Pitanje: Kako da ojačamo svoju duhovnu težnju kad osetimo da se koleba?

Šri Činmoj: Kada se težnja koleba, postoje razni načini da se ona ojača. Kada se težnja koleba, teško nam je da zaronimo duboko unutra. Mrzi nas da meditiramo, a čak i kad meditiramo, ta meditacija nije dobra. I šta tada treba da uradimo? Trebalo bi da čitamo inspirativne knjige koje su napisale Bogoostvarene duše ili drugi tragaoci koji tragaju za Bgom. Onda bi trebalo da osetimo da taj tragalac o kome čitamo nije niko drugi nego mi sami. Trebalo bi da osećamo svaku tu ideju, svaku misao ili svaki vapaj srca kao svoj. Pisac je koristio svoje ime, ali mi osećamo da je pisao o našoj sopstvenoj težnji. Kad čitamo posvećene spise tog tragaoca, videćemo da je njegov vapaj naš vapaj. Kako on ide prema svetlosti, treba da osetimo da i mi isto tako hoćemo da idemo prema svetlosti. Ili, ako čitamo knjige Učitelja koji su ostvareni i koji su postali jedno sa Božijom Svešću, tad ćemo probati da osetimo da se sve vreme iz njihovih spisa Samilost izliva na našu dušu, naše srce, um i vital. Dok čitamo njihove knjige, osetićemo da se svetlost njihove Samilosti spušta na nas.

Trebalo bi da znamo da duhovni život nije ni postelja od trnja, a ni postelja od ruža. Na životnom putu uvek ima pustinja. Svako u svojoj težnji mora da prođe kroz pustinju; međutim, dođe vreme kada pustinja više nema. Tada svane svetlost. Noć smenjuje dan, pa potom dan smenjuje noć. U našoj unutrašnjoj težnji, međutim, dođe trenutak kad uđemo u jednu dublju svest, jedno dublje postojanje. Postanemo jedno sa dušom. Kada možemo da slušamo naloge naše duše, kada smo u komunikaciji sa Bogom, tad je naša svest puna svetlosti. Svaka misao, svaka ideja je puna svetlost. Tad nema noći. Sve je svetlost. To je baš najviše stanje.

Kada smo u običnom stanju, kada tragamo i plačemo i jecamo, najbolje je da čitamo knjige duhovnih tragalaca ili Učitelja. Ili, možemo da se družimo sa našom braćom i sestrama učenicima koji nemaju takve teškoće. Pretpostavimo da nam je danas teško da meditiramo. Tad možemo da pođemo našem bratu ili sestri i oni će nas podići. Oni će reći nešto veoma lepo o težnji koju su videlil u nama, recimo, pre dva meseca. Ili, možda će reći nešto o Bogu ili o našem Guruu što će nas uzdići. A u budućnosti njima može da se desi isto što i nama, pa će onda oni doći k nama. Imati duhovnu braću i sestre najveći je blagoslov za duhovne aspirante. Ima tragalaca čiji su Gurui napustili telo i koji nemaju braću i sestre učenike. Kada im težnja opadne, oni ostanu kući i plaču i jecaju pa na kraju budu utešeni. Ali, najlakši način da dobijemo težnju je da pođemo drugim učenicima, pa će oni uzdići našu svest. Oni će ući u nas i podstaći našu sopstvenu svetlost da se ispolji, svetlost koja je sada prekrivena depresijom, nevoljama, jadom i strepnjom.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 12, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_12