Pitanje: Da li smatrate da roditelji treba da pouče religiji decu dok su mala ili bi deca trebalo da budu slobodna da izaberu neki svoj oblik verovanja kad dovoljno porastu?

Šri Činmoj: Dok je dete malo, ono ne zna koje namirnice su hranljive, a koje ne valjaju, pa je vaša odgovornost kao majki ili očeva da im date ono što smatrate da je dobro za njih, pa im to i dajete. Vi ste otkrili da je nešto istinito, da je nešto dobro ili loše. Da li je onda pogrešno da svoja otkrića ponudite svom detetu? Kad dete dovoljno poraste da samo počne da otkriva stvari, neka nađe svoj sopstveni put. Kad napuni trinaest ili četrnaest godina i kad mu se um razvije, tad može da samo bira.

U početku je dete potpuno nedužno i potpuna neznalica. Ako ne hranimo dete zato što ne znamo šta bi mu se svidelo, ono će naprosto umreti od gladi. I u duhovnom životu, ako od samog početka ne hranimo dete učeći ga da ima veru u Boga i da se moli Bogu i da ponavlja Božije ime, da bude velikodušno dobro i tako dalje, kako će ono naučiti te stvari? Obaveza je roditelja da uče svoju decu. Kad deca odrastu, ako ne budu išla putem svojih roditelja, ako osećaju da sve znaju bolje, to je njihova stvar. Ali, roditelji bi trebalo da im daju bar neki osnov na kojem će ona sagraditi neki dobar život.

Kad se dete rodi, roditelji ne kažu: „Mi ne znamo da li će mu se svideti naša kuća ili ne, pa je najbolje da ga ostavimo na ulici, a kad odraste moći će da odluči da li će živeti sa nama ili sa nekim drugim.“ Takva ideja bi im izgledala smešna. Ali, ako roditelji ne daju svom detetu nikakvu religioznu poduku dok je malo, oni praktično rade baš takvu stvar detetovom unutrašnjem životu. Zato roditelji strašno greše kad kažu da decu treba pustiti da otkriju sopstveni put kad porastu. Ako se deci ne ponudi nikakav put dok su mala, kad odrastu, ona neće imati nikakav put.

Ljudi kažu da je Amerika zemlja slobode, pa će deca, kad odrastu, raditi ono što smatraju da je najbolje. Od samog početka roditelji daju svojoj deci neograničenu slobodu da rade šta hoće, pa kad deca odrastu kao neznalačka i nedisciplinovana, onda kažu: „O, nisam mogao ni da sanjam da će moja deca postati ovakva“. Ali, to je greška. Dok podižu decu, roditelji ne mogu da svojoj decu pruže bezgraničnu ljubav, naklonost i brižnost. naprosto vode svoje živote i ignorišu decu. Oni moraju da Ako svojoj deci ukažu ljubav, pa jednog dana deca na to ne reaguju, narednog dana moraju biti spremni da daju još više. Roditelji moraju da shvate šta znači strpljenje. Danas treba da daju bezrezervno, pa čak i ako sutra ne bude nikakve reakcije dece, sutra treba da to urade ponovo. Posao roditelja je da daju, daju, daju, a ne da očekuju. Kad za to dođe vreme, deca će im biti zahvalna.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 2, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_2