvetiš svoj život pravom cilju. Pravi cilj je videti božansko u drugima i božansko u sebi sve vreme. Ako možeš da vidiš u sebi samo božansko, onda ćeš sigurno imati dublju meditaciju. Onog trenutka kad na sebe pomisliš kao na gomilu neznanja, to je pogrešan način pristupa istini. Pokušaj da vidiš božansko u sebi što češće možeš; onda će tvoja meditacija automatski postati dublja, više prosvetljujuća i više ispunjujuća.
> Došao sam od Boga da vidim Stopala
Njegove Milosti koja se spušta.> Ići ću od čoveka do čoveka da vidim
Cilj njegovog lika koji se uspinje.
> Definisati Boga znači ograničiti Boga.
> Plašiti se Boga znači rasplakati Boga.
> Nije važno kako je Istina nastala,
već zašto je Istina nastala. Istinu je stvorio Sam Bog da osnaži Svoju Viziju i da ispolji Svoju Stvarnost.
> Svetu je potreban sposoban čovek.
> Bogu je potreban prijemčiv čovek.
> Kad se koncentrišem, brinem o Bogu.
> Kad meditiram, Bog se brine o meni.> Kad kontempliram, moja usavršena unutašnja mudrost brine o Bogu, a Božiji beskrajni okean Svetlosti brine o meni.
> Znati vrednost ljubavi znači kupiti
Carstvo Blaženstva.> Znati vrednost Blaženstva znači otkupiti svoje pravo Sopstvo.
> Teškoće svesno kažu netežećoj duši šta je ona. Teškoće nesvesno pokazuju težećoj duši šta na kraju može postati.
> Život je moja spoljašnja evolucija.
> Istina je moja unutrašnja revolucija.Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama. Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži nasledeći način:
> _MI VERUJEMO....
>...i smatramo da svaki čovek ima potencijal da dostigne Krajnju Istinu. Mi takođe verujemo da čovek ne može i neće zauvek ostati nesavršen. Svaki čovek je instrument Boga. Kad kucne čas, svaka individualna duša sluša Božije unutrašnje naloge. Kad čovek sluša Boga, njegove nesavršenosti se pretvaraju u savršenstvo, njegovo neznanje u znanje, njegov tragajući um u jasnu svetlost a njegova nesigurna stvarnost u sveispunjujuću Božanstvenost.From:Sri Chinmoy,Plameni Talasi, deo 4, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_4