Pitanje: Hteo bih da znam u čemu je razlika između molitve i meditacije.

Šri Činmoj: Razlika između molitve i meditacije je sledeća: molitva je nešto apsolutno intenzivno, što stremi naviše, dok je meditacija široka i prostrana i na kraju se širi u beskonačno. Kada se molimo, osećamo vibraciju od glave do pete. Celo naše biće se moli, prizivajući, zovući naviše. Kad se radi o meditaciji, mi se bacamo u ogromni prostor, u more Mira, more Blaženstva, u Beskonačnost; ili, primamo Beskrajno Prostranstvo u sebe.

U molitvi, osećamo usredsređeni plamen koji se diže i stremi naviše. U samoj prirodi molitve je da dosegne Boga penjući se naviše. Celo naše biće se penje naviše, poput plamena. Čak i ako se molimo Bogu za čovečanstvo, za ceo svet, videćemo da se, po samoj prirodi molitve, penjemo naviše. Molitva je intenzivna i usrdna. Ona se obično ne širi. Ali, meditacija se širi; zapravo, ona je momentalno širenje. Meditacija, poput krila ptice, stalno se širi, rastući u Mir, Svetlost i Blaženstvo. Čitav univerzum Svetlosti i Blaženstva mi vidimo, osećamo i rastemo u njega kad meditiramo.

Kad god se molimo, postoji suptilna želja ili težnja za nečim. Mi se molimo da postanemo dobri, ili da dobijemo nešto božansko što ne posedujemo, ili da se oslobodimo od straha, opasnosti, sumnje i tako dalje. Postoji osećaj da smo – da se tako izrazim – božanski prosjaci. Molimo se zato što nam je potrebno nešto. Čak i kad se molimo za Mir, Svetlost i Blaženstvo, ipak postoji određeni osećaj da nešto zahtevamo. Ponekad postoji lični osećaj uzimanja-davanja i molitva poprima sledeći oblik: „Ja Ti donosim moju molitvu, Gospode. Ja dajem, Gospode. Zato Ti, molim Te, uradi nešto za mene. Molim Te, spasi me, pomozi mi, ispuni me“.

Ali, u meditaciji to ne činimo. Mi samo dopuštamo sebi da svesno uđemo u sjaj Svetlosti, ili prizivamo Univerzalnu Svetlost da preobrazi naše neznanje u mudrost. Aspirant koji je postao uspešan u svojoj meditaciji i u stanju je da uđe u dublje regione Beskonačnosti ili Večnosti, ne moli se na način na koji se mi molimo u crkvama ili sinagogama ili hramovima. U svojoj meditaciji, on ulazi u božansku svest i ostavlja sve u Božijim Rukama. Tu vidimo pravi stav predanosti. Tragalac oseća da nije nužno da traži od Boga bilo šta, pošto njegov božanski Otac tačno zna šta mu treba i kada da mu to da. On prepušta Bogu da uradi to što je najbolje za njega, to što će mu omogućiti da ispolji Boga na Božiji sopstveni način. U svojoj najdubljoj meditaciji, tragalac naprosto ulazi u svoj sopstveni aspekt beskonačnosti. On zaranja duboko u ono što već ima: nerazdvojno jedinstvo sa svojim Večnim Ocem. Tada je stvar njegovog Oca da učini ono što je najbolje za njega ili da mu da ono što je najbolje za njega.

Sada bih hteo da kažem nešto što se vama, Zapadnjacima, možda neće dopasti. Prema striktnoj indijskoj filozofiji Joge, molitva nije na istom nivou kao meditacija. To je niži oblik težnje nego što je meditacija. Neki jogiji su izjavili da je molitva tek početak za iskrene tragaoce koji teže da kasnije uđu u dublju meditaciju.

Za pravog tragaoca, moram da kažem, meditacija je važnija od molitve. Ali, molitva je isto tako veoma važna. Ja nikad neću reći da molitva uopšte nije potrebna. Molitva jeste potrebna, ali ako neko meditira, lakše mu je da dosegne univerzalnu Svest, odnosno neograničenu Svest. Kada se neko moli, он najčešće na umu ima određeni cilj. Ali, kad neko meditira, on obuhvata i grli čitav univerzum. Čovek treba da zna šta hoće od života. Ako hoće Beskonačnost, Večnost i Besmrtnost – beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo – onda će mu meditacija više i konkretnije pomoći.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 3, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_3