Pitanje: Da li biste, molim Vas, mogli da kažete nešto o egu, ponosu i pouzdanju?

Šri Činmoj: Ljudski ego i božanski ego. Ljudski ego je nešto što nas vezuje. Ljudski ego je uvek „moj“ i „moje“. A opet, postoji božanski ego, koji je božanski autoritet, božanska svetlost. Mi ga, međutim, ne nazivamo egom: to je naša Stvarnost, naš Izvor. Božanski ego je naše sveprisustvo: „Ja sam svuda“. Kad osećamo da smo svuda, ko onda može da nas ograniči? Ali, kad kažemo da smo mi ovo naše ja, time smo vezani. Onog trenutka kad se koncentrišemo na neki posebni deo našeg postojanja, mi postajemo baš to. Kad se koncentrišemo na telo – vital, um, srce i duša postaju nam neprijatelji. Kad se koncentrišemo na vital, tad srce i duša postaju tuđini, stranci. Dakle, ljudski ego je veoma ograničen.

Božanski deo u nama kaže: „Ja sam sveznajući, ja sam svemoćan, ja sam sveprisutan, ja sam Božiji Sin“. Ali, ako se ne molimo, ako ne meditiramo, ako zaista nemamo tu spoznaju, onda samo obmanjujemo sebe. Hrist je rekao: „Ja i moj otac smo jedno“. Apsolutno je tačno, u suštini, da smo mi Božija deca, ali je Hrist to rekao zahvaljujući svom ostvarenju. Ako mi kažemo to isto, a da nemamo to ostvarenje, onda će nam se ljudi smejati: „Da, ti i tvoj Otac ste jedno; zato si tolika neznalica. Ako ste ti i tvoj Otac jedno, onda mora da je tvoj Otac otelovljenje neznanja“. To će vam reći.

Ljudski ponos i božanski ponos. Sa ljudskim ponosom, šta mogu da uradim? Mogu da udarim nekog, da slomim nešto, mogu da vas uvredim, da vas grdim, mogu da vladam vama. Ljudski ponos jedino remeti kosmički ritam života. Mi imamo ljudski ponos zato što imamo osećaj odvoje nosti. Ako sam odvojen od vas, ako mogu da uradim nešto što vi ne možete, onda sam ponosan. Ali, ako sam božanski, odmah ću reći: „Bog me je upotrebio da postigne to, a nije upotrebio tebe, ali će sutra On upotrebitii tebe da postigne nešto drugo. On će delovati pomoću tebe, a od mene će tražiti da ćutim. Dakle, kako mogu biti ponosan, kad znam da ja ne činim ništa? Bog je taj koji sve čini. Danas On hoće mene, potrebno Mu je moje biće da učini nešto za njega; sutra će Mu biti potrebno tvoje biće da učini nešto“.

Ljudski ponos mi gajimo zato što odvajamo svoje postojanje od drugih. Ali, božanski ponos je drugačiji. Kad smo božanski ponosni, mi kažemo: „Kako mogu da se družim sa neznanjem ako je moj Izvor Bog? Ako je Bog, koji je moj Večni Guru, moj Unutrašnji Pilot, sveprisutan, i ako sam ja s Njim, u Njemu i za Njega, kako onda mogu biti odvojen od drugih?“ Ja bacam kuglu mojom desnom rukom, ali znam da su moja leva i desna ruka jedno. Nakon bacanja, desna ruka neće reći levoj: „Vidi, ja sam bacila kuglu petnaest metara, dok ti ne možeš da je baciš ni metar“. Ne, desna ruka će odmah osetiti svoje jedinstvo sa levom rukom.

Mi gajimo ljudski ponos kad osećamo da ne pripadamo drugima, da smo santimetar viši od drugih. Ali, moramo da znamo da ne možemo biti ponosni ako smo zaista jedno. Moja glava nikad ne misli da je nadmoćnija od mojih nogu. To bi bila čista glupost. Moja glava jedino kaže: „Da nemam noge, kako bih stojala?“ Ja sam stekao um, glavu, ail ta glava ne može da hoda. Ne mogu da pređem ulicu glavom. Što se tiče svetlosti, moja glava je ima više, ali me nose moje noge. A opet, ja mogu da ustanem, mogu da sednem, ali ako hoću da čitam ili pišem, potreban mi je moj um. Čak i u tom slučaju, noge će me odneti u školu da učim. To se zove jedinstvo.

Sve je neophodno. Ovog trenutka Bog koristi moju glavu da uradi nešto, narednog trenutka Bog koristi moja stopala da uradi nešto. Kako moja glava može biti ponosna na svoje postojanje kada savršeno dobro zna da Bog koristi i moje noge? Slično tome, baš zato što je Bog svuda, ovog trenutka On mi pruža priliku da budem Njegov instrument, a narednog trenutka upotrebiće vas kao Svoj instrument. Pa čemu onda ponos? Ponos se javlja jedino kad mogu da uradim nešto što vi ne možete, ili ako neko koristi mene, a ne koristi vas. Ali Bog koristi svakog, pa zato ne može biti ponosa.

Ljudsko pouzdanje i božansko pouzdanje. Božansko pouzdanje kaže: „Ja mogu da uradim to i to zato što je u meni nešto božansko, Bog. Zato to mogu da uradim, mogu to da kažem. Inače to ne bih mogao da učinim. Mogu da se družim samo sa svojom mudrošću, svetlošću i blaženstvom, zato što je moj Izvor Bog. Zato imam pouzdanja“. To je kao kad dete zna da su mu roditelji bogati. Ono ima pouzdanja zato što oni imaju novca. Ovde je naš novac duhovno blago. Mi osećamo da Bog, koji je naš Otac i Majka, ima neizmerno bogatstvo, pa zato imamo pouzdanja; imamo duševni mir, svetlost i blaženstvo. Pouzdanje stičemo kad unutar sebe vidimo Izvor, Svevišnjeg. Kad vidimo Njegovu Beskrajnu Svetlost, beskrajni Mir i beskrajno Blaženstvo u sebi, onda imamo pouzdanje.

Inače, u običnom životu pouzdanja upšte nema. Kad kažemo da imamo pouzdanja, u sebi znamo da se samo hvališemo. Nismo nešto stekli, nije da imamo nešto. Ne, jedino što želimo nešto ili svojatamo nešto. Kada smo iskreni, smesta znamo da pokušavamo da obmanemo druge, ali kad imamo božansko pouzdanje, mi nikog ne obmanjujemo. Mi znamo da je naš Izvor Svevišnji koji ima sve: beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Zato imamo pouzdanja. Kad postanemo jedno sa Njim znamo da će nas On snabdeti svim Svojim blagom, u beskrajnoj meri. Kada se molimo i meditiramo, imamo takav osećaj. To se naziva pravim pouzdanjem, božanskim pouzdanjem.

From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 12, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_12