Pitanje: U Vašem jučerašnjem predavanju ste rekli da ćemo biti srećniji ako budemo manje mislili i planirali. Da li biste mogli da nešto više kažete o tome?

Šri Činmoj: Da, juče sam rekao: mislite manje a meditirajte više, i planirajte manje, a činite više. To je apsolutno neophodno. Mi vidimo da kulturni ljudi, obrazovani lljudi, misle na jedan način, dok obični ljudi, neobrazovani i nerazvijeni ljudi misle na drugi način. Ali, i oni mentalno razvijeni i mentalno nerazvijeni stalno pate od jedne stvari: zbunjenosti. Oni misle i misle i onog trenutka kad pomisle da su došli do Istine, otkrivaju da to uopšte nije Istina, već samo još veća zabuna. Problem je sledeći: kad mislimo o nekome ili o nečemu, mi formiramo čvrsto uverenje za koje mislimo da je apsolutno tačno. Ali, narednog trenutka se javi sumnja i mi promenimo mišljenje. A nakon nekoliko minuta, zapitamo se: „Ko sam ja da sudim o toj osobi?“ Ovog trenutka pomislićete da sam ja fini čovek. Narednog trenutka pomislićete da sam loš čovek. Onda, nakon toga, pomislićete nešto drugo. Na kraju ćete videti da vašim pitanjima nema kraja i da tu nema rešenja.

Svaki put kad mislimo, mi smo izgubljeni. Ali, svaki put kad meditiramo, mi smo prosvetljeni. Mišljenje se obavlja u umu, ali um još nije oslobođen. Naš problem je što mi hoćemo da budemo oslobođeni pomoću mišljenja. Međutim, sam um je još u zatvoru tame, zbunjenosti i ropstva, pa kako onda možemo očekivati oslobođenje od uma? Ma koliko da je neka osoba mentalno razvijena, ona je ipak krajnje ograničena.

Kad planiramo, vrlo često smo frustrirani zato što ne vidimo istinu od samog početka. Mi planiramo da učinimo nešto zato što osećamo da ćemo postići određeni cilj ako to uradimo. Ali, između planiranja i izvršenja, u nas uđu razne ideje, razni ideali i naprave nam zbrku. Onda se naše planiranje nastavlja i nastavlja i mi nikad ne uđemo u oblast delovanja, zato što naši planovi nikad nisu potpuni ni izvesni. Postoji veliki jaz između našeg mentalnog planiranja i samog delovanja.

Ako, međutim, imamo unutrašnju volju, volju duše, koja nam dolazi od meditacije, čim nešto zamislimo, onda to i učinimo. Tad nema razlike između naše unutrašnje volje i našeg spoljašnjeg delovanja. Ali, ako nešto planiramo našom običnom voljom, našim ljudskim umom, možda će nam trebati pet godina da taj plan ostvarimo, ili na kraju od toga može da ne ispadne ništa. Kad uđemo u potpuno tamnu, mračnu, neosvetljenu sobu delovanja sa svojim mentalnim planom, to je kao da nosimo sveću. Ali, kad uđemo u tu sobu sa svetlošću naše duše, ona se preplavi prosvetljenjem.

Um je zatvoren u ćeliji misli, ideja i navika, dok je duša slobodna ptica. Ona je prihvatila kavez kao svoju utvrdu, ali ptica može da odleti u svakom trenutku. Pa iako ptica ostaje unutar tela, kada se molimo i meditiramo, ona nam stalno donosi poruku Beskonačnog. U svetu duše, nakon ostvarenja spontano sledi delovanje. Ali, u običnom životu mišljenje je ostvarenje, a moći mišljenja jedne osobe protivreči moć mišljenja druge osobe. Ali, snaga volje ne može da protivreči snazi volje, zato što snaga volje dolazi direktno od duše. Snaga volje je preplavljena beskrajnim Mirom, Svetlošću i Blaženstvom i ona uvek donosi jedinstvo. U moći mišljenja, međutim, nema jedinstva. U mentalnom svetu moja moć mišljenja neće biti ista kao vaša, a vaša moć mišljenja neće biti ista kao moja. Bićemo stalno zbunjeni i u neslozi. Ali, kad upotrebim moju snagu volje, vi ćete smesta osetiti jedinstvo sa mojom snagom volje, zato što je ona došla direktno iz duše, a u svetu duša mi smo svi jedno.

are all one.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 2, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_2