Opšte pravilo za moje učenike je da pokucaju na vrata mog srca. To je sasvim opšte pravilo. Kad se jednom ta vrata otvore, ako hoćete da idete u kuhinju, idete tamo. Ako hoćete u dnevnu sobu, idete tamo. Ako hoćete u moju radnu sobu, tamo i odete. Ako hoćete u sobu za meditaciju, pođete u nju. Ali, opšte pravilo je da najpre otvorite vrata, a potom odaberete sobu u koju ćete ući.
U srcu nema potrebe za opravdavanjem; tu je sve prosvetljenje. U srcu vidimo svetlost koja ne mora da opravdava svoje postojanje. Sunce ne mora da opravdava svoje postojanje na svetu. Svetlost je svetlost. Samo njeno prisustvo je prosvetljenje. Kad prihvatimo duhovni život, sve je težnja. Sama težnja je svetlost, prosvetljenje.
Kad vidimo da neko sumnja u nas, a sigurni smo u to što radimo, mi nastojimo da se opravdamo. Ako smo zaista sigurni, smesta će se ispoljiti naša sposobnost opravdavanja, da dokaže da činimo pravu stvar. Ali, ako znamo da radimo pravu stvar, a takođe i da jesmo prava stvar, onda ne moramo da se opravdavamo. Hajde da postanemo sunce. Sunce ne opravdava svoju svetlost, zato što zna da je ono sama ta svetlost.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 11, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_11