Na nesreću, ima nekih nacija kojima je teško da prihvate Ujedinjene nacije, koje čak idu dotle da poriču Ujedinjene nacije. Hteo bih da kažem, iz mog iskustva i iz moje tačke ledišta, da te nacije nisu probuđene. Ili nisu proobuđene, ili su svesno i namerno stale na stranu stvarnosti neznanja. Baš kao i ljudsko biće, i svaka nacija ima psihičku ličnost ili stvarnost, vitalnu ličnost, mentalnu ličnost i tako dalje. Ponekad je veoma teško reći da li neka nacija ne prihvata Ujedinjene nacije zato što njena duša nije probuđena, ili je to zato što fizička stvarnost, vitalna stvarnost ili mentalna stvarnost te nacije nisu dovoljno probuđene. Ako one nisu probuđene, onda nacija kao takva neće hteti da pomaže ili da služi Ujedinjenim nacijama, niti će hteti da je prosvete i vode Ujedinjene nacije. U najvećem broju slučajeva, vidim da su nedisciplinovana vitalna energija, nekontrolisani um i netežeća fizička stvarnost ono što ne dopušta nacijama da vide stvarnost, božanstvenost i iskrenu voljnost Ujedinjenih nacija da budu na službi čovečanstvu.
A sa druge strane, ima nekih nacija koje niti odbijaju niti prihvataju Ujedinjene nacije. One rade nešto drugo; pokušavaju da ostanu neutralne. Iz unutrašnje perspektive, neutralnost nije dobra. Recimo da su dve osobe u žestokoj svađi, dve osobe imaju različita mišljenja, i jedna je u pravu, a druga greši. Ako znamo ko je u pravu a ko greši, pa ne kažemo ništa, to znači da nas neka naša slabost sprečava da stanemo na pravu stranu. Mi ne kažemo da je jedna strana u potpunom neznanju, a da je druga sva svetlost mudrosti. Ne, jedino što postoji manja svetlost i veća svetlost, niža istina i viša istina. Jedna strana možda ima malo više svetlosti od druge. Ako ne kažemo ništa, time automatski slabimo mogućnosti i potencijal one strane koja ima više svetlosti. Onu stranu koja otelovljuje više svetlosti treba da ohrabrimo i inspirišemo, kako bi stigla na odredište. Tamo će ona biti preplavljena svetlošću cilja i tada može da se vrati onoj neprosvetljenoj strani koja se još uvek bori, još uvek pliva u neznanju. Zato je uvek dobro stati na onu stranu koja ima više svetlosti, obilje svetlosti. Veoma je lako poricati Sunce. Noću možemo da ga poričemo, ali za nekoliko sati, Sunce izađe. Mi možemo da poričemo postojanje Sunca čak i dok gledamo u njega, ali Sunce postoji. Šta je to u nama što ga poriče? Poriče ga neznanje u nama. Ali, naše unutrašnje sunce smesta reaguje na spoljašnje Sunce. Slično tome, mi možemo da poričemo svoje jedinstvo sa vrhunskom Stvarnošću, ali ona postoji.
Siguran sam da je većina vas čitala indijsku Bibliju, Bagavad gitu. U njoj je opisan sukob između tame i svetlosti, ili, možemo reći, između manje svetlosti i veće svetlosti, koji se na kraju završio bitkom na Kurukšetri. Gospod Krišna je spolja rekao: „Neću biti ni na čijoj strani“, zato što je on predstavljao Boga, a za Boga, svi su jednaki. Ali, u dubini svog srca on je stao na stranu pravednih Pandava. Drugoj strani, Kauravama, dao je sopstvenu armiju, a na strani Pandava on sam je bio jedino vozar bornih kola. Međutim, u dve prilike je sišao sa kola da se bori protiv netežećih sila. A opet, među netežećim silama bilo je nekih koji su zaista težili. Oni su znali ko je Šri Krišna, ali ih je moralnost obavezivala da se bore na strani Kaurava. Njih su podigle nebožanske sile; hranile su ih i odgajile nebožanske sile; Višma je bio jedan od njih. Zato se oni nisu potpuno predali svetlosti Gospoda Krišne.
I u ovom slučaju, ako su neke nacije u dodiru sa nebožanskim nacijama, ako dobijaju neku finansijsku ili drugu pomoć, onda su u klopci. One ne žele da izraze svoje iskreno mišljenje u pogledu Ujedinjenih nacija. Mi, međutim, osećamo da je uvek bolje stati na stranu one nacije koja ima više svetlosti i koja je voljna da stigne do svog cilja. Ne bi trebalo da pokušavamo da obeshrabrimo druge nacije ni na koji način. Ali, ako osećamo da će nacija koje ne teže baš iskreno ili duboko biti žalosne ako stanemo na neku stranu, pa ako prestanemo da ohrabrujemo one nacije koje su perspektivne, prosvetljujuće i ispunjujuće, onda stajemo na put i savršenstvu sveta i svojoj sopstvenoj težnji. Zato, pošto smo tragaoci, uvek treba da nastojimo da stanemo na stranu onih nacija koje se trude da ujedine druge nacije i koje vape i teže za više prosvetljenosti i savršenstva ovde, na Zemlji. I uvek bi trebalo da se potrudimo da ubedimo nacije da stanu na stranu onih nacija koje predstavljaju ili otelovljuju svetlost sa više prosvetljenja i ispunjenja. Svima onima koji poriču istinu, svima onima koji ne žele da vide istinu, treba dati šansu da vide i shvate istinu, kad im dođe vreme. U ovom trenutku, priliku da istupe u prvi plan i budu prožeti Istinom, Svetlošću i Blaženstvom treba dati jedino onima koji žele istinu i kojima je očajnički potrebna istina. Ne treba da ostanemo neutralni; budimo svim srcem za one kojima su Svetlost, Istina, Lepota i Blaženstvo očajnički potrebni i koji plaču za njima.
Veoma je teško odrediti stepen razvoja duše onih nacija koje još nisu postale jedno sa Ujedinjenim nacijama. U njihovom slučaju, duša još nije izbila u prvi plan. Zasad fizički deo, vitalni deo, mentalni deo tih nacija ne dopušta duši da izbije u prvi plan. Kad je duša prekrivena gustim slojevima vitalne stvarnosti, mentalne stvarnosti ili fizičke stvarnosti, nije moguće odrediti koliko je ona razvijena, zato što ostaje u obliku semena. Jedino kad duša izađe u prvi plan, jedino kad duša proklija kao što seme proklija u izdanak, biljčicu i na kraju u ogromno banjan drvo, ona oko sebe zrači nešto malo svetlosti. Ako duša nije u stanju ili nema priliku da izađe u prvi plan i da zrači makar i majušnom količinom svetlosti, nije moguće odrediti koliko je ona razvijena. Međutim, sa sigurnošću možemo reći da će doći vrema kada će ta duša moći da izađe u prvi plan, zato što je tvorevina namenjena savršenstvu. Ništa na ovom svetu, ništa u Božijoj tvorevini neće ostati nesavršeno. Na kraju sve mora da ugleda lice savršenstva, zato što je to ono što Bog želi od nas i ono što Bog večito jeste. Zato će duša istupiti napred i tada će biti sasvim moguće da odredimo koliko su razvijene one nacije koje još nisu jedno sa Ujedinjenim nacijama.
Svi mi ovde smo tragaoci za Apsolutnom Istinom. Trebalo bi da se duševno molimo i meditiramo za one nacije kojima još uvek nedostaje svetlost kako bi i one mogle da vide svevoleću Lepotu i sveispunjujuću dužnost koju Ujedinjene nacije imaju. A opet, treba da znamo da cilj koji smo videli u Ujedinjenim nacijama nije krajnji cilj. MI zasad razmišljamo jedino o zajedništvu, o svetu ispunjenom zajedničkom stvarnošću. Ali, zajedništvo nije krajnji domet. Treba da postoji još nešto: jedinstvo. Zasad se Ujedinjene nacije bave zajedništvom. Mi se trudimo da uspostavimo zajedništvo na fizičkom planu, vitalnom planu, mentalnom planu i psihičkom planu. Tad, međutim, treba da pođemo i korak dalje, ka jedinstvu. Stvarnost jedinstva treba da postignemo pomoću naše iskrene molitve i naše iskrene posvećenosti stvarnosti tela i stvarnosti duše Ujedinjenih nacija.
Mi stremimo nečemu što je veliko i dobro, ali što nije krajnji cilj. Krajnji cilj je stvarnost jedinstva koju će Ujedinjene nacije ponuditi svim nacijama, celom svetu, svim težećim ljudskim bićima na zemlji. Zato, zasad nećemo moći da krajnji cilj Ujedinjenih nacija postavimo pred skupštinu nacija. Doći će, međutim, dan kada ćemo morati da ponudimo i taj krajnji cilj. Zasad, cij koji smo postavili pred Ujedinjene nacije i pred ceo svet je pesma ujedinjenja. A doći će dan kada ćemo morati da potražimo i da postanemo ples jedinstva. A za to ćemo morati da se pripremimo polako, sigurno i bez greške.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 9, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_9