Ta zlatna svetlost ima posebno značenje. Zlatna svetlost je božanska manifestacija. Kada se ta svetlost božanske manifestacije spusti odozgo i dodirne zemaljsku svest, postaje crvena. Ponekad se ta svetlost povuče nazad ako oseća da nije u stanju da ostane u srcu zbog nedostatka čistote. Kad srce nije čisto, svetlost ne može da ostane dugo. Kada je srce čisto, onda ta svetlost isprva deluje sasvim ispravno i zadovoljavajuće u regionu srca, a potom se preseli u vital i fizičko biće.
Ako ne vidiš tu svetlost, ne budi potišten. Ona deluje na jednom drugom nivou svesti. Kad početnik vidi tu svetlost, on oseća da izuzetno napreduje. U određenoj meri je to tačno. Bog ti daje svetlost, pa naravno da ćeš probati da zaroniš duboko u more duhovnosti. Ali, ako Bog oseća da ti nije potrebna svetlost nego da ti treba mir, onda će On delovati u tebi na drugi način. U tebi, zbog u tvom vitalu, a ponekad dođe u fizičko. Nije neophodno tvoje obilne čistote, svetlost boravi i dalje. Sad ona deluje da povratiš vidljivo prisustvo te svetlosti. Ako hoćeš da slediš duhovni put, nije to što ti treba svetlost – već Božija stalna Brižnost za tebe, Božija prava Ljubav i Božiji Blagoslov. Kad imaš Božiju Brižnost, ona može da uzme oblik Svetlosti ili Mira ili Moći. Najvažnije je udovoljiti Bogu na Božiji način. Zahvaljujući tvojoj predaji, ti možeš da tražiš: „Bože, učini me bilo čim što Ti hoćeš kako bih mogla da budem Tvoj instrument“. Ti nastojiš da povratiš divno prisustvo te svetlosti. Ali, to što vidiš tu svetlost neće ti doneti krajnje zadovoljenje, zato što ne ispunjavaš Boga na Njegov Način. Ako hoćeš Božiju Milost, ja mogu da se molim Bogu za tvoj račun i uveravam te da ćeš dobiti nazad tu zlatnu svetlost. To te, međutim, neće zadovoljiti, zato što ti znaš da je najviši cilj da udovoljiš Bogu na Njegov sopstveni Način. Kad nam Bog pruži neko iskustvo, treba da mu budemo krajnje zahvalni. A kad nam ne da neko iskustvo, treba da Mu budemo podjednako zahvalni, zato što On zna šta je najbolje za nas. Tvoj posao je da meditiraš odano, punim srcem i duševno, a Božiji posao je da ti da Svetlost ili Blagoslove ili Mir ili Moć. Bog će ti dati ono što ima i ono što jeste, ako ti daš Njemu ono što ti imaš i ono što jesi. Ono što imaš je neznanje, a ono što jesi je težnja. Zato bih te zamolio da udovoljiš Bogu na Njegov sopstveni Način, a da ne brineš za tu stvar koji si nekad imalo, a koja ti sad nedostaje.Probaj da osetiš da u tebi postoji unutrašnji plamen koji se sve vreme uspinje. Dok se on uspinje visoko, više, najviše, videćeš da on svuda oko sebe širi svoju božansku Svetlost. A u toj Svetlosti ćeš sigurno razviti direktnu viziju istine. Videćeš da je čitav svet – tvoj unutrašnji svet – prosvetljen. U tami ne vidimo ništa. Čak i ako bi postavili najvrednije blago pred mene, ne bih ga video, zato što nema svetlosti. Ali, ako se plamen težnje u meni diže ka najvišem, onda ću momentalno imati blesak intuicije, zato što je u Svetlosti stvarnost. U Svetlosti je stalna božanstvenost. Zato, kad imaš plamen težnje u sebi, božanstvenost i stvarnost su ti na raspolaganju. Na taj način, uvek ćeš osećati te bleskove intuicije i nećeš ostati u svetu fantazije.
A opet, ako zamišljaš nešto lepo o Bogu, neka te to uopšte ne brine. Ako zamišljaš da Bog ima čistu Samilost prema tebi, ali ti još nisi osetio Božiji samilosni aspekt, ili ako zamišljaš da je Bog pun brižnosti i ljubavi prema tebi, ali još nisi osetio Božiju božansku Ljubav i Brižnost, sve je u redu. Danas je to možda mašta, ali ćeš sutra osetiti da je to istina, zato što je sve to stvarno. Ti to nisi još uvek osetio, ali su to osetili i spoznali mnogi duhovni tragaoci i svi duhovni Učtelji.Kako da tragalac zna da li je nešto Božija Volja, ili samo njegovo fantaziranje ili priželjkivanje? Pravi aspirant, iskren tragalac, svakog dana nastoji da posvećeno meditira. A onaj ko posvećeno meditira svakog dana uskoro će steći slobodan pristup Božijem unutrašnjem domenu i biće u stanju da čuje Božiju poruku.
Naravno, lako je reći da treba da meditirate posvećeno, ali u stvarnosti, posvećeno meditirati može da izgleda kao penjanje na Mont Everest. Kad počnete da meditirate, treba da osetite da je sam vaš život, samo vaše postojanje, sam vaš dah dar Unutrašnjem Pilotu u vama. Svaki put kad udahnete, pokušajte da svesno ponudite svoj životni dah Unutrašnjem Pilotu u vama. Jedino na taj način možete posvećeno meditirati i imati osećaj posvećenosti Bogu.
Sad, kako osetiti Božiju Volju. Tokom vaše meditacije dođe trenutak kad vam um postane potpuno prazan, apsolutno miran i tih. U vašem umu postoje samo čistota, vedrina i dubina. Sva ta čistota, vedrina i dubina imaju jedno zajedničko lice, koje se naziva spokoj. Kad je spokoj sa njima, one su savršene. Kad um postane spokojan, tih, miran i prazan, tu, u vašem srcu, osetićete kao neke trnce ili nešto veoma malo, poput mekog mehurića. To je malena stvar, ali je zlatnim slovima ispisana poruka. Nije bitno ni ako su vam oči zatvorene. Ponekad se ta poruka prenese iz srca u glavu, pa vašim umom možete da vidite da je stigla poruka. Ali, ako imate sposobnost da zaronite duboko unutra, videćete da je ta poruka već bila ispisana u srcu. A zato što niste mogli da vidite poruku na tom mestu, ona je došla u fizički um da vas ubedi.
U najvećim dubinama srca, gde je sve preplavljeno čistotom, poruku ne može da ispiše niko drugi osim Boga. Tu ne može da uđe nikakva neprijateljska sila, nikakva nebožanska sila. To, međutim, za um ne važi. U umu uvek može biti mentalnih halucinacija, izmišljotina, ili nekih samonametnutih istina koje smo mi stvorili. Ali, u najveće dubine srca nikad se neće usuditi da uđe nikakva ometajuća misao, nikakva protivrečna misao, nikakva gušeća misao, zato što dubinu srca dobro štiti, dobro zaklanja Sam Bog, zato što tu leži Božije bogatstvo i blago. Sam On je tu kao vojnik, kao vratar, koji čuva Svoje blago. Ako dobijete poruku iz glave, to ne znači da će ta poruka biti pogrešna. Ne! Ponekad možete da dobijete istinsku poruku koja je došla direktno iz srca, a ponekad možete da dobijete poruku sa nekog drugog mesta. Ona uđe u vaš um i vi osećate da je došla od Boga, ali to nije slučaj.
Kad meditirate, molim vas da osetite da je neophodno da potpuno otvorite svoje srce a da potpuno zatvorite svoj um. Koji um? Fizički um, koji misli na vaše bliske i drage, na vaše prijatelje, ostali svet. Kad zamandalite vrata svog fizičkog uma i otvorite vrata svog srca, um tad postaje tih i miran, a srce postaje potpuno prijemčivo. Kad se vaša koncentracija i meditacija fokusiraju na srce, a srce je prijemčivo, svakako da će tada ono što srce čuva – poruka od Boga – izaći na površinu pa ćete moći da je pročitate i upotrebite u svom svakodnevnom životu.
Sa druge strane, jedna je stvar čuti ispravno Božiju poruku, a druga stvar je poslušati je i ispuniti. Ima podosta ljudi koji čuju Božiju poruku, ali u svom spoljašnjem životu ne mogu da je izvrše. Da bi se izvršila, potrebna vam je vera u sebe – vera ne samo da ste Božije dete, već da ste odabrano Božije dete. Svi smo Božija deca, ali ne može svak biti Božije izabrano dete, zato što ne teže svi ljudi svesno. Odabrani su oni koji zaista žele Boga sada i ovde, oni koji osećaju da ne postoje, da ne mogu da postoje bez Boga. Zato što iskreno težite, vi možete da tvrdite da ste odabrana Božija deca. Ali, molim vas da osetite da vam nije vaša sposobnost, već Božija sposobnost, Božija Milost, omogućila da postanete Njegovo odabrano dete. Na svetu ima na milione ljudi koji ne teže. Zašto vi težite? Zato što Bog hoće da težite. Kad kažemo da je Bog veoma zadovoljan onima koji svesno teže, to je tačno. Ali, istovremeno, mi moramo da znamo da je ta težnja koju oni imaju došla i dolazi i dalje od Boga. Od početka do kraja treba da osetimo da je neophodno da izrazimo svoju najdublju zahvalnost Bogu, zato što je On naša težnja, On je naše ostvarenje. On je težnja u nama i On je ostvarenje za nas.
Volja duše je Božija Volja. Duša, koja je predstavnik Boga, je u srcu. Bog nudi srcu Svoju Brižnost, a srce je nudi celom biću. Kada smo svesni stalne Božije Brižnosti, nećemo praviti nikakve greške. Kad Božija Brižnost postane naša, mi osećamo da Bog sve čini, da je Bog muzičar, a da smo mi instrumenti. A naravno da će Bog, pošto je Vrhunski Muzičar, svirati na nama izuzetno božanski i uzvišeno.Isto tako, stanovnici raznih gradova obično prizivaju duhovnu Svetlost na različite načine. U jednom gradu koji sam posetio prizivali su duhovnu Svetlost više pomoću uma nego pomoću srca. Oni prizivaju Svetlost, mole se i meditiraju, ali pomoću uma. A ima mesta gde ljudi prizivaju Svetlost pomoću težećeg i dinamičkog vitala i fizičkog. Video sam takođe neke srećne gradove u kojima većina ljudi priziva Svetlost pomoću psihičkog, unutrašnjeg srca.
Kad sam prvi put došao u Evropu, ušao sam u jedan nepoznat svet. Nisam znao ništa o Evropi, a Evropa nije znala ništa o meni. Kad sam došao drugi put, evropske zemlje su videle nešto u meni. Treći put, videle su još nešto više u meni. Atmosfera, vibracija, imala je više poštovanja i posvećenosti nego prilikom mojih prethodnih poseta. Hteo bih da kažem da sam ja isti čovek, sa istom svešću i istom bezgraničnom ljubavlju kao što sam bio i pre dve godine. Ali, kada su oko mene prijatelji, obožavaoci i posvećenici, ostali svet onda obraća više pažnje. Tako, na sreću ili na nesreću, sad kada sam malo bolje poznat, ljudi vide više u meni. Međutim, u mom slučaju, moji učenici i drugi tragaoci ne moraju da postanu poznati da bih ja video kakvi su. Za mene su svi oni Božiji instrumenti, božanski instrumenti. Od samog početka, kad prvi put vidim nekoga, ja ga vidim kao božanski instrument koji će nesumnjivo raditi za Boga ili uz moju posvećenu pomoć ili pod vođstvom nekog drugog duhovnog Učitelja.
Još jedna stvar koju sam primetio je da svet teži sve više i više. Na spoljašnjem planu mi vidimo svađe, sukobe i ratove, pa to pogrešno shvatamo. Ali, na unutrašnjem planu, ja vidim da ta mesta imaju više težnje i više rešenosti nego što su imala tokom mojih prethodnih poseta. I baš zato što postaju duhovnija, božanskija, ona vide više toga u našem putu.
Ponekad smo inspirisani da trčimo ka cilju zato što ima i mnogo drugih koji trče i to nas navodi da osetimo da cilj ima da nam ponudi nešto. A ponekad idemo ka cilju ne zato što drugi trče, već zato što mi sami imamo jak unutrašnji vapaj. Naš unutrašnji vapaj se povećao, naša potreba za Ljubavlju i Istinom se povećala, pa zato trčimo ka cilju. Dakle, ovog puta su ljudi privučeni našem putu iz dva razloga. Jedan je što su ljudi čuli za mene preko radija, televizije i novinskih čanaka, preko Mahavišnua i Devadipa i preko mojih spisa. A drugi razlog je što je težnja svih učenika koji slede moju stazu posvećeno i odano ušla u atmosferu sveta, a to pomaže ostalom svetu da vidi nešto više u meni. Zato možemo da kažemo da je moja poseta Evropi bila ogroman uspeh.Međutim, ako težite, pa vas uprkos vašoj težnji uhvate sile neznanja i dobijete neku bolest, ako medicinska nauka može da vam pomogne tako što će produžiti vaš boravak na zemlji, a ako istovremeno vi možete da nastavite da prizivate Svetlost Odozgo da biste nastavili svoj duhovni pohod, to je onda velika prilika za vas. Ako neko teži i napreduje u duhovnom životu, onda je za njega veliki blagoslov, a velika radost za Boga, ako taj može da ostane na zemlji makar i jedan sekund duže. Ali, ako neko ne teži, već samo uživa u zadovoljstvima neznanja, a medicinska nauka toj osobi omogući da ostane na zemlji još neki broj godina, u Božijem Oku to nema značaja. Bogu je važan samo onaj ko iznutra napreduje. Ako neko ostane na zemlji dvesta ili trista godina, samo ubijajući vreme i ne inspirišući nikog na ovom svetu, on je onda sramota za Božiju kosmičku evoluciju. Ali, ako neko teži, pa ga napadnu neprijateljske sile, ili pati zbog prirodnog zakona, a istovremeno ima ogromnu želju da učini pravu stvar i postane prava stvar, da udovolji Bogu i ispuni čovečanstvo, onda je u njegovom životu svaka sekunda od najvećeg značaja, ne samo za njega samog, već i za Boga i za život čovečanstva.
Trebalo bi da znamo da li određeni pojedinac teži ili ne. Ako je on tragalac, svaka njegova sekunda na zemlji je u Božijem Oku od vrhunskog značaja. Ako nije, onda je on u Božijem oku gubitnik i sramota za težeće čovečanstvo. Ako neka osoba oseća da joj je dovoljno da samo ostane na zemlji, Bog može da kaže: „Dobro, ako ti je to cilj, onda ostani“. Ali, ako neko ima viši cilj, ako ima pravi cilj, Bog će mu na sve moguće načine pružiti priliku da ostane na zemlji i dostigne svoj cilj. Ako ga ne dostigne, moraće opet da se vrati. Ljudski život je poput stalne bitke. Ako ste se dugo borili i postali isuviše umorni da biste nastavili, prirodno je da ćete otići da se odmorite, pa se onda kasnije opet vratiti na bojno polje. Ali, ako se ne umorite i ako ne morate da idete i odmarate se, onda ćete nastaviti da se borite protiv neznanja, protiv nesavršenosti, dugo, dugo vremena i možda ćete jednom zasvagda dobiti tu bitku. A kad jednom pobedite neprijateljske sile koje vas stalno napadaju, kad jednom uspete, tada ispoljavate Boga, unutrašnju Božanstvenost u sebi.Ako smo iskreni i na umu nam je samo služenje, i ako osećamo da je ta zlatna prilika mogla biti data nekom drugom, postajemo ponizni. Poniznost nije poniženje, već širenje naše svesti. To je ovako: svesna Svetlost koja oseća da je sve, kao jedno, boravi u našem srcu. Ta Svetlost dođe, koristi moju ruku kao instrument i kaže: „Dodirni svoju glavu“. Ja je dodirnem a potom Svetlost kaže: „Sad dodirni svoja stopala“. Ali, ovog puta nemam volju za to, zato što osećam da sad postajem rob, dok sam pre toga, dodirujući glavu, bio gospodar. Ali kad znam da su moja stopala, moje srce i moja glava potpuno jedno, ne osećam da mi je ispod časti da dodirnem svoja stopala. Tu naš stav treba da bude stav predanosti, predanosti zapovesti. Zato, ako služimo svetu sa idejom da je svet naš i da smo nerazdvojni deo tog sveta, pitanje superiornosti i inferiornosti se nikad ne postavlja.
Zatraženo nam je da uradimo nešto. Zašto je Bog to tražio od nas, a ne od nekog drugog? Zato što On oseća da mi imamo unutrašnju predanost, unutrašnju voljnost i da hoćemo da to uradimo na božanski način. Dve osobe mogu da urade nešto i njihov spoljašnji uspeh biće isti; ali, njihov stav može da bude potpuno različit. U Božijem Oku najvažniji je stav, a ne takozvani uspeh. Ako učinimo nešto posvećeno i bezuslovno, Bog onda oseća da je to pravi uspeh. Ako postignemo nešto na silu, obmanjujući svet, na površini mi možemo da budemo uspešni. Ali, savest će nas mučiti i jednom će doći dan kad će sve biti razotkriveno, a mi ćemo postati žrtve i naše sopstvene savesti iznutra i javnosti spolja.
Kad služimo svetu, treba da osećamo da mi ne činimo ništa, nego da to čini Neko drugi. Mi Ga možda ne znamo, mi Ga možda ne vidimo, ali možemo da Ga osetimo. Bog nam je bliži od našeg nosa, bliži od naših očiju, mnogo bliži, ali mi ne moramo da Ga vidimo da bismo to znali. Sedeli smo ovde i meditirali pola sata; možda nismo videli zlatno Božije Lice, ali smo osetili da nas nešto vodi i inspiriše. Stotine ljudi rade u Ujedinjenim nacijama, ali zašto ste samo vi došli ovde da meditirate? Zato što vas je Neko inspirisao da učinite pravu stvar i da postanete prava osoba. A taj Neko je Bog. Da vas Neko nije iznutra inspirisao, dosad biste već otišli na pauzu za ručak ili da se družite sa prijateljima.
Sad, drugi, koji ne obraćaju pažnju na duhovni život, možda su mnogo veći od nas. U očima sveta, veličina se meri autoritetom, autokratskom moći; ona zavisi od toga koliko fizičke moći ili vitalne moći ili mentalne moći neko može da upotrebi. U Božijem oku je, međutim, zaista veliki svako ko želi da proširi sposobnost svoga srca, svako ko ima velikodušno srce. U Božijem Oku, veličina znači dobrotu. Svako ko je dobar, postaje Božiji odabrani sin ili odabrana ćerka.
Da bismo služili Bogu u čoveku i čoveku u Bogu, prvo što treba da uradimo je da se molimo i meditiramo. Kad meditiramo, u svojoj meditaciji ćemo naći božansku poruku ili zapovest, a takođe ćemo videti i kako se to naređenje može izvršiti. Ako odbacimo molitvu i meditaciju i postanemo čovekoljupci, filantropi, napravićemo grešku. Bićemo nalik ljudskom telu bez kičme. Ne! Najpre moramo da postanemo zaljubljenici u Boga, a potom da vidimo čovečanstvo u Bogu. Ako pomoću naše meditacije vidimo Boga i osetimo Njegovo Prisustvo, naravno da ćemo mariti za čovečanstvo. Bog je kao koren kosmičkog drveta. Ako hoćemo da zalivamo grane ili lišće i plodove, to ne može tako; moramo da zalijemo osnov drveta, koren. To će reći, treba da prvo udovoljimo Bogu i jedino na taj način bićemo u stanju da služimo čovečanstvu i ispunimo čovečanstvo.Ima mnogo duhovnih Učitelja najvišeg reda koji nemaju moć kundalini zato što nisu sledili taj put, ali imaju duhovnu moć, koja je mnogo jača. Prava moć, duhovna moć, dolazi tragaocu u procesu njegovog unutrašnjeg rasta. A opet, ako je Bog zadovoljan nekim tragaocem koji sledi neki drugi put, On tom tragaocu može da da nešto malo moći kundalini. Ako smatra da bi tom tragaocu u budućnosti mogla zatrebati moć kundalini da bi Ga ispoljio na određen način, onda Bog pošalje nekog glasnika koji radi sa kundalini da toj osobi da moć. Svi božanski kvaliteti su u Božijoj sobi. Ako uđete u Božiju sobu, videćete kutiju obeleženu sa Mir, i druge, obeležene sa Svetlost i Ljubav i Blaženstvo i Moć. Vama je možda stalo jedino do Mira, ali Bog smatra da bi vam moglo zatrebati i nešto malo Moći. Svet je takav da, ako ne pokažete bar malo moći, ljudi ne veruju. Zato, ako Bog smatra da je u vašem životu neophodna Moć, čak i ako vi ne želite moć kundalini, Bog će vam je dati. Ali, ako Bog ne smatra da je to potrebno, tad vam neće dati moć kundalini, čak i ako plačete za njom.
Ljudi započnu svoje duhovno putovanje sa dobrim stavom; stalo im je samo do Boga, Istine, Svetlosti. Ali, nakon što su išli dva, tri ili šest meseci, taj put počinje da im izgleda veoma suvoparan. Oni vide da ne stiču ni ime ni slavu ili da ne stiču čudesnu moć; zato odustaju i kreću drugim putem, kao što je kundalini. Taj put je lak, zato što čim nešto dobijete, možete da pokažete sve svoje čudesne moći svetu i da osećate da ste nešto. Taj put vam, međutim, nikad neće dati ni mrvu duševnog mira. Pre svega, mnogi će vas pogrešno razumeti, zato što upotreba okultne moći ni na koji način ne uzdiže ničiju svest. Poput mađioničara, vi pokažete nešto i stvorite neku vrstu uzbuđenja koje traje nekoliko minuta ili jedan sat. Ali, posle toga se i vi i oni koji su se uzbudili osećate jadno, zato što znate da to neće trajati večno i da postoje više istine i više stvarnosti. Reći ćete: „Došli smo u svet zbog mira, zbog ljubavi, zbog radosti, zbog sreće, zbog zadovoljstva. Gde je sad to zadovoljstvo koje hoćemo?“ I zato ulazite u pravi duhovni život, gde kundalini nije potrebna. Tu se traži samo unutrašnji plač za Istinom, Svetlošću i Blaženstvom. Kad jednom dobijete Istinu, Svetlost i Blaženstvo, nećete mariti za moć kundalini. To je kao dete koje ima pet centi. Ono zna da će tih pet centi moći da podeli sa petoro dece njegovog uzrasta. Ali, kad dete zna da njegov otac ima hiljade dolara, tih pet centi ga neće interesovati. Ovde te hiljade dolara znače pravu duhovnu moć.
Ako hoćete da budete zadovoljni sa nešto malo moći kundalini, meditirajte po nekoliko sati dnevno tokom šest ili sedam godina, što nije ništa. Da biste ostvarili Boga, ptrebno je podosta inkarnacija, osim ukoliko nemate dobrog duhovnog Učitelja. Ako se koncentrišete jedino na čakre i meditirate radi kundalini, kad završite svoju obuku za četrnaest ili petnaest godina, lako ćete steći moć kundalini. A ako ste veoma dobar učenik, moći ćete da preskočite nekoliko razreda i steknete moć kundalini za samo četiri ili pet ili šest godina.Obična osoba možda ne misli na Boga, ali ona će smesta pomisliti na svog brata, sestru, prijatelja, suseda. Njoj svako ljudsko biće izgleda kao stranac, neko tuđ, pa zato nestvaran. Ona oseća da jedino ona postoji. Za nju ne postoje drugi. Ostatak sveta je za nekog drugog ili za nešto drugo. Ali, ako ta osoba oseća da je ostatak sveta takođe za nju i da nema razlike između njene egzistencije i egzistencije drugih, njena svest će se smesta proširiti. Postoji samo jedno biće. Taj Jedan je postao mnoštvo, poput drveta sa mnogo grana i mnogo listova, sa mnogim cvetovima i mnogim plodovima. U običnom životu mi smesta pomislimo na sebe kao pojedinačne entitete. Ali, ako možemo da mislimo o svima kao da su sasvim naši, kao o nerazdvojnim delovima našeg bića kao što su to udovi našeg tela, taj problem nesigurnosti može da se reši.
Mi se osećamo nesigurno, neizbežno se osećamo nesigurno, ukoliko ne osećamo živo Prisustvo Boga, sve dok osećamo da smo odvojeni od našeg izvora, a to je Bog. Mi smo nesigurni zato što osećamo da je naš izvor neznanje i da je naš krajnji cilj takođe neznanje. Ali, ako možemo da osetimo da nismo odvojeni od Boga, već da nas je Bog poslao ovde na zemlju da budemo Njegovi instrumenti, onda nećemo biti nesigurni. Ako možemo da osetimo da je naš izvor Svetlost i Blaženstvo i da će se na kraju puta naše duše vratiti svom izvoru, nećemo se osećati nesigurno.
Mi možemo da osetimo da je naš izvor Bog jedino kada težimo, molimo se i meditiramo. Kad ne težimo, kada se ne molimo i ne meditiramo, neizbežno ćemo osećati da je naš izvor nešto neznano i nespoznatljivo. A to neznano i nespoznatljivo za nas je neznanje. Ali, tragalac koji se otisnuo na duhovni put osećaće da će to što je nepoznato danas sutra postati poznato. Danas je njegov Bog nepoznat, ali se može spoznati. Sutra će njegov Bog biti nešto poznato. A prekosutra će njegov Bog biti i Onaj koji saznaje i ono što je saznato.
Kad znamo ko je izvor i ko nas sve vreme usmerava, ne možemo biti nesigurni. Ali, kad osećamo da smo mi odgovorni, da mi činimo sve i moramo da činimo sve, onda smo nesigurni. Ako, međutim, osećamo da postoji viša sila koja vodi našu sudbinu, a da smo mi samo instrumenti, onda se nećemo osećati nesigurno. Kad osećamo da je to što vedro, duševno i bezuslovno izvršavamo Božija Volja, kako onda može biti ikakvog osećaja nesigurnosti?Slično tome, pokojnici su na drugoj obali. Ti si na ovoj obali života, a oni su na drugoj obali života. Da si veoma napredan u duhovnom životu, ili da si ostvaren, uvek bi imao brod s kojim bi mogao po svojoj volji da se prevezeš na drugu obalu i da uživaš u društvu svojih preminulih prijatelja i rođaka. A ako su se oni vratili na ovu obalu, reinkarnirani u drugom telu, to bi takođe uvek mogao da znaš. To u potpunosti zavisi od tvog unutrašnjeg rasta i unutrašnjeg dostignuća.
Dakle, ponekad osećaš da ti tvoji dragi pokojnici nisu bliski, a ponekad osećaš da su veoma blizu Zašto? Kada unutrašnja spona nije jaka, sigurno ćeš osećati da nešto nedostaje, nešto fali, nešto nije savršeno u tvojoj vezi sa tvojim dragima. Ali, ako je Božija Volja da održiš blisku vezu sa svojim dragima koji su na drugoj obali reke života, onda ćeš sigurno osećati njihovo živo prisustvo u tvom svakodnevnom životu. Ako to nije Njegova Volja, onda treba da osetiš da takva povezanost uopšte nije neophodna. Samo su oni koji su ti braća i sestre u duhovnom domenu, ovde na Zemlji, zaista tvoji. Pokojne drage osobe su nekad takođe bile tvoje. Bog ti je ranije dao sposobnost da misliš na neke ljude, da pomogneš nekim ljudima, a sada ti On daje odgovornost da misliš na druge ljudi i da njima budeš od pomoći i na usluzi. To ne znači da te preminule duše ne postoje u tvom životu. One postoje, ali je odgovornost za njih Bog uzeo od tebe. Bog ti je sada dao novu odgovornost, za nove prijatelje, za druge duše koje su na Zemlji.
A sa druge strane, potpuno si u pravu, i to je božansko dostignuće, ako tokom svoje meditacije nudiš svoju dobru volju preminulima. Ti možda ne znaš da li su oni na Nebu ili na Zemlji. Ali, ako ponudiš dobru volju svog srca i svetlost svoje duše, ma gde da su, bilo da su na Nebu ili na Zemlji, oni će sigurno osetiti neku svetlost odnekuda. Njihov spoljašnji um, ako su uzeli ljudsku inkarnaciju, možda neće znati da ona dolazi od tebe. Ali, nije ni važno da oni znaju od koga to dolazi. Jedino važno je da nešto zaista dolazi. Nije važno ko to daje. Da li sam ja doneo Odozgo Mir i Svetlost, ili ih je donela tvoja duša, ili su se oni spustili sami od sebe, nema značaja. Od vrhunskog značaja je, međutim, to da li Svetlost ulazi u tebe Odozgo i da li je tvoje unutrašnje biće preplavljeno svetlošću.
Dakle, ponudi svetlost svoje duše svojim dragim pokojnicima ako hoćeš, ali isto tako oseti da ti je Bog dao vrhunski zadatak da služiš Njemu u onima koji su na Zemlji i da taj zadatak treba da ispuniš.Ljudsko srce se nalazi u grudima, mali mišić koji lekari mogu da nam pokažu. Duhovno srce je nešto što tragalac vidi, oseća i u šta raste. Duhovno srce je veće od najvećeg. U ovom trenutku je Beskonačnost za nas imaginarna zamisao. Ali, kad otkrijemo svoje unutrašnje srce, naše duhovno srce, Beskonačnost ne ostaje više zamisao; ona postaje stvarnost.
Univerzum, Univerzalna Svest, Večna Svest, Beskrajna Svest, Besmrtnost, Božanstvenost tako dalje – gde su oni? Svi oni su unutar duhovnog srca. Sa jedne strane, duhovno srce sadrži Božanstvenost, Besmrtnost, Večnost, Beskonačnost; sa druge strane, ono prevazilazi sve. Mi koristimo izraz Transcendentalna Svest. Transcendentalna Svest (
turija) je najviša, ali ta Transcendentalna Svest nije statična. I ona se stalno prevazilazi. Bog je beskrajan, večan i besmrtan. Svi duhovni Učitelji, međutim, znaju da Bog takođe stalno napreduje. Sam Bog je u procesu evolucije. On napreduje, neprekidno napreduje, u svakom i pomoću svakog, da bi uspostavio savršeno Savršenstvo na Zemlji.Kad mislimo na
čakre, mislimo da su smeštene u nečemu – to jest, u suptilnom telu. Stula šarira je grubo fizičko telo. U tom telu je sukšma šarira, suptilno telo. A unutar suptilnog tela je karana šarira, kauzalno telo. Ta tela su potpuno različita, ail su sva članovi iste porodice. Suptilno telo ponekad deluje pomoću fizičkog. Povremeno kauzalno telo, koje je u obliku semena, može da deluje pomoću suptilnog tela i fizičkog tela. Iako je kauzalno telo poput sićušnog semena, iz tog semena može da izraste banjan drvo. Potrebno je nekoliko godina, ali tada banjan drvo rodi na hiljade plodova. Potencijal semena je beskonačan.Mentalno mi nikad nećemo znati šta je Beskonačnost. Možemo samo da zamišljamo. Ali, dolazi vreme kad se zamišljanje pretvori u stvarnost. Da mi je neko nekad rekao da postoji neko po imenu Šri Krišna Ganešan, dok nisam video tu osobu, on bi bio samo u mojoj mašti. Ali, sada sam te video. Sada si za mene stvarnost. Prema fizičkoj stvarnosti, ti si visok možda 165 cm, ali unutar fizičke stvarnosti je unutrašnja stvarnost – tvoja brojna unutrašnja iskustva. Neka od tih iskustava su veoma visoka, veoma duboka, dok druga to nisu. A opet, neka od tih iskustava su iz ove inkarnacije, dok neka druga nisu. Kad vidim iskustva samo iz ove inkarnacije, vidim da si imao na hiljade iskustava. A ko drži ta iskustva? Duša, ili ono što zovemo psihičko biće. Na sanskritu to zovemo
čaitja puruša. To psihičko biće je sakupilo i čuva iskustva iz prethodnih inkarnacija isto kao i iz ove. Suštinu svih tvojih prethodnih iskustava čuva to psihičko biće. Duboko u našem biću, u duši, u psihičkom biću, u umu, u vitalu, u grubom fizičkom, nalaze se sva ta iskustva. Ali, kada doktori operišu, kada te pregledaju, oni ne mogu da ih otkriju, to tvoje unutrašnje blago. Zašto ne? Zato što to beskrajno unutrašnje blago koje imaš može da vidi samo nešto što je takođe beskrajno. Jedino Beskonačnost može da izmeri Beskonačnost; jedino Svetlost može da izmeri Svetlost. Mi možemo da vdimo nešto tik pred sobom, ali da bismo ga procenili, moramo da imamo nešto što je podjednako moćno ili podjednako prosvetljeno.Treće oko ili
adžna čakra može da anulira ili uništi prethodnu karmu, ono može da ubrza sadašnju evoluciju i može da iznese na poovršinu buduće bogatstvo. Treće oko ima beskrajnu Svetlost, a istovremeno jeste beskrajna Svetlost; a srce, ili anahata čakra poseduje beskrajnu Svest, a istovremeno jeste beskrajna svest. Njih dvoje su večni prijatelji. Recimo da je ta beskrajna Svetlost zgrada, a u njoj je srce, koje je stanar. Ali, narednog trenutka, beskrajna Svest, koju sada nazivam srce, može da postane zgrada, a beskrajna Svetlost, koju sada nazivam treće oko, može da postane stanar. Na taj način, oni se stalno smenjuju. Sad, ako treće oko nije otvoreno, duhovno srce ne može da ispravno funkcioniše. Zato nastojimo da otvorimo treće oko. A da bi se otvorilo treće oko, fizičko telo mora da doživi određeni preobražaj. Na njega mora da se spusti čistota. Treba da kontrolišemo čula. Treba da imamo beskrajno strpljenje. Mi bismo hteli da stignemo do Najvišeg smesta, ali ga ne možemo dosegnuti na silu. Mi plačemo za Beskonačnošću i Večnošću kao što dete plače za bombonom ili mlekom. Večno Dete u nama takođe plače, ali moramo da imamo beskrajno strpljenje. Šri Ramakrišna je svakog dana plakao Vrhunskoj Boginji, Kali: „O Majko, dođi! Dođi i stani pred mene!“ Kad bi taj dan prošao, a Majka ne bi došla, on je osećao da narednog dana treba da se moli i meditira još intenzivnije. Sa jedne strane, moramo da damo sve od sebe da vidimo našeg Voljenog Svevišnjeg pred sobom; sa druge strane, treba da osetimo da smo u toku večnog vremena i da moramo da imamo beskrajno strpljenje. Ako imamo beskrajno strpljenje, onda se konačno, zemaljski ograničeno vreme proširuje u beskraj, ili beskrajno vreme ulazi u konačno.Bog je svemoguć, ne zato što je veći od najvećeg, već zato što ovog trenutka On može da bude najsićušniji i najbeznačajniji mrav, a narednog trenutka može da bude beskrajno veći od okeana. Njega zovvemo Bogom upravo zato što On može da bude šta god poželi: veći od najvećeg ili manji od najmanjeg.
Anoraniyan mahato mahiyan.Duhovno srce takođe ima tu sposobnost. Iako je beskrajno, večno i besmrtno, ono lako može da se smesti unutar telesnog fizičkog srca. A opet, ono ima sposobnost da ponese fizičko srce u svoje Prostranstvo, u svoju Beskonačnost, u svoju Večnost. U jednom trenutku će se Beskrajno odvojiti od konačnog; a narednog trenutka će primiti konačno u sebe i postati potpuno jedno sa konačnim. U duhovnom životu, ne samo da kap može da uđe u okean, već i okean ima sposobnost da uđe u sićušnu kap.Duhovno srce je ovde (
u grudima), ovde (u čelu), svuda. Zato što je beskrajno, ono prožima čitav univerzum. Ali, iako su Svest i Svetlost nerazdvojne, neki duhovni Učitelji su videli Svetlost pre Svesti, ili Svest pre Svetlosti. A to što su prvo videli, smatrali su da je izvor onog drugog. To je ovako. Ova dva prsta su na istoj ruci. Pretpostavimo da je ime ovog prsta Svetlost, a ime ovog Svest. Ako prvo vidiš ovaj, onda ćeš odmah reći: „Svetlost je izvor“. I videćeš da je sama Svest unutar te Svetlosti. Ali, ako si video prst Svesti prvi, onda ćeš reći: „Svest je izvor“. I videćeš da je Svetlost u toj Svesti. Neki duhovni Učitelji najvišeg reda vide prvo Svest, dok drugi vide prvo Svetlost. I zavisno od toga šta prvo vide, oni osećaju da je izvor svega ili Svetlost ili Svest. Ali, u određenom momentu oni uvide da su i Svetlost i Svest nerazdvojni. Oni idu zajedno, kao glava i pismo istog novčića. Ako kupujem nešto od tebe, ako ti dam novčić, nije važno koja strana je okrenuta prema tebi. Ti ga prihvataš zato što si siguran da je tu i druga strana. Sve što je potrebno je tu. I tako Svetlost i Svest uvek idu zajedno.Da, mi možemo da ih razdvojimo ako koristimo naše ljudsko znanje, ljudsku mudrost. Ali, kad koristimo božansku mudrost, božansku svetlost, božansku svest, ne možemo da odvojimo srce od adžna čakre. Oni se dopunjuju, poput muža i žene. Možemo da kažemo da je treće oko muž a da je srce žena, pošto je obično srce sama slatkoća i ljubav, a treće oko je moć i prosvetljujuća svetlost. Osnovni kvaliteti žene su nežnost i dobrota, dok su glavni kvaliteti muža znanje, mudrost i ostale mentalne stvari. A opet, oni koji su veoma mudri osećaju da je treće oko takođe srce, jer šta je drugo srce ako ne ono što nam donosi zadovoljstvo? A šta nam može doneti zadovoljstvo? Jedino svetlost! Jedino svetlost može doneti zadovoljstvo. Dakle, ako nam Svetlost iz trećeg oka donosi zadovoljstvo, onda, prirodno, imamo posla sa kvalitetom srca. Šta nam može doneti stalni smisao za mudrost? Mudrost dolazi jedino kada smo duboko u najvećim dubinama našeg daha, u našem srcu, gde se igraju Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost. Posedovati Beskonačnost kao našu sopstvenu, posedovati večno beskrajnu Svetlost i Blaženstvo kao naše sopstvene – to je mudrost. Zato možemo da kažemo da i mudrost dolazi iz srca. Kad imamo osećaj večne mudrosti, mi osećamo da ona dolazi iz srca. Na taj način srce i treće oko, anahata čakra i adžna čakra, idu zajedno. Poput puruše i prakriti, Bog kao otac i Bog kao Majka, srce i treće oko idu zajedno.
Sad, o vezi srca sa čakrama i moći kundalini. Postoji šest čakri. Počev od osnove kičme, to su:
muladara, svadistana, manipura, anahata, višuda, adžna. Sedma čakra, sahasrara, na temenu glave, ne računa se sa ostalih šest, zato što nije direktno povezana sa njima.Moć Kundalini, može se reći, je na površini, potpuno na površini duhovnog srca. To je ovako. Na površini mora su talasi i razne vrste kretanja. Kad dete vidi površinu okeana, ono je očarano. Ali, odrasla osoba će nastojati da uđe duboko u okean, tamo gde vladaju mir i tišina, potpuni spokoj, jer tu će steći najveću radost. Odrasli je stalo do tihih i večnih dubina.
Sva čuda za koja si mogao čuti ili si ih mogao videti su kao dečja igra u bašti. Dete je u stanju da ubere cvet ili da uštine nekog ili da pokaže koliko je jako bacajući ciglu i izvodeći razne nestašluke. Kosmička Majka posmatra igru svoje dece. Poput obične majke, ona uživa kad se njena deca igraju unaokolo. „Moja deca mogu da skaču, mogu da trče, mogu da bacaju“, kaže ona. „Neka uživaju u toj igri, toj Kosmičkoj Igri“. Ali, Otac smatra da deca ne mogu da se stalno igraju. Ona povremeno treba da uče, ili će ostati budalasta.
Kad se dete igra, ono stiče radost, fizičku radost. Ali, kad uči, ono stiče jednu drugu vrstu radosti, radost koja je dublja i više ispunjava. Na fizičkom nivou, kad neko postigne nešto, mi ga cenimo. Ako neko učini nešto na mentalnom planu, tu osobu cenimo još više. Kad neko postigne nešto na psihičkom planu, oni koji to mogu da cene, ceniće ga još više. A kad neko postigne nešto na planu duše, Božijem planu, oni koji znaju za to ceniće to najviše od svega. Maharši Ramana nije mario za učenje; Šri Ramakrišna nije mario za učenje. Ima mnogo duhovnih Učitelja koji ne mare za učenje. Ali, svi učenjaci zapadnog sveta trebalo bi da dodirnu stopala tih nepismenih ljudi beskrajne mudrosti. Što više i što dublje idemo, to ubedljivija, više prosvetljujuća i vrednija postaje mudrost koju stičemo. U duhovnom domenu, moć kundalini je poput dostignuća na fzičkom planu.
Za svoje dete, čak i ako mu je šezdeset godina, majka oseća da je ono još uvek njeno dete, njena beba. Ali, kad otac vidi da je njegov sin napunio trinaest ili četrnaest godina, on odmah proba da preda sinu svu svoju mudrost. On kaže: „Ne možeš više da kažeš da si dete. Ja sutra mogu umreti, a ti ćeš morati da me zameniš i preuzmeš svu odgovornost za moje poslove“. Ali majka kaže: „Ne! Ne! Ne! Hoću da moja deca ostanu ovde, sa mnom“. Ja ne kažem ni reč protiv Majke. Stvar je samo u tome što je u Majčinoj prirodi da smatra Svoje sinove Svojom večitom decom. Otac kaže: „Da, vi ste večita deca, tačno je, ali treba da radite za Mene. Treba da se pobrinete o celom univerzumu. Da se pravite važni i činite sve te stvari, dobro je na pet godina, deset godina, dvadeset godina, ali to ne može da traje večno“.
Božiji sin, Isus Hrist, ostao je na Zemlji trideset tri godine, i samo tokom poslednje tri godine svog života izvodio je čuda. Ali, misliš li da mu se svet i dalje divi i obožava ga zato što je mogao da hoda po vodi ili da leči ljude ili da vaskrsne mrtvog čoveka? Ne, ne obožavaju ga i danas zbog njegovih čuda, već zato što je sa sobom doneo odozgo Večnu Svest, Beskrajnu Svest. Ramakrišna praktično nije izveo nijedno čudo i bilo je mnogih, mnogih duhovnih Učitelja koji nisu činili čuda. Oni su osećali da bi izvođenje čuda na fizičkom nivou bilo kao ponašanje deteta u odnosu na to što su bili sposobni da učine na duhovnom planu, u oblasti srca, gde borave beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.
Otac kaže deci da prevaziđu Kosmičku Igru. Samo kad neko prevaziđe Kosmičku Igru postići će beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Otac kaže: „Vi treba da prevaziđete kundalini i odete u jedno više stanje svesti. Najpre uđite u
sušupti, stanje dubokog sna. Potom uđite u šapnu, stanje sna; potom uđite u đagriti, budno stanje; i na kraju uđite u turiju, Transcendentalnu Svest. I, deco moja, vi možete da prevaziđete čak i to i da ostanete u sahađa_ samadiju, stalnom, spontanom i dinamičkom jedinstvu sa Mnom na svim nivoima stvarnosti“. Ista Majka, ista ta kosmička Božanska Majka koja drži sve moći Kundalini, koja jeste moć Kundalini, je daleko, daleko iznad toga. Sa svojim aspektom večno prevazilazećeg Onostranog, ona se sastaje sa Svojim suprugom, Purušom, Šivom ili Apsolutom. Sa Svojom večno prevazilazećom Svesti, Ona je jedno sa Apsolutom. A opet, sa svojom razigranom svešću, ona se igra sa Svojom decom u Njenoj Kosmičkoj Igri. Moć kundalini i sve čudesne moći na zemlji su prolazne, zato što je moć kundalini zemaljski ograničena moć. Ali, moć Sopstva je beskonačna, moć Transcendentalnog Sopstva je beskonačna i besmrtna. Najvažnija stvar na svetu za duhovnog tragaoca je ostvarenje Sopstva, buđenje svesti, jer je to večno. Kad bi neko došao ovamo i izveo neka čuda, mi bismo bili fascinirani. Ali, čim bismo se vratili kući, ne bi ostalo ništa da održi našu veru u to. Sve bi nam izgledalo kao magija i trikovi. A koliko dugo možemo da cenimo mađioničara u sebi ili pred sobom? Ali, kad neko uzdigne našu svest makar i na sekundu, ili kad to učinimo mi sami zahvaljujući našoj intenzivnoj težnji, naša vera u to iskustvo će trajati, zato što je to naše sopstveno iskustvo, naše unutrašnje iskustvo. Nama treba sve što traje za stalno. Nama je potrebna Besmrtnost, unutrašnja Besmrtnost, a do nje se dolazi pomoću buđenja i uzdizanja naše svesti.U molitvi, osećamo usredsređeni plamen koji se diže i stremi naviše. U samoj prirodi molitve je da dosegne Boga penjući se naviše. Celo naše biće se penje naviše, poput plamena. Čak i ako se molimo Bogu za čovečanstvo, za ceo svet, videćemo da se, po samoj prirodi molitve, penjemo naviše. Molitva je intenzivna i usrdna. Ona se obično ne širi. Ali, meditacija se širi; zapravo, ona je momentalno širenje. Meditacija, poput krila ptice, stalno se širi, rastući u Mir, Svetlost i Blaženstvo. Čitav univerzum Svetlosti i Blaženstva mi vidimo, osećamo i rastemo u njega kad meditiramo.
Kad god se molimo, postoji suptilna želja ili težnja za nečim. Mi se molimo da postanemo dobri, ili da dobijemo nešto božansko što ne posedujemo, ili da se oslobodimo od straha, opasnosti, sumnje i tako dalje. Postoji osećaj da smo – da se tako izrazim – božanski prosjaci. Molimo se zato što nam je potrebno nešto. Čak i kad se molimo za Mir, Svetlost i Blaženstvo, ipak postoji određeni osećaj da nešto zahtevamo. Ponekad postoji lični osećaj uzimanja-davanja i molitva poprima sledeći oblik: „Ja Ti donosim moju molitvu, Gospode. Ja dajem, Gospode. Zato Ti, molim Te, uradi nešto za mene. Molim Te, spasi me, pomozi mi, ispuni me“.
Ali, u meditaciji to ne činimo. Mi samo dopuštamo sebi da svesno uđemo u sjaj Svetlosti, ili prizivamo Univerzalnu Svetlost da preobrazi naše neznanje u mudrost. Aspirant koji je postao uspešan u svojoj meditaciji i u stanju je da uđe u dublje regione Beskonačnosti ili Večnosti, ne moli se na način na koji se mi molimo u crkvama ili sinagogama ili hramovima. U svojoj meditaciji, on ulazi u božansku svest i ostavlja sve u Božijim Rukama. Tu vidimo pravi stav predanosti. Tragalac oseća da nije nužno da traži od Boga bilo šta, pošto njegov božanski Otac tačno zna šta mu treba i kada da mu to da. On prepušta Bogu da uradi to što je najbolje za njega, to što će mu omogućiti da ispolji Boga na Božiji sopstveni način. U svojoj najdubljoj meditaciji, tragalac naprosto ulazi u svoj sopstveni aspekt beskonačnosti. On zaranja duboko u ono što već ima: nerazdvojno jedinstvo sa svojim Večnim Ocem. Tada je stvar njegovog Oca da učini ono što je najbolje za njega ili da mu da ono što je najbolje za njega.
Sada bih hteo da kažem nešto što se vama, Zapadnjacima, možda neće dopasti. Prema striktnoj indijskoj filozofiji Joge, molitva nije na istom nivou kao meditacija. To je niži oblik težnje nego što je meditacija. Neki jogiji su izjavili da je molitva tek početak za iskrene tragaoce koji teže da kasnije uđu u dublju meditaciju.
Za pravog tragaoca, moram da kažem, meditacija je važnija od molitve. Ali, molitva je isto tako veoma važna. Ja nikad neću reći da molitva uopšte nije potrebna. Molitva jeste potrebna, ali ako neko meditira, lakše mu je da dosegne univerzalnu Svest, odnosno neograničenu Svest. Kada se neko moli, он najčešće na umu ima određeni cilj. Ali, kad neko meditira, on obuhvata i grli čitav univerzum. Čovek treba da zna šta hoće od života. Ako hoće Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost – beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo – onda će mu meditacija više i konkretnije pomoći.> Najmoćnija Moć je najviša Samilost.
> Ta najviša Samilost je istovremeno Bog Kvalitet i Bog Kvantitet.> Da bi ostvario Boga, čoveku je potreban Bog Kvalitet.
> Da bi pomogao svetu da ostvari Boga,čoveku je potreban Bog Kvantitet.
> Um zaboravlja, ali nikad ne oprašta.
> Srce oprašta, ali nikad ne zaboravlja.> Duša oprašta i zaboravlja istovremeno.
> Osvaja onaj ko voli.
> Voli onaj ko oseća.> Oseća onaj ko žrtvuje.
> Žrtvuje onaj ko teži.> Teži onaj ko služi Bogu u čoveku.
> Skrivati sopstvenu sposobnost nije vrlina.
> Pokazati sopstvenu sposobnost nije zločin.> Ne ispuniti Božiju Volju na Zemlji je
jasan pokazatelj smrti vrline i neporecivog rođenjazločina u čovekovom životu težnje.
> Ljubav će nadživeti destruktivni um.
> Posvećenost će nadživeti nesigurno srce.> Predanost će nadživeti negativni život.
> Um propoveda više nego što zaista poučava.
> Srce poučava više nego što obično propoveda.> Duša ni ne propoveda ni ne poučava. Ona samo uči.
Ona uči značenje tvorevine od Samog Boga.
> Tragaočevom umu koji se bori treba ispravan put.
> Tragaočevom srcu koje traga treba pravi učitelj. > Tragaočevoj duši koja teži treba pravi Bog.Grupu za meditacije u Ujedinjenim nacijama na unutrašnjem planu vodi njen duhovni direktor, Šri Činmoj, koji sastanke održava nastavljajući tradiciju mesečnih predavanja Daga Hamaršelda u Ujedinjenim nacijama. Šri Činmoj je sumirao kredo kojeg se ta grupa drži nasledeći način:
> MI VERUJEMO...
> ...i smatramo da svaki čovek ima potencijal da dostigne Krajnju Istinu. Mi takođe verujemo da čovek ne može i neće zauvek ostati nesavršen. Svaki čovek je instrument Boga. Kad kucne čas, svaka individualna duša sluša Božije unutrašnje naloge. Kad čovek sluša Boga, njegove nesavršenosti se pretvaraju u savršenstvo, njegovo neznanje u znanje, njegov tragajući um u jasnu svetlost a njegova nesigurna stvarnost u sveispunjujuću Božanstvenost.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 3, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_3