Mi imamo telo, vitalnu energiju, um i srce. Počnimo tako što ćemo usredsreditii svoju pažnju na fizički nivo. Čim usredsredimo svoju pažnju na fizički nivo, vidimo da smo lenji, da se družimo sa neznanjem. Potom usmeravamo sovju pažnju na vitalnu energiju i vidimo da je naš vitalna energija poput gladnog vuka koji želi da proždere svet. Mi, međutim, od svoje vitalne energije želimo dinamizam i dinamičnu istinu, a ne agresiju. Julije Cezar je rekao: „Dođoh, videh, pobedih“. Naš vital kaže: „Dođoh, videh i postadoh“. Došao sam i video nesavršenost, a potom postao jedno sa njom ovde, u svetu nesavršenstva.
Potom se koncentrišemo na um. Kad se koncentrišemo na um, vidimo da um neprekidno sumnja – sumnja čak i u naše postojanje. Šta da uradimo? Um sumnja u stvarnost u nama, u stvarnost oko nas. Ovog trenutka um kaže da sam ja dobar čovek, narednog trenutka kaže da sam veoma loš čovek, a sledećeg trenutka ne može da oceni da li sam dobar ili loš. Um je uvek nesiguran i nije u stanju da prihvati Istinu i Svetlost.
Mi, takođe, imamo i srce. To srce, zahvaljujući svom nerazdvojnom jedinstvu sa Apsolutom, može da postane potpuno božanstveno. Ali, zasad, to srce je potpuno nesigurno. Srce kaže: „Bože, ja ne dobijam ono što želim“, ili „Ja želim da se nešto učini, ali to nije urađeno“. Sve vreme srce peva pesmu nesigurnosti. Ali, isto to srce, zahvaljujući svojoj sposobnosti za jedinstvo, može da postane jedno sa Univerzalnim Srcem.
Kada se ja, kao pojediniac, usredsredim na sebe, vidim ogromnu nesavršenost i ogromnu potrebu za svetlošću savršenstva. Svaki pojedinac mora najpre da se koncentriše na sebe, zato što u svakom postoji ogromno nesavršenstvo. Čak i ako svet oko njega možda ima mnogo više nesavršenosti nego što on ima, sve dok ostaje nesavršen makar i u mikroskopskoj meri, on neće moći da poučava druge. Školski učitelj koji ima više znanja od svojih učenika može da ih poučava, iako nema najviši nivo. U duhovnom životu, međutim, strahovito grešimo ako pokušavamo da učimo druge a da sami nismo prosvetljeni. Tu imamo posla sa životnim principom pojedinca. U školi poučavamo istoriju, georafiju ili neki drugi posebni predmet, ali taj posebni predmet nije čitav život nekog pojedinca; to nije njegov život ostvarenja Boga.
Zato, kad vidimo u nekome bezbožan stav, treba da budemo svesni sopstvene sposobnosti ili nesposobnosti. Ako možemo da usavršimo sebe zahvaljujući svom unutrašnjem plaču, težnji, svojoj ljubavi prema Istini i Svetlosti, onda kao pojedinci nećemo više pripadati svetu nesavršenstva. Ja, kao pojedinac, neću pripadati svetu nesavršenstva. Ti, kao pojedinac, stvorićeš sopstveni svet savršenstva. Ona će stvoriti svoj svet savršenstva. Na taj način će biti tri nebožanske duše manje u svetu i svet će biti blagoslovljen sa tri božanske duše, tri božanska vojnika, tri božanska instrumenta Boga. Danas ti postaješ savršen, sutra on postaje savršen, narednog dana ja postajem savršen. Na taj način to napreduje od jednog ka mnoštvu, pa čitav svet postaje savršen.
Kada mi, kao pojedinci, postanemo dobri, božanski i savršeni, pre ili kasnije svet oko nas postaje savršen, zato što svetlost koju imamo ne ostaje u nama. Ona će imati sopstveni spontani talas izražavanja. Potom, sa našom svetlošću ćemo moći da vidimo kako se svet oko nas, svet nesavršenstva, preobražava i prosvetljuje. Spoljašnji svet nije van nas; on je u nama. Mi imamo um i drugi u svetu imaju um; ali, u krajnjoj liniji, to je isti um. Svet koji vidimo je u stvari u nama; on je u našem umu, u našoj vitalnoj energiji, u našem telu, u našem srcu. Zato, kad postanemo savršeni iznutra, i svet spolja postaće savršen.From:Sri Chinmoy,Plameni talasi, deo 8, Agni Press, 1976
Izvorno sa https://rs.srichinmoylibrary.com/fw_8