Ako smo iskreni i na umu nam je samo služenje, i ako osećamo da je ta zlatna prilika mogla biti data nekom drugom, postajemo ponizni. Poniznost nije poniženje, već širenje naše svesti. To je ovako: svesna Svetlost koja oseća da je sve, kao jedno, boravi u našem srcu. Ta Svetlost dođe, koristi moju ruku kao instrument i kaže: „Dodirni svoju glavu“. Ja je dodirnem a potom Svetlost kaže: „Sad dodirni svoja stopala“. Ali, ovog puta nemam volju za to, zato što osećam da sad postajem rob, dok sam pre toga, dodirujući glavu, bio gospodar. Ali kad znam da su moja stopala, moje srce i moja glava potpuno jedno, ne osećam da mi je ispod časti da dodirnem svoja stopala. Tu naš stav treba da bude stav predanosti, predanosti zapovesti. Zato, ako služimo svetu sa idejom da je svet naš i da smo nerazdvojni deo tog sveta, pitanje superiornosti i inferiornosti se nikad ne postavlja.
Zatraženo nam je da uradimo nešto. Zašto je Bog to tražio od nas, a ne od nekog drugog? Zato što On oseća da mi imamo unutrašnju predanost, unutrašnju voljnost i da hoćemo da to uradimo na božanski način. Dve osobe mogu da urade nešto i njihov spoljašnji uspeh biće isti; ali, njihov stav može da bude potpuno različit. U Božijem Oku najvažniji je stav, a ne takozvani uspeh. Ako učinimo nešto posvećeno i bezuslovno, Bog onda oseća da je to pravi uspeh. Ako postignemo nešto na silu, obmanjujući svet, na površini mi možemo da budemo uspešni. Ali, savest će nas mučiti i jednom će doći dan kad će sve biti razotkriveno, a mi ćemo postati žrtve i naše sopstvene savesti iznutra i javnosti spolja.
Kad služimo svetu, treba da osećamo da mi ne činimo ništa, nego da to čini Neko drugi. Mi Ga možda ne znamo, mi Ga možda ne vidimo, ali možemo da Ga osetimo. Bog nam je bliži od našeg nosa, bliži od naših očiju, mnogo bliži, ali mi ne moramo da Ga vidimo da bismo to znali. Sedeli smo ovde i meditirali pola sata; možda nismo videli zlatno Božije Lice, ali smo osetili da nas nešto vodi i inspiriše. Stotine ljudi rade u Ujedinjenim nacijama, ali zašto ste samo vi došli ovde da meditirate? Zato što vas je Neko inspirisao da učinite pravu stvar i da postanete prava osoba. A taj Neko je Bog. Da vas Neko nije iznutra inspirisao, dosad biste već otišli na pauzu za ručak ili da se družite sa prijateljima.
Sad, drugi, koji ne obraćaju pažnju na duhovni život, možda su mnogo veći od nas. U očima sveta, veličina se meri autoritetom, autokratskom moći; ona zavisi od toga koliko fizičke moći ili vitalne moći ili mentalne moći neko može da upotrebi. U Božijem oku je, međutim, zaista veliki svako ko želi da proširi sposobnost svoga srca, svako ko ima velikodušno srce. U Božijem Oku, veličina znači dobrotu. Svako ko je dobar, postaje Božiji odabrani sin ili odabrana ćerka.
Da bismo služili Bogu u čoveku i čoveku u Bogu, prvo što treba da uradimo je da se molimo i meditiramo. Kad meditiramo, u svojoj meditaciji ćemo naći božansku poruku ili zapovest, a takođe ćemo videti i kako se to naređenje može izvršiti. Ako odbacimo molitvu i meditaciju i postanemo čovekoljupci, filantropi, napravićemo grešku. Bićemo nalik ljudskom telu bez kičme. Ne! Najpre moramo da postanemo zaljubljenici u Boga, a potom da vidimo čovečanstvo u Bogu. Ako pomoću naše meditacije vidimo Boga i osetimo Njegovo Prisustvo, naravno da ćemo mariti za čovečanstvo. Bog je kao koren kosmičkog drveta. Ako hoćemo da zalivamo grane ili lišće i plodove, to ne može tako; moramo da zalijemo osnov drveta, koren. To će reći, treba da prvo udovoljimo Bogu i jedino na taj način bićemo u stanju da služimo čovečanstvu i ispunimo čovečanstvo.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 3, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_3