Kad želimo da idemo visoko u meditaciji, onda se upravljamo naviše. Naša težnja ide naviše; mi se penjemo, penjemo neustrašivo prema Najvišem. Moramo da prođemo kroz um, kroz lotos sa hiljadu latica na temenu glave. I opet, ta razdaljina je veoma velika. Nema kraja našem putovanju naviše, zato što putujemo u Beskonačnost. Mi se penjemo prema večno prevazilazećem Onostranom. Što se tiče razdaljine, ako hoćete da merite, i naviše i unutra predstavljaju beskonačna putovanja prema jednom Cilju, Svevišnjem.
Međutim, mi ne možemo da se popnemo visoko koristeći jedino um. Moramo da još jednom prođemo kroz um, van uma, i uđemo u oblast duhovnog srca. Oblast duhovnog srca je beskrajno viša i prostranija i od najvišeg uma. Daleko van uma još uvek je oblast srca. Srce je bezgranično u svim pravcima, zato je u srcu i visina isto što i dubina.
Što više možete da se popnete, to dublje možete da zaronite. A opet, što dublje možete da zaronite, to više možete da se popnete. To se dešava istovremeno. Ako možemo da meditiramo veoma moćno, sigurno ćemo osetiti da idemo i veoma visoko i veoma duboko. I najviša visina i najdublja dubina su unutar duhovnog srca. Visina i dubina idu zajedno, ali, da tako kažemo, oni deluju u dve različite dimenzije. Ali, ako neko može da u svojoj meditaciji ode veoma visoko, onda on takođe ima sposobnost da zađe veoma duboko. To je stvar izbora.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 5, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_5