Ako imamo takozvane neprijatelje, onda ćemo sve vreme gajiti zle misli prema našim neprijateljima. Kad osećamo da smo okruženi neprijateljima, mi zapravo zaboravljamo svoj cilj. Mislimo samo na svoje neprijatelje – kako da ih pobedimo, kako da ih uništimo. To postaje naš cilj. I kako ćemo onda napredovati?
Zato je najbolji stav da uvek mislimo na cilj. Taj cilj se uvek nalazi u davanju sebe. Što više možemo da duševno dajemo, to pre ćemo steći zadovoljstvo u onome što radimo ili u onome u šta izrastamo. Svaki pojedinac ume da da nešto celom svetu. Svaki pojedinac ume da da nešto svom telu, vitalu, umu, srcu i duši. Samo što to treba i da uradimo.
Mi stvaramo misli, ideje i ideale. Racimo da je u naš um ušla neka misao. Mi smesta hoćemo da nahranimo tu misao, da u nju stavimo neko dobro osećanje. A to osećanje dolazi od samog srca. Ako ne nahranimo tu misao psihičkim osećanjima našeg srca, ona ostaje nemoćna, ostaje neispunjena. Ovde govorimo o stavovima na mentalnom planu. Međutim, prava božanstvenost, odnosno prava suština svega božanskog, leži jedino u srcu. Zato sve što vidimo u obliku tvorevine ili bilo šta što sami stvaramo mora biti nahranjeno osećanjima našeg srca.
U svakom trenutku nas mogu napasti negativne misli, mogu nas zaokupiti nebožanske misli. A opet, u svakom trenutku, svojom unutrašnjom voljom mi možemo da stvorimo dovre misli, misli pune ljubavi, prosvetljujuće misli, ispunjujuće misli. Te misli mogu da ispravno funkcionišu jedino kad imamo unutrašnji osećaj iz srca.
Osećanja srca možemo da uvećamo jedino davanjem sebe. Sada koristimo izraz „davanje sebe“ zato što nismo dovoljno odgajili, odnosno razvili, sposobnost koja nas navodi da osetimo da smo od jednog i za mnoštvo. Još nismo otkrili svoje univerzalno jedinstvo. Ali, kad jednom otkrijemo svoje jedinstvo sa ostalim svetom, onda to nije davanje sebe; to je jedino ispunjenje našeg unutrašnjeg buđenja. Kad moja ruka uradi nešto za moju nogu ili obrnuto, one to ne smatraju davanjem sebe. Ruka i noga su nerazdvojni deo jedne stvarnosti; one su jedna stvarnost.
Na nesreću, na sadašnjem stupnju naše evolucije, naša ograničena vizija nam ne daje sposobnost da osećamo da je sve naše. Zato započnimo sa idejom davanja sebe. Daćemo ono što imamo i ono što jesmo; daćemo svoje dobre misli.
Zato je, zasad, najbolji stav davanja sebe. Ako ima neprijatelja, loših sila ili drugih koji se ne slažu sa nama, moramo da idemo napred pomoću svoje sposobnosti za opraštanje, ili sposobnosti da zaboravimo. Nećemo zaboraviti naš ideal, ne. Zaboravićemo jedino nesrećna, nezdrava iskustva koja dobijamo od drugih dok se trudimo da služimo božanskom cilju u sebi.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 9, Agni Press, 1978
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_9