Pitanje: Izgleda mi da je lako imati takav osećaj kad neko ima duhovnog Učitlja, živi u duhovnoj zajednici i ima sve što mu je potrebno. Ali, šta je sa nekim ko je odvojeni pojedinac koji živi u svetu?

Šri Činmoj: Zašto ljudi stupaju u duhovnu zajednicu? Zato što je tako lakše. A zašto se ljudi druže sa drugim duhovnim ljudima? Zato što je tako lakše. Uvek ima prilika i načina koji nam omogućavaju da imamo manje teškoća, manje problema. To što kažete je potpuno tačno. Šri Ramakrišna je govorio da smo svi mi deca. Pre nego što ostvarimo Boga, igramo se sa neznanjem. Nakon što ostvarimo Boga, igramo se sa Mudrošću. Ako smo mudri, ići ćemo tamo gde nam je lakše da postignemo stvari koje želimo. Ma koliko bogatstva da steknemo, ma koliko uvažavanja da dobijemo ma koliko divljenja da steknemo u spoljašnjem životu, nećemo biti previše zadovoljni. Ali, ako dobijemo i mrvu Ljubavi, Mira, Svetlosti, Blaženstva, Brižnosti, od unutrašnjeg života, dobijamo sve. Mrva beskrajne Istine je beskrajno moćnija, beskrajno ubedljivija i beskrajno više ispunjava nego ogromno bogatstvo spoljašnjeg života. Ako tragalac to shvati, naravno da će naći duhovnog Učitelja i povezati se sa duhovnim ljudima. U duhovnoj zajednici je mnogo lakše da se bude kao dete. Tu imate Učitelja čiju brižnost stalno osećate. Tada to postaje lakše, beskrajno lakše.

Međutim, čak i osoba koja živi u svetu može imati detinji stav prema Bogu. Biti kao dete ne znači biti detinjast. Mi možemo da budemo jednostavni, iskreni i spontani u našem odnosu prema komplikovanom svetu, a da ne budemo glupi ili budalasti. Mi možemo da imamo izričitu veru u Boga čak i dok živimo i radimo u običnom svetu. Da bismo to postigli, moramo da osetimo, ma koji posao da radimo, da nam je Bog dao taj posao iz Svoje beskrajne Samilosti, da nam On daje neophodnu sposobnost da taj posao obavljamo zadovoljavajuće i da je On taj koji će nam omogućiti da nađemo drugi posao ako izgubimo onaj koji imamo. Ta vrsta detinje vere nije glupost. Daleko od toga. To je spontano poverenje deteta u njegovu majku ili oca. Ta vrsta osećanja nikad se neće postaviti kao prepreka u našem životu u spoljašnjem svetu.

Ako nemamo detinji stav, naša brzina će biti ometena. Dete je neko ko se stalno uobličava. Dete je kao grumen božanske gline. Ono se lako može uobličiti u nešto božanski lepo. Ali, ako neko vodi duhovni život dok istovremeno nastoji da zadrži svoju nezavisnost, neće mnogo napredovati. Postoji samo Jedan koji je stvarno nezavisan, a to je Bog. Što više možemo da zavisimo od tog Jednog, to ćemo brže napredovati. Ne postoji ljudska individualnost; postoji samo božanska individualnost. Ono što nazivamo ljudskom individualnošću neće potrajati. Ma koliko da se trudimo da je zadržimo, na kraju moramo odustati od nje ako iskreno hoćemo da postanemo bliski Bogu, jedno sa Bogom. Ako pokušamo da proširimo svoju ljudsku individualnost, ona će brzo pući, kao balon. Božanska Individualnost, međutim, koja je Najviša, Vrhunska Individualnost, već je beskrajno prostrana. Ona može da obuhvati sve naše ljudske individualnosti. Kad predamo svoju ljudsku individualnost, to ne znači da postajemo robovi. Mi jedino dopuštamo da budemo oblikovani onako kako to Najviše hoće od nas. Ne ulazi individualnost Učitelja u učenika. Učitelj je davno dao svoju individualnost Najvišem Svevišnjem. Sada on izvršava Volju Svevišnjeg kada vodi i oblikuje svoje učenike.

From:Šri Činmoj,Plameni talasi, deo 1, Agni Press, 1975
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_1