Pitanje: Kad meditiramo, u kojoj meri predstavljamo čovečanstvo i svet i u kojoj meri smo odgovorni za njih?

Šri Činmoj: Svi smo mi ovde tragaoci, ali, na nesreću, nivo naše svesti nije isti. Svako ima svoj nivo svesti. Ako je nečija svest široka i prosvetljena, on onda oseća da predstavlja veliki deo čovečanstva. Ako neko ima veoma prostranu i potpuno prosvetljenu svest, on oseća da on sam predstavlja celo čovečanstvo, i to ne samo zemaljsku svest, već i Nebeske Blagoslove. Oseća da je vrhunski odabran instrument Boga i da treba da bude potpuno odgovoran za preobražaj zemlje i savršenstvo zemlje. Što se više neko uspinje, to je više odgovoran, ili oseća da je više odgovoran, za uzdizanje ljudske svesti. Bog je odgovoran za sve, a mi smo samo Njegovi instrumenti. Ali, ako postanemo svesni i odabrani instrumenti, onda On može da deluje u nama i pomoću nas izuzetno savršeno.

Svaki tragalac treba da oseti koliko se visoko uspeo, koliko duboko je zaronio i koliko je prosvetljena, odnosno, koliko je ispunjujuća njegova svest. Ako oseća da je već dostigao jednu sveobuhvatnu svest, onda on oseća i da je u potpunosti odgovoran za kompletnu promenu i preobražaj ljudske svesti. On je kao majka. Kad njeno dete učini nešto pogrešno, majka iskreno oseća da je ona odgovorna za loše postupke svog deteta. A kad dete uradi nešto dobro, majka u najvećim dubinama svog srca oseća da je dete u stanju da postigne taj uspeh zato što ga je ona stvorila.

Ako možemo da smatramo čitavo prostranstvo sveta svojim – ne svojim vitalnim egom, već osećanjem jedinstva svog srca – ako smo prihvatili svet sa osećanjem nedeljivog jedinstva, onda smo apsolutni predstavnici zemlje, a istovremeno i apsolutni predstavnici Boga. U našem jedinstvu sa zemljom mi osećamo da otelovljujemo težnju zemlje, a u našem jedinstvu sa Nebom osećamo da otelovljujemo Božije Saosećanje i Božiju Svetlost. Mi se uspinjemo pomoću naše težnje, a silazimo sa Božijom Samilošću i Svetlošću. Dakle, mi ne samo da smo predstavnici i Neba i zemlje, već smo i karika koja povezuje Nebesku Svetlost sa težnjom zemlje. Kada postajemo karika koja spaja? Mi postajemo karika koja spaja kada osećamo da bezuslovno radimo i za zemlju i za Nebo – kad osećamo da je naša dužnost da udovoljimo Nebu, ali da ne očekujemo od Neba ništa zauzvrat, i kada osećamo da nam je dužnost da udovoljimo zemlji, ali da ne očekujemo od zemlje ništa

zauzvrat.

Mi smo ti koji treba da ujedinimo zemlju i Nebo; to nam je zadatak. Videli smo nešto na nebu i osećamo da je zemlji potrebna baš ta stvar; zato treba da je ponudimo zemlji. A opet, videli smo nešto na zemlji za šta osećamo da je baš potrebno Nebu. Zato zemaljsko dostignuće nudimo Nebu, a nebesko dostignuće nudimo zemlji. Kako to činimo? Zahvaljujući svom nerazdvojnom jedinstvu sa onim od koga primamo i sa onim kome nudimo to blago. Dakle, u skladu sa stepenom našeg jedinstva, mi predstavljamo čovečanstvo i božanstvo.

Onog trenutka kada se poistovetimo sa nečim ili sa nekim, mi postajemo ta stvar ili ta osoba. Ako se poistovetimo sa univerzalnom Svešću ili sa Apsolutnim Svevišnjim, u njima ćemo osetiti i zemlju i Nebo. Kad je Hrist rekao: „Ja i moj otac smo jedno“, postao je potpuno jedno sa svojim Ocem. Kao pojedinac, ja kažem: „Ja i moje telo smo jedno“. Neophodnost tela, svesti tela, fizičke svesti, osećam kao svoju. Poistovećujem se sa mojom glađu, sa svojom zemaljskom potrebom, sa zemaljskim imenom i slavom. Ali, kada sam prosvetljen, ja ne govorim: „Ja i moje telo smo jedno“. Kažem: „Ja i moj Unutrašnji Pilot smo jedno“. Ja sam instrument, a moj Unutrašnji Pilot me usmerava i vodi. Ja i moj Pilot smo jedno: ja sam Njegov nosilac i kanal. Pomoću mene, iz Svoje beskrajne darežljivosti, On ispunjava Sopstveni San.

From:Sri Chinmoy,Plameni Talasi, deo 4, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_4