Pitanje: Imao sam iskustvo da se ponekad, kad nastojimo da pomognemo drugima, neka vrsta prepreke stvori u nama kao i u onima kojiima pokušavamo da pomognemo. Da li bi mogao da kažeš nešto o tome?

Šri Činmoj: Naš svet još uvek nije idealan svet. Ponekad nam nesvesno, ako ne i svesno, svet oduzima neke božanske kvalitete. Nije stvar u tome da mi ne želimo da podelimo sa drugima naše božanske osobine; stvar je u tome što nas svet naprosto iskorišćava i zloupotrebljava ih. Zato osećam da ima slučajeva kad treba da budemo pažljivi. Mi smo velikodušni. Došli smo na svet da težimo, a istovremeno, i da prosvetlimo svet. Ali, moramo da znamo ko je toga vredan, a ko nije. Zato što smo svi mi Božija deca, lako nam je da osećamo da su svi na ovom svetu vredni. Međutim, pogledajmo to ovako: ko je spreman, a ko nije? Mnogo puta smo videli da ima ljudi koji nisu spremni. Kad pokušamo da probudimo njihovu svest, kad pokušamo da im pomognemo ili da služimo božansko u njima, njihov vital smesta oseti veliko ogorčenje. A to ogorčenje poprima oblik zida između njih i, recimo, našeg tragajućeg uma ili borbenog, stremećeg vitala. Naš tragajući um je otkrio neke istine u srcu i želi da ponudi te istine drugima. Naš vital stremi, božanski stremi da im da svetlost koja nam je poverena. Ali, zato što većina ljudi nisu spremni da primaju, mi osećamo da postoji jaka, čvrsta prepreka između naše spoznaje i našeg davanja sebe.

Kad vidimo podelu u sebi, to znači da nismo uvek sto posto jedno sa našim Izvorom. Mi smo od božanskog i za božansko; mi smo od Svevišnjeg i za Svevišnjeg. Mnogo puta se, međutim, događa da čak i ako smo veoma iskreni i posvećeni, kada dajemo, mi očekujemo nešto zauzvrat: bilo priznanje, bilo napredak u osobama kojima smo služili. Čak i ako oni ne priznaju ili ne uvaže naše davanje sebe, mi odmah očekujemo nekakav uspeh, ili, recimo neku vrstu postepenog napretka ili rasta u njihovom životu unutrašnje težnje. Mi dajemo, dajemo, dajemo; ali, ako ne vidimo da svet to prima, povremeno smo frustrirani. Osećamo da nas zemlja ne zaslužuje. Možda se pitamo i da li radimo pravu stvar, pošto ti ljudi uopšte ne napreduju. Možda čak posumnjamo i u svoju iskrenost

Te misli su, međutim, pogrešne. Mi činimo apsolutno pravu stvar zato što smo inspirisani i ovlašćeni iznutra. Zemlja će na kraju primiti našu svetlost, ali sada zemlja nije spremna. Ako nam Svevišnji kaže da je nekome potrebno još sna, da ne treba da ga budimo, onda ne treba da prilazimo toj osobi. Ali, ako nam Svevišnji u nama kaže da treba da služimo Njemu u nekome iako taj spava, iako je nevoljan i odbija da primi našu svetlost, onda ćemo to i uraditi, zato što smo mi Njegovi instrumenti. Svakog dana treba da mislimo o sebi kao o malom detetu starom pet ili šest godina. Ako nam naš Večni Otac kaže da damo nešto, onda će nam On Sam reći i kome da to damo.

Ljudsko srce nas ponekad navodi da osećamo da je ono toliko široko da je spremno da pomogne svakom. Ali, to je besmislica. Postoji nešto što se zove Božiji Čas. Božiji Čas ne mora i ne može biti isti za svakog pojedinog čoveka. Danas je moj Čas, sutra je tvoj, prekosutra je Čas za nekog drugog. Nije to da su neki ljudi loši ili da se Bogu ne dopadaju. Ne! On ih sve voli podjednako, ali za neke čas još nije kucnuo.

Bog napreduje u nama i pomoću nas. Sa jedne strane, On je Transcendentalan; On je potpuno božanski i apsolutno Vrhunski. Sa druge strane, u svakom trenutku On napreduje kroz taj određeni trenutak i pomoću svakog individualnog života tokom tog trenutka. U konačnom, On peva pesmu Beskonačnosti, Svoje sopstvene Beskonačnosti. U procesu evolucije, On nastoji da usavrši svakog. On, međutim, najbolje zna kakav je Njegov razvoj; On zna koliko hoće da postigne u vama i pomoću vas danas, a koliko hoće da postigne u meni i pomoću mene. Ne možemo očekivati istu vrstu tretmana ili istu vrstu svetlosti za svakog pojedinca, zato što Sam Bog nije stvorio istu sposobnost i prijemčivost za svakoga.

Bog nastoji da božanski i vrhunski uživa u Sebi. Ali, ako mi pokušavamo da povećamo nečiju sposobnost ili prijemčivost snagom naše sopstvene volje, to je pogrešno. Hajde da postanemo Božija Volja; neka Njegova Volja teče kroz nas. A onda će nam On sam reći ko je prava osoba da joj pomognemo. Na taj način ćemo danas prići pravoj osobi, a sutra nekom drugom, ko će biti prava osoba tada. Ako priđemo pravoj osobi na vreme, videćemo da ne može biti prepreke ili podele, zato što je prava osoba uvek spremna da nas dočeka i pozdravi. Ali, ako pođemo pogrešnoj osobi, ona nas neće pozdraviti i doći će do zbrke; a u toj zbrci vladaće frustraciuja. Dakle, potrudimo se da priđemo pravoj osobi u Božijem odabranom Času, a onda ćemo videti da je Bog ispunjen, da smo mi ispunjeni i da je svet težnje ispunjen u nama i pomoću nas.

A opet, ponekad u sebi osećamo prepreku ili zid zato što se u jednom trenutku poistovećujemo sa dušom, a u sledećem trenutku sa umom i vitalom. To je ovako. Duša i srce čine jednu stranu, a um, vital i fizičko su druga strana. Između njih sve vreme postoji prepreka. U ovom trenutku mi nazivamo um jedinom stvarnošću, narednog trenutka zovemo vital jedinom stvarnošću, sledećeg trenutka smatramo srce jedinom stvarnošću. Sve su to stvarnosti, ali jedina prava stvarnost je Bog, a direktni predstavnik Božije Stvarnosti je duša.

Kao što je duša predstavnik Boga, tako je srce predstavnik duše. Srce i duša se trude da usavrše um kako bi on mnogao da predstavlja psihičko biće, dušu i srce. Potom, kad um postane prosvetljen, njegov predstavnik biće vital. Slično tome, vital će imati telo za svog predstavnika, a kad telo postane čisto i kad fizička svest bude težila, onda će i telo postati savršeni instrument.

Stvarnost je izuzetno komplikovano iskustvo u običnom zemaljskom životu, dok je na višim planovima to izuzetno jednostavno i izuzetno ispunjujuće. Kad uđemo na niži nivo, na fizički plan, tu je stvarnost veoma neizvesna. Tu je stvarnost baš to što vidimo sopstvenim očima. Rrecimo da vidimo cvet i da je taj cvet stvarnost za nas. Međutim, čim uđemo malo dublje unutra, ili se uzdignemo na neki viši nivo svesti, mi ne vidimo cvet kao takav. Stvarnost nije više cvet, već miris cveta ili lepota cveta. Ovde, na fizičkom planu, cvet je stvarnost, a miris, koji je unutrašnja stvarnost, nismo u stanju da cenimo. A lepotu, koja je još viša, uopšte i ne primećujemo. Zato, objekt koji je stvarnost na fizičkom planu, ne mora i ne može biti ista vrsta stvarnosti na unutrašnjem planu.

A sa druge strane, ima mnogo stvari koje na fizičkom planu vidimo kao stvarne, a koje su potpuno nestvarne. Kad neka misao dođe iz mentalnog sveta, u našem svakodnevnom životu ona je potpuno stvarna i konkretna za nas. Međutim, kad zaronimo duboko unutra, ta misao smesta nestane; ona se istopi u okeanu Volje kao kap. Dakle, ono što je stvarnost na fizičkom planu, kao na primer misao, uopšte nije stvarnost na unutrašnjem planu. Na unutrašnjem planu stvarnost su Božanstvenost, Besmrtnost i Savršenstvo. Na spoljašnjem planu, stvari koje su stvarne za nas možda nisu ili ne moraju biti večne. Ali, na unutrašnjem planu, stvarno je samo ono što je večno i ispunjujuće. Zato postoji velika razlika između stvarnosti na fizičkom planu i stvarnosti na unutrašnjem planu.

Spoljašnji svet ima jedno veoma moćno oružje, sumnju; a unutrašnji svet ima izuzetno moćno oružje, veru. Ako boravimo u spoljašnjems svetu više nego u unutrašnjem, napada nas njegovo oružje, sumnja. Pa iako su naše postojanje i naše sopstveno moćno oružje, vera, nerazdvojni, kad živimo u spoljašnjem svetu, sumnja se bori protiv naše vere i slabi nas.

Dakle, kad osećamo da postoji prepreka između jedne stvarnosti i druge stvarnosti, između stvarnosti našeg uma i stvarnosti našeg srca ili između onoga što imamo da ponudimo i onoga što pokušavamo da damo, naš duhovni život postaje jalova pustoš. Ne samo tragaoci, već i gotovo svi duhovni Učitelji prošli su kroz tu jalovu pustoš. Čak su i duhovni Učitelju najvišeg reda, poput Vivekanande i drugih, priznavali da su imali periode kad nisu uopšte mogli da meditiraju. Oni su stupili u svetsku arenu i ponudili svoj Mir, Ljubav, Svetlost i sve što su mogli. Ali, doživeli su neku vrstu frustracije zato što njihova Svetlost nije bila prihvaćena, a do napretka koji su očekivali od čovečanstva nije došlo.

Svi mi ovde smo tragaoci. Ako se nađemo u ogoleloj pustinji, ako se dogodi da svakakve misli ili ideje ulaze u nas i onemogućavaju nam da meditiramo, jedno možemo da učinimo. Možemo da ponudimo našu zahvalnost Svevišnjem, Unutrašnjem Pilotu. Možemo da ponudimo jedan minut duševne zahvalnosti za to što nam je Svevišnji dao božansku težnju da budemo na službi čovečanstvu, Svevišnjem u čovečanstvu. Ako budemo mogli da Njemu makar na minut ponudimo duševnu zahvalnost, smesta će barijera koja postoji između uma i srca u našem unutrašnjem biću nestati, zato što nas moć naše zahvalnosti smesta učini jednim sa Božijom Stvarnošću. A nema te moći ni na Zemlji ni u našem unutrašnjem biću koja bi mogla da bude tako snažna kao što je to naša duševna zahvalnost.

Kad tražimo reč „zahvalnost“ u umu, to bude nešto suvo, neozbiljno i suvišno. Kad potražimo reč „zahvalnost“ u vitalu, smesta vidimo da ta reč tu čak i ne postoji. A u fizičkom, zahvalnost sve vreme spava. Ali, ako živimo u srcu koje teži i ako možemo da postanemo jedno sa Svevišnjim pomoću svoje zahvalnosti, onda ne može biti sušnih perioda; ne može biti zida, prepreke, nebožanskih sila koje odlažu naš napredak. Kad imamo zahvalnost, mi smo poput cveta koji laticu po laticu cveta u Srcu Svevišnjeg. Taj cvet sav miriše, a njegov miris stalno prosvetljuje, snaži i ispunjava ljudsko u nama, božansko u nama i Svevišnjeg u nama.

Kad cvet naše zahvalnosti procveta, i dremljivo, uspavano čovečanstvo takođe počinje da cveta, zato što je volja naše zahvalnosti ušla u Božiji odabrani Čas. Kad uđemo u Božije Srce sa našom zahvalnošću, On ubrzava svoj čas za svoju decu, zato što oseća da su neka od Njegove dece više nego spremna da mu služe i da Mu udovolje u drugoj Njegovoj deci koja još uvek spavaju.

Ne mogu svi biti odabrani instrumenti. Ne mogu svi da igraju ulogu kralja, to je istina. Ali, svak može da služi Bogu u skladu sa svojim sposobnostima. Kad Bog da nekom sposobnost da prosvetli druge, da Mu služi u drugima u obilnoj meri, onda je dužnost te osobe da raščisti put ukoliko ima prepreka, ukoliko ima trnja na putu. A mi lako možemo da očistimo ruže od trnja kad vidimo da zahvalnost cveta u našem srcu.

Svevišnji te je učinio odabranim instrumentom da prosvetliš i uvećaš težnju stotina i hiljada ljudi. Ako budeš igrao svoju ulogu kao svesni instrument, onda ćeš svesno i sa punim znanjem postati reka koja sa svom svojom svetlošću, ljubavlju i dinamičkom energijom teče ka moru Prosvetljenja. Kad postaneš jedno sa ostatkom čovečanstva i kad u tom jedinstvu budeš božanski uživao, onda ne može biti podele, ne može biti prepreke, ne može biti pustoši. Sve će biti stalno rastuće Blaženstvo i stalno prevazilazeća Sloboda.

From:Sri Chinmoy,Plameni Talasi, deo 4, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_4